Ničemu, dokle god je postavljeno ovako kao je sad, već samo da postoji, da se ne kaže da neko nije izvršio obabezu i da neko pravi profit, tj. da neko uzme novac za njenu izradu.
U tekstu „Šta je to osiguranje od povreda na radu i profesionalnih bolesti?“ objasnio sam osnovne pojmove, time šta su povrede na radu i profesionalne bolesti, da je reč o osiguranju koje je obavezno i da je predviđena sankcija za nepoštovanje obaveze. Inače, sve ograde i napomene date u navedenom tekstu, važe i ovde.
U „Da li osiguranje od povreda na radu i profesionalnih bolesti ima neku svrhu?“ sam se pozabavio suštinom.
A sam naslov kaže čime se bavim ovde. Pričam o obavezi procene rizika propisanoj članom 16. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu („Sl. glasnik RS”, br. 35/2023) – u daljem tekstu: Zakon o BZR, prema kome, poslodavac je dužan da donese akt o proceni rizika u pisanoj formi za sva radna mesta u radnoj sredini i da utvrdi način, mere i rokove za otklanjanje ili smanjenje rizika na najmanju moguću meru. Takođe, poslodavac je dužan da obezbedi da mere utvrđene aktom o proceni rizika budu integrisane u sve aktivnosti poslodavca i na svim nivoima. Akt o proceni rizika zasniva se na utvrđivanju opasnosti i štetnosti na radnom mestu u radnoj sredini, na osnovu kojih se vrši procena rizika od nastanka povreda i oštećenja zdravlja zaposlenog.
1. Zašto se procenjuje rizik?
I sad, ako uzmemo u obzir sve ono rečeno u „Šta je to osiguranje od povreda na radu i profesionalnih bolesti?“ i „Da li osiguranje od povreda na radu i profesionalnih bolesti ima neku svrhu?“, postavlja se logično pitanje, ako klasičnim riziko osiguranjem pokrivate štete od onog za šta služu obavezno socijalno osiguranje, postaviće se pitanje zašto obavezno osiguranje postoji?
Nekom zato može pasti na pamet da ukine ono što je „višak“. I tako nešto postoji (delimično doduše), u sistemu iz kog posredno i neznajući prepisujemo pravila. Ali, zasnovano na potpuno drugim osnovama. I tu je opasnost, ako uzmemo u obzir kako kod nas sve na kraju ispadne nakaradno.
Naime, već dugo, propisi kod nas pišu se na isti način, u procesu koji zovu usklađivanje sa „evropskim zakonodavstvom“. Pukim prepisivanjem, bez usklađivanja sa domaćim propisima i postavkama našeg sistema, i bez neke logike u tome. Obično tako što se iz crnogorskog predloga (koji je obično prepis hrvatskog), jer su oni malo brži u tom procesu, izbaci slovo „J“ u nekim rečima (jekavica se promeni u ekavicu). Pri tom se ne uzme u obzir da je hrvatski zakon nekakav „prepis“ (npr. holandskog propisa), isto tako neprimenjiv, jer nije usaglašen sa njihovim unutrašnjim propisima. A kad preuzmete rešenja iz propisa zemlje gde je penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje za povrede i profesionalne bolesti, stvar prostog riziko osiguranja po pravilima obligacionog prava a ne model socijalnog osiguranja, koji počiva na tzv. međugeneracijskoj solidarnosti, otvorićete neke sive zone. U modelu koji je posredno „kopiran“, klasično osiguranje lica (života i tela), a ne obavezno socijalno osiguranje, pokriva troškove lečenja, izgubljenu zaradu, buduće štete usled nemogućnosti rada, kao i eventualni gubitak penzijskog fonda.
Zašto je ovo važno? Tek kada se shvati napred rečeno, može se razumeti potreba donošenja akta o proceni rizika. Jer, riziko osiguranje se zasniva na analizi rizika, i sled je jasan. Visinu premije osiguranja određuje procenjeni rizik, a ne samo radno mesto, njegov naziv, opis poslova, mesto rada itd. Dakle, kad se radi procena rizika, to, pored onih razloga koji se odnose na samu zaštitu zaposlenh, ima svoje finansijske razloge. Ništa se ne čini samo zarad forme, kao kod nas, gde se akt o proceni rizika donosi da poslodavac ne bi bio kažnjen jer ga nema, a ne da bi njime bili unapređeni bezbednost i zaštita na radu, te predupređeni neki rizici. Jer, tamo gde je rizik procenjen, i urađeno sve po toj proceni, ispunjeno ono što je potrebno da bi se rizik minimizirao, i premija osiguranja je manja, jer je i rizik za nastanak štetnog događaja manji. Isto radno mesto kod različitih poslodavca nosiće različite troškove, jer neko je bolje odradio zaštitu. Ako se to razume, onda je sve ostalo lako shvatiti. Ulaganje u mere zaštite na radu je isplativo za poslodavce, jer štede na drugim, većim troškovima (što konstantnim, što potencijalnim). Kod nas, gde su stope doprinosa za obavezno osiguranje fiksne a premije osiguranja od povreda na radu simbolične, ulagati u zaštitu nema finansijsko opravdanje. Osim onog prozaičnog razloga, ispuniti najosnovnije (dakle formu), da bi se izbeglo kažnjavanje.
2. Umesto zaključka
Ovako, iako bi trebalo da predstavlja ključnu stvar, akt o proceni rizika i dalje će biti stvar puke forme, i prilika da neko zaradi bez pravog rada. Dovoljno je kopirati neki tekst i eto, postoji akt. Ne, akt o proceni rizika nije ono što su nekada bili neki akti donošeni da bi se ispunila forma (npr. pravilnici o zaštiti na radu), jer ni tada a ni sada suštinski nije bilo potrebno dosnositi iste. Iako i Zakon o BZR, u članu 3. kaže da se prava, obaveze i odgovornosti u vezi sa bezbednošću i zdravljem na radu, utvrđene ovim zakonom, bliže uređuju opštim aktom (kolektivnim ugovorom, pravilnikom o bezbednosti i zdravlju na radu ili pravilnikom o radu), odnosno ugovorom o radu. A u članu 14. predviđa obavezu poslodavca da opštim aktom utvrdi prava, obaveze i odgovornosti u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu, odnosno da to može utvrditi ugovorom o radu, odnosno drugim ugovorom ako ima do deset zaposlenih. Ali, šta to poslodavac treba da uredi ovim aktima što zakon već nije uredio? Prava i obaveze i poslodavaca i zaposlenih su već određeni samim zakonom, šta se opštim aktom može predvideti drugačije? Konkretne mere zaštite se propisuju aktima o proceni rizika. Obavezni postupci i neke konkretne mere predviđeni su raznim podzakonskim aktima (iz raznih oblasti). A već je u zakonu rečeno da se mere zaštite moraju primenjivati, da svi imaju obavezu da ih poštuju itd. Znači, u tim aktima (npr. u pravilnicima o radu ili kolektivnim ugovorima) je dovoljno pozvati se na zakon, tj. reći da se u vezi bezbednosti i zdravlja na radu primenjuje ono propisano Zakonim o BZR i Zakonom o radu (“Sl. glasnik RS“, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 113/2017 i 95/2018-aut.tumačenje), te podzakonskim aktima donetim na osnovu istih i drugih zakona. Ništa više. Prepisivati u opšta akta ono što već postoji u nekom propisu je besmisleno, a dovodi i do obaveze da se opšti akt menja svaki put kad i propis, a da se time suštinski ništa ne čini. Jer, ne može se mimo propisa, zato je dovoljno pozvati se na isti.
Kako god, poenta ovog i svih komentara koje pišem je apel za uređenje pravnog sistema, a ne kritika radi kritike, dokazivanja ko je u pravu, “pametovanja” i sl. Dok se stvari ne urede kako spada, sve obaveze će se ispunjavati pro forme, da se ne kaže da neko nešto nije uradio pa da zbog toga zaradi kaznu. Ali, kad je nečiji život i zdravlje u pitanju, ništa ne bi smelo biti preduzimano samo forme radi.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.