Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Da li se još nešto isplaćuje uz naknadu izgubljene zarade?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Rad, prava i obaveze, br. 10, oktobar 2023. god. Odgovorom na pitanje postavljeno u naslovu bavio sam se i u tekstu „Šta se još isplaćuje uz naknadu izgubljene zarade?“, objavljenom u časopisu Advokatska Kancelarija br. 78, februar 2021. god.
U svojim tekstovima neprestano ukazujem na ono u čemu zakonodavna vlast, sudovi, tužilaštva, državni organi, nezavisna regulatorna tela i svi ostali, neprestano greše pri pisanju i tumačenju propisa. Konkretan povod za pisanje gore navedenih komentara su odredbe više propisa, koji uređuju različite oblasti i naizgled nisu u direktnoj vezi, ali koje (po mom mišljenju), predstavljaju problem u praksi.
Sve ograde date u napomeni na stranici „PRAVILA KORIŠĆENJA PRAVNOG PORTALA“, odnosno koje sam davao u prethodnim autorskim tekstovima objavljenim na Pravnom portalu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustva namere izvrgavanja ruglu i optuživanja, o tome šta predstavlja izneto, rodne i polne neutralnosti upotrebljenih izraza, itd.), važe i ovde. Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…), te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenjuju kod nas. Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi.
Tekstovi koje navodim dostupni su na Pravnom portalu, u integralnom oblikuili kao ekstrakti, ako suobjavljeni u drugim izdanjima.
1. Šta obuhvata naknada izgubljene zarade ?
Naknadom izgubljene zarade bavio sam se i ranije, jer to jeste zanimljiva tema. Nažalost, regulativa u vezi s tim nije urađena kako spada.
Ovde ću ukazati na problem u praksi (po mom mišljenju), u postupku izvršenja, a koji je uzrokovan načinom na koji je formulisana izreka presuda koje se izvršavaju, a što je opet generalno uzrokovano manjkavim tekstom propisa. Govorim o izvršenju presuda kojima su utvrđene obaveze poslodavaca da zaposlenima kojima je nezakonito prestao radni odnos, naknade štetu u vidu izgubljene zarade. Izreke ovih presuda se razlikuju od slučaja do slučaja, a izgleda da nikome baš i nije najjasnije šta sve treba naknaditi i šta ide uz tu naknadu, a kasnije ni kako se to izvršava u praksi. O naknadi izgubljene zarade, o tome što ona u biti predstavlja, šta sadrži, nadležnosti u pogledu sporova u vezi iste itd., već sam pisao u tekstovima „Šta je osnov za naknadu zarade kod nezakonitog otkaza?“, objavljen u časopisu Rad, prava i obaveze, br. 4, oktobar 2022., i „Doprinos zaposlenog visini štete kod otkaza“, objavljen u časopisu Rad, prava i obaveze, br. 7, april 2023. Fokusiraću se na izvršenje.
Postupak izvršenja uređen je Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Sl. glasnik RS“, br. 106/2015, 106/2016-aut. tumačenje, 113/2017-aut. tumačenje, 54/2019, 9/2020-aut. tumačenje i 10/2023-dr.zakon) – u daljem tekstu: ZIO. Tako, jedan član ovog zakona mi je „upao u oči“. Naime, ZIO nema neke posebne odredbe koje se tiču izvršenja presude u pogledu naknade izgubljene zarade. Možda je ispravno stanoviše da ih i ne treba biti, ako je to u biti izvršenje presude o naknadi štete izražene u novcu, što bi značilo da se sprovodi po pravilima izvršenja za novčana potraživanja. Ali, da li je presuda o naknadi izgubljene zarade samo to?
Bez obzira da li je zaposleni u međuvremenu negde radio, ili pak zasnovao novi radni odnos i nema nameru da se vrati na rad, ove presude po pravilu sadrže i obavezu poslodavca na uplatu doprinosa i poreza na iznos izgubljene zarade, što je u suštini obaveza na izvršenje neke činidbe. Jer, time se zaposlenom obezbeđuju prava iz socijalnog osiguranja, a kod nezakonitog prestanka radnog odnosa, u slučajevima kada zaposleni nije nigde radio za vreme trajanja spora, time (uplatom doprinosa za penzijsko osiguranje) se vrši faktičko povezivanje staža osiguranja, a ako jeste radio (za manju platu), uplatom razlike povećava se osnovica za obračun iznosa buduće penzije.
Dakle, doprinosi i porezi nisu nešto što se može isplatiti zaposlenom, to je nešto na šta on ima pravo, ali uplata ide drugim subjektima.
I tu dolazi do konfuzije. Niko nije siguran, šta poslodavac sve i kome treba da uplati?
2. Kako se prinudno izvršavaju ove presude?
Iako, kao što već rekoh, ZIO nema posebne odredbe koje se tiču izvršenja gore navedenih presuda, ima neke odredbe koje mogu biti upućujuće. Naime, u četvrtom delu „IZVRŠENJE RADI OSTVARENJA NENOVČANOG POTRAŽIVANJA“, u Glavi šestoj „IZVRŠENJE RADI VRAĆANJA ZAPOSLENOG NA RAD“, odsek „Naknada izgubljene zarade kod vraćanja zaposlenog na rad“, učlanu 384. predviđa da sud može, na predlog izvršnog poverioca koji je zahtevao vraćanje na rad, doneti rešenje koje ima dejstvo rešenja o izvršenju kojim se poslodavac obavezuje da izvršnom poveriocu isplati mesečne iznose zarade koja je dospela od pravosnažnosti presude do vraćanja izvršnog poverioca na rad (i to se naziva naknada izgubljene zarade). Navedeno bi trebalo da se odnosi na iznose zarade koji nisu obuhvaćeni presudom, koji su dospeli nakon pravosnažnosti presude a do vraćanja zaposlenog na rad. I tu je zanimljivost, jer stav 2. istog člana kaže: „Naknada izgubljene zarade određuje se u iznosu koji bi izvršni poverilac primio da je bio na radu, s porezima i doprinosima koji se isplaćuju iz zarade.“.
Ovo je zbunjujuće. Kako je napisano, zakonodavac daje pravo sudu da odredi naknadu izgubljene zarade u iznosu koji obuhvata i ono na šta zaposleni, ni po zakonu, ni po logici, ne može imati pravo. Jer, rečeno je da se naknada izgubljene zarade određuje u iznosu s porezima i doprinosima koji se isplaćuju iz zarade (što inače predstavlja tzv. bruto 1), nije rečeno da se naknada izgubljene zarade određuje u iznosu koji bi izvršni poverilac primio da je bio na radu i da se imaju uplatiti pripadajući porezi i doprinosi.
Štaviše, ovo je u suprotnosti i sa odredbama samog ZIO, jer u delu trećem „IZVRŠENJE RADI NAMIRENJA NOVČANOG POTRAŽIVANJA“ Glava četvrta „IZVRŠENJE NA ZARADI I DRUGIM STALNIM NOVČANIM PRIMANJIMA“, odsek „Primena odredaba. Pojam zarade“, u članu 288. gde se govori o izvršenju na zaradi i drugim stalnim novčanim primanjima izvršnog dužnika, stavom 2. precizira da zarada obuhvata sva primanja zaposlenog po osnovu rada, bez poreza i doprinosa koji se plaćaju iz zarade.
Logika postupka izvršenja je da se prinudnim putem sprovede neka radnja koja je ustanovljena nekom ispravom. Znači, prinudno se sprovodi ono što piše u ispravi koja se izvršava, dakle neka obaveza koju izvršni dužnik nije sam dobrovoljno izvršio.
Prema članu 66. ZIO, u rešenju o izvršenju navode se sud, izvršni poverilac i izvršni dužnik s identifikacionim podacima, izvršna isprava, potraživanje izvršnog poverioca, sredstva i predmeti izvršenja, uputstvo o pravu na izjavljivanje pravnog leka i drugi podaci koji su potrebni za sprovođenje izvršenja. S druge strane, po članu 67. ZIO, rešenjem o izvršenju na osnovu verodostojne isprave obavezuje se izvršni dužnik da u roku od osam dana od dana dostavljanja rešenja, a u meničnim i čekovnim sporovima u roku od pet dana, namiri novčano potraživanje izvršnog poverioca sa odmerenim troškovima postupka, a istim rešenjem određuju se i sredstvo i predmet izvršenja radi namirenja novčanog potraživanja izvršnog poverioca i troškova postupka, ili se određuje izvršenje na celokupnoj imovini izvršnog dužnika.
A rešenjem koje ima dejstvo rešenja o izvršenju, u skladu sa članom 72. ZIO, sud ili javni izvršitelj, obavezuje izvršnog dužnika da u roku od osam dana od dana prijema rešenja namiri potraživanje izvršnog poverioca i određuje sredstvo i predmet izvršenja ako izvršni dužnik ne namiri potraživanje u roku, dok se na ostale „sastojke“ (u tekstu zakona doslovno to piše, ne piše delove ili sadržinu) rešenja shodno primenjuju odredbe o sadržini rešenja o izvršenju.
Inače i sam pojam „rešenja koje ima dejstvo rešenja o izvršenju“ je nešto sporno i nepotrebno (višak po mom sudu). Čak i sam naziv ovog rešenja je besmislen, ako logički posmatramo. To je neko rešenje koje ima dejstvo nekog drugog rešenja, i sad ako analiziramo reč po reč, doći ćemo do toga da je to rešenje koje u stvari proizvodi neke posledice rešenja o izvršenju. A rešenjem o izvršenju se sprovodi postupak izvršenja. I šta smo onda rekli? Da je to ništo drugo do nekakvo rešenje o izvršenju. I zašto ga onda krstiti drugačije? Zašto opterećivati tekst propisa uvođenjem „hibridnih“ pojmova? Zašto ne reći jednostavno?
Možda jedino opravdanje za ovu nakaradnu konstrukciju predstavljaju slučajevi kada se donosi „rešenje koje ima dejstvo rešenja o izvršenju“, kao posebne situacije, kada se ustanovljava obaveza koje nema u izvršnoj ispravi, i prema članu 61. ZIO, ono se donosi na predlog izvršnog poverioca kad je ovim zakonom određeno da se može doneti u toku sprovođenja izvršenja na zaradi i drugim stalnim novčanim primanjima, radi predaje individualno određenih pokretnih stvari, radi isporuke zamenjivih stvari i radi vraćanja zaposlenog na rad. Slučajevi kada se ovo rešenje može doneti i razlozi za to su potpuno nepovezani, zajedničko je samo da se njime uvodi neka nova obaveza na koji isprava koja se izvršava ne glasi.
Po mom mišljenju, sve ono što je u suštini navedeno da je sadržaj „rešenja koje ima dejstvo rešenja o izvršenju“, je u stvari trebalo već biti sadržano u samoj izvršnoj ispravi. Šta želim reći?
Da uzmem za primer samo slučaj iz člana 384. ZIO, kada se rešenjem kojim se poslodavac obavezuje da izvršnom poveriocu isplati mesečne iznose zarade koja je dospela od pravosnažnosti presude do vraćanja izvršnog poverioca na rad. E baš to je trebalo biti rešeno izvršnom ispravom, tj. samom presudom koja se izvršava.
Ovde je problem što su, po pravilu (uobičajeno je tako), tužbeni zahtevi za naknadu štete u vidu izgubljene zarade, a samim tim i presude koje se po njima donose različito postavljeni, i uobičajeno je da se samo navede nešto tipa: „da naknadi izgubljenu zaradu sa zateznom kamatom do konačne isplate“. I tu leži problem, jer su svi ti tužbeni zahtevi u suštini neuredni. Tu se mora biti veoma precizan.
Jer, bez obzira da li je zaposleni negde radio u međuvremenu, kada se naknađuje razlika ako je plata kod tog drugog poslodavca bila manja (hipotetički, ona može biti i veća, kada nema obaveze nadoknade jer nema izgubljenog), ili nije uopšte radio, poenta je u tome da je reč o šteti, o jednoj varijanti izgubljene koristi. Što sam detaljno objasnio u tekstu „Šta je osnov za naknadu zarade kod nezakonitog otkaza?“, tako da ću ovde samo podsetiti na osnovne teze.
3. Šta se ovde zapravo prinudno izvršava?
Ako pođemo od nekih opštih pravila, doći ćemo do toga da je svaka šteta jedino i uvek samo šteta, bez obzira iz kog odnosa potiče i na nju se primenjuju pravila obligacionog prava. Zakonodavac je u Zakonu o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 113/2017 i 95/2018-aut.tumačenje) – u daljem tekstu:ZOR, namerno i sa razlogom upotrebio izraz šteta, kada je u članu 191. rekao: „[…] da mu se isplati naknada štete […]“, te: „Naknada štete iz stava 1. ovog člana utvrđuje se u visini izgubljene zarade […]“, to nije slučajnost, jer definisanje tog gubitka kao štete daje osnov za naknadu (nije zarada jer se ona isplaćuje za rad, dakle mora biti šteta u vidu izgubljene koristi). Bez toga osnov za naknadu ne postoji.
A šta je šteta? ZOR ne daje definiciju štete, logično, jer i nije zakon kojim to može biti regulisano. A odgovore na sva pitanja u vezi naknade štete, kao i njenu definiciju daje Zakon o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989-USJ, 57/1989, „Sl. list SRJ“ 31/1993 i “Sl. glasnik RS”, br. 18/2020) – u daljem tekstu: ZOO,koji u članu 155. kaže:„Šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta).“.
ZOO postavlja sva pravila u vezi naknade štete, kada se i kome naknađuje, zašto, uticaj krivice, oslobođenje od obaveze naknade, itd. I kod štete (kao i kod svake obligacione obaveze) najvažnija je njena dospelost, a po članu 186. ZOO obaveza naknade štete smatra dospelom od trenutka nastanka štete. Dakle, potrebno je utvrditi kada je šteta dospela. Kod neisplaćene zarade to je momenat kad je ista trebala biti isplaćena. I sada (po mom mišljenju), ako se zaposleni ne vraća na rad, tužbenim zahtevom ne može se (kako je inače uobičajeno) tražiti iznos po delovima za svaku neisplaćenu zaradu plus kamata na svaki taj iznos do konačne isplate, već bi trebalo obračunati dospeli iznos kamate na svaki iznos izgubljene zarade do određenog datuma (koji može biti dan odluke o nevraćanju na rad, dan zasnivanja novog radnog odnosa, dan postavljanja tužbenog zahteva, ili koji god), što sve zavisi od konkretnog slučaja, jer je taj deo štete dospeo, pa utužiti tako dobijen ukupan iznos, a tekuća zatezna kamata može da se traži samo na taj iznos za ubuduće, od dana utuženja do isplate. A ako se zaposleni vraća na rad, onda se istim tužbenim zahtevom mora precizirati i buduća šteta, kao izgubljene zarade od trenutka utuženja plus kamata na svaki taj iznos do konačne isplate. Jer ako se poslodavac obavezuje da izvršnom poveriocu isplati mesečne iznose zarade koja je dospela od pravosnažnosti presude do vraćanja izvršnog poverioca na rad (kao što to predviđa ZIO), nastaje problem iznosa izgubljenih zarada od momenta utuženja do pravosnažnosti presude, one se gube.
Aliopet, mora se obratiti pažnja i na jedan drugi detalj. U izvršnom postupku za naknadu izgubljene zarade nije reč o dospelosti same štete, već o dospelosti obaveze utvrđene izvršnom ispravom (presudom).
Inače, dospelost potraživanja određuje se na različite načine, pri čemu ne postoji neko opšte pravilo. U našem pozitivnom zakonodavstvu (poreski i drugi fiskalni propisi, obligacije itd.), nije jasno definisan ovaj pojam, čak možemo reći da je to urađeno na prilično konfuzan način i da se vrši poistovećenje pojma “dospeća” i “roka za plaćanje”. Recimo, Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji (“Sl. glasnik RS”, br. 80/2002, 84/2002, 23/2003, 70/2003, 55/2004, 61/2005, 61/2007, 20/2009, 53/2010, 101/2011, 2/2012-ispr., 93/2012, 47/2013, 108/2013, 68/2014, 105/2014, 91/2015-aut.tumačenje, 112/2015, 15/2016, 108/2016, 30/2018, 95/2018, 86/2019, 144/2020, 96/2021 i 138/2022), u članu 65. stav 1., kaže da utvrđeni porez dospeva za plaćanje u roku propisanom zakonom. Prema izloženom, kako je to malo nespretno formulisano, dospevanje obaveze je “proces” koji traje do isteka roka za plaćanje. Nesporno je jedino da dospelost neke obaveze podrazumeva da se može zahtevati njeno plaćanje, i preduzeti prinudna naplata po proteku roka za izmirenje iste.
Inače, definisati pravo na isplatu nečeg što je dospelo od nastupanja pravosnažnosti je u potpunosti besmisleno, pogotovo zakonom koji se bavi izvršenjem, za koje je bitan momenat nastupanja izvršnosti. Pravosnažnost je tehnički momenat, koji nastaje kada se nešto više ne može pobijati žalbom (bilo da je protekao rok, bilo da žalba nije dozvoljena ili je iskorišćena). Trenutak pravosnažnosti nije trenutak nastupanja izvršnosti. Sam ZIO u članu 43. kaže da sudska odluka koja glasi na davanje ili činjenje postaje izvršna ako je postala pravosnažna i ako je protekao rok za dobrovoljno ispunjenje obaveze, koij teče od kada je izvršni dužnik primio sudsku odluku. E upravo ovaj (paricioni) rok određuje momenat kada se nešto može prinudno sprovesti u postupku izvršenja. I zato kao rok do kog i od kog postoji neko pravo po izvršnoj ispravi koje se prinudno izvršava treba vezati za izvršnost a ne pravosnažnost.
ZOO recimo u članu 324. precizira da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje. Štaviše, ZOO u članu 277. kaže da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj zakonom. Zakon o zateznoj kamati („Sl. glasnik RS“, br. 119/2012), kaže isto, odnosno da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze, pored glavnice, duguje i zateznu kamatu na iznos duga do dana isplate, i to po stopi utvrđenoj ovim zakonom.
I kako onda jedan član ZIO predviđa nešto suprotno svemu pobrojanom, čak i odredbama zakona čiji je deo?
Kako god da su pravila postavljena, ono šta se ima naknaditi, od kad i do kad, po kom metodu obračuna itd. mora biti jasno rečeno u presudi koja se izvršava, a ne da se obaveza ustanovljava u izvršnom postupku.
4. Jedan tehnički „problemčić“
Ostaje još nešto što zakonodavac nije razjasnio, niti uredio. Naime, postavlja se pitanje, da li zaposleni kao izvršni poverilac naknade izgubljene zarade ima pravo da traži izvršenje potraživanja u ime drugog lica? E to je pitanje.
Jer, ZIO u članu 2. kao „potraživanje” definiše pravo izvršnog poverioca da zahteva od izvršnog dužnika određeno davanje, činjenje, nečinjenje ili trpljenje, a kao „izvršnog poverioca” označava lice čije se potraživanje namiruje u izvršnom postupku ili obezbeđuje u postupku obezbeđenja. A prema članu 3. ZIO, izvršni postupak se pokreće tako što izvršni poverilac podnosi predlog za izvršenje na osnovu izvršne ili verodostojne isprave.
Dakle, pitanje svih pitanja je, ko je izvršni poverilac kod naplate poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje?
Da, zaposleni se može posmatrati kao krajnji korisnik onoga što se iz poreza finansira (kao građanin), te kod doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, tako da neuplata (ili uplata u manjem iznosu) istih posredno ali ipak direktno utiče na umanjenje njegovih prava (manja penzija, skraćenje vremena prava na naknadu po osnovu nezaposlenosti). Ali, kod prava na zdravstvenu zaštitu, on kao nezaposlen, ili zaposlen negde drugde je imao osiguranje i pravo na zaštitu, jedino je Republički fond za zdravstveno osiguranje (u daljem tekstu: RFZO) oštećen. Ovde ne ulazim u iznos naknade štete, u slučajevima da je zaposleni morao da plati neki zdravstveni tretman jer nije mogao da ostvari pravo iz zdravstvenog osiguranja, ili recimo pravo RFZO da potražuje isplaćeno, to su slučajevi naknade štete. Ne, ovde govorim samo o naplati doprinosa uopšte.
Mislim da je navedeno u najmanjeu ruku diskutabilno.
5. Umesto zaključka
Toliko o „tehničkim“ aspektima problema. Veći problem je u osnovu onoga što se isplaćuje.
U komentaru “Koji porezi se plaćaju uz naknadu izgubljene zarade?” ću se pozabaviti generalnim pitanjem šta se isplaćuje uz naknadu izgubljene zarade, te problematikom poreza. A u tekstu “Koji doprinosi se plaćaju uz naknadu izgubljene zarade?” obradiću pitanje doprinosa.
Nakon čitanja ovog i povezanih tekstova biće jasno zašto smatram da ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, i zašto me sve zajedno podseća na ono što sam opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
