Pravo prosvetnih radnika na štrajk i eventualne posledice

Povod za pisanje ovog komentara je aktuelna situacija u prosveti koja iziskuje analizu pojedinih njenih segmenata kao i analizu pojedinih izjava u medijima koje se ne mogu dovesti u vezu sa zakonom i to kako Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (“Sl. glasnik RS”, broj 72/2009, 52/2011 i 55/2013), tako i Zakonom o štrajku (“Sl. list SRJ”, br. 29/96 i “Sl. glasnik RS”, br. 101/2005 i 103/2012-OUS.).

U jednom od dnevnih listova osvanuo je tekst u kome se navodi da će prosvetari koji štrajkuju biti kažnjeni novčano ili čak i radikalnije od toga, otkazom, zbog učestvovanja u štrajku. Da ne bismo ovom prilikom nabrajali pojedinačne tekstove iz medija koji se tiču konkretnog štrajka prosvetara okrenućemo se praktičnom pitanju: ko, na koji način i pod kojim uslovima zaposlenog može kazniti za učešće u štrajku?

Štrajk zaposlenih predstavlja osnovni mehanizam odbrane onima koji su na neki način ugroženi, socijalno ili ekonomski, to je pravno uokvireno sredstvo borbe koje zaposleni imaju na raspolaganju za ostvarivanje ili zaštitu prava koje im garantuje radno zakonodavstvo.

Ili, u skladu sa zakonskom definicijom:

„Štrajk je prekid rada koji zaposleni organizuju radi zaštite svojih profesionalnih i ekonomskih interesa po osnovu rada.“ (član 1. stav 1 Zakona o štrajku)

-Relevantni propisi-

Kada je u pitanju štrajk prosvetnih radnika i eventualne posledice analiziraćemo pre svega, neke odredbe relevantnih propisa koje direktno upućuju kako i pod kojim uslovima poslodavac može kazniti zaposlenog za učešće u štrajku i pri tom primeniti najradikalniju meru a to je otkaz ugovora o radu, posebno uzimajući u obzir sve specifičnosti prosvete koja spada u krug delatnosti na koje se primenjuju specifična pravila prilikom organizovanja i sprovođenja štrajka.

Pravo na štrajk je Ustavom zajemčeno pravo. Ustav Republike Srbije (“Službeni glasnik RS”, broj 98/2006) u čl. 61. predviđa pravo na štrajk:

„Zaposleni imaju pravo na štrajk, u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom.

Pravo na štrajk može biti ograničeno samo zakonom, shodno prirodi ili vrsti delatnosti.“

Pre svega, čl. 1. Zakona o štrajku nakon definicije štrajka navodi u stavu 2 da je svaki zaposleni slobodan da odlučuje o svom učešću u štrajku. Dakle, stvar je slobodne volje, svakog zaposlenog da odluči da li će stupiti u štrajk ili ne.

Štrajk se može organizovati kod poslodavca, u grani ili delatnosti i kao generalni štrajk. Pored navedenih, postoji i štrajk upozorenja koji se može organizovati sa maksimalnim trajanjem od 1. sata.

Odluku o stupanju u štrajk donose različiti organi definisani čl. 3 Zakona o štrajku u zavisnosti od toga o kojoj vrsti štrajka se radi.

Čl. 7. Zakona o štrajku reguliše obaveze učesnika u štrajku na sledeći način:

„Štrajkački odbor i zaposleni koji učestvuju u štrajku dužni su da štrajk organizuju i vode na način kojim se ne ugrožava bezbednost lica i imovine i zdravlje ljudi, onemogućava nanošenje neposredne materijalne štete i omogućava nastavak rada po okončanju štrajka.

Štrajkački odbor i zaposleni koji učestvuju u štrajku ne mogu sprečavati poslodavca da koristi sredstva i raspolaže sredstvima kojima obavlja delatnost.

Štrajkački odbor i zaposleni koji učestvuju u štrajku ne smeju sprečavati zaposlene koji ne učestvuju u štrajku da rade.“

Kada je u pitanju konkretan štrajk, koji je predmet ovog komentara neophodno je naglasiti da se radi o delatnosti koja spada u delatnost od javnog interesa definisanu čl. 9. Zakona o štrajku u kojoj zaposleni mogu ostvariti pravo na štrajk samo ukoliko se ispune i posebni uslovi predviđeni zakonom.

 

Pa tako, u skladu sa čl. 10. Zakona o štrajku, zaposleni u prosveti, kao delatnosti od javnog interesa mogu početi štrajk ukoliko se obezbedi minimum procesa rada.

U skladu sa čl. 10 stav 2 Zakona o štrajku  predviđa da minimum procesa rada utvrđuje osnivač, odn. direktor u zavisnosti od toga da li je reč o javnim službama i javnim preduzećima ili drugom poslodavcu.

Što se tiče prosvete, minimum procesa rada je regulisan za osnovno i srednje obrazovanje zasebno, te tako Zakon o osnovnom obrazovanju i vaspitanju (“Sl. glasnik RS”, broj 55/2013) u čl. 79. koji  navodi sledeće:

„Nastavnici, odnosno stručni saradnici u školi ostvaruju pravo na štrajk, pod uslovom da obezbede minimum procesa rada škole, u ostvarivanju prava građana od opšteg interesa u osnovnom obrazovanju i vaspitanju.

Minimum procesa rada za nastavnika je izvođenje nastave u trajanju od 30 minuta po času u okviru dnevnog rasporeda i obavljanje ispita, a za stručnog saradnika 20 časova rada nedeljno.“

Sa druge strane kada je u pitanju srednješkolsko obrazovanje pitanje definisanja minulog rada je regulisano čl. 92. Zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju (“Sl. glasnik RS”, broj 55/2013), pa tako:

„Nastavnik, vaspitač i stručni saradnik ostvaruju pravo na štrajk pod uslovom da obezbede minimum procesa rada škole, u ostvarivanju prava građana od opšteg interesa u srednjem obrazovanju i vaspitanju.

Minimum procesa rada za nastavnika je izvođenje nastave u trajanju od 30, odnosno 40 minuta po času u okviru dnevnog rasporeda i obavljanje ispita, a za stručnog saradnika, odnosno vaspitača – 20 časova rada nedeljno.“

Kada je u pitanju obezbeđivanje minimuma procesa rada, u čl. 20. Zakona o štrajku je predviđena novčana kazna u iznosu od 40 000 do 50 000 dinara za prekršaj zaposlenom koji odbije saradnju sa posleodavcem na sledeći način:

„2) zaposleni koji za vreme štrajka odbije da sarađuje s poslodavcem radi obezbeđivanja minimuma procesa rada u delatnostima predviđenim ovim zakonom ili odbije da izvršava naloge poslodavca (član 10. stav 1. i član 13. stav 2).“

Dakle, tačno je precizirano na koji način se u oblasti obrazovanja obezbeđuje minimum procesa rada, te svako postupanje suprotno tome, kao što je npr. potpuna obustava rada predstavlja kršenje zakona i nosi sa sobom određene posledice.

U skladu sa čl. 11. Zakona o štrajku, kada su u pitanju delatnosti od javnog interesa, kakva je prosveta „…štrajk se najavljuje poslodavcu, osnivaču, nadležnom državnom organu i nadležnom organu lokalne samouprave najdocnije deset dana pre početka štrajka, dostavljanjem odluke o stupanju u štrajk i izjave o načinu obezbeđivanja minimuma procesa rada.“

O navedenom govori  Posebni kolektivni ugovor za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika (“Sl. glasnik RS”, broj 12/2009 i 67/2011)(u daljem tekstu PKU) u čl. 45. u kom navodi u stavu 2 da se štrajk mora najaviti u skladu sa Zakonom.

Članom 12. Zakona o štrajku, pored obaveza definisanih u čl 6. Zakona koje se odnose na sve učesnike u štrajku, uvodi i posebnu obavezu kada su u pitanju delatnosti od javnog interesa i to da su štrajkački odbor, poslodavac i predstavnici nadležnog državnog organa, odnosno organa lokalne samouprave obavezni da u periodu od najave štrajka do dana određenog za početak štrajka ponude predlog za rešavanje spora i da s tim predlogom upoznaju zaposlene koji su najavili štrajk i javnost.

U skladu sa čl. 13. zaposleni u delatnostima od javnog interesa dužni su da za vreme štrajka sarađuju sa poslodavcem a takođe su dužni da za vreme štrajka izvršavaju naloge poslodavca.

Samo organizovanje i učestvovanje u štrajku  pod uslovima predviđenim zakonom ne predstavlja povredu radne obaveze, ne može biti osnov za pokretanje postupka za utvrđivanje disciplinske i materijalne odgovornosti zaposlenog i ne može za posledicu imati prestanak radnog odnosa zaposlenog, što garantuje čl. 14. Zakona o štrajku.

Isti član u stavu 3 navodi da zaposleni koji učestvuje u štrajku koji nije organizovan u skladu sa zakonom ne uživa navedenu zaštitu.

Navedenu zaštitu, odn. onemogućavanje diskriminacije štrajkača ni po kom osnovu, predviđa i čl. 47. PKU-a koji navodi da:

„Zbog učestvovanja u štrajku, organizovanom u skladu sa zakonom i ovim ugovorom, zaposleni ne mogu biti stavljeni u nepovoljan položaj.

Zaposleni koji učestvuju u štrajku ostvaruju osnovna prava iz radnog odnosa, u skladu sa zakonom.“

Član 15. Zakona o štrajku navodi u stavu 2 da „poslodavac ne sme da spreči zaposlenog da učestvuje u štrajku niti da upotrebljava mere prinude radi okončanja štrajka, kao ni da po osnovu neučestvovanja u štrajku predvidi povoljniju zaradu ili druge povoljnije uslove rada za zaposlene koji ne učestvuju u štrajku.“

U stavu 1 istog člana predviđeno je da učesnik u štrajku ne može biti „zamenjen“ drugim zaposlenim, odn. da se učesnik radi odustanka od štrajka zastraši eventualnom zamenom, osim izuzetno ukoliko su ugroženi bezbednost lica ili imovine, obezbeđivanje minimuma procesa rada ili izvršavanje međunarodnih obaveza.

Član 18. Zakona o štrajku navodi u stavu 2 da „ …član štrajkačkog odbora ili učesnik u štrajku koji štrajk organizuje i vodi na način kojim se ugrožava bezbednost lica i imovine ili zdravlje ljudi ili koji sprečava zaposlene koji ne učestvuju u štrajku da rade, odnosno onemogućava nastavak rada po okončanju štrajka ili sprečava poslodavca da koristi sredstva i raspolaže sredstvima kojima poslodavac obavlja delatnost čini povredu radne dužnosti za koju se može izreći mera prestanka radnog odnosa.“

U stavu 3 istog člana navedeno je sledeće: „ Zaposleni u delatnostima iz člana 9. ovog zakona koji odbije da izvrši nalog poslodavca izdat radi obezbeđivanja minimuma procesa rada čini povredu radne dužnosti za koju se može izreći mera prestanka radnog odnosa.“

Dakle, navedenim članom je definisano u kojim uslovima se može zaposlenom izreći mera prestanka radnog odnosa, sa posebnim osvrtom na mogućnost izricanja navedene mere zaposlenom u delatnostima od javnog interesa koji ne izvrši nalog poslodavca izdat radi obezbeđivanja minimuma procesa rada.“

Protiv zaposlenog u prosveti se može pokrenuti disciplinski postupak predviđen čl. 142. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i izreći jedna od mera iz čl. 143. istog zakona, koje mogu biti novačana kazna i prestanak radnog odnosa.

U stavu  4 istog člana je propisano :

„Mera prestanka radnog odnosa izriče se zaposlenom i za povredu radne obaveze iz člana 141. tač. 8) do 17) ovog zakona, ako je učinjena umišljajem ili iz svesnog nehata i ako nisu utvrđene olakšavajuće okolnosti za zaposlenog.“

Dakle, zaposleni koji učini težu povredu radne obaveze iz čl. 141. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja može mu biti, po sprovedenom disciplinskom postupku, izrečena mera prestanka radnog odnosa.

Preciznije ukoliko je po sredi „neizvršavanje ili nesavesno, neblagovremeno ili nemarno izvršavanje poslova ili naloga direktora u toku rada, odnosno za vreme nezakonite obustave rada ili štrajka;“ (čl. 141. tačka 14)) zaposlenom može biti izrečena mera prestanka radnog odnosa, ali samo ako je navedeno ponašanje učinjeno sa umišljajem ili iz svesnog nehata i ako nisu utvrđenje olakšavajuće okolnosti za zaposlenog.

U konkretnom slučaju a shodno čl. 63. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i direktor može biti razrešen dužnosti ukoliko mu se u disciplinskom postupku izrekne mera prestanka radnog odnosa zbog utvrđene odgovornosti za težu povredu radne obaveze propisane za zaposlene iz člana 141.

Pojedinačno za osnovno i srednje obrazovanje predviđen je disciplinski postupak u sledećim slučajevima. Članom 79. Zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju u stavu 2 i 3 navodi se sledeće:

„Ako nastavnici, odnosno stručni saradnici škole učestvuju u štrajku ne obezbeđujući minimum procesa rada iz stava 2. ovog člana, direktor škole pokreće disciplinski postupak.

Nastavniku, odnosno stručnom saradniku za povredu obaveze iz stava 2. ovog člana izriče se mera prestanka radnog odnosa.“

Čl. 92. stavovima 3 i 4  Zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju predviđeno je identično rešenje za zaposlene u oblasti srednjeg obrazovanja:

„Ako nastavnik, vaspitač i stručni saradnik učestvuju u štrajku ne obezbeđujući minimum procesa rada iz stava 2. ovog člana, direktor škole pokreće disciplinski postupak.

Nastavniku, vaspitaču i stručnom saradniku, za povredu obaveze iz stava 2. ovog člana, izriče se mera prestanka radnog odnosa.“

Dakle, vrlo je važno naglasiti da su novčana kazna kao i mera prestanka radnog odnosa specifične mere koje se mogu izreći u tačno propisanim situacijama, neosnovana pretnja istim  može se smatra krivičnim delom Povreda prava na štrajk, jer se može smatrati pretnjom kojom se sprečavaju ili ometaju zaposleni da ostvare pravo na štrajk,

Takođe, istim članom 166. Krivičnog zakonika (“Sl. glasnik RS”, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013 i 108/2014) predviđena je i novčana kazna ili kazna zatvora do dve godine za poslodavca i odgovorno lice koje otpusti jednog ili više zaposlenih zbog njihovog učešća u štrajku koji je organizovan u skladu sa zakonom ili prema njima primeni druge mere kojima se povređuju njihova prava.

– Nezaključivanje ocena i  neizdavanje đačkih knjižica –

Pored navedenog, treba razmotriti kakve su posledice najavljenog nezaključivanja ocena i neizdavanja knjižica na kraju predstojećeg polugodišta. Imaju li prosvetari prava na to u okviru zakonitog štrajka ili nemaju i ukoliko nemaju kakve su posledice toga.

Neizdavanje đačkih knjižica tj. javnih isprava predstavlja težu povredu radnih obaveza i povlači utvrđivanje odgovornosti kako zaposlenih tako i direktora škole, jer on odgovara za zakonit rad ustanove.

U skladu sa čl. 7. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja:

„Delatnost obrazovanja i vaspitanja obavlja ustanova.

Na osnivanje i rad ustanove iz stava 1. ovog člana primenjuju se propisi o javnim službama.

Način obavljanja delatnosti obrazovanja i vaspitanja propisan je ovim zakonom i posebnim zakonima u oblasti obrazovanja i vaspitanja (u daljem tekstu: poseban zakon).“

Škola je obrazovna ustanova, ustanove su vrste javnih službi osnovana radi obezbeđivanja ostvarivanja prava utvrđenih zakonom i ostvarivanja drugog zakonom utvrđenog interesa u oblasti obrazovanja. Mogu ih osnovati: Republika, autonomna pokrajina, grad, opština i druga pravna i fizička lica. (čl. 3 Zakona o javnim službama i čl. 28. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja)

Naime, Zakonom o javnim službama navodi se u čl. 1 stav 1 da:

„Javnom službom u smislu ovog zakona smatraju se ustanove, preduzeća i drugi oblici organizovanja utvrđeni zakonom, koji obavljaju delatnosti odnosno poslove kojima se obezbeđuje ostvarivanje prava građana odnosno zadovoljavanje potreba građana i organizacija, kao i ostvarivanje drugog zakonom utvrđenog interesa u određenim oblastima.“

Član 3 stav 1 navodi sledeće:

„Radi obezbeđivanja ostvarivanja prava utvrđenih zakonom i ostvarivanja drugog zakonom utvrđenog interesa u oblasti: obrazovanja, nauke, kulture, fizičke kulture, učeničkog i studentskog standarda, zdravstvene zaštite, socijalne zaštite, društvene brige o deci, socijalnog osiguranja, zdravstvene zaštite životinja, osnivaju se ustanove“

U skladu sa čl. 10. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja škola vodi propisanu evidenciju i izdaje javne isprave.

Definisanje isprava koje izdaje škola a koje se smatraju javnim ispravama je uređeno posebno za osnovno i srednje obrazovanje, ali oba zakona predviđaju na prvom mestu đačku knjižicu kao javnu ispravu. (čl. 90. Zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju i čl. 79. Zakona o srednjem obarzovanju i vaspitanju)

Pored pomenute teže povrede radne obaveze propisane čl. 141. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja kakvom se smatra neizdavanje đačke knjižice, kao javne isprave i izricanja disciplinskih mera kako zaposlenima (čl. 143. Istog zakona), nakon sprovedenog disciplinskog postupka (čl.142.), tako i direktoru ustanove (čl. 63.) predviđene su i druge mere koje se odnose direktno na samo ustanovu, a indirektno i na zaposlene u njoj.

U skladu sa čl. 11. I 25. Zakona ministarstvo vrši nadzor nad primenom zakona i radom obrazovnih ustanova.

U skladu sa čl. 35. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja ukoliko prosvetna inspekcija utvrdi da ustanova ne ispunjava propisane uslove za rad ili ne obavlja delatnost na propisani način, kao i u slučaju obustave rada ili štrajka organizovanog suprotno zakonu, odrediće joj rok za ispunjenje uslova, odnosno otklanjanje nepravilnosti u obavljanju delatnosti i o tome će obavestiti osnivača. Ukoliko ustanova ne postupi po datom nalogu u propisanom roku ministarstvo preduzima jednu od privremenih mera predviđenih navedenim članom.

U skladu sa čl. 63. direktor može biti razrešen dužnosti ukoliko se u ustanovi vodi evidencija ili izdaju javne isprave suprotno zakonu. Kao jedna od najrigoroznijih mera predviđenih navedenim članom, predviđena je i zabrana rada ustanove.

Takođe, u skladu sa čl. 26. Zakona o javnim službama ustanova može biti ukinuta:

„1) ako ne ispunjava zakonom propisane uslove za obavljanje delatnosti;

2) ako ne postoje uslovi za obavljanje njene delatnosti.

Smatra se da ne postoje uslovi za obavljanje delatnosti ustanove ako:

1) ne postoji potreba za njenom delatnošću;

2) potrebe za delatnošću ustanove mogu da se zadovolje na racionalniji i ekonomičniji način;

3) ne ostvaruje zakonom utvrđene ciljeve i zadatke.“

Važno je istaknuti da je Krivičnim zakonikom u okviru glave XI Krivična dela po osnovu rada u čl. 167.predviđeno Krivično delo Zloupotreba prava na štrajk kojim se predviđa sledeće:

„ Ko organizuje ili vodi štrajk suprotno zakonu ili drugim propisima i time dovede u opasnost život ili zdravlje ljudi ili imovinu većeg obima ili ako su usled toga nastupile druge teške posledice, ukoliko time nisu ostvarena obeležja nekog drugog krivičnog dela,

kazniće se zatvorom do tri godine.“

Ukoliko bi neizdavanje knjižica kao javnih isprava imalo za posledicu „nastupanje drugih teških posledica“ navedeno ponašanje prosvetnih radnika bi se moglo podvesti pod krivično delo Zloupotreba prava na štrajk.

Neizdavanjem đačkih knjižica i nezakjučivanjem ocena se dira u ustavno pravo na obrazovanje, a takođe onemogućavaju druga lica u vršenju svojih prava i interesa. Pri tom trenutna situacija nije ozbiljna utoliko što se radi o polugodištu, ali na kraju školske godine time bi direktno bili onemogućeni učenici koji završavaju osnovnu ili srednju školu da polažu prijemne i upišu srednju školu ili fakultet, pošto je svedočanstvo o završenom obrazovanju dokument koji se obavezno podnosi pri upisu.

-Zaključak-

Ukliko se uzmu u obzir svi navedeni relevantni propisi koji uređuju navedenu problematiku, odn. regulišu pitanje štrajka, prava na njegovo organizovanje, način organizovanja, obaveze, odgovornosti učesnika, pa i predviđene kaznene mere, jasno je ko, na koji način i pod kojim uslovima može kazniti zaposlenog za učešće u štrajku.

Dakle, kažnjavanje se svodi na dve mere – novčanu kaznu i meru prestanka radnog odnosa pod tačno predviđenim uslovima.

Što se prosvetnih radnika tiče, najvažnije je da štrajk bude organizovan u zakonskim okvirima, da se ni na koji način ne ugrožava bezbednost lica i imovine ili zdravlje ljudi ili sprečavaju zaposleni koji ne učestvuju u štrajku da rade, odnosno onemogućava nastavak rada po okončanju štrajka ili sprečava poslodavac da koristi sredstva i raspolaže sredstvima kojima obavlja delatnost, zatim da se obezbedi minimum procesa rada na zakonom definisani način, da nema neizvršavanja ili nesavesnog, neblagovremenog ili namernog izvršavaja poslova ili naloga direktora u toku rada, odn. za vreme nezakonite obustave rada ili štrajka, pod uslovom da je navedeno ponašanje učinjeno sa umišljajem ili iz svesnog nehata i ako nema utvrđenih olakšavajućih okolnosti za zaposlenog, kao i da nema odbijanja zaposlenog da za vreme zakonito sprovedene obustave rada ili štrajka sarađuje sa poslodavcem radi obezbeđivanja minimuma procesa rada i u suprotnom, ispunjenošću nekih od navedenih pretpostavki postoji mogućnost kažnjavanja zaposlenih jednom od predviđenih mera, a po prethodno sprovedenom disciplinskom  postupku.

Takođe, nezaključivanje ocena, odnosno neizdavanje đačkih knjižica predstavlja težu povredu radne obaveze koja dovodi ne samo do odgovornosti zaposlenih pa i direktora ustanove i prekida radnog odnosa kao jedne od predviđenih mera, već pod određenim uslovima i do prekida rada obrazovne ustanove, a ukoliko se ostvare elementi krivičnog dela Zloupotreba prava na štrajk, predviđena je i drastičnija posledica od prethodno navedenih.

Naposletku, svako ima prava da se bori za ostavrivanje svojih profesionalnih, a pre svega ekonomskih i socijalnih ciljeva na način i sredstvima predviđenim zakonom, ali treba postaviti pitanje dugoročnijeg rešenja navedenog problema, jer ni ovaj kao ni štrajkovi prethodnih godina neće rešiti sistemski problem, koji pogađa ne samo one koji su navedenu priču pokrenuli i koji bi za eventualne propuste i nezakonito postupanje mogli da snose i odgovarajuće posledice, već i đake koji isto tako imaju pravo na ostvarivanje svojih Ustavom i zakonom zajemčenih prava.