Ko kontroliše upotrebu bespilotnih vazduhoplova i sprovodi kaznene postupke u vezi s njima?

Ovaj tekst predstavlja deo serije tekstova na Pravnom portalu, započetih tekstom „Pravni aspekt korišćenja bespilotnih vazduhoplova“, u kojima se bavim pravnom regulativom upotrebe bespilotnih vazduhoplova, te pokušavam da ukažem na probleme ali i moguća rešenja postojeće situacije. Dakle, da bi se razumelo ovo izlaganje najpre se mora pročitati navedeni tekst (u kome je dat spisak i ostalih tekstova). Sve ograde i napomene date u navedenom tekstu važe i ovde. Ovaj tekst konkretno bavi se kontrolom upotrebe bespilotnih vazduhoplova i kaznenim postupcima povezanim s tim (nadležnostima, kaznenim delima itd.).

Ovde ću samo dati par odrednica, čisto radi razumevanja ovog teksta.

Svi izrazi u tekstu upotrebljeni su rodno neutralno (podrazumevaju osobe oba pola) i generički (označavaju status, funkciju, zanimanje i sl. a ne konkretno lice). Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…)., te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenju kod nas. Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi.

Pod pojmom „Zakon“ podrazumevam Zakon o vazdušnom saobraćaju („Sl. glasnik RS“, br. 73/2010, 57/2011, 93/2012, 45/2015, 66/2015-dr.zakon, 83/2018 i 9/2020). Kada govorim o „Pravilniku“, mislim na aktuelni Pravilnik o bespilotnim vazduhoplovima („Sl. glasnik RS“, br. 1/2020), a pod „starim pravilnikom“ podrazumevam prethodno važeći Pravilnik o bespilotnim vazduhoplovima („Sl. glasnik RS“, br. 108/2015).

 „Direktorat“ je Direktorat civilnog vazduhoplovstva RS.

1. Postupci kontrole i kažnjavanja

Ko kažnjava za povrede Pravilnika, u kom postupku, za koja dela? Ono što je specifično kod kontrole i kažnjavanja, to je da se tu mora poštavati suverenitet i teritorijalna jurisdikcija država (jer drugačije tehnički nije moguće, bar trenutno), tako da se propisi Evropske unije (u daljem tekstu: EU) time praktično i ne bave.

Ako pogledano odredbe Zakona, Vazduhoplovna inspekcija je nadležna za kontrolu, što će reći da je ovlašćeni podnosilac zahteva za pokretanje prekršajnog postupka ili podnosilac prijave prema nadležnom javnom tužilaštvu za krivična dela.

Da bi bilo jasnije kakvi problemi postoje, prvo ćemo navesti neke odredbe propisa kojima je regulisana kaznena materija kod nas.

Zakonik o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014 i 35/2019), u daljem tekstu: ZKP, u članu 12. govori o ovlašćenju za izricanje krivičnih sankcija i kaže da krivičnu sankciju učiniocu krivičnog dela može izreći samo nadležni sud u krivičnom postupku koji je pokrenut i sproveden u skladu sa ovim zakonikom.

A šta je krivično delo definiše Krivični zakonik („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019), u daljem tekstu: KZ, koji u članu 14. kaže, krivično delo je ono delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno, te da nema krivičnog dela ukoliko je isključena protivpravnost ili krivica, iako postoje sva obeležja krivičnog dela određena zakonom. Navešću i da KZ u članu 1. kaže da nema krivičnog dela niti kazne bez zakona, odnosno da nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivična sankcija za delo koje pre nego što je učinjeno zakonom nije bilo određeno kao krivično delo, niti mu se može izreći kazna ili druga krivična sankcija koja zakonom nije bila propisana pre nego što je krivično delo učinjeno.

KZ u članu 4. kaže da su krivične sankcije: kazne, mere upozorenja, mere bezbednosti i vaspitne mere. O vrstama kazni govori se u članu KZ, koji kaže da se učiniocu krivičnog dela mogu se izreći sledeće kazne: kazna zatvora, novčana kazna, rad u javnom interesu i oduzimanje vozačke dozvole.

Pomenuću i Zakon o privrednim prestupima („Sl. list SFRJ“, br. 4/1977, 36/1977, 14/1985, 10/1986, 74/1987, 57/1989, 3/1990, „Sl. list SRJ”, br. 27/1992, 16/1993, 31/1993, 41/1993, 50/1993, 24/1994, 28/1996, 64/2001 i „Sl. glasnik RS“, br. 101/2005), čisto radi sveobuhvatnosti, iako nam ovaj zakon nije previše u fokusu. Jer, ponašanja koja razmatramo nisu propisivana kao privredni prestupi, a već godinama, od donošenja Zakona o odgovornosti pravnih lica za krivična dela („Sl. glasnik RS”, br. 97/2008), u toku je proces potpunog menjanja sistema odgovornosti pravnih lica za kaznena dela. Kako god, navedeni zakon u članu 2. definiše šta je privredni prestup i predviđa da je privredni prestup društveno štetna povreda propisa o privrednom ili finansijskom poslovanju koja je prouzrokovala ili je mogla prouzrokovati teže posledice i koja je propisom nadležnog organa određena kao privredni prestup. Nije privredni prestup ona povreda propisa o privrednom ili finansijskom poslovanju koja, iako sadrži obeležja privrednog prestupa, predstavlja neznatnu društvenu štetnost zbog malog značaja i zbog neznatnosti ili odsutnosti štetnih posledica. Isti zakon u članu 49. kaže da novčanu kaznu, uslovnu osudu i zaštitne mere za učinjeni privredni prestup može izreći samo nadležni sud u postupku koji je pokrenut i sproveden po ovom zakonu.

Član 17. navedenog zakona predviđa da se za privredni prestup može propisati samo novčana kazna, a član 28. kaže da se za iste mogu izreći i zaštitne mere: javno objavljivanje presude, oduzimanje predmeta, zabrana pravnom licu da se bavi određenom privrednom delatnošću, zabrana odgovornom licu da vrši određene dužnosti.

Zakon o prekršajima („Sl. glasnik RS“, br. 65/2013, 13/2016, 98/2016-OUS, 91/2019-dr.zakon i 91/2019 ) u daljem tekstu: ZoP, u članu 2. određuje pojam prekršaja i kaže da je prekršaj protivpravno delo koje je zakonom ili drugim propisom nadležnog organa određeno kao prekršaj i za koje je propisana prekršajna sankcija.

ZoP kao prekršajne sankcije članom 32. predviđa: kazne, kaznene poene, opomenu, zaštitne mere i vaspitne mere. Član 33. ZoP, koji govori o vrstama kazni, kaže da se za prekršaj mogu propisati kazna zatvora, novčana kazna i rad u javnom interesu.

ZoP učlanu 87. govori o zakonitost u izricanju sankcija, te kaže da prekršajnu sankciju može izreći samo nadležni sud koji vodi prekršajni postupak a izuzetno novčanu kaznu može izreći ovlašćeni organ, odnosno ovlašćeno lice prekršajnim nalogom u skladu sa zakonom.

Ovlašćeni organ, odnosno ovlašćeno lice može izvršiti kažnjavanje jedino izdavanjem prekršajnog naloga. Prekršajni nalog (član 168. ZoP) se izdaje kada je za prekršaj zakonom ili drugim propisom od prekršajnih sankcija predviđena samo novčana kazna u fiksnom iznosu. Definiciju ovlašćenog organa imamo u članu 179. ZoP, koji kaže da su ovlašćeni organi: organi uprave, ovlašćeni inspektori, javni tužilac i drugi organi i organizacije, koje vrše javna ovlašćenja u čiju nadležnost spada neposredno izvršenje ili nadzor nad izvršenjem propisa u kojima su prekršaji predviđeni. Kako su Zakonom predviđene kazne u rasponu, kažnjavanje prekršajnim nalogom nije od značaja za našu temu.

Pravilnik inače ne propisuje nikakva kaznena dela, već se tu vraćamo na Zakon, koji je predvideo par prekršaja.

Prema ZoP, da bi postojala prekršajna odgovornost, prekršajna radnja, odnosno postupanje suprotno nekoj obavezi mora biti propisano i kao takvo utvrđeno sa jasnim obeležjima dela.  Dalje ZoP (čl. 3. i 4.) kaže da niko ne može biti kažnjen za prekršaj, niti se prema njemu mogu primeniti druge prekršajne sankcije, ako to delo pre nego što je bilo izvršeno nije bilo zakonom, ili na zakonu zasnovanom propisu predviđeno kao prekršaj i za koje zakonom ili drugim na zakonu zasnovanom propisu, nije propisano kojom vrstom i visinom sankcije učinilac prekršaja može biti kažnjen. Prekršaji se mogu propisivati zakonom ili uredbom, odnosno odlukom skupštine autonomne pokrajine, skupštine opštine, skupštine grada i skupštine grada Beograda. Organi ovlašćeni za donošenje propisa mogu propisivati prekršajne sankcije samo za povrede propisa koje oni donose u okviru svoje nadležnosti utvrđene ustavom i zakonom, pod uslovima određenim ovim zakonom. I organ koji je ovlašćen da propisuje prekršajne sankcije ne može ovo pravo preneti na druge organe. ZoP još kaže u članu 6. da se na učinioca prekršaja primenjuje zakon, odnosno propis koji je važio u vreme izvršenja prekršaja (a ne neki raniji, i ne propis koji će možda biti donet i sl.).

Zakon u Glavi petnaest „KAZNENE ODREDBE“, najpre članom 258. (iznad koga nejasno zašto, kao naslov odseka stoji samo „Prekršaji“, iako se odnose na prekršaje pravnih lica a ima poseban odsek o prekršajima fizičkih lica), stavom 1. predviđa novčanu kaznu od 500.000 do 2.000.000 dinara za pravna lica. I to, prema tački 6) navedenog stava, ako koristi bespilotni vazduhoplov, vazduhoplovni model, raketu ili drugi leteći objekat na takav način da ugrožava bezbednost vazdušnog saobraćaja (postupanje suprotno stavu 1. člana 10. Zakona) ili suprotno uslovima utvrđenim propisom iz člana 10. stav 3. Zakona. Da se podsetimo, stav 1. člana 10. Zakona kaže da se bespilotni vazduhoplovi, vazduhoplovni modeli, rakete i drugi leteći objekti mogu se koristiti u privredne, naučne, obrazovne, sportske i druge svrhe tako da ne ugrožavaju bezbednost vazdušnog saobraćaja. A propis iz stava 3. istog člana je propis Direktorata kojim su određeni bliži uslovi za bezbedno korišćenje bespilotnih vazduhoplova i vazduhoplovnih modela, njihovo razvrstavanje, opremljenost, evidentiranje i održavanje, uslove koje moraju da ispune lica koja koriste bespilotne vazduhoplove, odnosno vazduhoplovne modele, uslove i način pod kojima se lansiraju rakete i drugi leteći objekti propisuje, što će reći Pravilnik.

Dalje, prema tački 15) stava 1. člana 258. Zakona, navedena kazna predviđena je za pravno lice, i ako u svojstvu operatera stranog bespilotnog vazduhoplova ili letećeg objekta povredi vazdušni prostor RS, što je postupanje suprotno stavu 2. članu 23. Zakona, koji pod povredom vazdušnog prostora smatra i letenje stranih bespilotnih vazduhoplova u vazdušnom prostoru RS bez odobrenja Direktorata.

Inače, za gore navedene prekršaje kažnjava se i odgovorno lice u pravnom licu novčanom kaznom od 50.000 do 150.000 din., te preduzetnik novčanom kaznom od 100.000 do 500.000 din.

A u odseku „Prekršaji za koje se kažnjava fizičko lice“ iste glave Zakona, tač. 6) i 13) stava 1. člana 260. predviđena je novčana kazna od 50.000 do 150.000 din. za fizičko lice za gore opisana postupanja.

Međutim, ovde je zaboravljeno nešto veoma bitno, da je i bespilotni vazduhoplov u suštini vazduhoplov, a da stav 1. člana 23. Zakona pod povredom vazdušnog prostora podrazumeva ulazak stranog vazduhoplova u vazdušni prostor RS, odnosno njegov izlazak iz istog, suprotno instrukcijama pružaoca usluga kontrole letenja ili letenje domaćeg ili stranog vazduhoplova suprotno uslovima koji su navedeni u odobrenju nadležnog organa ili planu leta. Ovako kako je predviđeno, samo let bez odobrenja Direktorata predstavlja prekršaj (nemanje administrativnog odobrenja), ali šta sa drugim povredama procedura pri letenju (tehničkih npr.)? To ispada nekažnjivo? A zašto je ovo tako, možda i zato jer nije jasno ko pruža usluge kontrole letenja u odnosu na bespilotne vazduhoplove, što je još jedan od razloga da se isto uredi.

U tekstu „Pravni aspekt korišćenja bespilotnih vazduhoplova“ sam rekao (i objasnio zašto) da je propisivanje raznih obaveza ili zabrana bez predviđanja kazni i postupka za suprotna postupanja (dispozicije bez sankcija) nomotehnička greška. A Pravilnik predviđa samo obaveze, a videli smo da je kršenje onih „administrativnih“ moguće sankcionisati, dok su „tehničke“ praktično nepokrivene.

A Uredba o upravljanju vazdušnim prostorom („Sl. glasnik RS“, br. 86/2019 i 120/2020) – u daljem tekstu: Uredba, inače po hijerarhijskoj važnosti propis višeg ranga u odnosu na Pravilnik, a konkretno i propis kojim se uređuje upravljanje vazdušnim prostorom na koji se Pravilnik poziva, u članu 17. predviđa novčanu kaznu od 500.000 do 2.000.000 din. za pravno lice koje:

1) najkasnije pet radnih dana pre nameravanog leta u svojstvu operatera bespilotnog vazduhoplova ne obavesti mesno nadležnu organizacionu jedinicu policije o nameri da obavi let iznad ili u blizini ljudi, u blizini infrastrukturnih ili drugih značajnih objekata ili u uslovno zabranjenoj zoni;

2) u svojstvu operatera bespilotnog vazduhoplova obavi let u vazdušnom prostoru u Zoni vazdušne bezbednosti unutar 1.000 m od administrativne linije sa Autonomnom pokrajinom Kosovo i Metohija, bez odobrenja ministarstva nadležnog za poslove odbrane;

3) u svojstvu operatera bespilotnog vazduhoplova obavi let bespilotnim vazduhoplovom u granicama vojnog ili mešovitog aerodroma, odnosno helidroma, ili u krugu poluprečnika 5 km od referentne tačke vojnog ili mešovitog aerodroma, odnosno helidroma, bez odobrenja ministarstva nadležnog za poslove odbrane i alokacije vazdušnog prostora.

Za navedene prekršaje kažnjava se i odgovorno lice u pravnom licu novčanom kaznom od 50.000 do 150.000 din. te fizičko lice novčanom kaznom od 50.000 do 150.000 din.

U tekstu „Ko su operateri bespilotnih vazduhoplova?“ već sam naveo da se ne slažu definicije pojma operater bespilotnog vazduhoplova iz Zakona, Uredbe i Pravilnika. A opet, odredbe Uredbe protivreče same sebi, jer ako je prema definiciji iz same Uredbe operater = rukovac, kako onda može biti kažnjeno pravno lice u svojstvu operatera bespilotnog vazduhoplova?!?! Čak i da zanemarimo to što se razlikuju definicije iz podzakonskih akata u odnosu na zakon (a što je inače nedozvoljeno), ovo rečeno Uredbom je potpuno bemisleno. To bi bilo kao da se predvidi da privredno društvo može odgovarati za ubistvo i da će se za to firma kazniti zatvorom. Logika stvari govori da za ubistvo, čak i ako se učini zbog interesa pravnog lica može biti odgovorno i kažnjeno samo fizičko lice, koja god da mu je funkcija i status tom licu i veza s istim (zaposleni, direktor…). Pravna lica mogu trpeti posledice u vidu zabrana rada i sl. samo onih kaznenih dela koja se direktno odnose na delatnost pravnog lica (recimo za poreske utaje, kršenje propisa o obavljanju delatnosti itd). Ovde se opet vraćamo na važnost jasnih i preciznih definicija pojmova koji se koriste i jedinstvenost pravnog poretka.

2. Kolizija propisa i sukob nadležnosti

Sa stanovišta kontrole i kažnjavanja, još mnogo propisa dotiče upotrebu bespilotnih vazduhoplova.

Zato je potrebno rešiti pitanje nadležnosti i procedura, jer trenutno više službi mogu da intervenišu u slučaju upotrebe bespilotnih vazduhoplova i po različitim osnovima, a to nije dobro. I zbog napred pobrojanog i zbog obuke koja se mora proći, jer je potrebno specifično znanje, i procesno i u smislu procedura, te poznavanje kaznenih propisa te „tehničko“ znanje zbog ocene same aktivnosti. A ne bi se smelo dozvoliti ni da neko za jedno nepravilno postupanje bude kažnjen više puta primenjući različite propise, jer u kaznenoj materiji postoji pravilo „Ne bis in idem“ (ne ponovo po istoj stvari).

Recimo, Zakon o javnom redu i miru („Sl. glasnik RS“, br. 6/2016 i 24/2018) u članu 11. predviđa kažnjavanje (novčano od 50.000 do 150.000 dinara ili zatvor od 30 do 60 dana) za onog ko korišćenjem uređaja kojima se upravlja na daljinu ugrozi sigurnost građana ili naruši javni red i mir. I tu dolazimo do novog problema.

Šta je narušavanje sigurnosti građana ili javnog reda i mira, stvar je diskrecione ocene organa koji je podnosilac prekršajne prijave i nečijeg subjektivnog osećaja da mu je sigurnost ugrožena. A za održavanje javnog reda i mira nadležni su Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) – odnosno policija, komunalna milicija, inspekcijski organi i drugi organi u skladu sa zakonom utvrđenim delokrugom. Ali, ti nadležni organi po pravilu zaboravljaju (da li zbog neznanja ili manjkave obuke), da je za postojanje bilo kog kaznenog dela (i krivice za isto), pa i gore navedenog prekršaja, potrebno da postoji i oštećeno lice ili lica čiji su spokojstvo i mir narušeni, da se postojanje kaznenog dela ocenuje u odnosu na povredu zaštićenog dobra, pa se svi učinioci procesuiraju po slobodnoj oceni. A toga, ako govorimo o pravnoj sigurnosti ne bi smelo biti. Kako je sada postavljeno i operater bespilotnog vazduholova za let u blizini ljudi za koji postoji odobrenje direktorata može biti kažnjen, jer uvek se može naći neko u masi ko će biti uplašen. I zato je potrebno da bude tačno propisano šta je dozvoljeno i kakvo odobrenje je potrebno (i kada je potrebno) i u kakvom postupku se izdaje. Tada ne bi bilo slobode u proceni, jer je dozvoljenost i bezbednost neke radnje već procenio stručni organ pri pisanju propisa ili pri izdavanju odobrenja za izvođenje te radnje. Dakle, subjektivni osećaj i slobodna ocena bi bili isključeni.

U praksi su se dešavali slučajevi da policija interveniše jer se nekome učinilo da je nešto sporno, oduzme vazduhoplov, da se takva situacija ne rešava mesecima, i da se na kraju ispostavi da je sve bilo legalno. I ko onda treba da naknadi šetu pre svega vlasniku vazduhoplova zbog nekorišćenja? Jasnim procedurama i razgraničenjem nadležnosti u stvari se vrši ušteda i vremena i novca, jer i naknada štete i rad nekih službeni lica koštaju, a sredstva data za to bespotrebno, neće biti upotrebljena za ono što je zaista neophodno.

Da pomenem još da Zakon o graničnoj kontroli („Sl. glasnik RS“, br. 24/2018) u članu 9. propisuje da ako to zahtevaju razlozi bezbednosti ili je to neophodno radi zaštite javnog reda i mira, sprečavanje širenja zaraznih bolesti ili odbrane RS, može se pored ostalog zabraniti i prelet vazduhoplova na određenim delovima teritorije RS uz graničnu liniju. A pomenuti zakon članom 70. predviđa novčanu kaznu od 200.000 do 2.000.000 dinara za prekršaj pravnog lica ako vazduhoplovom vrši prelet u suprotnosti sa navedenim. Inače, zanimljivo da je prekršaj predviđen samo za pravna lica, fizička lica koja poseduju vazduhoplove nisu tretirana (što je propust zakonodavca).

A najproblematičnije je što KZ, u članu 291. predviđa krivično delo „Ugrožavanje bezbednosti vazdušnog saobraćaja“, za koje je predviđena kazna zatvora od jedne do osam godina. Ovo delo čini onaj ko nepropisnim ili nepravilnim upravljanjem letom vazduhoplova, propuštanjem dužnosti ili nadzora u vezi sa bezbednošću vazdušnog saobraćaja, davanjem netačnih obaveštenja od značaja za bezbedan let vazduhoplova ili na drugi način dovede u opasnost bezbednost vazdušnog saobraćaja. A ako je navedeno učinjeno iz nehata učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina.

I sad, kako je predviđeno da se navedeno delo čini nepropisnim ili nepravilnim upravljanjem letom vazduhoplova te propuštanjem dužnosti, od suštinskog značaja postaje pitanje da li su te dužnosti i procedure kod bespilotnih vazduhoplova dobro uređene, da bi se mogla izvršiti ocena nepravilnosti u odnosu na to.

S druge, strane KZ je predvideo da se mnoštvo krivičnih dela može izvršiti iz nehata, npr. nehatno lišenje života (član 118. KZ) gde je kazna od šest meseci do pet godina zatvora ili nanošenje teških telesnih povreda (član 121. KZ) za šta je propisana kazna do tri godine zatvora.

A takođe, nehatno (slučajno) je moguće učiniti i delo „Neovlašćeno prisluškivanje i snimanje“ iz člana 143. KZ, jer to delo čini onaj ko posebnim uređajima neovlašćeno prisluškuje ili snima razgovor, izjavu ili kakvo saopštenje koji mu nisu namenjeni, jer tehnička mogućnost snimanja iz bespilotnog vazduhoplova to omogućava čak iako ne postoji namera za takvo što, a snimanje je automatski neovlašćeno jer lica koja su snimljena nisu dala dozvolu niti postoji dozvola nadležnih organa kao u slučaju istražnih radnji i dokazivaja kod kaznenih postupka.

Da bi bilo jasnije kakav je problem posredi moram dati par objašnjenja.

Svi propisi koji regulišu kaznenu materiju (i KZ, i ZoP, pa i Zakon o privrednim prestupima), za postojanje kaznene odgovornosti zahtevaju krivicu učinioca kaznenog dela. A krivica postoji ako su ispunjeni neki uslovi.

Generalno, kazneno delo (krivično delo, prekršaj, privredni prestup) može biti izvršeno činjenjem ili nečinjenjem, a nečinjenjem se izvršava kada je propuštanje da se preduzme određeno činjenje propisom predviđeno kao kažnjivo delo.

Fizičko lice je odgovorno za kazneno delo ako je u vreme izvršenja istog bilo uračunljivo i izvršilo ga sa umišljajem ili iz nehata, a pod navedenim uslovima za delo (ako je to propisano) odgovara odgovorno lice u pravnom licu, odgovorno lice u državnom organu i preduzetnik.

Kriv je onaj učinilac koji je u vreme kada je učinio kazneno delo postupao sa umišljajem ili iz nehata. Za krivicu je dovoljan nehat učinioca ako propisom nije određeno da će se kazniti samo umišljajno činjenje.

Kazneno delo je učinjeno iz nehata kad je učinilac bio svestan da usled njegovog činjenja ili nečinjenja može nastupiti zabranjena posledica, ali je olako držao da je može sprečiti ili da ona neće nastupiti, ili kad nije bio svestan mogućnosti nastupanja zabranjene posledice, iako je prema okolnostima i prema svojim ličnim svojstvima bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti. Kazneno delo je učinjeno sa umišljajem kad je učinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje ili kad je bio svestan da usled njegovog činjenja ili nečinjenja može nastupiti zabranjena posledica, i pristao je na njeno nastupanje.

Odgovornost pravnih lica za krivična dela prema Zakonu o odgovornosti pravnih lica za krivična dela, zasniva se na krivici odgovornog lica, na čemu se zasniva i odgovornost pravnog lica za prekršaj po ZoP ili privredni prestup po Zakonu o privrednim prestupima. Odgovornost pravnog lica postoji ako je kazneo delo učinjeno radnjom ili propuštanjem dužnog nadzora organa upravljanja ili odgovornog lica ili radnjom drugog lica koje je u vreme izvršenja dela bilo ovlašćeno da postupa u ime pravnog lica, odnosno ako organ upravljanja donese protivpravnu odluku ili nalog kojim je omogućeno izvršenje dela ili odgovorno lice naredi licu da izvrši delo ili ako fizičko lice izvrši delo usled propuštanja odgovornog lica da nad njim vrši nadzor ili kontrolu.

A kako možemo znati da li postoji umišljaj ili nehat u odnosu na neko činjenje ili nečinjenje, šta je učinilac nameravao ili želeo da postigne i da li je bio svestan da usled njegovog činjenja ili nečinjenja može nastupiti zabranjena posledica, ako ne znamo u odnosu na koja pravila se ceni?

Da plastično pojasnim, ako ne pribavi odobrenje Direktorata za let iznad ljudi a padom letelice nastane teža povreda nekog lica, operater je automatski kriv za krivično delo, bez obzira da li je prekršio procedure i pravila, jer u tom slučaju odgovornost procene rizika je na Direktoratu. Ako je pribavio odobrenje i sproveo let po datim uputstvima a letelica ipak padne, nije kriv za krivično delo, može odgovarati samo za štetu po principima naknade štete iz Zakona o obligacinim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989-USJ, 57/1989, „Sl. list SRJ“ 31/1993 i „Sl. glasnik RS”, br. 18/2020). E tako jasna situacija mora biti kod svih pitanja upotrebe bespilotnih vazduhoplova. Ne sme biti nagađanja, zbog pravne sigurnsti.

Ovde ću se zaustaviti, jer, ako bi išli dalje, u većini propisa bi našli nešto što može da dotiče upotrebu bespilotnih vazduhoplova. Zato je potrebno propisima o vazduhoplovstvu urediti pitanja njihove upotrebe koja bi mogla biti dovedena u vezu sa drugim propisima.

Na kraju, pomenuću da je zbog svega napred navedenog (ne samo u ovom delu) nejasno šta čininti u slučaju povrede vazdušnog prostora sa bespilotnim vazduhoplovom? Ko reaguje, kako, na osnovu kog ovlašćenja? Propisi o kontroli državne granice kao nezakonit prelazak tretiraju ulazak ljudi nebitno da li je učinjeno prevoznimm sredstvom ili pešice, ali ne govore o povredi državne granice uređajima. Osnov za intervenciju postoji po nekim propisima, ali da li je svaki način primeren situaciji (recimo dejstvovati borbenim sredstvima na bespilotni vazduhoplov)?

3. Prijava kritičnih događaja

Jedna obaveza je izgleda jasna (da li je zaista?).

Član 25. Pravilnika propisuje obavezu vlasniku, odnosno korisniku bespilotnog vazduhoplova da Direktoratu prijavi svaki događaj koji je nastao prilikom korišćenja bespilotnog vazduhoplova, a koji je ugrozio ili koji je mogao da ugrozi bezbednost vazdušnog saobraćaja, kao i bezbednost lica i imovine, i to neposredno po saznanju o događaju, a najkasnije 72 sata od njegovog nastanka. Ista obaveza bila je propisana i starim pravilnikom, s tim što Pravilnik dodaje da obaveza prijavljivanja događaja Direktoratu ne oslobađa vlasnika, odnosno korisnika bespilotnog vazduhoplova obaveze prijavljivanja drugom nadležnom organu ako je takva obaveza ustanovljena drugim propisom.

Radi jasnoće upotrebljavam izraz „kritični događaj“, odrednicu koje nema u Pravilniku, a koja je primerena po meni. Jer, Pravilnik barata odrednicom „događaj“ što je prema članu 2. istog, svaki događaj koji je povezan sa bezbednošću, a koji ugrožava ili koji bi, ako se ne otkloni ili ako se prenebregne, mogao da ugrozi vazduhoplov, lica koja se nalaze u njemu ili bilo koje drugo lice, a koji naročito obuhvata udes ili ozbiljnu nezgodu.

Ovde moram skrenuti pažnju na jedno opšte pravno pravilo. Šta god bilo napisano u nekom opštem aktu, i šta god Direktorat napisao da bi se ogradio, odgovornost istog za prijavu kritičnog događaja uvek postoji. Jer, ako je događaj uzrokovao veću materijalnu štetu, povređivanje ili smrt nekog lica, postoji obaveza prijavljivanja nadležnim organima, čak i za fizička lica, da ne govorimo o državnim organima, regulatornim telima i drugim institucijama i službenim licima u njima. Svako je inače dužan da prijavi ozbiljno kazneno delo (za koje je krivičnim propisom predviđena kazna iznad određene granice), ali službeno lice i zaposleni u državnom organu je dužan da uvek čim ima saznanje da je izvršeno neko kazneno delo, odnosno kada za isto sazna u izvršenju svojih obaveza, to po službenoj dužnosti prijavi nadležnom organu. U suprotnom čini se kazneno delo.

Uredba Komisije (EU) 2019/947 o pravilima i postupcima za rad bespilotnih vazduhoplova („Sl. list EU“, br. L 152/45) recimo kaže da nadležna tela koja prime bilo koju značajnu informaciju poduzimaju potrebne mere kako bi na osnovu dostupnih dokaza i analize rešili sva bezbednosna pitanja, i o tome obaveštavaju sve relevantne zainteresovane strane i organizacije.

4. Umesto zaključka

Rezime izlaganja, kroz postavljanje određenih pitanja i predloge kako rešiti konkretne probleme na koje sam ukazao može se pročitati na kraju teksta „Pravni aspekt korišćenja bespilotnih vazduhoplova“ koji je objavljen na Pravnom portalu.

Tamo sam rekao da su svi problemi rešivi, da se sve svodi na pitanje dobre volje.

Izvor: Izvodi iz propisa preuzeti su iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.