Krivično delo o kome ovde govorimo jedno je od najzastupljenijih u ukupnom procesuiranom kriminalitetu. Takođe, ono spada u najteža krivična dela našeg krivičnog zakonodavstva. Ono što međutim, prati svaki taj sudski postupak jesu “teškoće” u njegovom dokazivanju. Ipak, radnja izvršenja je toliko široko definisana, da tužiocu i sudiji umnogome olakšava posao, utoliko da se faktički suočavamo sa ozloglašenom objektivnom odgovornošću.
Inkriminisane su sledeće radnje izvršenja, koje se vrše neovlašćeno:
– prizvodnja,
– prerada,
– prodaja
– nuđenje na prodaju,
– kupovina radi prodaje,
– držanje radi prodaje,
– prenošenje radi prodaje,
– posredovanje u kupovini ili prodaji,
– drugi način stavljanja u promet.
Teško je dakle, uopšte i zamisliti bilo kakvu delatnost koja ima veze sa opojnom drogom, osim naravno, držanja u manjim količinama za sopstvenu upotrebu koja nije obuhvaćena ovako širokom definicijom radnje izvršenja krivičnog dela. Ruku na srce, zato ovo krivično delo nije teško ni dokazati.
Dokazi koji se prezentuju sudu najčešće budu: zapisnik o saslušanju osumnjičenog koji ima kvalitet dokaza u krivičnom postupku, pronadjena i oduzeta veća količina opojne droge, svedočenje uživalaca koji su od učinioca kupovali drogu i slično.
Veća količina
U zakonu nije međutim definisano šta se smatra većom količinom a ni praksa nije još uvek iskristalisala jasan stav. Odluka se donosi od slučaja do slučaja. Uzima se međutim da je to količina veća od 1 do 2 doze potrebne da se uživalac “uradi”. Pitanje je da li je to ispravno ali ljudi koji se sreću sa ovom bolešću zavisnosti, dobro znaju da uživaoci opojnih droga nikada ne razmišljaju unapred, u smislu da sebi obezbede “stash”, oni uvek razmišljaju o toj jednoj dozi koja im je u tom trenutku potrebna i dok ih ona “drži” ne razmišljaju o novoj. Svaki od “prodavaca” se na taj način pred sudom i brani – da je uživalac i da je držeći “veću količinu” sebi napravio zalihu a takvu odbranu naši sudovi, sa razlogom, u najvećem broju slučajeva ne prihvataju. Sve to važi kod opojnih droga: heroin, kokain, spid ili druge opojne droge amfetaminskog tipa koja se uzima intravenozno ili ušmrkavanjem.
Kod kanabisa (marihuana), situacija je bitno drugačija. Kod ovih se, “lakih” droga više vodi računa o načinu na koji su bile spakovane u momentu kada su kod držaoca pronađene. Više manjih paketića definitivno ukazuje na prodaju. Kada se osušena biljna materija nalazi čak i u većoj količini, u jednoj kesi (ili uopšte na jednom mestu) to ostavlja mesta za odbranu da je u pitanju unapred obezbeđena zaliha. Razlog leži u činjenici da kanabis ne izaziva takvu vrstu zavisnosti koju srećemo kod heroina. Uživaoci kanabisa ne razmišljaju na isti način kao zavisnici od heroina i to je prosto fakat, pa se njima može \”priznati\” okolnost da su drogu nabavili u većoj količini da bi se npr. obezbedili, ili zato što je bila dobrog kvaliteta i slično.
Tako, u obrazloženju presude Vrhovnog suda Srbije Kž. 124/08, od 7. februara 2008. godine se navodi:
Pravilan je stav prvostepenog suda kada je presudom okrivljeni oglašen krivim zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz čl. 246. st. 1. KZ. Iz okolnosti da je pretresom stana pronađeno više vrsta opojnih droga, količina opojne droge, način pakovanja i razmeravanja u manje paketiće, pronađena plastična kašičica sa tragovima opojne droge, celofanski papirići pripremljeni za pravljenje manjih pakovanja, proizilazi da je okrivljeni opojnu drogu neovlašćeno držao radi prodaje.
Po svemu sudeći, počev od 11.09.2009.godine ovaj je stav sudske prakse prerastao i u zakonsku normu.
Naime, poslednjim novelama Krivičnog zakonika neovlašćeno držanje opojne droge postalo je posebno krivično delo iz čl.246.a, a njegovo biće definisano je kroz pojam manje količine i držanjanja za sopstvenu upotrebu. Naravno, ni ovde nema jasnog kriterijuma o manjoj količini, ali će sudska praksa izgraditi stav i naravno, držaće se već izgrađenog stava o većoj količini, pa će manja količina najverovatnije biti zapravo 1 do 2 doze opojne droge.
Ako se uzme u obzir da jednu dozu kod intravenoznog korišćenja predstavlja količina od 0,25 do 0,5 gr, jasno je da manju količinu ne može predstavljati ona koja je veća od 1 grama.
Sada je situacija još lakša za dokazivanje jer je za postojanje krivičnog dela iz čl.246. KZ dovoljno dokazati da je količina pronađene droge veća od one koju podrazumeva delo iz čl.246.a KZ. Sada je dakle zakonska pretpostavka (doduše, svakako oboriva) da je svako držanje veće količine opojne droge zapravo držanje radi prodaje.