NAPOMENA: Ovo je izdvojeni deo iz celokupnog teksta pod nazivom „ Odbacivanje predstavke podnete Evropskog suda zbog neiskorišćavanja nepostojećeg pravnog sredstva“, autor: Nikola Aleksić, objavljenog u časopisu „Advokatska kancelarija”, broj 111, Profi Sistem Com, novembar 2023.
Povod za ovaj tekst je odluka Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP) po predstavci broj 4504/17 u predmetu Božidar Stevanović protiv Srbije. U ovoj odluci ESLJP ističe da postoji pravni lek protiv odluka Ustavnog suda i kada se on ne iscrpi predstavka podneta ovom sudu se odbacuje.
Da bismo odredili da li je ovaj stav ESLJP ispravan ili neispravan moramo najpre ostvariti uvid u relevantne odredbe, a zatim i u praksu ovog suda, pre svega po pitanju šta je to delotvoran pravni lek koji ako se ne iskoristiti pred domaćim organima dovodi do odbacivanja predstavke pred ESLJP.
1. Relevantne odredbe
Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) u članu 13, kojim je uređeno pravo na delotvorni pravni lek, propisuje:
„Svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj Konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.“
Članom 35. stav 1. Konvencije određeno je da sud može uzeti predmet u postupak tek kada se iscrpe svi unutrašnji pravni lekovi, u skladu sa opštepriznatim načelima međunarodnog prava, i u roku od četiri meseca od dana kada je povodom njega doneta pravosnažna odluka.
Članom 10. Zakona o Ustavnom sudu („Sl. glasnik RS“, broj 109/2007, 99/2011, 18/2013-OUS, 40/2015-dr.zakon, 103/2015 i 10/2023) propisano je:
„Ustavni sud, većinom glasova svih sudija, donosi Poslovnik o radu Ustavnog suda (u daljem tekstu: Poslovnik) kojim se bliže uređuje organizacija, način rada i postupanja Ustavnog suda.
Poslovnik se objavljuje u „Službenom glasniku Republike Srbije”.“
Članom 96. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Sl. glasnik RS“, br. 103/2013) koji uređuje zahtev za preispitivanje donete odluke propisano je:
„Sud će, na obrazloženi pismeni zahtev predsednika, sudije ili radnog tela Suda, staviti na dnevni red sednice Suda zahtev za preispitivanje donete odluke, rešenja ili zaključka dok ne bude otpravljen.
Izuzetno od stava 1. ovog člana, Sud može preispitati odluku ili rešenje doneto po ustavnoj žalbi i nakon što je otpravljeno, ako je odluka ili rešenje zasnovano na očiglednoj grešci koja se ne može otkloniti zaključkom o ispravci ili je suprotna važećoj sudskoj praksi Suda.
O potrebi preispitivanja akta iz st. 1. i 2. ovog člana odlučuje Sud.“
Isto je bilo propisano, u delu relevantnom za ovaj tekst, i članom 91. prethodno važećeg Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Sl. glasnik RS”, br. 24/2008, 27/2008-ispravka i 76/2011).
2. Odluka ESLJP u predmetu Božidar Stevanović protiv Srbije
U ovoj odluci, između ostalog, navedeno je sledeće:
„…4. Sud takođe konstatuje da odluke Ustavnog suda načelno ne podležu preispitivanju prema domaćem pravu. Međutim, član 91. Poslovnika o radu Ustavnog suda iz 2008. godine, onako kako je tumačen Stavom navedenog suda od 5. februara 2009. godine (dopunjenim 2. juna 2011. godine) i član 96. Poslovnika o radu Ustavnog suda usvojenog 2013. godine, predviđaju, između ostalog, pravni lek u situacijama poput one sa kojom se podnosilac predstavke suočio u ovom slučaju – odnosno zahtev za preispitivanjem već otpravljene odluke u izuzetnom slučaju kada se pokaže da je sporna odluka zasnovana na očiglednoj omašci samog Ustavnog suda koja se drugačije ne može ispraviti.
5. Pored toga, praksa Ustavnog suda jasno pokazuje da podnosioci čije su ustavne žalbe greškom odbačene kao neblagovremene, između ostalog, mogu ostvariti odgovarajuću naknadu, odnosno preispitivanje njihovog predmeta na ovaj konkretan način (videti, na primer, Už-3122/2012 od 11. jula 2018. i Už-3124/2012 od 7. juna 2018. godine).
6. Imajući u vidu prethodno navedeno i uzimajući u obzir opšta načela u vezi sa pravilom iscrpljivanja domaćih pravnih lekova (videti Vučković i dr., citiran gore, st. 69–77), Sud smatra da zahtev za preispitivanje prethodno pomenute odluke u izuzetnom slučaju načelno predstavlja delotvoran domaći pravni lek u smislu člana 35. stav 1. Konvencije u situacijama poput ove u predmetnom slučaju.
7. Na kraju, podnosilac predstavke nije iskoristio ovaj pravni lek niti je pokazao da je iz bilo kog razloga isti bio neadekvatan ili nedelotvoran u konkretnim okolnostima slučaja. Sud takođe ne vidi nikakve posebne okolnosti koje bi podnosioca predstavke oslobodile od obaveze da iskoristi gorepomenuti pravni lek (videti, na primer, Vučković i dr., citiran gore, stav 77, sa daljim referencama).
8. Iz svega navedenog sledi da je predmetna predstavka neprihvatljiva usled neiscrpljivanja domaćih pravnih lekova, te se kao takva mora odbaciti u skladu sa članom 35. st. 1. i 4. Konvencije.“
3. Praksa Ustavnog suda u vezi sa zahtevom za preispitivanje donete odluke
ESLJP pominje dve odluke gde je korišćen zahtev za preispitivanje donete odluke kao delotvoran pravni lek usled čega su donete nove odluke Už-3122/2012 od 11. jula 2018. godine i Už-3124/2012 od 7. juna 2018. godine. Iz tekstova ovih odluka to se ne može videti, ali pretpostavljamo da jesu donete nakon usvajanja ovog pravnog leka.
Ipak, uspeli smo da dođemo do odluke u kojoj je jasno navedeno da je usvojen zahtev za preispitivanje donete odluke.
U odluci Už-156/2010 od 16. juna 2011. godine, stoji:
„1. Z.K. iz Niša je 12. januara 2010. godine, preko punomoćnika V.I. iz Niša, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Nišu Gž.1 109/09 od 19. februara 2009. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1080/09 od 14. oktobra 2009. godine, zbog povrede prava garantovanog članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Osnovni sud u Nišu je dopisom od 8. februara 2010. godine obavestio Ustavni sud da je punomoćnik tužioca Z.K. – advokat Ž.T. primila osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije 7. decembra 2009. godine. Imajući u vidu dan podnošenja ustavne žalbe i podatke iz navedenog dopisa, Ustavni sud je Rešenjem Už-156/2010 od 17. marta 2010. godine odbacio ustavnu žalbu Z.K. kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu.
Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe – advokat V.I. je u podnesku od 21. avgusta 2010. godine naveo da je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe on bio punomoćnik podnosioca, da je advokat Ž.T. bila punomoćnik tužene, kao i da je navedenu osporenu presudu Vrhovnog suda primio 14. decembra 2009. godine, što je potkrepio dokazima dostavljenim u prilogu podneska. Predložio je da se rešenje Ustavnog suda ukine i da se o podnetoj ustavnoj žalbi meritorno odluči.
2. Odredbom člana 91. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS” br. 24/05 i 27/08) predviđeno je da će Ustavni sud na obrazloženi pismeni zahtev predsednika, sudije ili radnog tela Ustavnog suda, staviti na dnevni red sednice Suda zahtev za preispitivanje donete odluke, rešenja ili zaključka dok ne bude otpravljen iz Suda.
Na sednici Ustavnog suda od 2. juna 2011. godine usvojen je pravni stav da izuzetno, Ustavni sud može preispitati odluku ili rešenje doneto po ustavnoj žalbi i nakon njenog otpravljanja iz Suda, na način i u postupku propisanom odredbom člana 91. Poslovnika o radu Ustavnog suda, ukoliko je odluka ili rešenje zasnovano na očiglednoj grešci Suda, koja se ne može otkloniti zaključkom o ispravci.
3. Polazeći od navedenog stava, a imajući u vidu da iz podnetog dokaza nesporno proizilazi da je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe bio advokat V.I. i da je on osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije primio 14. decembra 2009. godine, Ustavni sud je pristupio preispitivanju rešenja o odbacivanju ustavne žalbe Už-156/2010 od 17. marta 2010. godine. U postupku preispitivanja Sud je zaključio da je ustavna žalba blagovremena, pa je stavio van snage doneto rešenje u tački 1. izreke, i nakon toga pristupio ponovnom odlučivanju o ustavnoj žalbi…“
Dakle, u praksi Ustavnog suda vidi se da je usvajao zahtev za preispitivanje donete odluke.
3.1. Stav Ustavnog suda
Stav Ustavnog suda u vezi sa postupanjem po predstavci, žalbi ili ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv odluke, rešenja ili zaključka ustavnog suda, najpre donet 5. februara 2009. godine, a zatim dopunjen 2. juna 2011. godine.
Stav Ustavnog suda glasi:
„POSTUPANJE PO PREDSTAVCI, ŽALBI ILI USTAVNOJ ŽALBI
IZJAVLJENOJ PROTIV ODLUKE, REŠENJA ILI ZAKLJUČKA USTAVNOG SUDA
(prečišćeni tekst)
I
Učesnik u postupku se dopisom obaveštava da su, saglasno odredbi člana 166. stav 2. Ustava Republike Srbije, odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće, te da ne postoji pravni osnov za podnošenje predstavke, žalbe ili ustavne žalbe protiv odluke, rešenja, odnosno zaključka Ustavnog suda.
Po navedenim zahtevima ne formira se novi predmet već se, nakon uvida sudije izvestioca i obrađivača predmeta, učesnik u postupku obaveštava o tome, dopisom koji potpisuje sekretar Suda.
II
Izuzetno, Ustavni sud može preispitati odluku ili rešenje doneto po ustavnoj žalbi i nakon njegovog otpravljanja iz Suda, na način i u postupku propisanom odredbom člana 91. Poslovnika o radu Ustavnog suda, ukoliko je odluka ili rešenje zasnovano na očiglednoj grešci Suda, koja se ne može otkloniti zaključkom o ispravci.“
Dakle, Ustavni sud je zauzeo stav u skaldu sa prethodno važećim Poslovnikom, ali suštisnki važi i sad, s obziorm an porakitčno iste odredbe sada važećeg Poslovnika.
4. Šta je delotvoran pravni lek?
Ovde dolazimo do ključnog pitanja da li je ovo sredstvo delotvoran pravni lek, jer iz dosadašnje prakse ESLJP ako neko pravno sredstvo ne predstavlja delotvoran pravni lek nema ni odbacivanja predstavke zbog neiskorišćavanja domaćih pravnih sredstva pre podnošenja predstavke ESLJP.
Opšte karakteristike delotvornog pravnog leka prema Vodiču za dobru praksu u pogledu domaćih pravnih lekova, u izdanju Saveta Evrope iz 2013. godine, između ostalog, su sledeće:
„Konvencija zahteva da „pravni lek“ bude takav da omogući nadležnim domaćim organima da rešavaju o meritumu relevantne pritužbe na kršenje prava iz Konvencije i da pruže odgovarajuću zaštitu (M.S.S.protiv Belgije i Grčke, pred. br. 30696/09). Pravni lek je delotvoran samo ako je dostupan i dovoljan. On mora biti u dovoljnoj meri izvestan, ne samo u teoretskom nego i u praktičnom smislu (McFarlane protiv Irske, pred. br. 31333/069 i mora biti efikasan kako u praksi tako i u zakonu (El-Masri protiv „Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije“, pred. br. 39630/09), s obzirom na individualne okolnosti konkretnog predmeta. Međutim, delotvornost pravnog leka ne zavisi od izvesnosti povoljnog ishoda po podnosioca predstavke (Kudła protiv Poljske, pred. br. 30210/96). Član 13. ne zahteva bilo kakav konkretan oblik pravnog leka, budući da države imaju određeno diskreciono pravo da odluče o načinu izvršenja svoje obaveze, ali priroda prava o kojem je reč ima implikacije na vrstu pravnog leka koji država mora da obezbedi (Budayeva i drugi protiv Rusije, pred. br. 15339/02). Čak i kada neki pravni lek pojedinačno sam po sebi ne zadovoljava u potpunosti zahteve iz člana 13, sveukupni pravni lekovi koji su na raspolaganju prema domaćem zakonu mogu zadovoljiti takve zahteve (De Souza Ribeiro protiv Francuske, pred. br. 22689/07). Prilikom procene delotvornosti moraju se imati u vidu ne samo formalni pravni lekovi koji stoje na raspolaganju, nego i opšti pravni i politički kontekst u kojem oni deluju, kao i lične okolnosti podnosioca predstavke (Đorđević protiv Hrvatske, pred. br. 41526/10)…
Član 13. ne zahteva postojanje domaćeg pravnog leka u pogledu bilo kojeg pretpostavljenog žalbenog navoda, bez obzira koliko je taj navod neopravdan; navod o povredi mora biti dokaziv. Sud nije dao opštu definiciju dokazivosti. On je, međutim, naveo da „kada osoba ima dokazive argumente za tvrdnju da je žrtva povrede prava utvrđenih u Konvenciji, [on/ona] treba da ima na raspolaganju pravni lek pred domaćim organom vlasti kako bi se o [njegovom/njenom] tužbenom zahtevu odlučilo i, ukoliko je to primereno, kako bi ta osoba bila obeštećena“ (Leander protiv Švedske, pred. br. 9248/81). O pitanju dokazivosti navoda o povredi potrebno je odlučiti u svetlu konkretnih činjenica i prirode jednog ili više pravnih pitanja koja su pokrenuta. Sud se rukovodi raznim načelima kada zaključuje da navod o povredi nije dokaziv prema članu 13. On može navesti da dokazi koje je podnosilac predstavke podneo ne ukazuju na „bilo kakvu naznaku o postojanju povrede“ (Hüsniye Tekin protiv Turske, pred. br. 50971/99) ili se pozvati na razloge koji su ga naveli na zaključak da nije došlo do povrede relevantne odredbe, kada smatra da navod podnosioca predstavke nije „dokaziv“ (Sevgin i Ince protiv Turske, pred. br. 46262/99)…
Opšte gledano, da bi se mogla smatrati delotvornim pravnim lekom, ustavna tužba mora da bude neposredno dostupna pojedincima. Sud je stoga, na primer, odbio da smatra delotvornim pravnim lekom izuzetno ustavno pravno sredstvo koje postoji u Italiji, utoliko što samo sudija može pristupiti ustavnom sudu, ili po službenoj dužnosti ili na zahtev jedne od stranaka: „u italijanskom pravnom sistemu pojedinac nema pravo da se obrati direktno ustavnom sudu radi razmatranja ustavnosti nekog zakona. Samo sud koji razmatra predmet u meritumu ima pravo da se obrati ustavnom sudu, bilo na vlastitu inicijativu ili na zahtev jedne od strana.
Dakle, takva tužba ne može predstavljati pravni lek čije se iscrpljivanje traži prema članu 35. Konvencije“. (Immobiliare Saffi protiv Italije, pred. br. 22774/93, presuda Velikog veća od 28. jula 1999, stav 42. i na primer, I.R.S. protiv Turske, pred. br. 26338/95, 28. januara 2003.)
U predmetu Božidar Stevanović protiv Srbije ne radi se o tome da samo sudija nekog redovnog suda može da se obrati Ustavnom sudu, već da zahtev mogu podneti samo predsednik, sudije ili radnog tela upravo Ustavnog suda.
Kada su pitanju presude ESLJP protiv Srbije, u predmetu Lepojić protiv Srbije po predstavci br. 13909/05, navedeno je da delotvorno pravno sredstvo mora činiti deo uobičajenog procesa naknade i ne može biti diskrecionog karaktera, a podnosilac predstavke mora biti u stanju da postupak pokrene direktno, a da ne mora da se oslanja na dobru volju državnog službenika. Zahtev za zaštitu zakonitosti u krivičnom postupku je nedelotvoran, jer ga je jedino javni tužilac, sa potpunim diskrecionim pravom, mogao uložiti u ime podnosioca predstavke, kao okrivljenog (radilo se o Zakoniku o krivičnom postupku iz 2001. godine).
Dakle, šta je mogućnost stranke, odnosno podnosioca po Poslovniku Ustavnog suda? Jedino da podnese inicijativu ili predlog Ustavnom sudu, te da onda predsednik, sudije ili radno tela ovog suda pokrene postupak.
Znači da stranka nije u stanju da postupak pokrene direktno.
5. Umesto zaključka
Nažalost, sve mi se čini da ponekad i ESLJP, u koji toliko nade polažemo da će ispraviti nepravde pred domaćim pravosuđem, a pri tom ne želim da generalizujem, jer niti sve naše sudije, niti svi sudovi postupaju loše (na poslednjoj strani časopisa smo i naveli da cilj nije nipodaštavanje nečijeg znanja i umeća), u ovom slučaju koji praktično može postati stav za buduće postupanje ESLJP, nije uzeo u obzir ni sopstvenu praksu, odnosno sopstvene zauzete stavove prilikom donošenja ove odluke.
Dovoljno je ponoviti jedan, iako sam naveo brojne stavove ESLJP u vezi sa delotvornošću pravnog sredstva, zbog kojeg moram izneti negativan kritični stav o ovoj odluci u predmetu Božidar Stevanović protiv Srbije, koji sledi pre svega iz stava da je delotvorno pravno sredstvo ono koje stranka može direktno podneti, što ovde očigledno nije slučaj, jer je tako izričito propisano Poslovnikom Ustavnog suda i zavisi od odluke samog organa, odnosno proizlazi iz toga da stranka „ne mora da se oslanja na dobru volju državnog službenika“.
Dakle, ponavljam, mislim da je na kraju ovog teksta dovoljno bilo navesti stav iz prethodnog pasusa i ne vidim da je potrebno ponavljati druge brojne stavove samog ESLJP o delotvornosti pravnog sredstva u smislu čl. 35. Konvencije ili bilo šta drugo navesti, jer suštinski pravno sredstvo protiv odluke Ustavnog suda, ako ne računamo predstavku pred ESLJP, u domaćem pravnom sistemu za stranke ne postoji.
NAPOMENA: Celokupan tekst možete pročitati u časopisu „Advokatska kancelarija”, broj 111, Profi Sistem Com, novembar 2023.
Izvor: Izvod iz propisa i sudske prakse preuzet iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.