– Slučaj iz tužilačko-sudske prakse –
Novi KZ, a koji je stupio na snagu 1. januara 2006. godine, u čl. 14 st 1. daje definiciju krivičnog dela tako što je navedeno “da je krivično delo ono delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno”.
Ono što je od važnosti za ovaj stručni rad jeste biće krivičnog dela i analiza elemenata krivičnog dela a kroz slučaj sudske prakse.
Osnovni element krivičnog dela jeste radnja izvršenja, a bez kog nema ni krivičnog dela.
“Radnja izvršenja je delatnost kojom se ostvaruje obeležje krivičnog dela prouzrokovanjem posledice. Ona je elemenat bića krivičnog dela i sadržana je u opisu krivičnog dela” (Krivični zakonik Republike Srbije, dr Dragan Jovašević, Službeni glasnik, str 13).
Dakle, svako krivično delo pored postojanja opštih elemenata ima i posebne elemente, a po kojima se krivična dela i međusobno razlikuju.
U članu 355 t.1 ZKP je predviđeno da će sud doneti presudu kojom se optuženi oslobađa od optužbe, ako delo za koje je optužen po zakonu nije krivično delo.
Ključno pitanje, koje se ovde postavlja, a što će se pokušati rasvetliti ovim radom jeste, da li se optuženi može osloboditi od optužbe na osnovu čl. 355 t.1 ZKP, ako u optužnom aktu pa i u izreci prvostepene presude nije naveden zakonski izraz elementa predmetnog krivičnog dela koje se optuženom stavlja na teret, a isti optužni akt i izreka presude sadrže potpuni opis radnje izvršenja optuženog koje predstavljaju elemenat navedenog krivičnog dela.
Slučaj iz tužilačko-sudske prakse:
Presudom Opštinskog suda u Čačku K 121/04 od 6. jula 2006., optuženi je na osnovu čl. 355 t.1 ZKP oslobođen od optužbe da je “u svojstvu direktora preduzeća A u periodu od juna 1998. do septembra 2001. godine grubo povredio ovlašćenja u pogledu upravljanja i raspolaganja imovinom preduzeća A, jer je suprotno čl. 4 Ugovora od 25. juna 1998. godine, zaključenog sa preduzećem B, izdao usmeni nalog obračunskoj službi svoga preduzeća da ne vrši fakturisanje usluga za uskladištenu robu preduzeću B, pa na taj način ovom preduzeću je pribavio protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 1.543.298,49 dinara, čime bi izvršio krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz čl. 238 st.1 t.4 KZ.
U obrazloženju presude je navedeno: “u takvoj situaciji, a pri činjenici da u optužnici nedostaje bitan elemenat obeležja krivičnog dela, a to je namera, sud je u smislu čl. 355 t.1 ZKP doneo presudu kojom se optuženi oslobađa od optužbe jer delo za koje je optužen po zakonu nije krivično delo. Imajući sve to u vidu, sud se uopšte nije upuštao u ocenu izvedenih dokaza jer bi čak i eventualno unošenje postojanja namere kod optuženog u izreku presude dovelo do povrede identiteta optužbe i presude.
Okružni sud u Čačku je svojom presudom Kž 392/06 od 26. decembra 2006. odbio kao neosnovanu žalbu Opštinskog javnog tužioca u Čačku a navedena presuda se potvrđuje.
Okružni sud u Čačku, je u obrazloženju presude naveo: “s druge starne, ocenjeno je da je tužiočeva žalba na oslobađajući deo presude neosnovana. Žalbom se analiziraju izvedeni dokazi, pa žalba tvrdi da iz izvedenih dokaza proizilazi da je optuženi imao nameru da drugom preduzeću pribavi protivpravnu imovinsku korist, kao i da se ne može prihvatiti zaključak suda da u radnji optuženog nema namere kao bitnog elementa navedenog krivičnog dela. Svi ovi žalbeni navodi su neosnovani, jer je prvostepeni sud pravilno ocenio da delo koje je predmet optužbe po zakonu nije krivično delo, s obzirom da optužnica javnog tužioca ne sadrži zakonsko obeležje krivičnog dela, tj. ne sadrži da je okrivljeni delo učinio u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi, a što je bitan elemenat, pa pošto optužnica ne sadrži taj bitan elemenat, to je pravilna ocena prvostepenog suda da delo za koje je optužen, po zakonu nije krivično delo, pa je oslobađajuća presuda pravilno doneta primenom čl. 355 t.1 ZKP. Stoga je žalba tužioca neosnovana, jer prvostepeni sud nije vršio ocenu dokaza, a što je inače nepotrebno i suvišno iz napred navedenih razloga, pa pošto ne postoje razlozi zbog kojih se presuda napada žalbom javnog tužioca, to je tužiočeva žalba odbijena kao neosnovana shodno čl. 388 ZKP”.
Iz dokaza koje je prvostepeni sud izveo na glavnom pretresu, odbrane optuženog, izjave svedoka, veštačenje od strane veštaka ekonomske struke, jasno proizilazi da je preduzeće B uskladištilo svoju robu u preduzeću optuženog i da iznos od 1.543.298,49 dinara, na ime pružene usluge skladištenja robe, nije fakturisano preduzeću B. Dakle, tom preduzeću je pribavljena protivpravna imovinska korist u pomenutom iznosu, pa je ta činjenica a prema stanju dokaza nesporna.
Prvostepeni sud nije izvršio ocenu izvedenih dokaza uopšte da bi doneo konačan činjenično-pravni zaključak o tome da li je optuženi preduzetim radnjama pribavio protivpravnu imovinsku korist za drugo pravno lice. Jednostavno, u optužnom aktu nije navedena reč “u nameri”, pa samo na osnovu toga sud donosi oslobađajuću presudu primenom čl. 355 t.1 ZKP.
Imajući u vidu sadržinu prvostepene presude, uočljivo je da obrazloženje ne sadrži razloge zašto se optuženi oslobađa od optužbe primenom čl. 355 t.1 ZKP.
Drugo, i najvažnije, da je sud izvršio ocenu izvedenih dokaza, došao bi do zaključka da je svojim radnjama optuženi pribavio protivpravnu imovinsku korist pomenutom pravnom licu, a to pribavljanje protivpravne imovinske koristi, a koja je znači i realizovana sadrži u sebi i nameru.
Ne treba ovde navoditi da u KZ postoje brojna krivična dela za koje je bitan elemenat postupanje “u nameri da se pribavi …”, a što znači da nije nužno i pribavljanje imovinske koristi za postojanje određenog krivičnog dela. Drugim rečima, postoji krivično delo i kada je preduzeta radnja izvršenja samo u nameri da se pribavi … korist …, a nije nužno i da je ta imovinska korist pribavljena.
Povezano sa citiranim slučajem, iz preduzetih radnji opruženog (u pitanju su aktivne radnje), jasno proizilazi da su preduzete i u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi za drugo pravno lice, a i ta imovinska korist je realizovana i pribavljena.
U konkretnom slučaju, da je drugostepeni sud pravilno primenio zakon, imalo je mesta ukidanju prvostepene presude jer je izreka presude nejasna i nerazumljiva, a obrazloženje ne sadrži razloge o odlučnim činjenicama koji se tiču postojanja krivičnog dela i razloga po kom osnovu se optuženi oslobađa od optužbe, a što predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz čl. 368 st. 1 t.11 ZKP.
Dakle, površnim razmatranjem ovog krivično-pravnog slučaja, drugostepeni sud je svojom odlukom stvorio presedan, a to je nejednakost građana pred zakonom.
Povodom inicijative za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti Opštinskog javnog tužioca u Čačku, a koje je podržalo Okružno javno tužilastvo u Čačku, Republički javni tužilac u Beogradu je podigao zahtev za zaštitu zakonitosti Ktz 484/07 od 18. decembra 2007. protiv pomenutih presuda Opštinskog i Okružnog suda u Čačku, a zbog povrede zakona: čl. 368 st.1 t.11 i čl. 369 t.1 ZKP s predlogom da Vrhovni sud Srbije svojom presudom utvrdi povrede zakona u korist optuženog.
U zahtevu za zaštitu zakonitosti, između ostalog je navedeno:
“Presuda Opštinskog suda u Čačku je zahvaćena bitnom povredom odredaba krivičnog postupka iz čl. 368 st.1 t.11 ZKP jer presuda nema uopšte razloga o odlučnim činjenicama, jer prilikom donošenja presude nije pravilno primenjena odredba čl. 361 st.9 ZKP buduci da sud u obrazlozenju presude nije detaljno objasnio iz kojih razloga oslobađa od optužbe u smislu čl. 355 t.1 ZKP optuženog. Opštinski sud u Čačku samo navodi da optužnica nije imala bitno obeležje odnosno nije navedeno da postoji namera pribavljene protivpravne imovinske koristi od strane optuženog kada vrši krivično delo, što znaci da nedostaje bitan elemenat krivičnog deja zbog kojeg je oslobođen od optužbe, pa je stoga sud primoran da donese oslobađajuću presudu na osnovu čl. 355 t.1 ZKP. Sud dalje navodi da zbog toga uopste se nije upuštao u ocenu izvoođenih dokaza, te nerazumljivo objašnjava da bi zbog toga eventualno unošenje postojanja namere kod optuženog u izreku presude dovelo do povrede identiteta optužbe i presude. Razlozi uopšte ne postoje jer se ni na koji način ne upušta u to kakva je ocena odbrane optuženog, utvrđenih činjenica i dokaza a što je bio dužan da uradi shodno čl. 361 st.7 ZKP.
Opštinski sud u Čačku pogrešno i primenjuje zakon u smislu čl.369 t.1 ZKP jer primenjuje zakon koji se ne može primeniti budući da je nakon izvedenog dokaznog postupka, u potpunosti utvrđeno da optuženi svojim radnjama čini biće obeležja krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz čl. 238 st.1 t.4 KZ. Sud navodi da se iz dispozitiva optužmog akta ne vidi da ima namere pribavljanja protivpravne imovinske koristi preduzeću B . Upravo je prvostepeni sud utvrdio da je pribavljena protivpravna imovinska korist u iznosu od 1.543.298,49 dinara, čime je nesporno utvrđena i namera pribavljanja ove protivpravne imovinske koristi, jer to jeste okolnost koja proizilazi iz preduzetih radnji okrivljenog.
I drugostepeni sud čini bitnu povredu odredaba krivičnog postupka i povredu zakona jer isti potvrđuje presudu Opštinskog suda u Čačku pa je navedeno u obrazloženju da je prvostepeni sud pravilno ocenio da delo koje je predmet optužbe po zakonu nije krivično delo s obzirom da optužnica javnog tužioca ne sadrži zakonsko obeležje krivičnog dela, pa je pravilna ocena prvostepenog suda da optuženog treba osloboditi od optužbe.
Presudom Vrhovnog suda Srbije Kzz 161/07 od 17. marta 2008. odbija se kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca Ktz 484/07 od 18. decembra 2007. podnet protiv pravnosnažnih presuda Opštinskog suda u Čačku K 121/04 od 6. jula 2006. i Okružnog suda u Čačku Kž 392/06 od 26. decembra 2006. zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz čl. 368 st.1 t.11 ZKP i pogrešne primene zakona iz čl. 369 t.1 ZKP.
Između ostalog, u obrazloženju presude je navedeno:
Po nalaženju Vrhovnog suda Srbije, s obzirom da optužnica Opštinskog javnog tužioca u Čačku Kt 111/01 od 18. aprila 2002. precizirane na glavnom pretresu od 4.jula 2006. ne sadrži postojanje namere pribavljanja protivpravne imovinske koristi od strane optuženog koja čini obeležje krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz čl.238 st.1 t.4 KZ i njegov bitan elemenat, pravilan je stav prvostepenog suda da u smislu čl.355 t.1 ZKP optuženog treba osloboditi od optužbe. Po nalaženju ovog suda pravilan je stav prvostepenog suda da delo, za koje je optužen, po zakonu nije krivično delo zbog čega se prvostepeni sud, pravilno nije upuštao u ocenu izvedenih dokaza, jer bi eventualno unošenje postojanja namere kod optuženog u izreku presude dovelo do povrede identiteta optužbe i presude. Iz navedenih razloga po nalaženju ovog suda, ne stoje bitne povrede odredaba krivičnog postupka niti povrede Krivičnog zakona za koje se u zahtevu Republickog javnog tužioca ukazuje kako u prvom stepenu, tako ni u drugostepenoj presudi”.
Nakon prikaza ovog slučaja, potrebno je konsultovati zakonske propise, pa tako:
– prema odredbi čl. 266 st.1 t2 ZKP optužnica sadrži opis dela iz kog proizilazi zakonsko obeležje krivičnog dela,
– prema odredbi čl. 356 st.1 t.1 ZKP, u presudi kojom se optuženi oglašava krivim sud će izreći za koje delo se oglašava krivim uz naznačenje činjenica i okolnosti koje čine obeležje krivičnog dela,
– prema odredbi čl. 361 st.9 ZKP, ako se optuženi oslobađa od optužbe, u obrazloženju će se naročito navesti iz kojih se razloga navedenih u čl. 355 ovog zakonika to cini,
– prema odredbi čl. 361 st.10 ZKP, sud nema obavezu da se upušta u ocenu glavne stvari kod presude kojom se optužba odbija i u rešenju kojim se optužba odbacuje.
U zaključku, navodimo da u konkretnom slučaju, drugostepeni sud je bio dužan da ukine prvostepenu presudu zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz čl. 368 st.1 t.11 ZKP i zbog povrede Krivičnog zakona iz čl. 369 t.1 ZKP i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
Ali, kada drugostepeni sud nije po zakonu postupio, zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca je osnovan, a Vrhovni sud Srbije je svojom presudom pogrešno protumačio napred citirane zakonske odredbe, a naročito u delu da li je nužno navođenje zakonskog izraza “u nameri” kada je optuženi svojim radnjama, prosto “prevazišao tu nameru”, pa je realizovao i pribavio protivpravnu imovinsku korist u napred navedenom novčanom iznosu za drugo pravno lice. Očigledno, presuda Vrhovnog suda Srbije u konkretnom slučaju remeti princip jednakosti građana pred sudom.
Obmuto od navedenog slučaja, navodimo drugi primer iz prakse Okružnog javnog tužilaštva u Čačku i Okružnog suda u Čačku a koji predstavlja pravilnost primene zakona.
Optužnicom Okružnog javnog tužioca u Čačku Kt 41/06 od 16. avgusta 2006. je naveden opis radnje izvršenja optužene, da je kao saradnik banke … “u nameri da sebi pribavi imovinsku korist …”, prisvojila novac koji joj je …, čime je izvršila krivično delo pronevere iz čl. 364 st.3 u vezi st.1 KZ.
Dakle, u konkretnom slučaju nije navedena reč “protivpravna”, a očigledno usled tehničke greške, a optužnica u tom delu nije ni precizirana u završnoj reči.
Okružni sud u Čačku je svojom presudom K 73/06 od 6. februara 2006. optuženu oglasio krivom zbog navedenog krivičnog dela.
Vrhovni sud Srbije, uvažavanjem žalbe branioca optužene, ukinuo je presudu prvostepenog suda, svojim rešenjem Kž 1134/07 od 3. avgusta 2007.
U ponovljenom postupku, optužnica je precizirana uz dodavanje reči “protivpravna” a nakon toga je doneta ponovna osuđujuća presuda i sada je u toku postupak po žalbi.
Zamislimo, da je u ovom slučaju kao u prvom primeru, Okružni sud u Čačku kao prvostepeni, doneo oslobađajuću presudu, a takvu presudu drugostepeni sud potvrdi sa istih razloga, da ne postoji bitan elemenat krivičnog dela pronevere iz čl. 364 KZ pa se optužena ima osloboditi od optužbe primenom čl. 355 t.1 ZKP. Ovde je važno dodati da u ovom predmetu stanje dokaza je takvo da nije sporno uzimanje novca iz kase, a što je i optužena priznala (ukupno oko 20.000.000,00 dinara), pa bi donošenje oslobađajuće presude bilo zaista opasan presedan a u situaciji kada svi ostali dokazi izvedeni na glavnom pretresu ukazuju da je optužena protivpravno prisvojila novac koji joj je poveren u radu.
Imajući u vidu navedeno, neka ovaj stručni rad bude mali doprinos u rešavanju tekućih problema koji se javljaju u tužilačko-sudskoj praksi.