Na početku, moram da se ogradim, da ne bih bio shvaćen pogrešno. Ovim komentarom nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu ili optužiti za nešto. Posredi su samo konstatacije i citiranje onoga što je neko izjavio ili je negde napisano, onoga što stoji u propisima, te postavljanje uopštenih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju poboljšanja našeg pravnog sistema i razjašnjenja spornih pitanja. Jedino to i ništa drugo.
Svi izrazi u tekstu upotrebljeni su rodno neutralno (podrazumevaju osobe oba pola) i generički.
Prijava punoletnih građana Republike Srbije (u daljem tesktu: RS) za uplatu jednokratne novčane pomoći u iznosu od 100 evra u dinarskoj protivvrednosti počela je 13. maja 2020. god. Neću se baviti ekonomskom opravdanošću ove mere, njenim socijalnim i logičkim aspektima, obradom i zaštitom podataka o ličnosti koji se zahtevaju itd. Meni najviše upada u oči da nigde nije tačno propisano ko imapravo na novčanu pomoć?
U medijima su se pojavila tumačenja, tačnije prenosi se ono što pričaju zvaničnici i razni interpretatori, da to pravo imaju svi građani RS, sa važećom ličnom kartom, koji su na dan 24. aprila 2020. god. imali punih 18 godina i aktivno prebivalište u zemlji.
A da li je to negde decidno napisano?
Uredba o fiskalnim pogodnostima i direktnim davanjima privrednim subjektima u privatnom sektoru i novčanoj pomoći građanima u cilju ublažavanja ekonomskih posledica nastalih usled bolesti COVID-19 (Sl. glasnik RS“, br. 54/2020 i 60/2020) – u daljem tekstu: Uredba o pomoći, kojom je predviđeno pravo o kome govorimo, o tome ima samo jedan jedini član (član 15.), koji čak ima i naslov dela „UPLATA JEDNOKRATNE NOVČANE POMOĆI SVIM PUNOLETNIM GRAĐANIMA REPUBLIKE SRBIJE“, a koji kaže jedino da se nakon okončanja vanrednog stanja svim punoletnim građanima RS vrši uplata jednokratne novčane pomoći u iznosu od 100 evra u dinarskoj protivvrednosti, a da će Vlada bliže urediti postupak, način i uslove za isplatu te pomoći.
Gore navedeni datum 24. april 2020. god. je dan stupanja na snagu Uredbe o formiranju privremenog registra i načinu uplate jednokratne novčane pomoći svim punoletnim državljanima Republike Srbije u cilju smanjivanja negativnih efekata prouzrokovanih pandemijom bolesti COVID-19 izazvane virusom SARS-CoV-2 („Sl. glasnik RS“, br. 60/2020) – u daljem tekstu: Uredba o načinu uplate.
1. Postupak prijave
Da krenem od onog što je manje sporno. Prema Uredbi o načinu uplate, radi uplate pomoći, punoletni državljani RS podnose prijavu telefonski, putemkontakt centra ili elektronski preko portala Ministarstva finansija ‒ Uprave za trezor, a prijave se podnose do 5. juna 2020. god.
Uredbom je predviđeno da će Ministarstvo finansija precizirati način prijave i isplate sredstava, što je i učinjeno Pravilnikom o načinu prijave i načinu uplate jednokratne novčane pomoći („Sl. glasnik RS“, br. 73/2020) – u daljem tekstu: Pravilnik, koji se primenjuje od 13. maja 2020. god., što je i datum početka postupka prijave.
Preciziran je iznos pomoći od 11.759,40 dinara koliko je vredelo 100 (sto) evra na dan 24. april 2020. god., jer Uredbom o načinu uplate je određeno da se preračun vrši po zvaničnom srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan stupanja iste na snagu.
Članom 3. Pravilnika precizirana je web adresa za elektronsku prijavu (https://idp.trezor.gov.rs/) i broj kontakt centra 0800101100 za prijavu telefonskim putem. Predviđena je i mogućnost provere statusa prijave, preko portala ili kontakt centra (član 12. Pravilnika).
Ono što je zanimljivo, članom 4. Pravilnika predviđeno je da se prilikom prijave dostavljaju sledeći podaci:
1) jedinstveni matični broj građanina (JMBG);
2) registarski broj važeće lične karte;
3) naziv banke kod koje je otvoren ili će biti otvoren račun na koji se uplaćuje jednokratna novčana pomoć, i to izborom sa padajuće liste banaka,
i ništa više.
Međutim, u članu 3. Uredbe o načinu uplate predviđeno je da se pored navedenih podataka dostavljaju i broj telefona i/ili e-mail adresa koji će se koristiti radi komunikacije s bankom o izvršenoj uplati u slučaju da državljanin nije klijent banke kod koje će biti otvoren račun. A članom 5. iste uredbe propisana je obaveza za banku, da u skladu sa ugovorenim načinom komunikacije sa klijentom (npr. dopisom, e-mailom, SMS-om, ili u aplikaciji elektronskog bankarstva), obavesti punoletnog državljanina RS, svog klijenta, da je na njegov tekući račun u banci izvršena uplata, dok državljane kojima je otvoren poseban račun (koji ranije nisu imali isti) obaveštava o toj isplati telefonom (npr. SMS) ili na e-mail adresu koja je dostavljena.
Dobro, za klijente koji već imaju račun, banke imaju kontakt podatke. Ali, moje pitanje je, kako će banka obavestiti one kojima je otvoren poseban račun (koji ranije nisu imali isti) kada Pravilnikom nije predviđena tehnička mogućnost da dostave kontakt podatke (ne postoji opcija)?
2. Pravo na pomoć
Sada o onome što je problematičnije (po meni).
Iako nigde nije rečeno direktno ko ima pravo na pomoć, u članu 1. Uredbe o načinu uplate, nekako je posredno dato određenje, jer stav 1. člana 1. iste glasi (citat):
„Ovom uredbom uređuje se formiranje privremenog registra punoletnih državljana Republike Srbije, i način uplate jednokratne novčane pomoći punoletnim državljanima Republike Srbije, koji na dan stupanja na snagu ove uredbe imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije, sa važećom ličnom kartom i to: svim primaocima penzija, svim primaocima novčane socijalne pomoći, kao i onima koji su se prijavili za dobijanje jednokratne novčane pomoći u skladu sa ovom uredbom, a u cilju smanjivanja negativnih efekata prouzrokovanih pandemijom bolesti COVID-19 izazvane virusom SARS-CoV-2.“.
Ali, ono što je navedeno praktično znači da će pomoć biti isplaćena nekoj kategoriji, a ko ima pravo na pomoć nigde nije jasno i precizno, rečeno niti definisano, onako kako bi trebalo, prema nomotehničkim pravilima.
Jer, ako tumačimo onako kako se to čini u skladu sa pravilima struke, Uredba o načinu uplate govori samo o formiranju privremenog registra i načinu uplate jednokratne novčane pomoći nekim punoletnim državljanima (primaocima penzija i socijalne pomoći, te onima koji se prijave), jer je dato određenje rečimo „i to“, što je modus koji se upotrebljava kada se dodatno precizira i redukuje ono što je definisano.
Dakle, jedini nesumnjiv uslov za pomoć je državljanstvo RS. Dodatni uslov, onako kako piše u Uredbi o načinu uplate, je prijavljeno prebivalište na teritoriji RS na dan stupanja na snagu Uredbe o načinu uplate a ne punoletstvo ni državljanstvo RS na taj dan, 24. aprila 2020. god. Jer,rečeno je„punoletnim državljanima RS, koji na dan stupanja na snagu ove uredbe imaju prebivalište na teritoriji RS“. Zarez, u zavisnosti od konteksta, može biti sredstvo za razdavjanje (kod nabrjanja) ali može imati i odnosno, apozicijsko (dopunjujuće) značenje. A da bi zarez bio sredstvo razdvajanja, ispred mora postojati i interpunkcijski znak „dve tačke“ (:), koji bi nedvosmisleno označio da je posredi nabrajanje. Ovako, reč „koji“ sa zarezom ispred, rečima iza daje dopunjuće značenje.
Da bi uslov punoletstva i državljanstva na dan, 24. aprila 2020. god. postojao navedena odredba bi morala da glasi recimo ovako: „punoletnim državljanima RS sa prebivalištem na teritoriji RS, a koji su te uslove ispunili do dana stupanja ove uredbe na snagu“. Ili: „licima koja su punoletna, imaju državljanstvo RS i prebivalište na teritoriji RS na dan stupanja na snagu ove uredbe“. Ili najbolje: „državljanima RS koji su do stupanja ove uredbe na snagu postali punoletni i prijavili prebivalište na teritoriji RS“.
Kako god, ovako kako je napisano ne znači to.
Inače, punoletnim licem se smatra svako ko ima navršenih 18 godina života, a Zakon o prebivalištu i boravištu građana („Sl. glasnik RS“, br. 87/2011) kaže, prebivalište je mesto u kome se građanin nastanio sa namerom da u njemu stalno živi, odnosno mesto u kome se nalazi centar njegovih životnih aktivnosti, profesionalnih, ekonomskih, socijalnih i drugih veza koje dokazuju njegovu trajnu povezanost s mestom u kome se nastanio. Boravište, u smislu istog zakona, je mesto u kome građanin privremeno boravi van mesta svog prebivališta duže od 90 dana. Zanimljivo je da navedni zakon pod pojmom građanin podrazumeva državljanina RS, ali ja ipak ne bih rabio izraz „građani“ u smislu lica koja imaju državljanstvo RS, jer izraz građanin može da podrazumeva i nešto drugo (neka prava i obaveze, recimo efektivni boravak, rezidentnost …).
Član 14. navedenog zakona predviđa da je građanin (državljanin RS) dužan da odjavi prebivalište ako se iseljava iz RS u inostranstvo. Član 19. istog zakona kaže da su građani koji u inostranstvu neprekidno borave duže od 90 dana dužni da, pre odlaska (ili prilikom produžetka boravka), nadležnom organu prijave privremeni boravak u inostranstvu.
Zakon o ličnoj karti („Sl. glasnik RS“, br.62/2006 i 36/2011) u članu 2. propisuje da pravo na ličnu kartu ima svaki državljanin RS stariji od 16 godina života, a dodaje da to pravo ima i državljanin stariji od deset godina života (dete praktično). Malo konfuzna odredba, previše potrošenih reči bez potrebe, a ispada da svako lice starije od 10 godina svakako ima pravo na ličnu kartu. Jer, poenta je u onome što kaže član 3. istog zakona da je dužan da ima ličnu kartu državljanin RS stariji od 16 godina života koji ima prebivalište na teritoriji RS.
Član 5. istog zakona previđa da se lična karta izdaje sa rokom važenja od 10 godina, s tim što je kod dece (osobe starije od 10, a mlađe od 16 god.) taj rok pet godina. Državljaninu RS starijem od 65 godina života, na njegov zahtev, može se izdati lična karta bez ograničenog roka važenja. Državljaninu RS koji nema prijavljeno prebivalište na teritoriji RS, lična karta se izdaje na osnovu utvrđenog boravišta sa rokom važenja od dve godine.
Što se važnosti lične karte tiče, tu se takođe otvara pitanje. Da li lična karta treba da bude važeća u trenutku isplate ili na dan 24. aprila 2020. god? Jer, zbog objašnjavanih pravila i zbog odsustva preciznog određenja, reči „sa važećom ličnom kartom“ nakon zareza, mogu da se odnose kumulativno na sve rečeno ispred ili samo na ono nakon prethodnog zareza, ili pak između dva zareza. Ali, da ne zbunjujem previše tumačenjem, tu dilemu praktično rešava tehničko ograničenje, jer podatak o broju lične karte koji se daje uslovljava da ista mora biti važeća u trenutku prijave.
Znači, ono što je sigurno, pomoć će dobiti punoletni državljani RS koji su na dan 24. aprila 2020. god. imali prebivalište na teritoriji RS i poseduju važeću ličnu kartu u trenutku prijave. A po meni pravo na pomoć imaju i oni koji navrše 18 godina života zaključno sa 5. junom 2020. god., ako su 24. aprila 2020. god. imali prebivalište na teritoriji RS. Jedino nisam siguran da li će to pravo i ostvariti.
Zašto je uopšte za presek (rok za sticanje prava) uzet 24. april 2020. god. koji je dan stupanja na snagu Uredbe o načinu uplate, koja prema nome što piše u stavu 1. člana 1. iste, uređuje formiranje nekakvog privremenog registra i način uplate pomoći? Podsetiću, Uredba o pomoći kaže jedino da se uplata jednokratne novčane pomoći vrši nakon okončanja vanrednog stanja, nije određen nikakav datum za presek, prekluzivan rok niti šta drugo, niti ko ima pravo na pomoć. A vanredno stanje je ukinuto 6. maja 2020. god. Odlukom o ukidanju vanrednog stanja („Sl. glasnik RS“, br. 65/2020). Zašto je onda za presek uzet 24. april 2020. god? Nejasno u potpunosti.
Ako bi u izostanku tačnog određenja lica koja imaju pravo uzeli kao validno posredno određenje iz Uredbe o pomoći, pravo na pomoć nemaju ni svi penzioneri ni primaoci novčane socijalne pomoći, već samo oni koji su to pravo ostvarili do 24. aprila 2020. god. Ali, da ne širim priču, i ovo je previše.
Ono što je zanimljivo, nakon objavljivanja prve verzije ovog teksta, u „Sl. glasniku RS“, br. 76/2020, objavljen je Pravilnik o dopunama Pravilnika o načinu prijave i načinu uplate jednokratne novčane pomoći kojim je regulisan način prijave za lica lišena slobode koja se nalaze u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija, ali pitanja koja sam ovde razmatrao nisu rešena.
3. Umesto zaključka
Sad se na kraju opet postavlja pitanje, šta reći a ne ponoviti se ili biti grub? Da li i ovo potvrđuje tezu da je neznanje (a ne korupcija) glavni problem našeg pravnog sistema?
Pisanje i tumačenje propisa je zanat koji ima svoja pravila i zahteva određena znanja i stručnost. Mora se povesti računa o onome što se u stručnim krugovima naziva nomotehnikom, a tu nije bitno samo usko stručno znanje (o pravu) već i poznavanje jezika (rečnik, gramatika, sintaksa i interpunkcija) i pravilne upotrebe istog.
Ne znam, možda je najbolje ne davati komentar, već da svako donese sopstvene zaključke. Lično ću izneti samo sopstveni utisak. Ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“. Na šta me sve zajedno podseća opisao sam na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“, koji se može videti na Pravnom portalu.
Ostaje nada da će neko od donosilaca propisa pročitati i ova razmatranja, i možda se bar zamisli ako ništa drugo. A svima koji se tumačenjem i promenom propisa bave u praksi želim mnogo sreće, jer u situacijama gde ništa ne zavisi od znanja i stručnosti, samo sreća može pomoći.