Tako što se odgovori na ono što je pitano. Ništa više.Nema tu velike filozofije i nauke. Ali, da bi se dao ispravan odgovor, prvo se mora razumeti šta je pitano.
U komentaru “Šta je to teret dokazivanja?” sam naveo šta je bio povod za pisanje ovog i tog komentara. Inače, sve ograde i napomene date u navedenom tekstu, važe i ovde. Reč je Zaključku Su I-7 42/24-2 usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog suda (u daljem tekstu: VS), održanoj 17. decembra 2024. god, na kojoj su razmatrana sporna pitanja o kojima su se izjasnili apelacioni sudovi na zajedničkom sastanku od 15. novembra 2024. god. Odnosno, o odgovoru koji nije dat na vrlo jednostavno pitanje.
Dakle, u tekstu “Šta je to teret dokazivanja?” sam objasnio šta uopšte predstavlja teret dokazivanja i na koga pada. Ovde ću pokušati da odgovorim na pitanje na koje je VS izbegao odgovor.
1. Šta je sporna činjenica?
Da, uvek sve zavisi od konkretnih okolnosti slučaja, međutim, pitanje je bilo u vezi principa – načelnog stava. Pitano je za uputstvo, kako uopšte odrediti na koga pada teret dokazivanja sporne činjenice?
Ovde je problem to, što niti oni koji pitaju – apelacioni sudovi, a ni oni koji daju odgovor – VS, ne razumeju šta je u konkretnom sučaju sporna činjenica.
Zato hajmo redom. U konkretnom slučaju reč je o odgovornosti RS za štetu koju su prouzrokovali oni koji postupaju u njeno ime, prema članu 172. Zakona o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989-USJ, 57/1989, “Sl. list SRJ”, br. 31/1993 i “Sl. glasnik RS”, br. 18/2020), koji kaže da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.
Pođimo od onog što je dokazano, odnosno oko čega nema spora između stranaka.
Prva nesporna činjenica – šteta na usevima je nastala usled elementarne nepogode (grada). Drugo, na štetom zahvaćenom području delovala je protivgradna odbrana nadležnog radarskog centra u skladu sa propisanom metodologijom rada protivgradne zaštite, ali nije dejstvovala jedna od lansirnih stanica.
Šta je ovde sporno? Samo tvrdnja tužene strane da bi do štete svakako došlo čak i da je ta stanica dejstvovala. Jer tužilac svoj zahtev temelji na pretpostavci da je šteta nastala jer ta jedna stanica nije radila. A logično je da svaka stanica “štiti” određeno područje. Da su sve stanice radile, ne bi postojao nikakav osnov za odgovornost tužene. A to da konkretna stanica nije destvovala, već je dokazano odnosno nesporno između stranaka.
I šta treba utvrditi? Prvo, kakva je metodologija protivgradne zaštite, da li uvek dejstvuju sve stanice na području zahvaćenim gradom ili se to ko će dejstvovati određuje na osnovu nekih parametara? Pretpostavljam da su po toj metodologiji sve stanice morale biti u funkciji. Jer da nije tako, bilo bi tako rečeno negde, tužena strana bi to istakla kao svoj argument pre svega drugog. Rekli bi prosto, da konkretna stanica nije ni trebalo da dejstvuje.
I ako su stvari tako postavljene, stvar je prosta, tužena strana, RS dakle, je u obavezi da dokaže da bi do štete svakako došlo, čak i da su radile sve protivgradne stanice. I to nije nemoguće dokazati, samo je malo teže. Ne samo što bi se po položaju stanice i gradonosnog oblaka moralo utvrditi da li je dejstvo moglo imati uticaja. To zavisi i od samih padavina. Jer, grad je možda bio takav, da na njega ništa ne bi imalo uticaja. Ali, to tužena strana mora da dokaže. Jer svakako (po logici stvari), neće tužilac da dokazuje ono što mu ne ide u prilog. On je svoje rekao, a tužena strana treba da obori njegovu pretpostavku.
Dakle, u konkretnom slučaju, tužena strana je u obavezi da dokaže da bi do štete svakako došlo.
A šta je VS trebalo da odgovori? Gore navedeno za konkretni slučaj, a kao princip da postavi ono što sam objašnjvao u delu 2. u tekstu “Šta je to teret dokazivanja?”. Prosto je, kad se zna o čemu se priča.
2. Kako se daje odgovor?
Sad je valjda jasno zašto stalno ponavljam, da ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“ i zašto me sve zajedno podseća na ono što sam opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Da li i ovo potvrđuje tezu da je neznanje (a ne korupcija) glavni problem našeg pravnog sistema? Meni lično je najproblematičnije, to što su ovo neke osnove, a to ne razumeju ni sudije apelacionih sudova (gde po logici stvari rade bolje i iskusnije sudije) ni sudije vrhovne redovne sudske instance kod nas (znači najbolji). Pitam se, kakvi su tek onda oni čiji rad ovi kontrolišu?
Inače, kad obučavam one sa kojima sarađujem, prvo im kažem, odgovor se uvek daje na ono što je pitano, ne na ono čega nema. Ako ne razumete pitanje, pomozite onom ko pita da jasno formuliše ono što ga interesuje. Jer, pitanje je uvek pola odgovora. Možete znati sve propise, imati sva stručna znanja, ali ako ne razumete šta vas neko pita, nećete moći da odgovorite tačno.
Kako god, poenta ovog i svih komentara koje pišem je apel za postavku stvari onako kako bi to trebalo biti, dakle, uređenje pravnog sistema, a ne kritika radi kritike, dokazivanja ko je u pravu, “pametovanja” i sl. Zato, iako se to čini uzaludnim, u svojim tekstovima neprestano ukazujem na ono u čemu zakonodavna vlast, sudovi, tužilaštva, državni organi, nezavisna regulatorna tela i svi ostali, neprestano greše u pisanju i tumačenju propisa.
Ostaje nada da će neko relevantan pročitati i ova razmatranja, i bar se zamisliti ako ništa drugo. Dok se to ne desi, svima koji pravdu traže od sudova, mogu jedino da poželim mnogo sreće, jer dok imamo pitanja i odgovore poput ovih koje sam analizirao, samo sreća može pomoći.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet iz pravne baze „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.