Da li pravo na nužnu odbranu postoji uvek?

Konkretan povod za pisanje ovog komentara je stav koji je u svojoj presudi Kž 1449/2010 od 17. septembra 2010. god. izneo Apelacioni sud u Kragujevcu, (u daljem tekstu: Sud), a koji se u najkraćem može svesti na sledeće (nemojte zameriti na pokušaju duhovite parafraze): „Nikad se ne raspravljajte ni sa kim jer ako vas napadnu zbog toga ne smete ni da se branite.“.

Da prvo citiramo deo obrazloženja navedene presude i vidmo šta je Sud zaključio:

„Neosnovano je isticanje branioca okrivljenog u žalbi protiv presude prvostepenog suda kojom je on oglašen krivim zbog krivičnog dela nehatno lišenje života iz čl. 118 KZ, da u radnji okrivljenog nema elemenata krivičnog dela jer je postupao u nužnoj odbrani.

Prvostepeni sud je dao potpune i pravilne razloge, pa je žalba neosnovana posebno imajući u vidu okolnost da je okrivljeni započeo raspravu sa ocem iako je znao da je ovaj u alkoholisanom stanju, bio je svestan da može doći do fizičkog obračuna tako da se ne može pozivati na institut nužne odbrane.“

Ovde neću ulaziti u dalju analizu, da li je bilo prekoračenja nužne odbrane, kakve su druge okolnosti, uopšte da li je oglašavanje okrivljenog krivim za nehatno lišenje života ispravno. Presuda koja je doneta je možda i pravilna, u to ne ulazim. U fokusu mi je jedino pogrešno tumačenje instituta nužne odbrane, koji se nažalost u našem pravosuđu (i od strane javnih tužilaštava i od sudova) najčešće pogrešno interpretira, odnosno, ne primenjuje skoro pa nikad. Čini mi se da svi ispuštaju iz vida suštinu i smisao instituta nužne odbrane.

Moraću ponovo da istaknem još nešto. Sebe ne smatram stručnjakom za krivično pravo (niti pokušavam da se predstavim kao takav), o filozofskim pitanjima ne raspravljam (da li nešto treba da postoji i kako nešto rešiti). Razmatram samo ono što je napisano i što se jedino može tumačiti. Zato uvek i podsećam na osnovna pravila kod tumačenja napisanog. Najpre se tumači jezički i gramatički (onako kako piše) a onda logički (veza, upućujuće odredbe, povezivanje) pa tek naposletku idejno (šta je pisac propisa hteo da kaže, intencija). Ono što se ne radi nikada, odnosno zabranjeno je tumačiti ono čega nema u propisu (nepostojeće odredbe) ili slobodno po nahođenju tumačiti postojeće odredbe (prilagođavati termine i izraze) ili podvesti nešto drugo čega nema u propisu pod te odredbe. A pre svega kod tumačenja se mora veoma voditi računa o jeziku i gramatici, značenju reči i upotrebi interpunkcijskih znakova. Prosto je. Tumači se ono što stvarno piše a ne ono što neko misli da je napisao. Zato, i pored sve dobre volje, te uvažavanja sudija sa gore iznetim zaključkom ne mogu se složiti. Nije dakle, reč o filozofskim gledanjima već isključivo o tumačenju teksta propisa, dakle pravilima struke (i pravne nauke). Idemo redom.

1. Svrha nužne odbrane

Krivični zakonik („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 i 94/2016) – u daljem tekstu: KZ, u Opštem delu, Glava treća – KRIVIČNO DELO, odsek 1. Opšte odredbe o krivičnom delu, pododsek Nužna odbrana, članu 19. kaže:

„(1) Nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u nužnoj odbrani.

(2) Nužna je ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugoga odbije istovremen protivpravan napad.

(3) Učiniocu koji je prekoračio granice nužne odbrane može se kazna ublažiti. Ako je učinilac prekoračio granice nužne odbrane usled jake razdraženosti ili prepasti izazvane napadom može se i osloboditi od kazne.“.

Takođe, navešću da član 20. KZ predviđa da nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u krajnjoj nuždi, a koja postoji kad je delo učinjeno radi toga da učinilac otkloni od svog dobra ili dobra drugoga istovremenu neskrivljenu opasnost koja se na drugi način nije mogla otkloniti, a pri tom učinjeno zlo nije veće od zla koje je pretilo. S druge strane, učiniocu koji je sam izazvao opasnost, ali iz nehata ili je prekoračio granice krajnje nužde, može se kazna ublažiti. Ako je učinilac prekoračio granice krajnje nužde pod naročito olakšavajućim okolnostima može se i osloboditi od kazne.

Dakle, sve je vrlo koncizno i jasno rečeno (po meni). Ali…

Vidimo da se institut nužne odbrane zasniva na jednom od osnovnih postulata krivičnog prava (nema kazne bez krivice), koji je u KZ izražen u članu 2., koji kaže da se kazna i mere upozorenja mogu se izreći samo učiniocu koji je kriv za učinjeno krivično delo.

Da se podsetimo još nekih postavki KZ. Član 14. KZ kaže, krivično delo je ono delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno i da nema krivičnog dela ukoliko je isključena protivpravnost ili krivica, iako postoje sva obeležja krivičnog dela određena zakonom.

Član 22. KZ predviđa da krivica postoji ako je učinilac u vreme kada je učinio krivično delo bio uračunljiv i postupao sa umišljajem, a bio je svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno. Krivično delo je učinjeno sa krivicom i ako je učinilac postupao iz nehata, ukoliko zakon to izričito predviđa.

Zašto ovaj institut postoji u krivičnom zakonodavstvu? Koja je njegova svrha?

Prosto, da se izvršilac krivičnog dela oslobodi ako nije kriv, dakle ako je njegov postupak izazvan, ako na drugi način nije mogao odbiti istovremeni protivpravni napad, odnosno otkloniti opasnost od sebe ili drugog.

Već citirani stav 2., člana 19. KZ, decidno predviđa, da je nužna odbrana, ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugoga odbije istovremen protivpravan napad. Nužna odbrana predviđena je i u Zakonu o prekršajima („Sl. glasnik RS“, broj 65/2013, 13/2016 i 98/2016-OUS) u članu 13., na istovetan način kao u KZ.

Znači, imamo par elemenata u fokusu.

Da krenemo od nazad, iako to nije uobičajeno. Kod nužne odbrane reč je o odbijanju istovremenog protivpravnog napada. Znači, potrebno je da se napad dešava neposredno, u trenutku koji neposredno prethodi odbrani.

Na šta je usmeren taj napad? Zakonodavac je ovde išao na široku zaštitu, pa je predvideo da taj napad mora biti usmeren na sopstveno ili nečije tuđe dobro, znači da ne mora neposredno biti ugoržen samo učinilac već i neko drugo lice. Ali, nije rečeno ni da su dobra koja su ugrožena samo život i telo, već je upotrebljen opšti pojam „dobro“, koji pored navedenog podrazumeva i imovinu. Ove činjenice se često zaboravljaju, uopšte se ne ceni odbrana imovine kod primene nužne odbrane. Gleda se samo posledica i pretpostavlja da su život i telo najvažnije dobro. Postaviću zato jedno filozofsko pitanje. Da li sprečavanje spaljivanja nečije kuće opravdava nanošenje telesnih povreda palikući u cilju sprečavanja paljevine? Ako pitate naše tužioce, ne.

I najvažnije, imamo odbranu koja podrazumeva primenu fizičke sile ili bilo koji drugi postupak kojim se napad odbija. Ali ne bilo kakvu odbranu, već samo onu koja je neophodna. Jer, ukoliko se ta granica prekorači, učinilac će ipak odgovarati za delo. Doduše, kazna mu se u tom slučaju može ublažiti. I to je ono, što izgleda najviše zbunjuje naše tužioce i sudije. Kod nas se, neverovatno, svaka upotreba „opasnijeg“ oruđa ili oružja smatra prekoračenjem nužne odbrane. Što će reći, ako vas neko napadne nožem ne smete pucati iz pištolja. A zašto? Nožem se ne mogu naneti smrtne povrede? Šta treba da čini napadnuto lice, da ako ga neko napada nožem a on ima pištolj, da se brani pesnicama, ipak potraži neku motku ili pozajmi nož? Besmislica.

2. Pravo na reakciju

U stavu koji je povod za pisanje ovog komentara, Sud smatra da je okrivljeni kriv jer je započeo raspravu sa licem u alkoholisanom stanju i bio svestan da može doći do fizičkog obračuna, te se zato ne može pozivati na institut nužne odbrane. A gde je takvo što u zakonu predviđeno?

Rasprava nije protivpravan napad, kakve veze ima da li je neko u alkoholisanom stanju, to je procena rizika. Poenta kod nužne odbrane je u tome, koje koga prvi napao (fizički), čime je i kako napad izvršen, i kako je napadnuti na to odgovorio (primerenom silom ili ne). Ako prihvatimo navedeni stav, svi koji nešto raspravljaju su u problemu jer uvek postoji mogućnost da se drugoj strani neće svideti izneto, pa može odlučiti da vas pretuče a vi ne smete da se branite. Napad (fizički) nije dozvoljen čak ni kada vas neko vređa, jer uvreda je posebno krivično delo (član 170. KZ) i za to je predviđen postupak kažnjavanja. Predviđeno je samo da se kod nekih dela, teško vređanje od strane oštećenog može uzeti kao neka vrsta olakšavajuće okolnosti za okrivljenog (kod ubistva na mah iz člana 115. KZ i teške telesne povrede iz člana 121. KZ). Znači, šta god da prethodi napadu, to samo po sebi ne opravdava sam čin napada na drugog.

A sad ono što je najvažnije. Kod nužne odbrane, napad koji se odbija mora biti protivpravan, nedozvoljen.

Ovo takođe izaziva kontroverze, pogotovo kod postupanja službenih lica. Često se recimo dešava da se uzima zdravo za gotovo, da status opravdava svaku primenu sile. Svako može i sme da se brani od napada (pravo na samoodbranu), to pravo ima svako lice. Pravo na samoodbranu nije ograničeno čak ni time ko vrši protiv protivpravni napad. Pravo na samoodbranu postoji i kada napad vrši policajac, vojnik ili bilo koje drugo službeno lice, ako je taj napad mimo zakonskih ovlašćenja. Uniforma, službena legitimacija, zvanje, položaj i sl. ne daju nikakva prava niti ovlašćenja sami po sebi, pogotovo ne na upotrebu sile. Ovlašćenje za upotrebu sile postoji samo u propisanim situacijama, pod određenim uslovima i na određeni način (što je propisano posebnim zakonima koji uređuju rad policije i drugih službi). A ti zakoni predviđaju da se fizička snaga upotrebljava u skladu sa pravilima veštine samoodbrane, a sa upotrebom se prestaje čim prestane napad ili otpor lica prema kojem je upotrebljena. Dalje propisuju da se druga sredstva (npr. službena palica) mogu upotrebiti ako su blaži načini upotrebe fizičke snage bezuspešni ili ne jamče uspeh, i na strogo određeni način (npr. udarci službenom palicom ne nanose se u predelu glave, vrata, kičmenog stuba, grudnog koša, trbušnog zida, genitalija i zglobova).

Jer, međunarodne konvencije čiji smo potpisnici, te Ustav Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, broj 98/2006), predviđaju neprikosnovenost ljudskog života, da su fizički i psihički integritet nepovredivi, da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost. Ali, zaboravlja se i da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, i da pravo na samoodbranu postoji i kod zaštite imovine.

3. Umesto zaključka

Sad se na kraju opet postavlja pitanje, šta reći a ne ponoviti se ili biti grub? Da li i ovo potvrđuje tezu da glavni problem našeg pravnog sistema nije korupcija, već neznanje?

O logičkim sposobnostima je nezahvalno govoriti, ali ne sme se zaboraviti na elementarnu logiku. Postavljene premise moraju dati konkluziju. Da podsetim, u konkretnom slučaju, Sud je zaključio da je okrivljeni kriv jer je započeo raspravu iako je bio svestan da može doći do fizičkog obračuna, i da je time (zbog činjenice da je započeo verbalni sukob) suspendovao svoje pravo da se brani od fizičkog napada.

Sud izgleda zaboravlja da su okrivljenog osudili za nehatno lišenje života iz člana 118. KZ., da je sam zaključio da okrivljeni nije postupao sa umišljajem u odnosu na izazivanje zabranjene posledice. Čisto podsećanja radi, član 26. KZ predviđa da je krivično delo učinjeno iz nehata kad je učinilac bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo, ali je olako držao da do toga neće doći ili da će to moći sprečiti ili kad nije bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo iako je prema okolnostima pod kojima je ono učinjeno i prema svojim ličnim svojstvima bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti. Takođe, član 27. KZ kaže da kad je iz krivičnog dela proizašla teža posledica zbog koje zakon za to delo propisuje težu kaznu, ta se kazna može izreći ako je učinilac u odnosu na tu posledicu postupao iz nehata, a i sa umišljajem ako time nisu ostvarena obeležja nekog drugog krivičnog dela.

Ne, neću da ulazim u analizu izrečene presude, da li je pravilna ili ne, samo kažem da je postavka stvari malo nelogična. Okrivljeni je kriv jer je započeo raspravu koja je dovela do toga, da on, braneći se od napada izvrši delo iz nehata. U najmanju ruku čudno razmišljanje.

Na kraju, da ne bude zabune oko toga i pogrešnog tumačenja namere, ovim komentarom nikako se ne želi nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti se neka konkretna osoba (ili više njih) izvrgnuti ruglu niti optužiti za nešto. U pitanju su samo konstatacije i citiranje onoga što su neka lica sama iznela, i postavljanje uopštenih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju unapređenja našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.

Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 52, decembar 2018. god.

DETALJNIJE