Vremensko važenje krivičnog zakonodavstva

Odredbom čl.5. Krivičnog zakonika (“Sl. glasnik RS”, br. 85/2005, 88/2005 – ispr., 107/2005 – ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 i 94/2016) definisano je vremensko važenje krivičnog zakonodavstva:

Prema toj odredbi:

(1) Na učinioca krivičnog dela primenjuje se zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela.

(2) Ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon, jednom ili više puta, primeniće se zakon koji je najblaži za učinioca.

(3) Na učinioca krivičnog dela koje je predviđeno zakonom sa određenim vremenskim trajanjem primenjuje se taj zakon, bez obzira na to kad mu se sudi, ako tim zakonom nije drukčije određeno.

U svakom pravnom sistemu značajno je na koji način je regulisana primena zakona, s obzirom da je vremensko važenje krivičnog zakonodastva povezano sa načelom zakonitosti u određivanju krivičnog dela i krivične sankcije.

Takođe, pitanje važenja zakona spada u ustavnu kategoriju.

Odredba čl.197. Ustava Republike Srbije propisuje  Zabranu povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata:

Zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo.

Izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona.

Odredba krivičnog zakona može imati povratno dejstvo samo ako je blaža za učinioca krivičnog dela.

Dakle, osnovno pravilo u primeni krivičnog zakonodavstva je da se na učinioca krivičnog dela primenjuje se zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela.

Za primenu ovog pravila treba prvo utvrditi vreme kada je krivično delo učinjeno i koji je krivični zakon važio u to vreme.

Vreme izvršenja krivičnog dela definisano je u odredbi čl.16. Krivičnog zakonika:

(1) Krivično delo je izvršeno u vreme kad je izvršilac radio ili bio dužan da radi, bez obzira kad je posledica dela nastupila.

(2) Saučesnik je krivično delo učinio u vreme kad je radio ili bio dužan da radi.

Kod utvrđivanja okolnosti koji je krivični zakon važio u to vreme važno je utvrditi kada je neki zakon stupio na snagu, odnosno od kada se primenjuje i kada je prestao da važi. Obično se datum stupanja na snagu navodi u prelaznim i završnim odredbama zakona. Međutim, ukoliko to zakon nesadrži, primenjuje se opšta odredba sadržana u Ustavu u odredbi čl.196: da zakoni i drugi opšti akti stupaju na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja i mogu da stupe na snagu ranije samo ako za to postoje naročito opravdani razlozi, utvrđeni prilikom njihovog donošenja.

U odnosu na prestanak važenja zakona nema ustavnih odredbi jer se prema stavu pravne nauke ne može postaviti neka opšta pravila. To se rešava kroz zokonodavnu praksu. Tako, ako je reč o temporalnom zakonu, on prestaje da važi protekom vremena koje je određeno pri donošenju tog zakona. Mogući način prestanka važenja zakona je i slučaj kada je to izričito određeno tako što novi zakon sadrži odredbu kojom se u celini ili delimično stavljaju van snage odredbe ranijeg zakona, ili donosi poseban zakon o prestanku važenja ranijeg zakona.

Prestanak važenja zakona može biti i na prećutan način, kada se donese novi zakon koji reguliše istu materiju kao i stari, kada se primenjuje kasnije doneti zakon. Takođe, do prestanka važenja krivičnopravne odredbe može doći i na faktički način, ako je primena te odredbe bila uslovljena postojanjem neke okolnosti, a ona više ne postoji. To je naročito slučaj sa odredbama blanketne prirode, koje usled promena u vankrivčnim propisima postaju bespredmetne i ne mogu da se primenjuju. Krivičnopravne odredbe prestaju da važe u slučaju kada Ustavni sud utvrdi njihovu neustavnost.

Prema odrebi drugog stava čl.5. Krivičnog zakonika, ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon, jednom ili više puta, primeniće se zakon koji je najblaži za učinioca.

Dakle, ova odredba propisuje mogućnost retroaktivne primene krivičnog zakona čime se odstupa od ustavnog načela da zakoni ne mogu imati povratno dejstvo i od osnovnog pravila definisanog u prvom stavu iste odredbe.

Pitanje primene blažeg zakona postavlja se u slučajevima kada u momentu izricanja krivične sankcije više ne važi, u celini ili u nekim delovima, onaj zakon koji je bio na snazi u vreme kada je delo bilo učinjeno. Kada je taj zakon posle učinjenog krivčnog dela menjan. Sud procenjuje odnos između zakona koji je bio na snazi u vreme izvršenja dela i zakona koji je na snazi u vreme suđenja ili je bio na snazi između ov dva intervala, te da utvrdi koji je od njih najpovoljniji za učinioca. Prilikom ocena mora se upoređivati ne samo propisane krivčne sankcije, već i mogućnost ublažavanja ili pooštravanja kazne, izricanja umesto kazne neke druge, blaže sankcije, veći imovinski cenzus za kvalifikovano delo i dr. Dakle, za učinioca je blaži onaj zakon koji ga u odnosu na konkretno učinjeno krivčno delo stavlja u povoljniji položaju pogledu izricanja krivične sankcije. Zabranjena je delimična primena odredbi i jednog i drugog zakona, jer se učiniocu po pravilu može suditi samo po jednom zakonu.

Postavlja se logično sledeće pitanje: do kog momenta u krivčnom postupku se može vrštii procena da li je novi zakon blaži.

U teoriji i sudskoj praksi vladajući je stav da pravilo o primeni blažeg zakona važi i za postupak po redovnim pravnim lekovima, jer je to deo postupka u kome se ne raspravlja samo o zakonitosti prvostepene sudske odluke već i o njenoj činjeničnoj zasnovanosti i pravillnosti o izrečenoj kriivičnoj sankciji.

Sporno je pitanje da li primena blažeg zakona dolazi u obzir i u postupku po vanrednim pravnim lekovima ako je zakon izmenjen posle donošenja pravnosnažne sudske odluke.

Većinsko je i mišljenje da ne bi trebalo dozvoliti primenu ovog pravila kod svih vanrednih pravnih lekova jer su različiti. Ta primena bi dolazila u obzir u slučajevima kada bi odluka po vanrednom pravnom leku imala za posledicu ponovno suđenje učiniocu dela. To se može desiti u slučaju zahteva za ponavljanje postupka ili zahteva za zaštitu zakonitosti.

Nadalje, zakoni koji imaju ograničeno vremensko dejstvo , koji sadrže krivičnopravne odredbe, primenjuju se za vreme važenja  tog zakona. Međutim, kada je krivično delo propisano ovim zakonom izvršeno za vreme njegovog važenja , a učiniocu nije u to vreme suđeno, dolazi do problema.

Prema trečem stavu čl.5. Krivičnog zakonika, na učinioca krivičnog dela koje je predviđeno zakonom sa određenim vremenskim trajanjem primenjuje se taj zakon, bez obzira na to kad mu se sudi, ako tim zakonom nije drukčije određeno.

U našem krivičnom zakonodavstvu su česte izmene i dopune zakona. Tako da je jako važna primena odredbi čl.5. Krivičnog zakonika, radi poštovanja načela zakonitosti u određivanju krivičnog dela i krivične sankcije.

Krivični zakonik sa prikazom i komentarom izmena i dopuna zaključno sa 2016.

 Autor prikaza i komentara: Prof. dr Nedeljko Jovančević

DETALJNIJE