UVODNI DEO
Sistem društvenih odnosa, temeljen na kulturološkim vrednostima, shvaćenim u duhu celine ljudskog bitisanja, je civilizacijska tekovina, kroz koju su protkane niti razvoja humanizma, umetnosti, državnosti, pravne misli, ekonomije i mnogih drugih oblasti ljudskog stvaralaštva. Dugovekovni napori ljudske vrste da zaštiti ostvarene nivoe razvoja, stečene vrednosti, odnose i navike, rezultirali su kroz uspostavljanje države i sistema vlasti. Od tada na ovamo čovek, društvo i država evouluiraju, te iz epohe u epohu ulaze napredniji, organizovaniji i zaštićeniji. Čitavi sistemi pisanih i nepisanih pravila karakterišu ovu evoluciju, kao i čovekovo menjanje, odnosno prilagođavanje različitim uslovima življenja.
Tokom istorije mnoge ljudske vrednosti su se iznedrile kao tekovine, na kojim društvene zajednice, putem pisanih propisa, energično organizuju sve svoje snage na zaštiti istih. Pravo na život, ljudsko dostojanstvo, telesni i duhovni integritet, mir, pravo na imovinu i druge vrednosti razvoja civilizacije i u savremenim uslovima življenja, zahtevaju zaštitu društva kroz manifestaciju vlasti, otelotvorenu kroz sistem državnih institucija.
Sa iznetog, ustavom , savremenih država, proklamuje se i garantuje odgovarajući korpus sloboda i prava građanina, koje se detaljnije, u svetlu konkretnih odnosa povodom načina i postupaka ostvarivanja i zaštite, konkretizuje i uspostavlja zakonskim i podzakonskim aktima. Krivično i prekršajno zakonodavstvo u ovom smislu, kako materijalno, tako i procesno, imaju neproceniv značaj.
Zakon o javnom redu i miru čini integralni deo prekršajnog zakonodavstva koje, u svojoj celini, predstavlja neodvojivi deo pravnog sistema svake savremene, te i naše, države. On je, po svojoj pravnoj prirodi, domašaju društvenih prilika i odnosa koji se njime uređuju, vrlo kompleksan materijalni propis. Njegovo temeljno sagledavanje, razumevanje, te i približavanje javnosti, a posebno stručnoj, zahteva, bez svake sumnje, multidisciplinarni pristup.
No, cilj ovako koncipiranom radu jeste da se Zakon o javnom redu i miru, što kroz odgovarajući zakonodavno-teoretski, što kroz empirijski pristup, približi, u pojedinim svojim segmentima, u svetlu pojmova, zakonskih odrednica radnji izvršenja prekršaja, izvesnih stanja i sl., svakodnevnoj praksi, radi boljeg razumevanja i ujednačenosti prakse u primeni ovog Zakona. I pored činjenice da je ovim radom posvećena pažnja, gotovo svim, članovima zakona, istovremeno propraćena izvesnim mišljenjima i mogućim stavovima u tumačenju i primeni u praksi, pogrešan bi bio zaključak da isti pledira ka tome da se doživi i tretira kao komentar istog, jer za takav status ne poseduje potreban multidisciplinarni pristup, kao i potpuniji komparativni osvrt, kako na propise u domaćem, tako i međunarodnom pravu. Tako, sadržinski i prostorno, ograničena komparacija pojedinih odredbi Zakona o javnom redu i miru Republike Srbije sa istoimenim zakonskim propisom Republike Crne Gore, upućuje samo na deo bitnih razlika, pre svih u delu definisanja pojma javnog reda i mira kao i pojma javnog mesta, koji Zakon Republike Srbije i ne poznaje, a koji jeste ili može biti od velikog značaja za prekršajnu praksu.
Ovakav pristup, u sagledavanju zakona kao celine, neminovno, dovodi tj. upućuje na izvesnu selektivnost u poimanju istog, ali istovremeno ga čini i izazovnim u svetlu mogućih i poželjnih iznošenje drugačijih, možda čak i suprotnih gledišta, što je u svojoj celini od značaja za edukaciju svih nas sudija, odnosno pravnika kojima je predmetna materija od značaja po bilo kom osnovu.
No, za početak naše saradnje, izdvojio sam dva prekršaja koja su regulisana članovima 11. i 15. Zakona o javnom redu i miru. Nakon objavljivalja ovih delova rada, uslediće hronološko objavljivanje drugih, pojedinih, prekršaja koji su reguliosani ovom materijom-zakonom, a kojima je u ovom radu posvećena pažnja.
ČLAN 11. ZJRM
Odnosni član sadrži dva stava.
Stav 1. ovog člana, upućuje da predmetni prekršaj čini ono lice koje pri prometu alkoholnih pića, a koja se troše na licu mesta, alkoholno piće daje očigledno pijanom licu ili maloletnom licu koje nije navršilo 16 godina života.
Davanje alkoholnog pića pijanom licu je jedna vrsta prekršaja. Prekršaj ove vrste može učiniti svako lice odgovorno za prekršaj koje daje alkoholno piće očigledno pijanom licu. Očigledno pijano lice kome se daje alkoholno piće može biti punoletno ili maloletno. Osnovno je, da se radnja izvršenja sastoji u davanju alkoholnih pića očigledno pijanom licu pri čemu je bez utcaja da li je to lice punoletno ili maloletno. Zakonodavac ne definiše pojam ” očigledno pijano lice”.
Naime, pojam ”očigledno pijano lice”, može se reći da označava faktičko stanje alkoholisanosti izvesnog lica, čije je ponašanje tj. komunikacija sa sredinom u verbalnom i gestikulativnom smislu, takvih manifestacionih oblika, da odgovorno lice, koje vrši promet alkoholnih pića, na jasan način može steći utisak o njegovoj alkoholisanosti. Na odnosnom utisku i temelji se njegova obaveza ne vršenja ugostiteljskih usluga u odnosu na to lice, u smislu davanja alkoholnih pića. Retorički-verbalni i gestikulacioni oblici ponašanja, koji upućuju na stanje alkoholisanosti, su krajnje individualne prirode, jer su determinisani vrstom i količinom konsumiranih alkoholnih pića, sa jedne strane, zatim, protekom vremena i dinamike u konsumiranju, kao i odgovarajućim psiho-fizičkim stanjem, sa druge strane. Na osnovu iznetog nameće se zaključak da su u toku prekršajnog postupka, u svakom konkretnom slučaju, nespornim mora učiniti činjenica da se odnosno lice ponašalo na način koji je, odgovorno lice u odnosu na konkretne prilike, moralo da uoči i istovremeno dokazati da je, isto, steklo utisak ili da prema okolnostima konkretnog slučaja nije mogao a da ne stekne utisak o činjenici da se radi o očigledno pijanom licu.
Zaštitini objekt, kod ovog prekršaja, je javni red i bezbednost lica, dok je posledica radnje izvršenja u ugrožavanju javnog reda i bezbednosti lica.
Poseban teoretski, ali i praktični aspekt ovog prekršaja jeste primena ove zakonske odredbe u uslovima činjenice da je alkohol samo jedna od vrsta psihoaktivnih supstanci, te da se otvara niz pitanja, u primeni ove odredbe, kod točenja alkoholnih pića licima u uslovima kada su ista, pre alkohola, konzumirala, odnosno zloupotrebila, druge psihoaktivne supstance. Ovo stoga što se gramatičkim tumačenjem, predmetne odredbe, može izvesti pravni zaključak da je zabranjeno davanje alkoholnih pića očigledno pijanom licu, tj. licu koje je očigledno pod dejstvom alkohola. Na osnovu, tj. polazeći od opšteg pravnog postulata, da ono što u pravnom-zakonodavnom smislu, izričito nije zabranjeno, jeste dozvoljeno, može se, u konkretnom, izvesti zaključak da se alkoholno piće ne može dati licu koje očigledno pod dejstvom alkohola, ali da se može dati licu koji pod dejstvom droga ili kakve druge psihoaktivne supstance. Ovo stoga što sam mišljenja da pojam, ”očigledno pijano lice” u svom, kako gramatičkom tumačenju, tako i smisaonom domašaju reči, cenjeno u svetlu svakodnevne komumikacije, ne obuhvata sve životne situacije i mogućnosti upotrebe i zloupotrebe u upotrebi raznih vrsta psihoaktivnih supstanci, iz kog razloga sam stava da se ova odredba, u ovom delu, treba preformulisati u pojam ”licu koje je očigledno pod dejstvom psihoaktivnih supstanci”.
Vreme donošenja Zakona o javnom redu i miru, cenjeno u svetlu specifičnosti u organizovanju i vršenju ugostiteljskih usluga, nesporno se razlikuje od današnjih uslova. Način organizacije rada ugostiteljskih objekata poput kafića, barova, noćnih klubova i sl. je specifičan, te kao takav, čini mi se, da otežava postupanje u otkrivanju i zadokumentovanju ovog prekršaja. Posledica ovakvog stava je potreba da se predmetna zakonska odredba izmeni u meri u kojoj će adekvatno odgovoriti izmenjenim, odnosno, savremenim uslovima življenja, te i rada u ugostiteljskim objektima različitih oblika i namene.
Drugi prekršaj, ovog člana, čini lice koje maloletnom licu koje nije navršilo 16 godina života daje alkoholno piće pri prometu alkoholnih pića koje se troše na licu mesta.
Zakonodavac ne definiše, ni u pozitivnom ni u negativnom smislu, pojam alkoholnoih pića koja se troše na licu mesta. Mesto izvršenja prekršaja, u ovom slučaju, je po svojoj prirodi, bez svake sumnje, kvalifikatorna okolnost. U praksi, pod mestom izvršenja ovog prekršaja, a u svetlu pojma alkoholnih pića koja se troše na licu mesta, treba smatrati tj. pod njima podrazumevati sva ona mesta ugostiteljskog i drugog prodajnog karaktera, na kojima se, od strane, kako odgovornih lica (ugostitelja ili prodavca), tako i od strane samih kupaca, originalno (u procesu proizvodnje) zatvorene flaše- ambalaže alkoholnih pića otvaraju, sa ciljem konzumiranja na samom mestu prodaje odnosno kupovine ili u neposrednoj blizini tih mesta.
Stavom 2. člana 11. zakonodavac u vezi izvršenja radnje iz stava 1., upućuje na prekršajnu odgovornost pravnog lica, preduzetnika kao i odgovornog lica u pravnom licu, temeljeći istu na odredbama članova 17. i 18. Zakona o prekršajima. (Upućuje se na ranije izlaganje o odgovornosti ovih lica).
ČLAN 15.
Odnosni član sadrži dva stava.
Stav 1. odnosnog člana upućuje da se radnja izvršenja ovog prekršaja može sastojati u izvođenju muzičkih i drugih sadržaja i to putem korišćenja muzičkih instrumenata, radio i televizijskih prijemnika, kao i drugih zvučnih uređaja, s jedne strane i mehaničkim izvorom buke i zvučnim signalima (motora i sl.), sa druge strane. Postupak pojedinca mora da bude na način i u meri da to bude na štetu drugih lica, a u odnosu na njihov mir. Pod mirom drugih treba razumeti lični mir lica potreban radi zadovoljavanja određenih društvenih i životnih potreba, mir u uživanju i korišćenju stambenih i drugih prostorija i površina, da bi se ove mogle nesmetano koristiti shodno svojoj nameni. Sledstveno tome zaštitni objekt kod ovog prekršaja je mir drugih. To je pravno dobro koje se zaštićuje u prekršajno-pravnom smislu. Posledica izvršenja prekršaja ispoljava se u remećenju mira drugih. Izvršilac ovog prekršaja može biti svako lice odgovorno za prekršaj i to bez obzira da li je ono vlasnik muzičkog instrumenta, radio – televizijskih prijemnika i drugih zvučnih uređaja. Navedeno važi i za mehanička sredstva kojima se narušava mir drugih.
U teoriji, kao i u praksi, postoje razmimoilaženja u pogledu koji je momenat kada je izvestan mir drugih lica, a u svetlu intenziteta korišćenja muzičkih i drugih sadržaja, ugrožen tj. poremećen. Ovo stoga što osećaj stanja poremećenog mira jeste individualnog karaktera i zavisi od mnogih faktora. Ovi faktori su kako objektivne, tako i subjektivne prirode, gde primat, jasno imaju trenutna subjektivna psiho – fizička stanja lica koja u uslovima emisije muzičkih i drugih sadržaja, mehaničkih izvora buke ili zvučnih signala, isto doživljavaju na odgovarajući način. Jedno od stanovišta je da je, za postojanje ovog prekršaja, dovoljna ona jačina koja je preko jačine sobnog zvuka. Drugo stanovište temelji se na isticanju činjenice da je jačina zvuka tehnički merljiva kategorija, iz kog razloga se smatra da je nužno da se pozivitnim propisima utvrdi – propiše za svaki konkretan oblik i vrstu emisije zvuka – buke odgovarajući tehnički kriterijum koji kada bude ispunjen upotrebom mernih instrumenata jeste podoban za prekršajno pravno procesuiranje lica koje emituje muzičke i druge sadržaje ili mehaničkim putem i zvučnim signalima prouzrokuje buku. Treće stanovište, reklo bi se koje je najprisutnije u praksi, temelji se na tome da se činjenica poremećenog mira drugog lica ceni u svetlu njegovog osećaja – stava o tome da li je odgovarajuću emisiju muzičkog i drugog sadržaja ili mehaničke buke i zvučnih signala doživeo kao povredu svog mira. Ovo stanovište se temelji na činjenici da je zaštitni objekt mir drugih, te da kada ”ti drugi” nadležnim organima prijave da su mišljenja da je njihov mir poremećen jesu ispunjeni uslovi za prekršajno pravno procesuiranje prouzrokovača buke.
Savremeni uslovi življenja obogaćeni mentalitetsko-kultorološkim razlikama ljudi, determinišu i različite odnose ljudi u istovetnim, ili sličnim situacijama, emitovanja muzičkih i drugih sadržaja kao jednog od oblika prouzrokovanja buke, kojima se remeti mir. Takođe, i civilizacijski dostignuti nivoi u razvoju odnosa među ljudima na principima razumevanja i tolerancije upućuju na potrebu primene kombinacije sva tri stanovišta u postupku otkrivanja i zadokumentovanja predmetnog prekršaja kao osnove za pokretanje i vođenje prekršajnog postupka, te i eventualnog oglašavanja odgovornim prouzrokovača buke. Ovo stoga što se u praksi uočavaju i pojave zloupotrebe ovog prava od strane lica čiji je mir, na ovaj način, zaštićen, u uslovima raznolikih životnih situacija.
U stavu 2. člana 15., saglasno odredbama 17. i 18. Zakona o prekršajima, utvrđena je odgovornost pravnog lica, preduzetnika kao i odgovornog lica.
U ovom smislu odgovornost pravnog lica je takozvana klauzalna ili objektivna odgovornost, dok je odgovornost fizičkog lica, sa svojstvom odgovornog lica, odgovornost po krivici, dakle subjektivna odgovornost. Odgovornost preduzetnika je takođe subjektivna odgovornost, jer je zasnovana na ličnom svojstvu lica. Za pravno lice i preduzetnika povećana je odgovornost u odnosu na fizičko lice, kao izvršioca prekršaja, pa je otuda za njih i zaprećena kazna veća.