Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Da li se još nešto isplaćuje uz naknadu izgubljene zarade?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Rad, prava i obaveze, br. 10, oktobar 2023. god. Odgovorom na pitanje postavljeno u naslovu bavio sam se i u tekstu „Šta se još isplaćuje uz naknadu izgubljene zarade?“, objavljenom u časopisu Advokatska kancelarija br. 78, februar 2021. god.
U svojim tekstovima neprestano ukazujem na ono u čemu zakonodavna vlast, sudovi, tužilaštva, državni organi, nezavisna regulatorna tela i svi ostali, neprestano greše pri pisanju i tumačenju propisa. Konkretan povod za pisanje gore navedenih komentara su odredbe više propisa, koji uređuju različite oblasti i naizgled nisu u direktnoj vezi, ali koje (po mom mišljenju), predstavljaju problem u praksi.
U komentaru “Kako se prinudno naplaćuje naknada izgubljene zarade?” bavio sam se tehničkim aspektom (i problemima), tj. time kako se prinudno izvršavaju presude kojima je utvrđeno da došlo do nezakonitog otkaza i naložene određene obaveze poslodavcu. Inače, sve ograde i napomene date na početku tog komentara važe i ovde, gde ću se pozabaviti pitanjem doprinosa. Generalnim pitanjem te problematikom poreza bavio sam se u tekstu “Koji porezi se plaćaju uz naknadu izgubljene zarade?“.
1. Koje doprinose treba platiti?
Pitanje poreza je bilo relativno jednostavno, veći problem je odrediti šta su „pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje“.
Šta predstavljaju doprinosi za obavezno socijalno osiguranje, ko su obveznici doprinosa, kolike su osnovice i stope doprinosa, način obračunavanja i plaćanja doprinosa, kao i druga pitanja od značaja za utvrđivanje i plaćanje doprinosa, uređena su Zakonom o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje („Sl. glasnik RS“, br. 84/2004, 61/2005, 62/2006, 5/2009, 52/2011, 101/2011, 47/2013, 108/2013, 57/2014, 68/2014-dr. zakon, 112/2015, 113/2017, 95/2018 , 86/2019, 153/2020, 44/2021, 118/2021 i 138/2022).
Član 2. navedenog zakona kaže, doprinosima se obezbeđuju sredstva za finansiranje obaveznog socijalnog osiguranja, i to penzijskog i invalidskog osiguranja, zdravstvenog osiguranja i osiguranja za slučaj nezaposlenosti.
Doprinosi, u smislu člana 3. ovog zakona, jesu:
1) za penzijsko i invalidsko osiguranje: za obavezno osiguranje, za dodatni za staž osiguranja sa uvećanim trajanjem i za slučaj invalidnosti i telesnog oštećenja zbog povrede na radu i profesionalne bolesti;
2) za zdravstveno osiguranje: za obavezno osiguranje i za slučaj povrede na radu i profesionalne bolesti
3) za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti.
Važno je da kažem, iako u zakonu nigde nije decidno rečeno, svi pobrojani doprinosi su predviđeni nekim propisom, a praktično se uplaćuju objedinjeni kao tri obavezna doprinosa. Da sumiramo, doprinosi o kojima govorimo u ovom tekstu su: doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje, doprinos za zdravstveno osiguranje i doprinos za osiguranje za slučaj nezaposlenosti. Šta će u konkretnom slučaju biti uplaćeno, zavisi najviše od konkretnog radnog mesta (rizika na istom i sl.).
Član 4. istog zakona kaže, sredstva doprinosa su javni prihod, pod kontrolom i na raspolaganju organizacija za obavezno socijalno osiguranje (fondovi osiguranja), osnovanih zakonima koji uređuju sistem obaveznog socijalnog osiguranja, za namene utvrđene u skladu sa tim zakonima.
Osnovica doprinosa za zaposlene je zarada (član 13. zakona), odnosno plata i naknada zarade u skladu sa zakonom koji uređuje radne odnose, opštim aktom i ugovorom o radu, odnosno rešenjem nadležnog organa.
Prema član 51. istog zakona, obveznik obračunavanja i plaćanja doprinosa za zaposlene je poslodavac, koji je dužan da doprinose obračuna i uplati. A koliki su iznosi doprinosa određuju stope doprinosa propisane članom 44. zakona, jer se doprinosi plaćaju u određenom procentu koji se obračunava na osnovicu.
Formalno, doprinosi za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje i obavezno zdravstveno osiguranje su razdvojeni na doprinose koji se plaćaju iz osnovice i na osnovicu (formalno jedni su na teret zaposlenog a drugi na teret poslodavca), što je bespotrebno pisanje teksta i komplikovanje. Jer, doprinose uplaćuje poslodavac u gore navedenim ukupnim procentima, tako da njihovo tehničko razdvajanje nema svrhu, osim kod obračunavanja iznosa (otpremnine npr.) kada se tretirao tzv. bruto 1 (zarada sa porezima i doprinosima na teret zaposlenog). Inače, računanje otpemnine prema zaradi sa porezima i doprinosima na teret zaposlenog je po stavu sudova (a i logici) nezakonito (sudovi govore o ispčaćenoj – neto zaradi kao osnovici), tako da pomenute odredbe u zakonu svakako jesu anahrone. Kako god, sve ovo je moglo biti rešeno drugačije, jednostavno, direktnim propisivanjem načina obračuna.
2. Doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje
Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju („Sl. glasnik RS“, br. 34/2003, 64/2004-US, 84/2004-dr.zakon, 85/2005, 101/2005, 63/2006-US, 5/2009, 107/2009, 30/2010-dr.zakon, 101/2010, 93/2012, 62/2013, 108/2013, 75/2014, 142/2014, 73/2018, 46/2019-OUS, 86/2019, 62/2021, 125/2022, 138/2022 i 76/2023) u članu 3. kaže, obaveznim penzijskim i invalidskim osiguranjem obezbeđuju se prava za slučaj starosti, invalidnosti, smrti i telesnog oštećenja, a prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja stiču se i ostvaruju zavisno od dužine ulaganja i visine osnovice na koju je plaćen doprinos osiguranja i uz primenu načela solidarnosti (član 5.). Da skratim, za ostvarenje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja veoma je bitan staž osiguranja, zato se u slučajevima nezakonitog otkaza traži i „povezivanje staža“, koje se vrši prijavom u nadležni registar, i uplatom doprinosa za ovo osiguranje za period u kome zaposleni nije radio.
Ali, ako je zaposleni u međuvremenu negde radio, nastaje problem, jer je taj staž već povezan, on je bio negde prijavljen i tekao mu je staž osiguranja. Ali, kako na prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja utiče i visina osnovice na koju je plaćen doprinos (čitaj određuje visinu iznosa penzije), bitna postaje razlika između primanja koja je ostvarivao i koja je mogao da ostvari. I zato i tu negativnu razliku u doprinosu za penzijsko osiguranje (ukoliko postoji naravno) treba uplatiti, jer u suprotnom, visina iznosa buduće penzije biće manja, znači zaposleni će u budućnosti trpeti neku štetu.
A tu dolazimo do problema, da li je uplata doprinosa na tu razliku zakonita u formalnom smislu? Jer, podsetiću, Zakon o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 113/2017 i 95/2018-aut.tumačenje) – u daljem tekstu: ZOR kaže da treba da se: „[…] uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio […]“, te: „[…] doprinos za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio obračunava se i plaća na utvrđeni mesečni iznos izgubljene zarade […]“. Zakonodavac je jednostavno zaboravio na situaciju kada postoji ova razlika, jer govori samo o doprinosima za period u kome zaposleni nije radio. Jasno je rečeno da se naknada zarade zaposlenom umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, tog iznosa direktne materijalne štete zakonodavac se setio, ali onu buduću, indirektnu nije pokrio.
3. Doprinos za osiguranje za slučaj nezaposlenosti
Manji problem imamo sa doprinosom za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti, koji se takođe uplaćuje u određenom procentu na osnovicu. I tu postoje dve situacije, da je zaposleni negde radio u međuvremenu ili da nije radio nigde.
Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Sl. glasnik RS“, broj 36/2009, 88/2010, 38/2015, 113/2017-dr.zakon i 49/2021) u članu 64. kaže da se obaveznim osiguranjem obezbeđuju prava za slučaj nezaposlenosti, i to: novčana naknada, zdravstveno osiguranje i penzijsko i invalidsko osiguranje i druga prava u skladu sa zakonom.
Zaposleni kome je nezakonito prestao radni odnos može pretrpeti direktnu štetu u nekom budućem periodu u kome bi opet bio nezaposlen. Jer, navedeni zakon kaže da na ostvarivanje ovog prava utiče vreme osiguranja (najmanje 12 meseci neprekidno ili s prekidima u poslednjih 18 meseci). Drugo, direktno utiče na trajanje prava na novčanu naknadu (što je duži staž osiguranja, duži je period trajanja), znači i prava za slučaj nezaposlenosti direktno zavise od povezivanja staža osiguranja. Ali, i ovaj zakon je pomalo neprecizan jer kaže samo “utiče vreme osiguranja”, ali ne kaže kog. Logično, reč je o osiguranju za slučaj nezaposlenosti, jer navedeni zakon uređuje to polje, tako da se pored staža penzijskog osiguranja, uvodi još jedan pojam “staž osiguranja od nezaposlenosti”, koji se vremenski poklapa sa stažom penzijskog oisiguranja (teče od jedinstvene prijave), ali zavisi od uplate doprinosa za osiguranje za slučaj nezaposlenosti. Jer, za svaki staž osiguranja, bitna je prijava od koje staž teče i uplata doprinosa za konkretno osiguranje da bi staž bio priznat.
Zato se po logici ovaj doprinos mora uplatiti za vreme kada zaposleni nije nigde radio.
Zbog komplikovanog sistema obračuna, iznos doprinosa za slučaj nezaposlenosti nema direktan uticaj na visinu novčane naknade za vreme nezaposlenosti. Jer, prema članu 69. mesečni iznos novčane naknade predstavlja proizvod dnevne novčane naknade i broja kalendarskih dana u mesecu za koji se ostvaruje pravo i vrši isplata. Dnevna novčana naknada utvrđuje se množenjem osnovice dnevne novčane naknade sa ličnim koeficijentom. Osnovica dnevne novčane naknade u sebi sadrži pripadajuće doprinose za zdravstveno i penzijsko i invalidsko osiguranje i iznosi 1.000 dinara. Lični koeficijent predstavlja odnos ukupne zarade, odnosno naknade zarade, osnovice osiguranja i visine ugovorene naknade u poslednjih 12 meseci koji prethode mesecu u kome je prestao radni odnos, odnosno prestalo osiguranje i prosečne godišnje zarade po zaposlenom isplaćene u RS prema poslednjem objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike u trenutku ostvarivanja prava na novčanu naknadu. Mesečni iznos novčane naknade utvrđuje se srazmerno broju kalendarskih dana u mesecu za koji se ostvaruje pravo i vrši isplata novčane naknade, s tim da za ceo kalendarski mesec ne može biti niži od 22.390,00 dinara, niti viši od 51.905,00 dinara.
Dakle, sama visina iznosa doprinosa nema uticaja na visinu iznosa novčane naknade za vreme nezaposlenosti, ali iznos naknade izgubljene zarade ima, tako da je za zaposlenog jedino bitna naknada negativne razlike između primanja koja je ostvarivao i koja je mogao da ostvari, dok naknada razlike na iznos obračunatog doprinosa na tu razliku može biti bitna jedino državi, odnosno organizacijama za obavezno socijalno osiguranje. Ali, i ovde postoji isti problem kod uplate negativne razlike u doprinosu, jer ponavljam, ZOR govori samo o doprinosima za period u kome zaposleni nije radio. Jer, ako je zaposleni negde radio u međuvremenu, njemu je drugi poslodavac uplaćivao doprinos za osiguranje za slučaj nezaposlenosti, tako da je njemu staž ovog osiguranja povezan, to nije u problem.
4. Doprinos za obavezno zdravstveno osiguranje
Najkomplikovanje pitanje se postavlja kod doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje. Naime, zaposleni kome je nezakonito prestao radni odnos može da ostvaruje prava iz zdravstvenog osiguranja u toku perioda nezaposlenosti (npr. kao primalac novčane naknade za slučaj nezaposlenosti, kao supružnik zaposlenog lica ili kao nezaposleno lice koje nema prihode…), i po aktuelnom i po starom zakonu. Praktično, osnov za zdravstveno osiguranje postoji za svakog državljanina RS (čak i pripadnost određenim etničkim grupama daje ovo pravo) pa i za strance (ako im je priznat neki status), samo je dokumentacija koja se podnosi i postupak ostvarivanja malo drugačiji.
Zakon o zdravstvenom osiguranju („Sl. glasniku RS“, br. 25/2019), propisuje u članu 4. da obavezno zdravstveno osiguranje obuhvata: osiguranje za slučaj bolesti i povrede van rada i osiguranje za slučaj povrede na radu i profesionalne bolesti. Član 5. tog zakona govori o načelima organizacije obaveznog zdravstvenog osiguranja, te između ostalog kaže i da načelo obaveznosti podrazumeva obavezno zdravstveno osiguranje, koje se obezbeđuje obavezom plaćanja doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje u skladu sa zakonom, a načelo solidarnosti i uzajamnosti podrazumeva sistem obaveznog zdravstvenog osiguranja u kojem troškove obaveznog zdravstvenog osiguranja snose osiguranici i drugi obveznici uplate doprinosa uplatom doprinosa na ostvarene prihode, a prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja koriste ona osigurana lica kod kojih je nastupila bolest ili drugi osigurani slučaj.
Prema članu 24. navedenog zakona, svojstvo osiguranog lica stiče se danom nastanka osnova po kome se to svojstvo utvrđuje, što može biti registracijom u Centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja (znači podnošenjem prijave) ili rešenjem Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (u daljem tekstu: RFZO). Svojstvo osiguranog lica utvrđuje se rešenjem za lica koja se uključuju u obavezno zdravstveno osiguranje i za lica za koja je podneta prijava na zdravstveno osiguranje, a matična filijala utvrdi da nisu ispunjeni uslovi za sticanje svojstva osiguranog lica po osnovu osiguranja iz podnete prijave.
Prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja (član 49. zakona) su: pravo na zdravstvenu zaštitu i pravo na novčane naknade. Član 50. istog zakona kaže da za ostvarivanje ovih prava osiguranici moraju da imaju staž osiguranja u obaveznom zdravstvenom osiguranju, u svojstvu osiguranika, u trajanju od najmanje tri meseca neprekidno ili šest meseci sa prekidima u poslednjih 18 meseci, pre početka korišćenja prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja (prethodno osiguranje). U prethodno osiguranje računa se vreme od dana kada je stečeno svojstvo osiguranika, za koje je uplaćen doprinos.
Izuzetno od navedenog, osiguranik ostvaruje prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja u slučaju:
1) povrede na radu ili profesionalne bolesti osiguranika;
2) hitne medicinske pomoći;
3) ostvarivanja prava na naknadu zarade za vreme privremene sprečenosti za rad i to u visini minimalne zarade utvrđene u skladu sa propisima o radu za mesec za koji se naknada zarade isplaćuje.
Članovi porodice osiguranika ostvaruju prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja pod uslovom da osiguranik ispunjava uslove u pogledu prethodnog osiguranja u skladu sa zakonom.
Pravo na zdravstvenu zaštitu (član 51. zakona) obezbeđuje se za slučaj nastanka bolesti i povrede van rada, kao i u slučaju povrede na radu ili profesionalne bolesti, dok pravo na novčane naknade (član 71. zakona) obuhvata:
1) pravo na naknadu zarade, odnosno plate za vreme privremene sprečenosti za rad osiguranika,
2) pravo na naknadu troškova prevoza u vezi sa korišćenjem zdravstvene zaštite.
Kako god, svi imaju pravo na zdravstvenu zaštitu po nekom osnovu i mogu ostvariti neophodnu zdravstvenu negu u slučaju potrebe za istom. Problem je jedino sa pravom na novčane naknade, i samo zato postaje bitno pitanje doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje.
Opet se vraćamo na to da ZOR govori samo o doprinosima za period u kome zaposleni nije radio. A da li je uopšte potrebno retroaktivno uplaćivati ove doprinose na iznos izgubljene zarade za sve vreme nezaposlenosti i negativnu razliku u iznosu zarade? I Zakon o zdravstvenom osiguranju je pomalo konfuzan i neprecizan, jer i on govori o nekakvom stažu osiguranja, i to se naziva „staž osiguranja u obaveznom zdravstvenom osiguranju“, tzv. prethodno trajanje od najmanje tri meseca neprekidno ili šest meseci sa prekidima u poslednjih 18 meseci, pre početka korišćenja prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja. A šta ako zaposleni koji se vraća na rad nije radio duže od toga (što je realna mogućnost jer radni sporovi traju u proseku dve godine u prvom stepenu)? Da li treba uplaćivati retroaktivno doprinos za zdravstveno osiguranje za sve vreme nezaposlenosti ili samo za period „prethodnog trajanja“? Jer videli smo, zdravstvenu zaštitu je mogao da koristi, a pravo na novčane naknade nije jer i nije bio zaposlen (nema zarade nema ni naknade iste). Ovo drugo, postaje pitanje naknade nekakve štete, a ta šteta je već konsumirana naknadom izgubljene zarade, jer zarada se naknađuje samo u jednostrukom iznosu, ne multiplicira se po raznim osnovima.
Dakle, ako se ne uplate doprinosi za zdravstveno osiguranje, šteta po zaposlenog je praktično nevidljiva, on je zdravstvenu zaštitu mogao da ima a naknadu neto zarade svakako dobija, štetu u smislu manjeg prihoda, trpi jedino RFZO, i za uplatu doprinosa kada zaposleni nigde nije radio i za eventualnu negativnu razliku ako postoji razlika u primanjima, ako je zaposleni negde radio u međuvremenu.
5. Umesto zaključka
Sad je valjda je jasno, zašto smatram da ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, i zašto me sve zajedno podseća na ono što sam opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Kako god, poenta ovog i svih komentara koje pišem je apel za postavku stvari onako kako bi to trebalo biti, dakle, uređenje pravnog sistema, a ne kritika radi kritike, dokazivanja ko je u pravu, “pametovanja” i sl.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
