Ne, ako su ispunjeni propisani uslovi.
U komentaru “Čemu služi Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti i šta kaže o video nadzoru zaposlenih?” sam pojasnio šta bi trebalo da radi Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti (u daljem tekstu: Poverenik), i šta isti smatra u vezi video nadzora zaposlenih. Inače, sve ograde i napomene date u navedenom tekstu, važe i ovde. U navedenom tekstu sam naveo da Poverenik smatra da se snimci bezbednosnih kamera načelno ne mogu koristiti kao dokaz u postupku prema zaposlenom. U tekstu “Da li se snimci mogu koristiti kao dokaz u postupku prema zaposlenom?” sam objasnio zašto nije u pravu i da se to može činiti.
Ovde ću odgovoriti na preostala pitanja.
1. Da li su korišćenje i objava snimaka zabranjeni?
Prethodni Poverenik načelno je smatrao da, prema odredbama Zakona o zaštiti podataka o ličnosti (“Sl. glasnik RS”, broj 87/2018) – u daljem tekstu: ZZPL, prikazivanje video-snimka predstavlja prekršaj za koji je zaprećena novčana kazna. Moram reći da je to tačno, ali samo u slučajevima gde nema svega onog o čemu sam pisao u komentaru “Da li se snimci mogu koristiti kao dokaz u postupku prema zaposlenom?” (nije u opravdane svrhe, niti postoji legitiman interes poslodavca). Da ne budem pogrešno shvaćen, i samo postavljanje kamera i upotreba istih bez ispunjenja propisanih uslova jeste prekršaj po ZZPL, ali ovde pričamo o korišćenju snimaka kao dokaza nečega. Korišćenje snimka u zakonom dozvoljene svrhe (u šta spada dokazivanje) nije zabranjeno. Činjenje javno dostupnim (objavljivanje) je sasvim druga stvar. Da uprostim, snimak može biti dokaz na sudu, ali bez pristanka lica koje je na njemu, ne sme se pojaviti u medijima ili na YOUTUBE i sl. Što će reći, objavljivanje bez ispunjavanja propisanih uslova jeste zabranjeno.
S tim u vezi je i izvršenje potencijalnih krivičnih dela propisanih Krivičnim zakonikom („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016, 35/2019 i 94/2024) – u daljem tekstu: KZ, čega se dotakao prethodni Poverenik u Mišljenju br. 011-00-00563/2016-08 od 18. aprila 2016. god. Tamo je pomenuto moguće postojanje nekoliko dela. Najpre, Neovlašćeno fotografisanje iz člana 144. KZ, koje čini neko ko neovlašćeno načini fotografski, filmski, video ili drugi snimak nekog lica i time osetno zadre u njegov lični život ili ko takav snimak preda ili pokazuje trećem licu ili mu na drugi način omogući da se sa njim upozna. Zatim, delo Neovlašćeno objavljivanje i prikazivanje tuđeg spisa, portreta i snimka iz člana 145. KZ, koje čini onaj ko objavi ili prikaže spis, portret, fotografiju, film ili fonogram ličnog karaktera bez pristanka lica koje je spis sastavilo ili na koga se spis odnosi, odnosno bez pristanka lica koje je prikazano na portretu, fotografiji ili filmu ili čiji je glas snimljen na fonogramu ili bez pristanka drugog lica čiji se pristanak po zakonu traži i time osetno zadre u lični život tog lica. I na kraju, delo Neovlašćeno prikupljanje ličnih podataka iz člana 146. KZ, koje čini onaj ko podatke o ličnosti koji se prikupljaju, obrađuju i koriste na osnovu zakona neovlašćeno pribavi, saopšti drugom ili upotrebi u svrhu za koju nisu namenjeni.
Šta je zajedničko navedenim delima? To da radnju izvršenja, čini upotreba u svrhe za koje snimak nije namenjen, a toga u upotrebi snimka kao dokaza nema, jer se upravo za tu svrhu pravi. Dodatni uslov je da se tom upotrebom osetno zadire u lični život snimanog lica. To potvrđuje Vrhovni kasacioni sud u Presudi Kzz 722/2021 od 1. jula 2021. god. gde lepo kaže da krivično delo ne predstavlja svako objavljivanje ili prikazivanje fotografije bez pristanka lica koje je prikazano, već samo kada je time došlo do osetnog zadiranja u privatni život tog lica.
Ovde treba obratiti pažnju na još nešto. Reč je o ličnom a ne profesionalnom životu, što dodatno ograničava zaštitu po osnovu privatnosti o kojoj je ranije bilo reči.
Takođe, ne može biti zaklanjanja ni iza odredbe koja zabranjuje predaju i pokazivanje snimka trećem licu, jer zna se šta su treća lica (oni koji ne učestvuju u nekom odnosu niti ih neka situacija direktno dotiče). To nikako ne mogu biti učesnici u nekom postupku (poslodavac i lica koja u njegovo ime sprovode postupak), a pogotovo ne sud ili nadležni organi države. Viši sud u Čačku, u svom Rešenju br. Kž 119/2016 od 9. januara 2017. god. kaže da nema krivičnog dela kada neko u parničnom postupku preda sudu nečije fotografije i video snimak.
Dakle, kazneno delo čini samo upotreba u svrhe za koje snimak nije namenjen, ako se time osetno zadire u lični život snimanog lica.
Štaviše, čak i ono što po definiciji spada u lične stvari nekog lica (npr. seksualni odnos), ne mora mora nužno biti zaštićeno. Npr., ako zaposleni to upražnjava na radnom mestu u toku radnog vremena. Jer, svako ima pravo da to čini, ali ne uvek i svuda.
Shvatate, stvari se ne mogu gledati crno-belo, bar ne na način kako to Poverenik čini. Nekako najlogičniji (da ne kažem najzdraviji) rezon prema ovoj problematici imaju američki sudovi, na koje se (po mom mišljenju) treba ugledati u nekim stvarima. Ne, nisu amerikanci najpametniji niti imaju najbolje propise, već su najpraktičniji i na tome temelje svaki rezon. Po njima, da li nešto uživa zaštitu po osnovu prava na privatnost i dostojanstvo ličnosti, zavisi od postupaka samog tog lica. Pa tako, američki sudovi smatraju da sve ono što se ne čini u privatnom prostoru nije zaštićeno u pogledu javnog objavljivanja i korišćenja, jer osoba koja dozvoli da bude snimljena na mestu koje je dostupno vidljivosti drugih, sama time ukida zaštitu svoje privatnosti. Jer, svesna je svih rizika i pristaje na to. Prosto i logično. Pri tome američki sudovi tumače šta je privatni prostor u odnosu na sveukupne okolnosti, pa tako unutrašnjost automobila to jeste, ali ako je isti na javnom parkingu (gde svi imaju pristup) onda prava po osnovu privatnosti nema. Što negde podržavaju i naši propisi, jer recimo po Zakonu o javnom redu i miru (“Sl. glasnik RS”, br. 6/2016 i 24/2018), smatraće se da je nešto izvršeno na javnom mestu i kad je radnja učinjena na mestu koje se ne smatra javnim, ako je to mesto dostupno pogledu ili čujnosti sa javnog mesta ili je posledica nastupila na javnom mestu. A rekoh, pravni poredak je jedinstven.
2. Umesto zaključka
Da ne budem prestrog, prava po osnovu zaštite podataka o ličnosti se zloupotrebljavaju svuda, ne samo kod nas.
Kako god, poenta ovog i svih komentara koje pišem je apel za postavku stvari onako kako bi to trebalo biti, dakle, uređenje pravnog sistema, a ne kritika radi kritike, dokazivanja ko je u pravu, “pametovanja” i sl. Zato, iako se to čini uzaludnim, u svojim tekstovima neprestano ukazujem na ono u čemu zakonodavna vlast, sudovi, tužilaštva, državni organi, nezavisna regulatorna tela i svi ostali, neprestano greše u pisanju i tumačenju propisa.
Na kraju reći ću, prava fizičkih lica u vezi ličnosti (kao i sva druga) ustanovljena su radi zaštite onih koji poštuju pravila, a ne da bi ih neko zloupotrebljavao i krio se iza njih.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.