Ničemu, bar prema razmišljanju sudija kod nas (apelacionih sudova uglavnom). A i ne postoji.
Ko o čemu, ja stalno pišem o “biserima mudrosti” našeg pravosuđa. A toga je toliko, da je nemoguće sve iskomentarisati. Zato obradim samo ponešto, ono što mi je posebno zanimljivo i veoma sporno, i što proizvodi nepravičnu štetu pre svega. Ovaj i povezani tekstovi su ekstrakti iz stručnog komentara „Čemu služi kapara kod predugovora?”, objavljenog u časopisu Advokatska kancelarija br. 129, maj 2025. god.
Reč je o više presuda, koje ponavljaju jedno te isto, a što po mom mišljenju nema nikakvu zakonsku ni logičku potporu. Iako svaka od tih presuda može biti ispravna u pogledu konačnog zaključka, dakle u pogledu samog predmeta spora, izneta su neka razmišljanja koja nisu, a koja mogu napraviti problem u budućnosti. Zato što ih neko može upotrebiti, odnosno pozvati se na njih. Zato sam imao potrebu da ovo analiziram. Jer, usudio bih se da pitam, čemu nešto služi ako uz to i ne radi? A ako ničemu ne služi, i ne radi, zašto uopšte postoji? Ko se seća Mikijeve radionice, crtanog filma gde su duhovito razmatrane razne stvari, biće mu jasno na šta ciljam.
Inače, sve ograde date u napomeni na stranici „PRAVILA KORIŠĆENJA PRAVNOG PORTALA“, odnosno koje sam davao u prethodnim autorskim tekstovima objavljenim na Pravnom portalu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustva namere izvrgavanja ruglu i optuživanja, upotrebe izraza i skraćenica te rodne i polne neutralnosti upotrebljenih izraza, o tome šta predstavlja izneto, itd.), važe i ovde. Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…), te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenjuju kod nas. Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi.
Svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu (u celini ili u delovima, kao ekstrakti).
1. Šta kažu sudije?
Kao paradigmu onog što je po mom mišljenju problematično, izneću ono što zaključuje Apelacioni sud u Beogradu u presudi Gž 3949/2022 od 2. februara 2023. god. (citat):
“[…] Neosnovani su i navodi žalbe da tužilac s jedne strane nema pravo da traži isplatu 5.000 evra jer taj iznos prema predmetnom ugovoru predstavlja kaparu obzirom da je data za zaključenje predugovora koji je i zaključen, dok sa druge strane tužilac traži isplatu i iznosa od 6.500 evra takođe na ime isplate kapare, a navedeni iznos nije nikada uplaćen na ime kapare.
Naime, odredbom člana 80 Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ako je za neizvršenje ugovora odgovorna strana koja je dala kaparu, druga strana može po svom izboru tražiti izvršenje ugovora, ako je to još moguće ili tražiti naknadu štete, a kaparu računati u naknadu ili vratiti, ili se zadovoljiti primljenom kaparom. Na ovaj način zakonom je regulisano vraćanje kapare samo u slučaju neizvršenja ugovora, a ne i u slučaju neizvršenja predugovora.
Odredbom člana 79 Zakona o obligacionim odnosima je predviđeno da ako je u trenutku zaključenja ugovora jedna strana dala drugoj izvestan iznos novca ili izvesnu količinu drugih zamenljivih stvari kao znak da je ugovor zaključen (kapara), ugovor se smatra zaključenim kad je kapara data, ako nije šta drugo ugovoreno. Prema tome, kapara se daje u slučaju zaključenja ugovora, kao znak da je ugovor zaključen i kao sredstvo obezbeđenja, a ne u slučaju zaključenja predugovora.
Kako je predugovor ugovor kojim se preuzima obaveza da se docnije zaključi drugi, glavni ugovor, a sve u smislu odredbe člana 45 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima, a u konkretnom slučaju glavni ugovor nije zaključen, izvršena isplata ne može se smatrati kaparom, koja je akcesorna po svojoj prirodi, i koja ne može postojati bez zaključenog glavnog ugovora. Otuda se predati iznos od 5.000,00 evra, kao i iznos od 6.500,00 evra može jedino smatrati kao isplata dela kupoprodajne cene, a ne kao kapara. Kapara je akcesoran, sporedan ugovor i ista ne može egzistirati bez postojanja glavnog ugovora, odnosno glavne obaveze. […]”.
Isti sud ponavlja iznete zaključke, u presudi Gž 4155/2022 od 2. marta 2023. god. gde kaže (citat):
“[…] Odredbom člana 80. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO (“Službeni list SFRJ”, broj 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, “Službeni list SRJ”, broj 31/93 i “Službeni list SCG”, broj 1/03 – Ustavna povelja i “Službeni glasnik RS”, broj 18/20), propisano je da ako je za neizvršenje ugovora odgovorna strana koja je dala kaparu, druga strana može po svom izboru tražiti izvršenje ugovora, ako je to još moguće ili tražiti naknadu štete, a kaparu uračunati u naknadu ili vratiti, ili se zadovoljiti primljenom kaparom. Odredbom stava 2. navedenog člana je propisano da ako je za neizvršenje ugovora odgovorna strana koja je primila kaparu, druga strana može, po svom izboru, tražiti izvršenje ugovora, ako je to još moguće ili tražiti naknadu štete i vraćanje kapare, ili tražiti vraćanje udvojene kapare. Navedene zakonske odredbe regulišu posledice neizvršenja ugovora, a ne mogu se primenjivati kod zaključenja predugovora, što je slučaj u ovoj parnici, budući da su parnične stranke 3.7.2020. godine zaključile i overile predugovor o kupoprodaji predmetne nepokretnosti, ali do zaključenja ugovora iz već opisanih razloga nije došlo. Stoga tužilac, po stanovištu ovog suda, nema pravo na vraćanje udvojene kapare, jer se u konkretnom slučaju nisu stekli propisani uslovi – a to je zaključenje ugovora o kupoprodaji nepokretnosti. […]”.
Da sažmem u jednu rečenicu, ako sam dobro shvatio, po gore iznetom, zakonske odredbe o kapari, pogotovo o vraćanju udvojene, kao posledici neizvršenja ugovora, ne mogu se primenjivati kod predugovora?!?
I nije Apelacioni sud u Beogradu jedini koji tako rezonuje. Apelacioni sud u Novom Sadu u svojoj presudi Gž 2754/2018 od 6. decembra 2018. god. kaže (citat):
“[…] sporni iznos koji tužilac potražuje, bez obzira što je u predugovoru označen kao kapara, po svojoj pravnoj prirodi to nije. Kapara je stvarno sredstvo obezbeđenja izvršenja ugovora koji je zaključen, a u konkretnom slučaju se ne radi o zaključenom ugovoru.
Kako proizlazi iz sadržine predugovora zaključenog između stranaka, nepokretnost koju su ugovarači, ovde parnične stranke, nameravale prometovati, nije prometovana.
Do zaključenja ugovora o prodaji nepokretnosti u vlasništvu tuženog, nije došlo. Predugovor od 4.11.2011. godine samo nagoveštava naknadno zaključenje ugovora o prenosu prava vlasništva. Kod takvog stanja stvari, kada ugovor nije zaključen, iznos od 5.400 evra, koji je tužilac predao tuženom, predstavlja avansno plaćanje dela kupoprodajne cene.
Dakle, ne radi se o kapari, kao sredstvu obezbeđenja ugovorne obaveze, u smislu odredbe čl. 79 ZOO, kojom je propisano da se ugovor po pravilu smatra zaključenim kada je kapara data. […]”.
Znači, po Apelacionom sudu u Novom sadu, kada glavni ugovor nije zaključen već samo predugovor, iznos plaćen na ime kapare predstavlja avansno plaćanje dela kupoprodajne cene?!?
Nešto slično zaključuje i Apelacioni sud u Nišu, u presudi 27 Gž 5067/2017 od 23. novembra 2017. god.
Apelacioni sud u Kragujevcu, u presudi Gž 165/2011 od 11. februara 2011. god. smatra da je kapara akcesorni ugovor koji zavisi od sudbine glavnog ugovora, te da ukoliko do zaključenja glavnog ugovora ne dođe usled izostanka saglasnosti ugovornih strana, te da je strana koja je primila kaparu po osnovu koji je kasnije otpao (predugovor), odnosno nije se ostvario, dužna da vrati samo primljeno po osnovu neosnovanog obogaćenja shodno članu 210. Zakona o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989 -USJ, 57/1989, „Sl. list SRJ“, br. 31/1993 i “Sl. glasnik RS”, br. 18/2020) – u daljem tekstu: ZOO. Međutim, taj sud se u svojoj presudi Gž 3290/2015 od 13. maja 2016. god. kaže i (citat):
“[…] Prema tome, kapara se daje u slučaju zaključenja ugovora, kao znak da je ugovor zaključen i kao sredstvo obezbeđenja, a ne u slučaju zaključenja predugovora. Kako je predugovor ugovor kojim se preuzima obaveza da se docnije zaključi drugi, glavni ugovor, a sve u smislu odredbe člana 45. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a u konkretnom slučaju glavni ugovor nije zaključen, izvršena isplata ne može se smatrati kaparom, koja je akcesorna po svojoj prirodi, i koja ne može postojati bez zaključenog glavnog ugovora. Otuda se predati iznos od […], može jedino smatrati kao isplata dela kupoprodajne cene, a ne kao kapara. Kapara je akcesoran, sporedan ugovor i ista ne može egzistirati bez postojanja glavnog ugovora, odnosno glavne obaveze […] S obzirom na napred navedeno, tužena je u skladu sa članom 210. Zakona o obligacionim odnosima, obavezna da vrati ono što je primila na ime dela kupoprodajne cene, jer nije zaključen glavni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti te se osnov nije ni ostvario. Kod ovakvog stanja stvari bez značaja je činjenica da je tužilac odgovoran što nije zaključen glavni ugovor. […]”.
Dakle, Apelacioni sud u Kragujevcu se rečenim nije zaustavio u obesmišljavanju kapare kao instituta, već otišao korak dalje, zaključujući da krivica za raskid ugovora sa kaparom nema nikakve veze?!?
Izvinite, stvarno ne znam, koji propis su čitale sudije koje su napred izneto zakjučivale, iako se presude pozivaju na Zakon o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989 -USJ, 57/1989, „Sl. list SRJ“, br. 31/1993 i “Sl. glasnik RS”, br. 18/2020) – u daljem tekstu: ZOO. Jer, ja takvo što nisam pročitao tamo. Izgleda da ne čitamo iste propise.
Ili možda neko ne razume neke pojmove, konkretno, predugovor i kaparu? Odnosno, izgleda da neko ne razume ni koja je svrha kapare.
2. Umesto zaključka
Ovde sam naveo ono što je po mom mišljenju problematično.
U komentarima koji slede objasniću zašto su gore navedeni zaključci pogrešni. Ali, da bih to učinio, moram da krenem od osnova, jer izgleda da je to potrebno. Naime, poslednjih nedelja (a ovakve presude dodatno potvrđuju to), sam neprijatno iznenađen činjenicom, da ni neki od čitalaca kojima su ovi stručni tekstovi namenjeni (struka, profesionalci) izgleda ne razumeju niti poznaju osnove prava.
Kakav ugovor predstavlja predugovor, šta je njegova svrha, a šta obaveza po istom, analizirao sam u “Šta je to predugovor i čemu služi?”.
Šta kapara predstavlja, da je, iako to može postati u određenim slučajevima, ne treba poistovećivati sa avansom, kaucijom i odustanicom, razmatrao sam u komentaru “Šta predstavlja i čemu služi kapara?”.
A u tekstu “Šta se dešava ako je kapara data po predugovoru?, ću da objasnim gde sudije greše, i da kapara i te kako ima svrhu i kod predugovora.
A kad se pročitaju svi navedeni komentari, biće jasno zašto stalno ponavljam, da ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“ i zašto me sve zajedno podseća na ono što sam opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“. Čemu sudovi mnogo doprinose, a što mi je nеrazumljivo. Prvo, zbog uloge koju sudstvo ima u pravnom sisitemu, drugo zbog odgovornosti koja iz toga proizlazi. Sudije moraju poznavati pravo i imati stručna znanja, bez toga priča je uzaludna.
Kako god, poenta ovog i svih komentara koje pišem je apel za postavku stvari onako kako bi to trebalo biti, dakle, uređenje pravnog sistema, a ne kritika radi kritike, dokazivanja ko je u pravu, “pametovanja” i sl. Zato, iako se to čini uzaludnim, u svojim tekstovima neprestano ukazujem na ono u čemu zakonodavna vlast, sudovi, tužilaštva, državni organi, nezavisna regulatorna tela i svi ostali, neprestano greše u pisanju i tumačenju propisa.
Izvor: Izvod iz propisa i sudske prakse preuzeti su iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a