Konkretan povod za pisanje ovog komentara je nešto što je prošlo ispod “radara” javnosti, što je i logično, jer nigde nije izveštavano o tome. S druge strane, osim nas par “entuzijasta”, ko još redovno čita službena glasila?
Naravno, ni ovim komentarom nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu ili optužiti za nešto. Posredi je iznošenje činjenica, te konstatacije i citiranje onoga što je negde napisano, onoga što stoji u propisima, te postavljanje retoričkih pitanja. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri. Jedino to i ništa drugo.
Svi izrazi u tekstu upotrebljeni su rodno neutralno (podrazumevaju osobe oba pola) i generički.
Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…)., te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenju kod nas. Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi.
1. Šta je menjano?
U izdanjima “Službenog glasnika RS” (br. 5/2021 npr.) objavljeno je više odluka Vlade RS o promeni naziva nekih ustanova kojima je osnivač RS, čija osnivačka prava vrši Vlada. I tako promenjen je naziv državnog arhiva i nekih medicinskih ustanova.
Odluke su inače veoma kratke, prva tačka u svakoj kaže da se menja naziv, druga tačka kaže koje su obaveze subjekta na koga se odluka odnosi, a treća kada odluka stupa na snagu. I ništa više.
Ono što je veoma važno, je obaveza svake ustanove, da u roku koji počinje od stupanja na snagu odluke, odnosno za 30 dana uskladi svoj statut i druge opšte akte sa promenom naziva, a za arhiv i dodatna obaveza da u roku od 7 dana podnese nadležnom sudu prijavu za upis promene naziva u registar.
2. Ima li neke razlike?
Koja je suštinska razlika kada naziv nekog kliničkog centra promenite tako što mu dodate da je univerzitetski?
Da li se promenila delatnost ustanove ako naziv bilo kog zavoda za hitnu medicinsku pomoć promenite da bude zavod za urgentnu medicinu? Hitno i urgentno imaju isto značenje.
Ili ako umesto „ortopedsko-hirurške“ kažete za „ortopediju“? Pa i dalje se u toj bolnici vrše hirurške intervencije (ortopedske pre svega). Ili ako reči „gerontologiju i palijativno zbrinjavanje“ menjate u „gerijatriju i palijativno zbrinjavanje?
Šta se napravili ako reč „stomatologiju“ menjate u „dentalnu medicinu“? Pa sve što je navedeno kao izmena ima isto značenje.
A najbesmislenija je promena naziva „Gradskog zavoda za kožno-venerične bolesti“ u ,,Gradski zavod za kožne i venerične bolesti”. Tu je samo crtica promenjena sastavnim veznikom „i“?!?
Jedino što meni kao pravniku, jer ne poznajem dovoljno stručne medicinske izraze, zvuči kao prava promena naziva je izmena naziva bolnice gde se reči „za endemsku nefropatiju“ menjaju rečima „za interne bolesti“, u drugim slučajevim reč je o sinonimima.
3. Ima li zakonskog opravdanja?
Sve predmetne odluke donete su na osnovu stava 1. člana 43. Zakona o Vladi ( „Sl. glasnik RS“, br. 55/2005, 71/2005-isp., 101/2007, 65/2008, 16/2011, 68/2012-OUS, 72/2012, 74/2012-isp. OUS, 7/2014-OUS, 44/2014 i 30/2018-dr.zakon), koji govori o ovlašćenju i formi, jer kaže da Vlada odlukom osniva javna preduzeća, ustanove i druge organizacije, preduzima mere i uređuje pitanja od opšteg značaja i odlučuje o drugim stvarima za koje je zakonom ili uredbom određeno da ih Vlada uređuje odlukom.
Odluke o promeni naziva medicinskih ustanova pozivaju se i na Uredbu o Planu mreže zdravstvenih ustanova („Sl. glasnik RS”, br. 5/2020, 11/2020, 52/2020 i 88/2020), ali uopšteno, a ne na konkretan član. E sad, ovom uredbom jesu predviđeni nazivi grana medicine za koje se ustanove osnivaju, ali uredba to predviđa jer je tako rečeno u zakonu.
Jer, najvažnije je pozivanje na Zakon o zdravstvenoj zaštiti („Sl. glasnik RS“, br. 25/2019) – u daljem tekstu: Zakon. Članom 264. Zakona predviđeno je da zdravstvene ustanove u određenom roku usklade svoje opšte akte, organizaciju i rad sa odredbama ovog zakona. Odluke se pre svega pozivaju na član 32. Zakona koji je protokolarni, jer govori o ovlašćenjima osnivača u vezi naziva zdravstvene ustanove.
One o promeni naziva kliničkih centara pozivaju se na stav 1. člana 100. Zakona, koji kaže, univerzitetski klinički centar je zdravstvena ustanova koja objedinjuje delatnost tri ili više klinika, odnosno instituta, koje čine organizacionu i funkcionalnu celinu, koja obavlja visokospecijalizovanu specijalističko-konsultativnu i stacionarnu zdravstvenu delatnost iz više oblasti medicine. Znači, to je ono što se nekad zvalo klinički centar.
Odluke o promeni naziva klinika pozivaju se na st. 1. i 2. člana 97. Zakona, po kome, klinika je zdravstvena ustanova koja obavlja visokospecijalizovanu specijalističko-konsultativnu i stacionarnu zdravstvenu delatnost iz određene oblasti medicine, odnosno dentalne medicine.
Odluka o promeni naziva specijalne bolnice poziva se na stav 1. člana 94. Zakona, gde je propisano da specijalna bolnica pruža zdravstvenu zaštitu licima određenih kategorija stanovništva, odnosno obolelima od određenih bolesti, odnosno iz jedne ili više grana ili oblasti medicine.
Odluka o promeni naziva instituta poziva se na stav 1. člana 98. Zakona, gde se kaže, institut je zdravstvena ustanova koja obavlja visokospecijalizovanu specijalističko-konsultativnu i stacionarnu zdravstvenu delatnost ili samo visokospecijalizovanu specijalističko-konsultativnu zdravstvenu delatnost, iz jedne ili više oblasti medicine ili dentalne medicine.
A odluke o promeni naziva zavoda pozivaju se na stav 1. člana 80. Zakona, koji kaže, zavod je zdravstvena ustanova koja obavlja zdravstvenu delatnost na primarnom nivou zdravstvene zaštite i koja sprovodi zdravstvenu zaštitu pojedinih grupacija stanovništva, odnosno obavlja zdravstvenu delatnost iz pojedine oblasti zdravstvene zaštite, te na tačku 3) stava 2. istog člana koji kaže da se zavod osniva, pored ostalog i za urgentnu medicinu.
I to je sve. Znači, Zakonom je u stvari određeno da se menjaju nazivi jer su u upotrebi malo drugačiji, ali suštinski isti izrazi.
4. Da li je vlasništvo Srbije ono što je državno?
Promena naziva arhiva predviđena je stavom 2. člana 67. Zakona o arhivskoj građi i arhivskoj delatnosti („Sl. glasnik RS”, broj 6/2020), koji kaže, Arhiv Srbije promeniće naziv u Državni arhiv Srbije u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona. Znači, reč je o obavezi predviđenoj zakonom? A koja je potreba za tim, osim što se možda nekome ne dopada naziv? Navedeni zakon u članu 45. predviđa da se arhivi mogu osnovati kao: javni, specijalni i privatni, a članom 46. da javne arhive osniva RS (osim Arhiva Vojvodine, Istorijskog arhiva Beograda i Istorijskog arhiva grada Novog Sada). Javni arhiv može osnovati i nacionalni savet nacionalne manjine.
Po navedenom zakonu, Državni arhiv Srbije je centralna i matična ustanova zaštite arhivske građe. Arhiv Jugoslavije je ustanova u čijoj nadležnosti je zaštita arhivske građe jugoslovenske države (1918-2006). Postoje i Vojni arhiv, i međuopštinski arhivi i arhivi jedinica lokalne samouprave. Specijalni arhivi obavljaju zaštitu određene vrste arhivske građe i/ili arhivske građe određenog organa ili organizacije. I to je sve jasno, malo konfuzno napisano u zakonu, ali negde razgraničeno šta je šta.
I sad, po mom mišljenju, potpuno je besmislena promena naziva iz „Arhiv Srbije“, u „Državni arhiv Srbije”. Jer u suštini, rečeno je isto. Srbija je država, tako kad kažete da je nešto ustanova Srbije, rekli ste da je to državna ustanova. Sve ustanove, organi, institucije … postoje na državnom ili na nekom nižem nivou. Reći da je arhiv državni i dodati naziv države, to je pleonazam u stvari. Jer, precizirano je koji su arhivi opština, gradova i pokrajina (u nazivu), a ako centralni javni arhiv ima izdvojena odeljenja u drugim mestima osim u Beogradu, pa to se tako i kaže (jedinica ili odeljenje u…).
5. Čemu sve ovo?
Objasnio sam napred, zakonimaje u stvari određeno da se menjaju nazivi jer su u upotrebi drugačiji, ali suštinski isti izrazi.
A koja je realna potreba za tim, osim što se možda nekome ne dopada naziv?
Dobro, o ukusima ne vredi raspravljati (ali je poželjno), samo ovde je veći problem što neko izgleda ne zna pravila svog (ili bilo kog) maternjeg jezika? Mislim na to kako se prevode pojedine strane reči i izrazi. Srpski jezik ih je prepun (turcizama npr.), ali ima i mnogo svojih termina kao pandane stranim.
Stalno ponavljam da oni koji se bave pisanjem tekstova propisa pored pravničkih moraju imati i druga opšta znanja, da se mora veoma voditi računa o jeziku i gramatici, značenju reči i upotrebi interpunkcijskih znakova. O nepravilnoj upotrebi stranih izraza i šta to može izazvati, pisao sam nedavno u tekstu „Oko čega je razumevanje kada se potpiše memorandum?”, koji se može pročitati na Pravnom portalu.
Kao primer uzeću gore pomenuto menjanje reči „stomatologija“ sa „dentalna medicina“. Po definiciji, stomatologija je grana medicine koja se bavi proučavanjem fizioloških i patoloških stanja svih struktura usne duplje i graničnih područja, kao i prevencijom, dijagnostikom, konzervativnim i hirurškim lečenjem bolesti ovih struktura i njihovom rehabilitacijom, protetskim i ortodontskim zbrinjavanjem. A stomatologija se drugačije kaže dentalna (zubna) medicina. Odakle ova potreba? Možda je objašnjenje u činjenici da mi prepisujemo od onih koji su ispred nas, jer isti proces postojao je i u Hrvatskoj u toku administrativnog približavanja Europskoj uniji, zbog jezičkog usklađivanja naziva i titula (jer doctor of stomatology nije bilo prepoznato kao doctor of dental medicine). I sad, da se ostalo samo na promeni engleskog naziva titule lekara u određenoj grani medicine, to i ne bi bio toliki problem. Ali preporuka Evropskog saveta je shvaćena na način da je potrebno promeniti i hrvatski naziv stomatologija u dentalna medicina, odnosno stomatolog u doktor dentalne medicine, što je besmisleno. Jer, prevod naziva ili bilo čega je prevod, svaki jezik dozvoljava sopstvene termine, zašto domaće reči i izraze upodobljavati tuđicama? Da li to znači da ćemo sve nazive koji u srpskom jeziku postoje vekovima prilagođavati engleskim?
A zašto bi to činili?
6. Kakve probleme pravi sve ovo?
Stav 5. člana 264. Zakona o zdravstvenoj zaštiti decidno kaže da su zdravstvena ustanova, drugo pravno lice i privatna praksa oslobođene su plaćanja taksi i troškova postupanja državnih organa u postupcima usaglašavanja sa odredbama ovog zakona u pogledu izmene naziva. U Zakonu o arhivskoj građi i arhivskoj delatnosti nema pomena o nečemu takvom.
Međutim, i pored neplaćanja taksi neki troškovi svakako postoje. Jer, promena naziva uslovljava izmenu svih tabli sa natpisima, pečata, memoranduma…. A gde su rad i vreme koji će neko utrošiti da izmeni sve akte?
I da li se to moralo činiti baš sada? Sve se odlaže a to se mora odmah? Zamislite one nevoljnike u zdravstvenim ustanova koje se „hrvu“ sa svakodnevnim problemima i gomilom poslova zbog epidemije zarazne bolesti koja vlada (i odlažu odavno zakazane medicinske intervencije), a sad moraju da se bave i ovim.
7. Umesto zaključka
Sad se na kraju opet postavlja pitanje, šta reći a ne ponoviti se ili biti grub? Da li i ovo potvrđuje tezu da je neznanje glavni problem našeg pravnog sistema?
Nažalost, ovde se još jednom pokazalo, koliko institucije kod nas svojim činjenjem urušavaju sistem koji kako tako funkcioniše.
Ne znam, možda je najbolje ne davati komentar, već da svako donese sopstvene zaključke. Lično ću izneti sopstveni utisak. Ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“. Na šta me sve zajedno podseća opisao sam na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“, koji se takođe može videti na Pravnom portalu.
Ostaje nada da će u budućnosti neko možda pročitati i ova razmatranja i možda se bar zamisli. Dok se to ne desi, svima nama želim mnogo sreće, jer u situacijama gde ništa ne zavisi od znanja i stručnosti, samo sreća može pomoći.