Vanredno stanje u Aveniji b.b.

Na početku, moram da se ogradim, da ne bih bio shvaćen pogrešno. Ovim komentarom (što uključuje i naslov istog) nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu ili optužiti za nešto. Posredi su samo konstatacije i citiranje onoga što je negde napisano, onoga što stoji u propisima, što je neko izgovorio ili uradio, te postavljanje uopštenih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt (čak i kada je upotrebljena ironija odnosno sarkazam), dat u najboljoj nameri u cilju boljeg razumevanja propisa i poboljšanja našeg pravnog sistema.

Svi izrazi u tekstu upotrebljeni su rodno neutralno (podrazumevaju osobe oba pola) i generički.

Konkretan povod za pisanje ovog komentara nije potrebno posebno obrazlagati. Da, reč je o vanrednom stanju u Republici Srbiji (u daljem tekstu: RS) iz koga smo upravo izašli. Vanredno stanje na teritoriji RS proglašeno je 15. marta 2020. god. i to Odlukom o proglašenju vanrednog stanja ( „Sl. glasnik RS“, br. 29/2020). Od 16. marta 2020. god. počelo je propisivanje posebnih mera, i to je činjeno Uredbom o merama za vreme vanrednog stanja ( „Sl. glasnik RS“, br. 31/2020, 36/2020, 38/2020, 39/2020, 43/2020, 47/2020, 49/2020, 53/2020, 56/2020, 57/2020, 58/2020 i 60/2020) – u daljem tekstu: Uredba o merama. Vanredno stanje je ukinuto 6. maja 2020. god. Odlukom o ukidanju vanrednog stanja („Sl. glasnik RS“, br. 65/2020).

Ono što je bilo vanredno, nije sama situacija (epidemija COVID-19), već postupci vlasti i nadležnih službi, nastali usled pogrešnog (da ipak ne kažem slobodnog i proizvoljnog) tumačenja propisa.

Ovde bih samo podsetio da vanredno, ratno, niti bilo koje drugo stanje, ne suspenduju pravni poredak, već obratno, Ustav Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 98/2006) i zakoni uređuju i ovakva stanja. A Ustav u članu 202. kaže da su odstupanja od zajemčenih ljudskih i manjinskih prava u vanrednom i ratnom stanju dozvoljena samo u obimu u kojem je to neophodno.

Neću analizirati preduzimane mere, da li su opravdane, medicinski utemeljene i sl. To ostavljam drugima koji su stručniji za to. Jesu me zbunjivala kontradiktorna uputstva i objašnjenja medicinara (npr. oko nošenja maski), ali u to ipak neću da zalazim. Jedino me kao čoveka koji razmišlja zanima, recimo, čemu je u Beogradu služilo prskanje kolovoza dezinfekcionim sredstvima, i to iz vozila u pokretu? A nisu prskani trotoari kuda se pešaci kreću, odakle se virus preko obuće može uneti u kuće i preneti na ljude?! Šta, postojala je bojazan da se virus vozilom unese u kuću, jer je uobičajeno da se vozila parkiraju u dnevnim sobama? Ili je to bilo možda zbog straha da vozila ne obole?

Neću se baviti ni stvarima o kojima je mnogo već rečeno i kojima se drugi bave (cenzura i plasiranje netačnih informacija, korišćenje situacije za političku kampanju, i sl.), niti pak „zlodelima“ novinara nezavisnih medija i građana, jer sam (očekujući nebulozne poteze) o tome već sve rekao u tekstu „Da li je kažnjivo paničiti zbog korona virusa?“ koji je objavljen na Pravnom portalu, odmah pouvođenju vanrednog stanja.

Moja analiza će biti usmerena na ono što mi je lično bilo posebno zanimljivo, i po mom sudu problematično (u smislu propisa). Napominjem, analiziram samo ono što je zvanično objavljeno u službenim glasilima. Ne razmatam ono što je rađeno na osnovu „tajnih“ odluka (onih koje nisu objavljene), recimo kupovine na „polucrno“, preko „nejavnih“ nabavki, itd. Možda se ponekad osvrnem na logiku i to je sve. Dakle, ovde želim pokazati koliko je bitno ono što stalno ističem, profesionalizam i stručnost (znanje + iskustvo), pogotovo kod pisanja propisa (ono što se u stručnim krugovima naziva nomotehnika).

Pitanjima nadležnosti, šta je i zašto uvedeno, propisanim merama, te da li se moglo bez vanrednog stanja, bavio sam se u posebnom tekstu „Šta je bilo vanredno u proglašenom stanju?“. Zabranama kretanja i okupljanja, kao merama koje su najviše pogađale građane i izazvale najviše kontroverzi pri postupanjima u praksi, takođe sam posvetio poseban tekst „Šta je građanima bilo zabranjeno za vreme vanrednog stanja?“. Oba navedena teksta biće uskoro objavljena na Pravnom portalu. U ovom tekstu se bavim uopštenim pitanjima i nekim komičnim postupcima.

1. Ratovanje oko punog astala

Zanimljivo mi je to „igranje rata“ iliti „ratovanje oko punog astala“ (sentenca iz domaće TV serije „Poslednji čin“). Nama nevoljnicima koji smo imali tu „sreću“ da nas jedan rat zatekne na odsluženju vojnog roka a da nas za drugi uredno pozovu, čak da nas zovu i za rat u kome zvanično nismo učestvovali, zaista je tužno (nije više ni smešno) da gledamo ljude u nekakvim uniformama kako glume nešto. Shvatam te mladalačke porive i komplekse, ta svako dete želi da bude vojnik i heroj, ali vojska se služi kada je vreme za to. U rat se ide kada vas država pozove, bez obzira šta mislite o onima koji su trenutno na vlasti ili o ratu (razlozima, opravdanosti). Zaista je… (sami pronađite pogodan izraz) igrati se u miru rata protiv nekog nevidljivog neprijatelja, ako ste već izbegli (bar dva puta) učešće u pravom ratu (za koji ste se inače zalagali i propagirali ga). A još mučnije je gledati kako oficiri Vojske Srbije (u daljem tekstu: vojska) unižavaju uniformu koju nose učestvujući u toj farsi.

Da podsetim, prema Ustavu i Zakonu o Vojsci Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 116/2007 88/2009, 101/2010-dr.zakon, 10/2015, 88/2015-OUS, 36/2018 i 94/2019), ministar odbrane nije lice u komandnom lancu vojske, a predsednik RS to jeste, jer prema članu 112. Ustava, u skladu sa zakonom komanduje vojskom (istina protokolarno, jer naređuje angažman, ne komanduje operativno), te postavlja, unapređuje i razrešava oficire.

Doduše, odredbe Zakona o Vojsci Srbije su prilično nejasno i konfuzne, jer isti najpre kaže, pripadnici vojske su vojna lica i civilna lica na službi u vojsci, a da se službom u vojsci smatra vršenje vojnih i drugih dužnosti u stalnom i rezervnom sastavu vojske, rad na radnim mestima u MO i drugim državnim organima i pravnim licima na koja se profesionalna vojna lica raspoređuju ili premeštaju na službu, odnosno na rad, te vršenje dužnosti civilnih lica na službi u vojsci raspoređenih u MO. Dakle, ko je vojnik teško je razumeti. Zato da krenemo od toga ko to nije.

Prema Ustavu, te Zakonu o ministarstvima (br. 44/2014, 14/2015, 54/2015, 96/2015-dr.zakon i 62/2017) i Zakonu o državnoj upravi („Sl. glasnik RS“, br. 79/2005, 101/2007, 95/2010, 99/2014, 30/2018-dr.zakon i 47/2018), ministarstva obavljaju poslove državne uprave, koju pored ministarstava čine i organi uprave u sastavu ministarstava i posebne organizacije. Dakle, ministarstva su organi uprave, iako se Ministarstvo odbrane (u daljem tekstu: MO) stalno poistovećuje sa vojskom, a Ministarstvo unutrašnjih poslova sa policijom (koji su posebne organizacije u sastavu istih). Zadatak ministarstava jeste (odnosno tako bi trebalo biti) da obezbede uslove (materijalne i zakonske) da službe pod njihovom ingerencijom nesmetano funkcionišu. Dakle, ministar odbrane nije vojnik kao što ministar unutrašnjih poslova nije policajac. Čak ni u smislu nejasnih odredbi Zakona o Vojsci Srbije, jer, iako to može biti nezavisno od funkcije, ministar po osnovu te funkcije nije lice na službi u vojsci, nije u stalnom ili rezervnom sastavu, nije profesionalni pripadnik, nije raspoređen na službu ili radno mesto u MO.

A konkretni ministar nije ni vojni obveznik u smislu Zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi („Sl. glasnik RS“, br. 88/2009, 95/2010 i 36/2018), te ne može biti čak ni u rezervnom sastavu vojske. Jer, isti je po sopstvenoj tvrdnji, trajno nesposoban za vojnu službu, iako mu je, kako je to izjavio pred medijima, da služi svojoj zemlji bila najveća želja. Neću da ulazim u navodni medicinski razlog zbog koga je dotični oglašen nesposobnim za vojnu službu, iako se sećam da su ljudi sa dioptrijom (i to velikom) služili zajedno sa mnom (oslobođeni nekih aktivnosti i to je sve), samo moram da pojasnim neke stvari. Prema navedenom zakonu, vojna obaveza je opšta i podležu joj svi državljani RS, a sastoji se od regrutne obaveze te obaveza služenja vojnog roka, vršenja civilne službe i obaveza u rezervnom sastavu. Vojni obveznik je lice koje podleže vojnoj obavezi (regrut, vojnik na služenju vojnog roka sa ili bez oružja, lice u civilnoj službi, lice u rezervnom sastavu). I žene su vojni obveznici, jedino što ne podležu regrutnoj i obavezi služenja vojnog roka, a vojnu obavezu mogu izvršavati služenjem u rezervnom sastavu za vreme vanrednog i ratnog stanja. Vojnom obvezniku vojna obaveza prestaje: smrću, kada navrši godine života (muškarac 60, žena 50), gubitkom državljanstva RS i ako je oglašen nesposobnim za vojnu službu. Potpuno je druga situacija sa vojnim obveznikom koji je oslobođen služenja vojnog roka, on je i dalje u rezervnom sastavu. To su različite stvari.

Kako god, sposoban za vojsku ili ne, ministar odbrane je na čelu organa uprave i ne komanduje vojskom, iako Zakon o Vojsci Srbije nespretno predviđa da ministar koordinira i sprovodi utvrđenu odbrambenu politiku i rukovodi vojskom. U suštini, on rukovodi tako što obavlja administrativne poslove, stara se o obezbeđenju sredstava za namene odbrane, donosi određena podzakonska akta i sl., nema ingerencije u operativnom rukovođenju.

A po Zakonu o Vojsci Srbije vojna lica nose uniformu u skladu sa pravilima službe, a licima koja ne vrše vojnu službu zabranjeno je nošenje vojne uniforme sa oznakama činova, osim po posebnom odobrenju ministra. Čak i da ministar sam sebi izda takvo odobrenje, koliko znam, ne postoji propisana uniforma niti oznaka svojstva i čina za ministra odbrane.

Doduše, iako takvo što nije predviđeno Zakonom o Vojsci Srbije niti podzakonskim aktima objavljenim u „Sl. glasniku RS“ (ne znam za interna glasila), na web sajtu MO stoji da Predsednik RS i ministar odbrane mogu nositi terensku uniformu sa propisanim oznakama (a kojim ne zna se, za navedena lica nema ih ni na tom web sajtu) u sledećim prilikama: poseta komandama, jedinicama vojske i ustanovama MO, za vreme vojnih vežbi i pri službenim posetama pripadnicima vojske u sastavu multinacionalnih snaga u inostranstvu. Dobro, čak i da je mogu nositi u navedenim prilikama te situacije nisu svečani dočeci, posete bolnicama, sednice državnih organa, konferencije za medije, gostovanja u TV emisijama, itd.

A opet na pomenutom web sajtu stoji i da se uniforma bez oznaka pripadnosti, činova i drugih vojnih oznaka vojske, ne smatra vojnom uniformom. Pitanje, zašto je nositi uopšte? Radi mode, pokušaja izgradnje mačo imidža?

Na kraju ovog dela, da ispravim i jednu „nepravdu“ koja se ministru čini prozivkama, a nema veze sa temom ovog teksta. U smislu propisa, nije sporno da lice koje nije odslužilo vojni rok bude ne čelu MO, jer to je organ uprave, ne postoji takav uslov za vršenje funkcije, kao što ne postoji uslov u pogledu stručne spreme i obučenosti. Možemo da raspravljamo o moralnim podobnostima određenog lica za funkciju, ako je recimo u medijima govorio kako nije mogao da učestvuje u ratu iako se dobrovoljno prijavio, jer njegova „vojna specijalnost“ (VES) za koju je obučen nije bila tražena (navodno popunjen sastav), a pri tom zna da nije služio vojsku, pa samim tim nema ni takvu specijalnost. S druge strane, lice koje je proglašeno nesposobnim za vojnu službu nije vojni obveznik i ne može biti pripadnik vojske, niti služiti vojsku sa oružjem, čak ni 15 dana, ma koliko to želelo (nije predviđeno služenje vojske radi zabave, fotografisanja i sl.). Dakle, ili jesi ili nisi nešto. Ako si jednom, onda si uvek, ako nisi nekad, onda nisi nikad, ma šta činio kasnije da se predstaviš drugačije.

2. Smeštaj u privremeno nepostojećim objektima

A bilo je i mnogo „bisera“. U „Sl. glasniku RS, br. 50/2020“, objavljene su tri odluke o otvaranju privremenih objekata, uključujući Odluku o otvaranju privremenog objekta za smeštaj i lečenje lica obolelih od zarazne bolesti COVID-19 izazvane virusom SARS-CoV-2 – „Beogradski sajam, koje su stupile na snagu danom objave, znači 3. aprila 2020. god. A inače tog dana dešavala se incidentna situacija u objektu „Beogradski sajam” sa pacijentima koji su tamo već nekoliko dana i koji su najavili štrajk glađu. Podsećam, iako je objekat kontrolisala vojska, ti ljudi nisu mobilisani, a nisu ni zatvorenici, oni su pacijenti (bolesnici sa lakšom kliničkom slikom). Znači, bili su smešteni danima u objektu koji zvanično ne postoji, na njih se primenjuju neka pravila koja formalno nisu ni doneta?! Što će reći, praktično su lišeni slobode, jer njihov boravak u tom objektu nije bio zvanično uređen ni odobren. Ostali oprivremeni objekti koji su pominjani u medijima čak i nisu otvarani na osnovu odluka na državnom nivou (koje su objavljene), ne znam da li su ih lokalne samouprave same formirale ili su to činile pojedine službe svojim odlukama.

A tek od 9. aprila 2020. god. (znači još kasnije) stvoreni su formalni uslovi da se ovakvi objekti uopšte otvore, jer izmenama Uredbe o merama iz „Sl. glasnika RS“, br. 53/2020, previđeno je da se radi obezbeđivanja nedostajućih kapaciteta za izolaciju i lečenje, odlukom Vlade RS mogu obrazovati privremene bolnice, organizovati njihov rad i utvrditi materijalna obaveza subjektima čija je delatnost od značaja za funkcionisanje privremenih bolnica, iako nisu ispunjeni propisani uslovi iz čl. 31.–33. Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Sl. glasnik RS”, br. 25/2019).

Dakle, osim što objekat zvanično ne postoji, ne mora da ispunjava ni propisane uslove. Ali, olakšanje donosi saznanje,daje u tim objektima bila besplatno dostupna tablodina štampa (čak i čaj!!),i da je izgleda bilo „dozvoljeno“ konzumiranje alkohola, pravljenje zabava i sl., u čemu predsednik RS ne vidi ništa sporno, kako se moglo zaključiti iz njegove izjave na javnom medijskom servisu.

3. Kakav je bio stvarni položaj onih koji su podneli najveći teret?

Ovde naravno ne mislim na one koji su paradirali u medijima, već a one koji su zaista po bolnicama vodili bitku sa bolešću, ali i sve druge koji su morali da rade.

Vlada je Zaključkom 05 број 53-3008/2020-2 („Sl. glasnik RS”, br. 50/2020) velikodušno preporučila poslodavcima da izmene svoj opšti akt, odnosno ugovor o radu ili drugi pojedinačni akt, u delu kojim se uređuje naknada zarade, odnosno naknada plate tako da zaposlenima koji privremeno odsustvuju sa rada zbog potvrđene bolesti COVID-19 ili zbog naložene mere izolacije ili samoizolacije, a koja je nastupila kao posledica neposrednog izlaganja riziku usled obavljanja radnih zadataka i kontakta sa licima kojima je potvrđena bolest ili naložena izolaciona mera, obezbede pravo na naknadu zarade u visini od 100%. Poslodavcima je preporučeno da navedeno obezbede tako da za prvih 30 dana odsustva, naknadu isplate iz svojih sredstava, a počev od 31. dana odsustva, tako što će iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja obezbediti zakonom propisani iznos, a iz svojih sredstava obezbediti razliku.

Dakle, za ljude koji nisu krivi za to što su zaraženi (a neki su zaraženi na poslu), umesto da izmeni ili donese propise i obezbedi naknadu u celosti, te obaveže poslodavce na gore navedeno, Vlada preporučuje poslodavcima da to učine o svom trošku. Ovde je priča jednostavna, sredstva za one koji su na bili na bolovanju treba da isplaćuje Republički fond za zdravstveno osiguranje (u daljem tekstu: RFZO) a za one koji zbog naredbe državnog organa odsustvuju sa rada to se mora činiti direktno iz budžeta (kao za mobilisne u slučaju rata npr.). Ali, umesto da to obezbedi novcem koji ubira od svih nas, država je veoma raspoložena da čini dobro tuđim parama.

Međutim, veoma je zanimljivo što je gore navedeno (naknade zarada od 100%) za zaposlene kod „privatnih poslodavaca“ (za one koji pune budžet) postavljeno kao stvar dobre volje poslodavaca (koji su uglavnom u problemu zbog prekida rada), a za zaposlene u državnim organima i jedinicama lokalne samouprave (za one koje se finansiraju iz budžeta) je obezbeđeno kao obavezno, prema Posebnom kolektivnom ugovoru o dopunama Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe i Posebnom kolektivnom ugovoru o dopunama Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u jedinicama lokalne samouprave, objavljenim u „Sl. glasniku RS“, br. 55/2020, a u primeni su od 14. aprila 2020. god.

Šta uopšte reći na ovo?

Gore navedeno predviđeno je i za zaposlene u zdravstvenim ustanovama, Aneksom Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Sl. glasnik RS“, br. 57/2020), koji se primenjuje od 21. aprila 2020. god. te za zaposlene u delatnosti socijalne zaštite Posebnim kolektivnim ugovorom o dopuni Posebnog kolektivnog ugovora za socijalnu zaštitu u Republici Srbiji („Sl. glasnik RS“, br. 60/2020), koji se primenjuje od 24. aprila 2020. god.. Za policiju je predviđeno Aneksom Posebnog kolektivnog ugovora za policijske službenike („Sl. glasnik RS“, br. 62/2020), koji se primenjuje od 29. aprila 2020. god.

E sad ovde postoji jedan tehnički problem i zanima me kako će biti tumačeno sve, jer ovi aneksi važe tek od nekog datuma u aprilu, a oboljevanje i izolacija zbog COVID-19 je počelo mnogo ranije, i šta sad sa odsustvima po navedenom osnovu pre tih datuma? Retroaktivnost u pravu je izuzetak, i to samo ako je decidno predviđena propisom, a navedeni akti ne sadrže takvu odredbu.

Izmenama Uredbe o merama iz „Sl. glasnika RS“, br. 53/2020, predviđeno je da su zdravstveni radnici, zdravstveni saradnici i druga lica zaposlena u zdravstvenim ustanovama iz Plana mreže zdravstvenih ustanova, vojnim zdravstvenim ustanovama, državnim organima i pravnim licima osnovanim sredstvima u javnoj svojini za koje je posebnim zakonom predviđeno da obavljaju i poslove zdravstvene delatnosti, mogli biti upućeni na izvršavanje radne obaveze u bilo koju javnu zdravstvenu ustanovu ili u privremenu bolnicu, kojoj nedostaje potreban broj izvršilaca, na osnovu usmenog naloga svog rukovodioca, u skladu sa planom i odlukama Kriznog štaba. Ta lica su svoja prava iz radnog odnosa ostvarivala u ustanovi u kojoj su zaposlena (iz koje su upućena), bez zaključivanja posebnih ugovora ili aneksa ugovora o radu. Ali, licu koje bi odbilo da postupi po usmenom nalogu o upućivanju u drugu zdravstvenu ustanovu, rukovodilac je izdavao rešenje o radnoj obavezi. Zbog nepostupanja po tom rešenju mogao je prestati radni odnos.

Neću se posebno baviti pitanjem da li su navedenim kršena neka prava iz radnog odnosa, jer generalna ocena nije svrsishodna, to se mora ceniti u odnosu na svaki konkretan slučaj.

S druge strane, doneta je Uredba o dodatku na osnovnu platu zaposlenih u zdravstvenim ustanovama i određenih zaposlenih koji obavljaju poslove u oblasti zdravlja, odnosno zaštite zdravlja stanovništva Republike Srbije, odnosno lečenja i sprečavanja širenja epidemije bolesti COVID-19 izazvane virusom SARS-CoV-2 („Sl. glasnik RS”, br. 48/2020), prema kojoj su zaposleni u zdravstvenim ustanovama (uključujući vojne), te zaposleni na poslovima zdravstvene zaštite u ustanovama socijalne zaštite i lekari u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija, dobili dodatak na osnovnu platu u visini 10% osnovne plate zbog aktivnosti vezanih za COVID-19. To mogu da pozdravim, ali nije mi baš najjasnije, zašto je uvećanje predviđeno samo za lekare u u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija a ne i za drugo medicinsko osoblje u istim?

Ono što me više zanima, zašto ništa od gore navedenog nije predviđeno za ostale koji su morali da rade (komunalne službe, vojska, vozači u javnom prevozu, prodavci, pekari,…)?

4. Šta su dobili privreda i građani?

Šta su zaista dobili privreda i građani, osim što su neki ostali bez posla?

Uredbom o poreskim merama za vreme vanrednog stanja radi ublažavanja ekonomskih posledica nastalih usled bolesti COVID-19 izazvane virusom SARS-CoV-2 („Sl. glasnik RS“, br. 38/2020), propisano je da se za vreme vanrednog stanja, prema poreskim obveznicima (pravnim licima, preduzetnicima, poljoprivrednicima i fizičkim licima) koji imaju odobreno odlaganje plaćanja dugovanog poreza u smislu odredaba čl. 73-74b Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji („Sl. glasnik RS”, br. br. 80/2002, 84/2002-isp, 23/2003-isp, 70/2003, 55/2004, 61/2005, 85/2005-dr.zakon, 62/2006-dr.zakon, 61/2007, 20/2009, 72/2009-dr.zakon, 53/2010, 101/2011, 2/2012-isp, 93/2012, 47/2013, 108/2013, 68/2014, 105/2014, 91/2015-aut.tumačenje, 112/2015, 15/2016, 108/2016, 30/2018, 95/2018 i 86/2019) – u daljem tekstu: ZPPPA, za vreme vanrednog stanja neće preduzimati mere propisane članom 74. st. 7-9. tog zakona, počev od rate koja je dospevala u martu 2020. god. Poreska uprava nije mogla da po službenoj dužnosti poništi sporazum, odnosno ukine rešenje o odlaganju plaćanja dugovanog poreza i da sprovodi postupak prinudne naplate, pri čemu se u tom periodu nije obračunavala kamata u smislu čl. 75. i 76. ZPPPA.

Ali poreskim obveznicima za vreme vanrednog stanja na iznos manje ili više plaćenog poreza i sporednih davanja, osim kamate, obračunava se i plaća kamata po stopi jednakoj godišnjoj referentnoj stopi Narodne banke Srbije (u daljem tekstu: NBS).

Šta navedeno znači? Izgleda da su oni koji su već dobili neke olakšice (odlaganje plaćanja i sl.) dobili još, a drugi samo umanjenje kamate ne neizmirene obaveze.

Inače, član 75. ZPPPA kaže da se na iznos manje ili više plaćenog poreza i sporednih poreskih davanja, osim kamate, obračunava (počev od narednog dana od dana dospelosti) i plaća kamata po stopi jednakoj godišnjoj referentnoj stopi NBS, uvećanoj za deset procentnih poena, primenom prostog interesnog računa od sto, i to za kalendarski broj dana perioda docnje u izmirenju obaveza,dekurzivnim načinom obračuna, bez pripisa kamate glavnici istekom obračunskog perioda.

Dakle, obračunavala se manja kamata (bez uvećanja), ali i dalje ostaje nejasno ono što je oduvek, šta u citiranoj odredbi znači da se osim kamate plaća i kamata? Plaćaju se dve kamate? Šta se time htelo reći, ne znam, a upitno je zašto je uopšte propisano, s obzirom da je plaćanje zatezne kamate na neplaćene dospele obaveze uređeno Zakonom o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ”, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989-USJ, 57/1989, „Sl. list SRJ” 31/1993 i „Sl. glasnik RS”, br. 18/2020) i Zakonom o zateznoj kamati („Sl. glasnik RS”, br. 119/2012), koji stopu zatezne kamate, na iznos duga u dinarima, utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope NBS uvećane za osam procentnih poena. Zašto je država kao poverilac tako posebna u odnosu na ostale poverioce, da joj treba i uvećanje i dupla kamata (neznano kakva, jer nema objašenjenja o čemu je reč)?

Iako do sada nisam baš pozitivno ocenjivao rad NBS, ista je napravila jedini konkretan korak u pozitivnom smeru (iako je i to činjenje dobra tuđim parama), donošenjem Odluke o privremenim merama za davaoce lizinga u cilju očuvanja stabilnosti finansijskog sistema i Odluke o privremenim merama za očuvanje stabilnosti finansijskog sistema („Sl. glasnik RS“, br. 33/2020), kojima su banke i davaoci lizinga obavezani da korisnicima ponude zastoj u otplati obaveza po osnovu lizinga i kredita (moratorijum) od najmanje 90 dana. Takođe, predviđeno je da se ne obračunava zatezna kamata na dospelo a neizmireno potraživanje i ne pokreće postupak izvršenja, niti postupak prinudne naplate niti druge pravne radnje u cilju naplate potraživanja.

O stvarnim efektima i tome šta u stvari predstavljaju ekonomske mere koje su propisane Uredbom o fiskalnim pogodnostima i direktnim davanjima privrednim subjektima u privatnom sektoru i novčanoj pomoći građanima u cilju ublažavanja ekonomskih posledica nastalih usled bolesti COVID-19 (Sl. glasnik RS“, br. 54/2020 i 60/2020), ne znam šta bih rekao. Koliko će onima koji ispunjavaju uslove za pomoć zaista značiti odlaganje dospelosti za plaćanje određenih javnih prihoda i uplata bespovratnih novčanih sredstava iz budžeta, teško je reći. Jednokratna novčana pomoći u iznosu od 100 evra u dinarskoj protivvrednosti punoletnim građanima RS je spornija. Prvo, taj iznos ne predstavlja svima isto (nekome je beznačajan, nekom je ogroman), a drugo podudara se sa nastavkom predizborne kampanje (formalnim, jer neformalno traje bez prestanka). Jedino mogu da pozdravim što se neko uopšte setio da se na promet dobara, odnosno usluga koji obveznik poreza na dodatu vrednost (PDV) bez naknade izvrši Ministarstvu zdravlja, RFZO, ili zdravstvenoj ustanovi u javnoj svojini, PDV ne obračunava i ne plaća, a obveznik ima pravo na odbitak prethodnog poreza po tom osnovu.

Neću se posebno baviti ni merama prema poljoprivrednicima, samo izneti da mi je veoma zanimljiv bio način prezentovanja mera, kada ministar finansija kaže kako je (pored direktne pomoći) putem kredita predviđeno više od dve milijarde evra za privredu, i više od dve milijarde dinara za poljoprivrednike. I ponavlja da je reč od po dve milijarde, jedino što zaboravlja da je iznos u evrima više od stotinu puta veći od dinarskog.

A inače postojale su neke neformalne „preporuke“ za privredne subjekte da storniraju evidentirane fakture iz centralnog registra faktura koji vodi Ministarstvo finansija – Uprava za trezor, što znači da su budžetski korisnici izbegavali plaćanja prema privatnom sektoru.

5. Ko će i od čega platiti ovu igranku?

Odogovor na pitanje iz naslova ovog dela moguće je dati u dve reči, naravno građani, iako predsednik reče da „država sve plaća“. Samo, odakle državi novac? Ima li ona neki svoj novac ili je to novac njenih građana?

Uredba o dodatnom zaduživanju za vreme vanrednog stanja nastalog usled bolesti COVID-19 izazvane virusom SARS-CoV-2 uzimanjem kredita, emitovanjem državnih hartija od vrednosti na domaćem i međunarodnom finansijskom tržištu i davanjem garancija Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 52/2020) predviđa da je za vreme vanrednog stanja Vlada mogla pokrenuti postupak dodatnog zaduživanja uzimanjem kredita, emitovanjem državnih hartija od vrednosti na domaćem i međunarodnom finansijskom tržištu i davanjem garancija RS u iznosima višim od iznosa utvrđenih Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2020. godinu („Sl. glasnik RS”, br. 84/2019). Ovde se postavlja pitanje, zašto je to učinjeno ako imamo novca, kako je to predsednik izjavio?

Uredbom o korišćenju finansijskih sredstava budžeta Republike Srbije za vreme vanrednog stanja nastalog usled bolesti COVID-19 izazvane virusom SARS-CoV-2 („Sl. glasnik RS“, br. 38/2020) propisano je da su se za vreme vanrednog stanja mogle bez organičenja preusmeravati aproprijacije predviđene za drugu namenu u tekuću budžetsku rezervu i koristiti za namenu ublažavanja posledica bolesti COVID-19. Da li je ovo pronalazak još nekog novca o kome je predsednik takođe govorio? Samo, ovo nije pronalaženje nekih novih sredstava, ovo je preusmeravanje novca predviđenog za druge namene, znači nešto drugo neće biti urađeno ove godine.

Da dodam da je i budžet za 2020. god. izmenjen Uredbom o izmeni opštih prihoda i primanja, rashoda i izdataka budžeta Republike Srbije za 2020. godinu radi otklanjanja štetnih posledica usled bolesti COVID-19 izazvane virusom SARS-CoV-2 („Sl. glasnik RS“, br. 60/2020).

Već sam ranije pomenuo da je država veoma raspoložena da čini dobro tuđim parama, pa se tako i paket ekonomskih mera za prevazilaženje krize dobrano oslanja na dodatna zaduživanja firmi i dobru volju finansijskih institucija (banaka npr., koje inače nemaju pravo na olakšice i pomoć) da iznesu taj teret. Doduše, država je garant bankama za te kredite, tako da banke sigurno neće biti oštećene.

A pored pomenutog, postojalo je i raspoloženje da se poseže za sredstvima predviđenim za druge, tačno određene namene (za osiguranje štednje npr.). Uredbom o ulaganju za vreme vanrednog stanja deviznih sredstava kojima upravlja Agencija za osiguranje depozita („Sl. glasniku RS”, br. 42/2020) uređen je „poseban“ način ulaganja deviznih sredstava kojima upravlja Agencija za osiguranje depozita (u daljem tekstu: Agencija), prema kome se za vreme vanrednog stanja ne primenjuju ograničenja iz stava 3. člana 8. Zakona o Agenciji za osiguranje depozita („Sl. glasnik RS”, br. 14/2015 i 51/2017) i iz stava 4. člana 7. Zakona o osiguranju depozita („Sl. glasnik RS”, br. 14/2015, 51/2017 i 73/2019), odnosno da Agencija u devizne dužničke hartije od vrednosti koje izdaje RS može ulagati više od četvrtine deviznih sredstava kojima upravlja.

Ali, i tako rečeno, to je zamagljivanje priče. Jer, prema navednim članovima navedenih zakona, Agencija je dužna da sredstva za osiguranje depozita drži na posebnim depozitnim računima otvorenim kod NBS. Agencija može da dinarska sredstva navedene namene ulaže u dužničke hartije od vrednosti koje izdaje RS ili NBS, dok devizna sredstva NBS, u svoje ime, a za račun Agencije, ulaže u strane hartije od vrednosti ili ih polaže kao depozit kod stranih banaka, u skladu s politikom upravljanja deviznim rezervama. A samo izuzetno, u okolnostima značajnih promena na međunarodnom finansijskom tržištu uzrokovanih postojanjem negativne kamatne stope na depozite kod stranih banaka, Agencija može do jedne četvrtine deviznih sredstava ulagati i u devizne dužničke hartije od vrednosti koje izdaje RS ili NBS. Dakle, ovde imamo oslobođenje od izuzetka za primenu kog inače postoje restriktivni uslovi, da postoje značajne promene na međunarodnom finansijskom tržištu, pri čemu ne znamo da li iste zaista postoje i kolike su. Zanimljivo, veoma.

Ono što mi je posebno zanimljivo jesituacija sa Uredbom o ograničavanju maloprodajne cene zaštitnih sredstava za vreme vanrednog stanja nastalog usled bolesti COVID-19 izazvane virusom SARS-CoV-2 („Sl. glasnik RS”, br. 40/2020, 43/2020, 48/2020 i 59/2020), kojom su ograničene maloprodajne cene zaštitne opreme (maski i rukavica svih vrsta), koju RFZO distribuira privrednim subjektima na osnovu odobrenja Vlade. Pod jedan, te ograničene cene su bile neprimerene. Cena zaštitne maske npr. je ograničena na cenu koja je bar 10 puta veća od redovne. Ako je interes svih u pitanju (sprečavanje zaraze), onda je trebalo uvesti subvenciju cene, ako već besplatna podela nije moguća. Ali, diskutabilnije je to što Odluka o ograničenju visine cena i marži osnovnih životnih namirnica i zaštitne opreme („Sl. glasnik RS“, br. 35/2020 i 55/2020) nije nikada povučena u odnosu na ista sredstva, što će reći, za ono što apoteke komercijalno nabave na tržištu važe cene (za zaštitne naočare, plastične rukavice i odeću i pribor za istu, papirna i tekstilna hirurška odela, gumena zaštitna odela) i marže (za zaštitne maske i gumene rukavice) od pre vanrednog stanja, a za ono što im država prodaje važe uvećane?!?!? Ko će normalan (i ako nađe gde) da kupi nešto po ceni koja važi na tržištu u trenutku nestašice (dakle višoj) a onda da proda po manjoj, ranijoj? Ovo sve znači da je država praktično napravila monopol na traženu robu po uvećanoj ceni?!?! Možda je tu odgovor na pitanje gde je pronađen još neki novac?

Navešću i da je Uredbom o posebnim tehničkim zahtevima, standardima i primeni medicinskih sredstava za vreme vanrednog stanja nastalog usled bolesti COVID-19 izazvane virusom SARS-CoV-2 („Sl. glasnik RS”, br. 41/2020) predviđeno da se za vreme trajanja vanrednog stanja mogu nabavljati, stavljati u upotrebu i u lečenju primenjivati medicinska sredstva koja nisu proizvedena uz primenu propisanih standarda, pod uslovom da proizvođač, odnosno distributer uz medicinsko sredstvo dostavi opisa tehničkih karakteristika i načina upotrebe medicinskog sredstva na srpskom jeziku, te priloži određene izjave (praktično obećanja), da se upotrebom medicinskog sredstva obezbeđuje njegova delotvornost u lečenju, odnosno da to sredstvo zadovoljava uslove efikasnog lečenja kao i odgovarajuće sredstvo proizvedeno po propisanom standardu, da će osposobiti zdravstvene radnike koji će pružati zdravstvenu uslugu na tom sredstvu, te da za medicinsko sredstvo obezbedi servis i rezervne delove. Znači, bilo je dozvoljeno da se najtraženija roba proizvodi, uvozi i prodaje bez ispunjavanja potrebnih uslova, da neko možda napravi i profit. Veoma zanimljivo.

6. Umesto zaključka

Ovde se još jednom pokazalo da je za svaki posao je potrebna određena stručnost, teorijsko znanje, ali i iskustvo. U medijskim nastupima smo mogli videti da, osim što ne znaju sadržaj propisa, nadležni ne znaju čak ni nazive akata koje donose (da li je uredba, odluka, zaključak…), šta se uređuje kojom vrstom akta, koji je domašaj i obaveznost svakog od tih akata, ni kada, ko i kakvoj proceduri šta donosi. A nisu znali ni šta su „propisali“, o čemu sam detaljno pisao u tekstu „Šta je bilo vanredno u proglašenom stanju?“.

Dobro, uvek je nezahvalno govoriti o logičkim sposobnostima, ali postavljene premise uvek moraju davati konkluziju. Lično me uvek i iznovazačudi, kako razne besmislene odredbe uopšte prođu put do usvajanja. Iako se u vanrednom stanju neprestano pozivalo na struku, zanemariću čak i stručnost predlagača i pisaca teksta propisa. Postaviću samo pitanje, zar tekst nekog opšteg akta ne prođe još par kontrola (raznih stručnih službi, savetnika, konsultanata, članova kabineta, odbora…) pre nego što postane zvaničan? A kod nekih prođe i „raspravu“ i niko ne primeti nelogičnosti bar. Šta reći na to?

A ćutanje i nebulozno postupanje „struke“ (pravničke kojoj i sam pripadam), a naročito sudija, tužilaca, zaštitnika svega i svačega i ostalih dušebrižnika po profesiji, osim par hrabrih izuzetaka (advokata npr., te par sudija i tužilaca), neći ni da pominjem. Svako neka brine za svoj obraz. Navešću, tačnije citiraću samo jedan „biser sudske mudrosti“, šta je navedeno kao razlog za određivanje pritvora: „… pa i pored apela predsednika Republike Srbije u kojem isti moli da se pridržavaju izrečenih mera kao i svakodnevnih javnih saopštenja preko sredstava informisanja...“. Bez daljeg komentara, postaviću pitanje, ko bi pre nego sudija trebalo da razume i zna šta je propis, šta je apel a šta preporuka, kakva je obaveznost istih, te da nešto važi od objavljivanja u službenom glasilu a ne od konferencije za štampu? Pitanje od kada nešto važi (obavezuje), detaljno sam analizirao u tekstu „Šta je građanima bilo zabranjeno za vreme vanrednog stanja?“.

Neka svako donese sopstvene zaključke o svemu ovome, lično ću izneti sopstveni utisak.

Ranije sam navodio da ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“. Sada me sve ukupno najviše podseća na humorističku naučno-fantastičnu seriju „Avenija 5“ (Avenue 5), o turističkom svemirskom brodu koji je „malo“ skrenuo sa kursa i luta svemirom, a šta god njegova posada da učini, vreme planiranog povrataka na planetu Zemlju se ne skraćuje već povećava. A onda se ispostavi da lepo izgledajuća „profesionalna“ posada ne upravlja brodom već je isti vođen programom koji pišu ljudi koji sede u nekom budžaku ispod palube. A inače, oko broda orbitiraju fekalije i tela mrtvih članova posade i putnika koji su ispali iz broda, što se vidi kroz prozore, a to veoma brine vlasnika kompanije koja organizuje putovanje. I isti smisli ingeniozno rešenje, da oboji fekalije laserima, da budu prijatnije za gledanje. I putovanje tako traje…

Nadam se da je sada jasan i naslov ovog teksta, s tim što meni b.b. ne znači ono uobičajeno „bez broja“, već „bez budućnosti“. Za kraj reći ću samo, bojenje nečega ne menja suštinu istog.

Izvor: Izvodi iz propisa su preuzeti iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.