Samo kada su ispunjeni uslovi za to, i ni u kom drugom slučaju.
U komentaru “Po kom zakonu dolazi do preobražaja radnog odnosa?” sam naveo šta Apelacioni sud u Nišu, (u daljem tekstu: Sud) zaključuje u presudi Gž1 734/2023 od 22. februara 2023. god., i objasnio da li produžetak trajanja radnog odnosa utiče na nešto. Inače, sve ograde i napomene date u navedenom tekstu, važe i ovde.
Ovde ću se pozabaviti time kada se uopšte primenjuje poseban zakon i gde Sud suštinski greši.
1. Kad se primenjuje poseban zakon?
Da vidimo šta Sud zaključuje, kao nešto načelno tačno, a što neko može da zloupotrebi u nekom drugom postupku (da se pozove na to).
Sud kaže da u ustanovama obrazovanja i vaspitanja ne može da dođe do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u onaj stalni, jer nije naveden nikakav izuzetak u odnosu na krug zaposlenih na koje se ova zabrana odnosi. Pri čemu referiše na stav 10. člana 155. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Sl. glasnik RS“, br. 88/2017, 27/2018-dr.zakoni, 10/2019, 6/2020, 129/2021 i 92/2023) – u daljem tekstu: ZOSOV, koji izričito predviđa da radni odnos na određeno vreme ne može da preraste u radni odnos na neodređeno vreme. I to jeste tačno. U tom smislu odredbe ZOSOV su postavile poseban režim u odnosu na norme ZOR. Međutim, nije u potpunosti ispravan zaključak Suda, da se norme opšteg propisa mogu primeniti samo u odsustvu normi posebnog propisa koje uređuju konkretnu pravnu situaciju. Nema šta tu da se dozvoljava. Tu Sud greši kad kaže (citat): „[…] može primeniti samo u odsustvu norme posebnog zakona[…]“. Upravo je obratno. Ne, norme opšteg propisa će se primenjivati uvek kada posebnim propisom nije predviđeno drugačije.
Detaljno ću analizirati i konkretni član ZOSOV. Ovde mi je sporno što Sud zaključuje da ZOSOV, kao poseban zakon uređuje radne odnose u ustanovama obrazovanja i vaspitanja i derogira Zakon o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 113/2017 i 95/2018-aut.tumačenje) – u daljem tekstu: ZOR, što nije baš tačno. Jer, ZOR u članu 1. kaže da se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada, uređuju ovim zakonom i posebnim zakonom, u skladu sa ratifikovanim međunarodnim konvencijama. Dakle, ako pravilno čitamo, radni odnosi u prosveti uređuju se i sa ZOR i ratifikovanim međunarodnim konvencijama (koje su „opštiji“ zakon), i sa ZOSOV kao posebnim zakonom u odnosu na ZOR, koji je kod nas „krovni“ za radne odnose. A ZOSOV u članu 1. kaže da se istim uređujui radni odnosi zaposlenih u ustanovi. Ali, to se primenjuje samo kada se time preciziraju opšte odredbe ZOR kao krovnog zakona, ili propisuje izuzetak. Sve ostalo je već uređeno ZOR.
I tu, čini mi se, Sud nešto pogrešno interpretira ili ne razume. Nije ZOSOV jedini zakon koji uređuje nešto drugo, a dotiče se i radnih odnosa u nekoj branši. Imamo zakone kojima se uređuje rad državnih organa, policije, vojske, javnih službe itd. kojima se čini to isto. Međutim, mora se obratiti pažnja na nešto.
Pravna maksima „Lex specialis derogat legi generali“ po kojoj poseban zakon derogira opši, ne može se primeniti bukvalno niti linearno. Doktrina „Generalia specialibus non derogant“ (opšte ne derogira od posebnog), kaže da ako dva zakona uređuju istu činjeničnu situaciju, zakon koji reguliše određenu materiju (lex specialis) ima prednost nad zakonom kojim se uređuju samo opšta pitanja (lex generalis). A prema doktrini „Lex posterior derogat legi priori“, poseban zakon ima prednost nad opštim zakonom samo ako je kasniji – mlađi u vremenu. Jer, tu je pretpostavka da zakonodavci znaju šta piše u opštem zakonu i da to žele da preciziraju, odnosno naprave neki izuzetak od opšteg. Ako je opšti zakon donet kasnije, stvari postaju malo komplikovanije. U situaciji koju razmatramo, to nije sporno, ZOSOV je kasniji u odnosu na ZOR.
Međutim, ima nešto što izgleda retko ko razume, a stvar je proste logike. Odredbe posebnog zakona (lex specialis) ne mogu ići u potpunu suprotnost, tako da se menjaju postavke čitavog pravnog sistema koje postavlja „krovni“ zakon (lex generalis). Jer, mogu da dovedu do nejednakosti zaposlenih u odnosu na sektor u kom rade. U smislu napred navedenog, ne određuje ZOSOV opšte postavke i uslove za probražaj radnog odnosa nego ZOR, kao krovni za radne odnose, a ZOSOV je postavio izuzetak u odnosu na zaposlene u ustanovama obrazovanja i vaspitanja. A Sud čini mi se zaboravlja (što je inače opšti manir) i da je pravni poredak jedinstven kako to u članu 4. kaže Ustav Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006, 115/2021-Amandmani i 16/2022). Ovde neću to pojašnjavati, jer o nomotehnici, jedinstvenosti pravnog poretka, pravilima, logici i problemima kod pisanja i tumačenja propisa, pisao sam u tekstu „Koliko je važno ono što piše u propisu?”.
2. Gde Sud u stvari greši?
S druge strane, Sud je lepo zaključio da se norme ZOR mogu primeniti samo u odsustvu normi ZOSOV koje uređuju konkretnu pravnu situaciju. E tu je i glavna greška Suda. Jer nije primenio to što je sam zaključio.
Jer, član 155. ZOSOV u stavu 1. kaže, radni odnos na određeno vreme u ustanovi zasniva se na osnovu konkursa, sprovedenog na način propisan za zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme.
U stavu 2. istog člana se kaže da, ustanova može da primi neko lice u radni odnos na određeno vreme radi zamene odsutnog zaposlenog preko 60 dana, i radi obavljanja poslova pedagoškog asistenta, odnosno andragoškog asistenta.
A prema stavu 3. istog člana, ustanova bez konkursa može da primi nekog u radni odnos:
1) radi zamene odsutnog zaposlenog do 60 dana;
2) do izbora kandidata – kada se na konkurs za prijem u radni odnos na neodređeno vreme ne prijavi nijedan kandidat ili nijedan od prijavljenih kandidata ne ispunjava uslove, a najkasnije do 31. avgusta tekuće školske godine;
3) do preuzimanja zaposlenog, odnosno do konačnosti odluke o izboru kandidata po konkursu za prijem u radni odnos, a najkasnije do 31. avgusta tekuće školske godine;
4) radi izvođenja verske nastave.
Sad ću da pokažem zašto je konkretna presuda nepravilna, a na osnovu onog što se može pročitati u obrazloženju iste. Naprosto, Sud zaboravlja šta je utvrdio kao nesporno činjenično stanje i ne primenjuje opšta pravna pravila. Doduše, sve zavisi od toga kako je bio postavljen tužbeni zahtev, ali Sud je imao prostora da usmerava postupak, tako da je zahtev mogao biti uređen u toku postupka.
Inače, ugovor o radu je ugovor kao i svaki drugi, a radni odnos je ugovorni odnos. A sve u vezi ugovora (pravila, zaključenje, raskid, ispunjenje i prestanak obaveza…) propisano je Zakonom o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989-USJ, 57/1989 i „Sl. list SRJ“ 31/1993), u daljem tekstu: ZOO. Sudovi stalno podsećaju na to, te na supsidijernu primenu pravila obligacionog prava u materiji radnih odnosa.
A tu je važno da postoje neka osnovna načela u ZOO, koja su iznad svega. Kao najvažnije, ZOO u članu 12. kaže, u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane su dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja. Takođe, zabrana zloupotrebe prava propisana je članom 13. ZOO, koji kaže, zabranjeno je vršenje prava iz obligacionih odnosa protivno cilju zbog koga je ono zakonom ustanovljeno ili priznato. Ovo sve je lepo sažeo isti Sud (čak isti broj veća, ali verovatno drugi članovi) u presudi Gž1 3567/2017 od 7. juna 2018. god. (citat): „[…] Odredbom čl.13 ZOO izričito je zabranjena zloupotreba prava (zabranjeno je vršenje prava iz obligacionih odnosa protivno cilju zbog koga je ono zakonom ustanovljeno ili priznato). To pravilo se supsidijerno primenjuje i u materiji radnog prava, s obzirom da radni odnos predstavlja ugovorni odnos, tako da je ugovor o radu nastao i svoje poreklo vodi iz građanskog prava i na njega se supsidijerno primenjuju načela (principi) koji važe i za ugovorno pravo u opštem režimu. […]“.
Na zabranu zloupotrebe prava u oblasti radnih odnosa u presudi Rev2 3255/2022 od 22. marta 2023. god. ukazuje i VS.
A da se zaključivanjem više sukcesivnih ugovora o radu na određeno vreme, na istim poslovima, preko maksimuma predviđenog zakonom za takav rad, čini zloupotrebu prava od strane poslodavca i izigravanje pravila, davno je rekao Apelacioni sud u Novom Sadu, u presudi Gž1 1823/2014 od 10. oktobra 2014. god.
I sad da se vratimo na utvrđeno činjenično stanje.
Koliko puta je sa istom zaposlenom zaključen ugovor o radu na određeno vreme? Tri puta.
A koliko može da traje radni odnos na određeno vreme u ustanovi u konkretnom slučaju? Do preuzimanja zaposlenog, odnosno do konačnosti odluke o izboru kandidata po konkursu za prijem u radni odnos a najkasnije do 31. avgusta tekuće školske godine.
Zašto onda u te tri godine nije sproveden konkurs ili preuzet neko sa liste ako postoji? Škola mora da ima sekretara.
Šta, raspisivaan je konkurs a niko se nije prijavio? Čak ni ta zaposlena koja tuži školu da bi je primili u radni odnos? Ili, nijedan od prijavljenih kandidata ne ispunjava uslove? Pa ni ta zaposlena? A kako je uopšte mogla da bude primljena na rad ako ne ispunjava uslove? Uslovi su isti, i za rad na određeno vreme i za stalno. Što će reći, ovde je došlo do klasične zloupotrebe prava i izigravanja zakona (fraus legis), o čemu sud mora da vodi računa takođe. I da bi zbog pravičnosti, konkretna zaposlena trebala da bude primljena u radni odnos. Opet ponavljam, ne znam kako je postupak tekao ni kako je postavljen tužbeni zahtev, ali ovo se moglo učiniti u tom postupku.
3. Umesto zaključka
Za kraj ponoviću. Ovde je reč o zaključcima jednog apelacionog suda, gde po logici stvari rade iskusnije i bolje sudije, oni koji treba da kontrolišu rad nižih sudova. Ako su oni bolji, šta očekivati od drugih?
Sad je valjda jasno zašto stalno ponavljam, da ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“ i zašto me sve zajedno podseća na ono što sam opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“. Čemu sudovi mnogo doprinose. Prvo, zbog uloge koju sudstvo ima u pravnom sistemu, drugo zbog odgovornosti koja iz toga proizlazi.
Kako god, poenta ovog i svih komentara koje pišem je apel za postavku stvari onako kako bi to trebalo biti, dakle, uređenje pravnog sistema, a ne kritika radi kritike, dokazivanja ko je u pravu, “pametovanja” i sl. Zato, iako se to čini uzaludnim, u svojim tekstovima neprestano ukazujem na ono u čemu zakonodavna vlast, sudovi, tužilaštva, državni organi, nezavisna regulatorna tela i svi ostali, neprestano greše u pisanju i tumačenju propisa.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet iz pravne baze „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.