Razlozi za novi Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći

U demokratskim društvima mogućnost efikasne zaštite povređenih i ugroženih prava jedan je od osnovnih uslova za ostvarivanje pravnog poretka i principa vladavine prava. Pravna zaštita koja se pruža mora zadovoljiti određene standarde, koji izviru iz prava na pravično suđenje, osnovnog ljudskog prava garantovanog međunarodnim dokumentima o ljudskim pravima i Ustavom Republike Srbije. Pravično suđenje podrazumeva da su pojedinci ravnopravni u pristupu pravdi i da pred sudom i drugim organima javne vlasti mogu delotvorno, pod jednakim uslovima i bez diskriminacije, da štite i ostvaruju svoja prava. Da bi se to ostvarilo, svakom pojedincu mora biti dostupna pravna pomoć, što podrazumeva dužnost države da obezbedi pružanje pravne pomoći zadovoljavajućeg kvaliteta, besplatne ili sa smanjenim troškovima, kada lice kome je pravna pomoć potrebna nije u stanju da je plati ili kada pružanje pravne pomoći nameću razlozi pravičnosti.
Ustav Republike Srbije, po ugledu na rešenja u savremenom uporednom pravu, garantuje svakom pojedincu pravo na pravnu pomoć (član 67), čime je ovo pravo po prvi put u našem pravnom sistemu steklo status Ustavom zajamčenog ljudskog prava. Ustavno jemstvo prava na pravnu pomoć nameće državi obavezu da obezbedi uslove za uživanje i zaštitu ovog prava. Saglasno tome, neophodno je da se zakonom uredi pružanje pravne pomoći, što uključuje i obavezu obezbeđivanja pružanja besplatne pravne pomoći. Pored toga, Ustav Republike Srbije predviđa i zabranu svakog oblika diskriminacije (član 21. stav 3. Ustava), kao i garanciju da se dostignuti nivo ljudskih prava ne može smanjivati (član 20. stav 2. Ustava).
Vlada je usvojila Strategiju raszvoja sistema besplatne pravne pomoći u Republici Srbiji („Službeni glasnik RS”, broj 74/10), kojom su utvrđene smernice i ključni principi budućeg zakonskog i institucionalnog okvira sistema besplatne pravne pomoći, strateški pravci njegovog razvoja, opšti i posebni ciljevi i mere za njihovo ostvarivanje.
Takođe, Nacionalnom strategijom reforme pravosuđa za period 2013-2018. godine („Službeni glasnik RS”, broj 57/13), kao i pratećim Akcionim planom za njeno sprovođenje, u cilju sporovođenja planiranih aktivnosti, u normativnom delu, prediđeno je i usvajanje zakona koji će celovito urediti besplatnu pravnu pomoć.
Obaveza Republike Srbije da stvori uslove za uživanje i zaštitu prava na pravnu pomoć izvire iz univerzalnih međunarodnih dokumenata o ljudskim pravima, koji garantuju pravo na pristup pravdi i pravično suđenje. Članom 10. Opšte deklaracije o pravima čoveka predviđeno je da: „svako ima potpuno jednako pravo na pravično i javno suđenje pred nezavisnim i nepristranim sudom koji će odlučiti o njegovim pravima i obavezama i o osnovanosti svake krivične optužbe protiv njega”. Pravo na delotvoran pristup pravdi i pravično suđenje garantuje i Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima („Službeni list SFRJ”, broj 7/71) kojim je predviđeno da su svi jednaki pred sudovima i da svako ima pravo da zakonom određeni nadležni, nezavisni i nepristrasni sud nepristrano i javno ispita njegov predmet i odluči o opravdanosti svake krivične optužbe koja je protiv njega podignuta ili spora o građanskopravnim pravima i obavezama (14. stav 1). Jemstvo delotvornog pristupa pravdi, koje izričito uključuje i pravo na pravnu pomoć, sadržano je i u Zakonu o ratifikaciji Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta („Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori”, broj 15/90 i „Službeni list SRJ – Međunarodni ugovori”, br. 4/96 i 2/97) kojom je, pored ostalog predviđeno da: „svako dete lišeno slobode ima pravo na hitnu pravnu i drugu odgovarajuću pomoć, pravo da pred sudom ili drugim nadležnim, nezavisnim i nepristrasnim organom postavi pitanje zakonitosti lišavanja slobode, kao i pravo na hitnu odluku o tom pitanju” (član 37. tačka d).
Obaveza razvijanja sistema pravne pomoći proizlazi i iz Zakona o ratifikaciji Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG – Međunarodni ugovori”, br. 9/03, 5/05 i 7/05 – ispravka) čijom je ratifikacijom Republika Srbija prihvatila jurisdikciju Evropskog suda za ljudska prava.
Članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda garantovano je pravo na pravično suđenje, kao posebno ljudsko pravo bazirano na idejama prirodne pravde, čije je ostvarivanje od suštinske važnosti za razvoj demokratije i principa vladavine prava. Konvencijski standard pravičnog suđenja uključuje čitav niz posebnih prava, kao što su pravo na delotvoran pristup sudu, pravo na saslušanje, jednakost u korišćenju procesnih ovlašćenja, pravo na nepristrasan i nezavisan sud ustanovljen zakonom, pravo na javnost u postupku i dr. Jedan od instrumenata za ostvarivanje prava na pristup pravdi i zadovoljenja standarda pravičnog suđenja jeste pravo na pravnu pomoć. Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, pravo na pravnu pomoć izričito je priznato samo pojedincima optuženim za krivično delo, tako što je u članu 6. stav 3. tačka (c) predviđeno da svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da se brani lično ili putem branica koga sam izabere ili, ako nema dovoljno sredstava da plati za pravnu pomoć, da ovu pomoć dobije besplatno, kada interesi pravde to zahtevaju. Međutim, s obzirom da standard delotvornog pristupa pravdi i pravičnog suđenja važi i za oblast građanskopravne zaštite, pravo na pravnu pomoć zajemčeno je i u postupcima u kojima se odlučuje o građanskim pravima i obavezama.
Prema Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, dužnost pružanja besplatne pravne pomoći postoji kada „interes pravde” to nalaže. Kriterijumi na osnovu kojih se „interes pravde” procenjuje razvijeni su u dugogodišnjoj praksi Evropskog suda za ljudska prava i izraženi u njegovim brojnim odlukama. Među ovim kriterijumima ključnu ulogu imaju: pravna i činjenična složenost slučaja, težina zaprećene kazne, priroda supstancijalnog prava radi čije se zaštite postupak vodi, kao i njegov značaj za pojedinca, postulaciona nesposobnost pojedinca prema odredbama domaćeg prava, stvarna sposobnost postulaciono sposobnog pojedinca da se sam brani, odnosno da sam preduzima procesne radnje, pri čemu se sagledavaju sve okolnosti koje se tiču pojedinca, kao što su uzrast, stepen pismenosti, pripadnost socijalno ugroženoj, odnosno marginalizovanoj društvenoj grupi i dr.
Obaveza Republike Srbije da zakonom uredi i operacionalizuje pružanje pravne pomoći, uključujući i besplatnu pravnu pomoć, proističe i iz njenog članstva u Savetu Evrope, čije je veći broj preporuka, koje se odnose na besplatnu pravnu pomoć, obavezna da ispuni.
Iako Ustav Republike Srbije jemči pravo na pravnu pomoć, pružanje pravne pomoći, uključujući i besplatnu pravnu pomoć, nije na adekvatan način regulisano, niti postoji celovito uređen sistem pružanja pravne pomoći. Ovakvo stanje je neodrživo, posebno ako se imaju u vidu sve veće potrebe za pružanjem pravne pomoći.
Odredbe o pravnoj pomoći sadržane su u više zakona, koji regulišu samo pojedine vidove pravne pomoći. U Republici Srbiji je potreba za pružanjem besplatne pravne pomoći izuzetno velika. Na ovakav zaključak upućuju podaci o broju, strukturi i socio-ekonomskom položaju stanovništva i trend porasta potrebe za sudskom zaštitom, a posebno stanovništa tzv. „ranjivih grupa”.
U Republici Srbiji dostupnost pravne pomoći nije na zadovoljavajućem nivou. U sudskoj statistici ne postoje objedinjeni podaci o broju okrivljenih kojima je po službenoj dužnosti postavljen branilac. Postojeći mehanizmi pružanja besplatne pravne pomoći imaju niz nedostataka, od kojih su ključni: besplatna pravna pomoć je nedostupna velikom broju građana, ne postoji mogućnost prikupljanja verodostojnih statističkih podataka na nivou države, koji su neophodni za uspešno planiranje i upravljanje sistemom besplatne pravne pomoći, ne postoji mogućnost prikupljanja potpunih i tačnih podataka koji bi omogućili uvid u stepen efikasnosti postojećih mehanizama, analizu rashoda i izradu validnih finansijskih planova, nije obezbeđena kontrola kvaliteta usluga pravne pomoći, a pružaoci besplatne pravne pomoći nisu dovoljno motivisani za pružanje kvalitetnih usluga pravne pomoći. Dostupnost pravde spada među ključne faktore humanizacije i demokratizacije društva i ostvarivanja principa vladavine prava. Dostupnost pravde je, istovremeno, i jedan je od instrumenata za smanjenje siromaštva i od snažnog je uticaja na zadovoljstvo građana i njihovo identifikovanje sa pravnim, političkim i društvenim sistemom. Dugogodišnje nepovoljno stanje u oblasti pravosuđa, u celini posmatrano, izazvalo je duboku krizu prava, gubitak poverenja građana da su vrednosti slobode, jednakosti i pravde zaista dostupne i opadanje pravne svesti građana. Građani danas slabo poznaju pravna načela i procedure, slabo poznaju svoja prava, kao i načine njihovog ostvarivanja i zaštite.
Negativne posledice postojećeg stanja u oblasti pružanja pravne pomoći nameću potrebu da se što pre izgradi moderan normativno-pravni okvir pravne pomoći i uspostavi efikasan sistem besplatne pravne pomoći.