Trebalo bi da jeste, bar u većini slučajeva. I ako opet ne ispadne neki problem, jer nije i dalje sve baš najjasnije. Ako sve bude išlo bez problema, ceh će naravno platiti oni koji su ih u svojoj naivnosti (a neki i sa namerom da izgraju propise) kupovali. Njihov rezon je logičan, iako iznuđen, jer bolje da plate još malo nego da izgube sve. Oni koji su napravili profit nepoštovanjem propisa (da ipak ne kažem prevarom) kao i oni koji su im to omogućili će se i ovog puta izvući, kao i mnogo puta do sada.
Električnim skuterima bez registarskih tablica, koje voze svi, čak i deca, i svuda (po kolovozima, trotoarima, pešačkim površinama…) a koje sam nazvao „bicikl-skuteri“, već sam se mnogo bavio, najpre u komentarima „Zašto motorni skuter nije bicikl?“ i „Kako se formom izigrava zakon i ugrožava bezbednost“. Analizu sam dao u odnosu na tada važeće tekstove relevantnih propisa, Pravilnika o podeli motornih i priključnih vozila i tehničkim uslovima za vozila u saobraćaju na putevima („Sl. glasnik RS“, br. 40/2012, 102/2012, 19/2013, 41/2013, 102/2014, 41/2015, 78/2015, 111/2015, 14/2016, 108/2016, 7/2017-isp, 63/2017, 45/2018, 70/2018, 95/2018, 104/2018, 93/2019, 2/2020-isp., 64/2021, 129/2021-dr.propis, 110/2022-dr.propis, 143/2022, 48/2023, 24/2024, 101/2024, 53/2025 i 54/2026) – u daljem tekstu: Pravilnik i Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima („Sl. glasnik RS“, br. 41/2009, 53/2010, 101/2011, 32/2013-OUS, 55/2014, 96/2015-dr.zakon, 9/2016-OUS, 24/2018, 41/2018, 41/2018-dr.zakon, 87/2018, 23/2019, 128/2020-dr.zakon, 76/2023 i 19/2025) – u daljem tekstu: ZOBS.
Znači, pričam o nečemu što je u zavisnosti od snage motora i brzine koju razvija, najobičniji moped (vrsta L1) ili motocikl (vrsta L3), koje pokreće elektromotor.
U komentaru „Šta su definitivno bicikl-skuteri u smislu propisa?“ sam objasnio šta su bez ikakve dileme ova vozila nakon poslednjih izmena Pravilnika.
A u “Šta ćemo sad sa bicikl-skuterima?” i „Šta može snaći one koji imaju bicikl-skuter?“ razmatrao sam šta je ova, sada jasna definicija napravila (a što sam predvideo), do čega može dovesti dosledna primena propisa, te na kakve „priče“ da vlasnici ovih vozila ne nasedaju nikako.
Sada ću se pozabaviti time kako je država “rešila” problem koji je u krajnjoj liniji sama izazvala (nesprovođenjem propisa i odsustvom kontrole).
Pre analize, par napomena, sve ograde date u napomeni na stranici „PRAVILA KORIŠĆENJA PRAVNOG PORTALA“, odnosno koje sam davao u prethodnim autorskim tekstovima objavljenim na Pravnom portalu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustva namere izvrgavanja ruglu i optuživanja, upotrebe izraza i skraćenica te rodne i polne neutralnosti upotrebljenih izraza, o tome šta predstavlja izneto, itd.), važe i ovde. Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…), te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenjuju kod nas. Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice daje se pri njihovoj prvoj upotrebi.
Svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu (u celini ili u delovima, kao ekstrakti).
1. Kako je rešen problem bicikl-skutera?
Tako što je doneta Uredba o posebnim uslovima za identifikaciju i registraciju vozila sa dva točka sa elektromotorom. I to ne jedna, već dve, istog naziva, u samo par dana.
Naime, prva uredba je objavljena u “Sl. glasniku RS”, br. 78/2026, a bilo je predviđeno da se primenjuje od 27. avgusta 2026. god. Potom se u “Sl. glasniku RS”, broj 79/2026 objavljuje druga uredba (u daljem tekstu: Uredba), koja se primenjuje od 29. avgusta 2026. god. kada prestaje da važi prva uredba. Razlika u tekstovima ove dve uredbe je minimalna, ali pravi ogromnu razliku u obuhvatu vrsta vozila, ali i datumski.
Naime, Uredbom, kako to piše u članu 1., uređeni su posebni uslovi za identifikaciju i registraciju vozila sa dva točka sa ugrađenim elektromotorom namenjenim za učešće u saobraćaju, uključujući električne bicikle, električne trotinete, vozila sa pedalama sa pomoćnim elektromotornim pogonom, kao i druga vozila koja po svojim konstrukcionim i tehničkim karakteristikama odgovaraju navedenim vozilima, bez obzira na njihov trgovački naziv, deklaraciju, opis, naziv pod kojim se uvoze, tarifnu oznaku ili način na koji su označena u pratećoj dokumentaciji.
Prva uredba je uređivala ovaj postupak samo za vozila sa dva točka sa elektromotorom koje imaju pedale i mesto za sedenje (ono što nazivam bicikl-skuteri). I to koja su fabrički proizvedena i uvezena ili fabrički sklopljena u RS najkasnije do 27. juna 2026. god. (dan stupanja na snagu poslednjih izmena Pravilnika). Dok je po Uredbi taj datum pomeren na 29. avgust 2026. god. (dan stupanja Uredbe na snagu).
U redu, shvatam izmenu koja se odnosi na obuhvat vrsta vozila, jer ovim postupkom moguće je utvrditi šta su u stvari i sva ona vozila koja se sada voze kao električni trotineti ili bicikli, a za koja ne postoji dokumetacija.
Ali, zašto pomeranje datuma? Pa verovatno zato što je uveženo mnogo bicikl-skutera, a nisu prodati. Inače, njihovi prodavci su i nakon izmena Pravilnika uredno oglašavali prodaju istih (bez ikakvog upozorenja na promenu pravila), kao da se ništa nije desilo. Znači, nekom je omogućeno da rasproda ono nelegalno uvoženo, čak i da uveze nove količine u međuvremenu.
Šta je problem kod svake legalizacije, a zašto je ova posebno problematična, objasniću dodatno u tekstu “Šta je pravi problem kod “legalizacije” bicikl-skutera?”.
2. Kako se utvrđuje šta je bicikl-skuter u stvari?
Tako što će neko da ga pogleda i proglasi da je ono na šta liči. Ne, ne šalim se, postupak se svodi na to.
Uredba previđa da se to čini prema stvarnim konstrukcionim i tehničkim karakteristikama vozila, nezavisno od naziva, deklaracije ili kategorije koju je vozilu naveo proizvođač, uvoznik, distributer ili prodavac.
Evo odmah pitanja, da li je to moglo biti i ranije utvrđivano? Jer, tehničke odrednice su bile jasne što sam objašnjavao u „Zašto motorni skuter nije bicikl?“ i „Kako se formom izigrava zakon i ugrožava bezbednost“, vizuelno se vidi šta je šta, dakle zašto to nije rađeno ranije, već je dozvoljavan nekontrolisan uvoz i prodaja?
Kako teče postupak?
Imalac vozila za koje se ne zna šta je, Agenciji za bezbednost saobraćaja (u daljem tekstu: ABS) podnosi zahtev za utvrđivanje tehničkih karakteristika vozila, uz koji prilaže, odnosno pribavlja određenu dokumentaciju (lična ili dokumenta firme, izjavu o vlasništvu, dokaz o plaćenim troškovima…). Ali, problem može biti sa tehničkom dokumentacijom iz koje se mogu utvrditi marka i komercijalna oznaka vozila, trajna nominalna snaga elektromotora, konstruktivna brzina, najveća dozvoljena kao i masa praznog vozila, jer najveći deo ovih vozila je prodavan preko oglasa bez ikakve prateće dokumentacije. Čak i bez pravog računa, garantni list da ne pominjem.
Najvažnije, a čime ću se još baviti je da, prema članu 2. Uredbe, vozilo, njegovi sklopovi, delovi, uređaji i oprema ne moraju biti usaglašeni sa jednoobraznim tehničkim uslovima.
Utvrđivanje tehničkih karakteristika vozila vrši pravno lice koje izdaje nalepnice za laka električna vozila. Koja su to lica, nije defnisano, ni u Uredbi a ni u Pravilniku o načinu izdavanja, vođenja evidencija, izgledu i načinu postavljanja nalepnice za laka električna vozila (“Sl. glasnik RS”, br. 16/2024). Da pretpostavimo da su to oni koji su ovlašćeni od strane ABS da u njihovo ime izdaju nalepnice, odnosno da vrše tehničko ispitivanje vozila kako bi i bilo logično.
Kada se utvrde tehničke karakteristike i vrsta vozila, izdaje se nalepnica (član 4. Uredbe) koja se postavlja na vozilo, na kojoj piše šta je konkretno vozilo (bicikl, moped ili motocikl) a koja predstavlja zamenu za proizvođačku tablicu mopeda i motocikla, gdeoznaka „ABS” i sedmocifreni serijski broj nalepnice predstavljaju zamenu za identifikacionu oznaku vozila. Ako sam dobro razumeo to važi za bicikl-skutere, dok će električni trotineti dobijati ranije predviđenu nalepnicu za laka električna vozila. Za uslugu izdavanja nalepnice i obrazac nalepnice imalac vozila plaća cenu propisanu za izdavanje nalepnice za laka električna vozila.
Član 5. Uredbe još kaže, ukoliko se ne utvrde tehničke karakteristike vozila, nalepnica se neće izdati. A to je malo verovatno, jer sve se svodi na vizuelni pregled. Ona priča, ako nešto liči na patku, biće proglašeno patkom. Jer, član 6. Uredbe dalje kaže da za vozilo, za koje je izdata nalepnica sa oznakom mopeda ili motocikla i koje vizuelno ispunjava bezbednosno-tehničke uslove, ABS izdaje Uverenje o utvrđenim tehničkim karakteristikama vozila sa dva točka sa elektromotorom, u svrhe tehničkog pregleda i registracije vozila. Ono što je karakteristično, u tom uverenju i propisanim evidencijama se kao podatak o broju mesta za sedenje upisuje jedno mesto bez obzira koliko mesta stvarno ima, a kao podatak o godini proizvodnje vozila se upisuje godina izdavanja nalepnice.
Za uslugu izdavanja uverenja imalac vozila plaća cenu propisanu za izdavanje uverenja o ispitivanju vozila.
Ali, da se vratimo na odrednicu da vozilo “vizuelno ispunjava bezbednosno-tehničke uslove”. Izvinite, šta to znači? Da će nešto što liči na moped il motocikl biti proglašeno da je to? Pa to se moglo i ranije, pri uvozu. Zašto je onda nastala cela ova zbrka?
S druge strane to, uz ono što piše u članu 2. Uredbe, pravi veći problem. Jer, ako je nešto vizuelno utvrđeno bez pravog ispitivanja, kako znamo da je bezbedno? Sva sreća, većina bicikl-skutera kontrukciono i u pogledu uređaja i opreme (kočnice za svaki točak, svetla itd.) zaista ispunjava uslove da budu proglašeni za moped il motocikl. Ali, ko garantuje da su bezbedni?
Član 7. Uredbe kaže da se prvi redovan tehnički pregled ovih vozila vrši pre upisa u Jedinstveni registar vozila koji se vodi u jedinstvenom informacionom sistemu Ministarstva unutrašnjih poslova. Prilikom tehničkog pregleda ovih vozila, umesto propisane dokumentacije, prilaže se gore pomenuto Uverenje ABS, a prilikom podnošenja zahteva za upis u Jedinstveni registar vozila, osim Uverenja, još i Registracioni list, i dokaz o izmirenim propisanim troškovima za registraciju vozila. I to je to. Bicikl skuter je registrovan i može legalno učetvovati u saobraćaju.
Jedino ograničenje je da se zahtev za upis u Jedinstveni registar vozila, može podneti najkasnije do 1. marta 2027. godine, dok se zahtev za ispitivanje može podneti najkasnije 1. februara 2027. godine. Što će reći, do tada će se bicikl-skuteri i dalje prodavati, jer čisto sumnjam da će “pošteni” uvoznici i prodavci istih poštvati propisano.
Trošak, to sam već rekao, pada na one koji su ova vozila kupili, ali član 9. Uredbe kaže, da fizičko lice – imalac vozila, koje prvi put podnese zahtev, oslobađa se samo za jedno vozilo plaćanja cene obrasca nalepnice i usluge izdavanja nalepnice, i Uverenja ABS. Cena ispitivanja vozila i redovnog tehničkog pregleda se naravno plaća.
Jedino što ostaje problematično, a praktično i nerešivo je pitanje električnih bicikala, koji vizuelno i kontrukciono jesu bicikli, ali prema propisu to više nisu. Podsećam na ono što sam objašnjavao u „Šta su definitivno bicikl-skuteri u smislu propisa?“, ono što motor pokreće kada se pedale ne okreću nije bicikl. A tehnički ne ispunjava sve uslove za moped i motocikl.
3. Umesto zaključka
Kao što rekoh, onim najproblematičnijim baviću se u tekstu “Šta je pravi problem kod “legalizacije” bicikl-skutera?”.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.