Migrantska kriza i nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi

I Uvod

Zbog geo-političke situacije te ratom pogođenih područja, migranti (strani državljani) želeći da se dokopaju zapadne Evrope – EU i boljeg života, obično preko Grčke i Makedonije dolaze do granica Srbije. Ovde, veliki broj migranata biva osujećen u svojoj nameri, što može uzrokovati posezanjem za nekim od nezakonitih sredstava. Ovde se postavlja pitanje, koja su to nezakonita sredstva, i na koji način migranti ili pak domaći dravljani mogu učiniti neko krivično delo povezano sa migracijama. Iako je odgovor na ovo pitanje složen, u smislu da mogu izvršiti više krivičnih dela kao i više prekršaja, ipak je takva mogućnost u najvećoj meri obuhvaćena krivičnim delom nedozvoljen prelazak državne granice i krijumčarenje ljudi (čl. 350. Krivičnog zakonika).

Iako je poslednjom izmenom Krivičnog zakonika (“Sl. glasnik RS”,94/2016), izmenjeno i pooštrno kažnjavanje za ovo krivično delo, ipak se može reći da naš pravni sistem nije bio prilagođen novonastaloj situaciji, i migraciji tolikog broja ljudi (te mogućnosti kontrolisanja istih), što je proizvelo dobro poznate probleme kao i teškoće u prepoznavanju, procesuiranju i kažnjavanju odgovornih lica. Zbog toga je 2018. godine, neposredno pre pisanja ovog komentara, doneto više propisa koji uređuju ovu oblast, kao što su: Zakon o graničnoj kontroli, Zakon o azilu, Zakon o strancima, Zakon o upravljanju migracijama, prateći podzakonski akti i dr., a što ima za cilj ne samo prilagođavavanje evropskom zakonodavstvu, već i regulaciju ovih problema. Detaljnije i preciznije su propisani razlozi i način za odbijanje ulaska stranaca, kao i uslovi za ulazak, kretanje, boravak i vraćanje stranaca itd.

U važećem Krivičnom zakoniku (“Sl. glasnik RS”, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 i 94/2016 – u daljem tekstu KZ), za krivično delo nedozvoljen prelazak državne granice i krijumčarenje ljudi, posebno treba istaći visok raspon kazni (zatvora), do čak maksimalnih 15 godina. Tako dolazimo do banalnih situacija gde se ljudi koji se bave svojom profesijom (prevoz putnika – taksista ili ugostitelj koji pruža uslugu smeštaja), i to za redovne cene od nekih 10 eura, mogu izvršiti krivično delo krijumčarenja ljudi i biti kažnjeni na višegodišnje zatvorske kazne. Same odluke sudova često nisu jasne niti dovoljno obrazložene, pa nekada ostaje nedoumica po ovom pitanju. Kada ovakve radnje predstavljaju krivično delo, tj., kako se utvrđuje krivica i uopšte da li je postoji svest o protivpravnosti ovih radnji? Ovo su samo neka od pitanja na koja ćemo pokušati da odgovorimo u daljem tekstu.

II Osnovni pojmovi

Kao što pošto smo prethodno napomenuli, usled donošenja novih propisa koji su usklađeni sa regulativom EU ((Zakon o graničnoj kontroli („Sl. glasniku RS“, br. 24/2018), Zakon o strancima („Sl. glasniku RS“, br. 24/2018) koji je stupio na snagu dana 3. aprila 2018. godine, ali će početi da se primenjuje tek 6 meseci od stupanja na snagu, odnosno 3. oktobra 2018. godine, itd.) koji uređuju konkretno oblast koju obrađujemo u ovom tekstu, te ćemo ovde izložiti najbitnije institute, pojmove kao i novine a koje su od uticaja na krivično delo iz člana 350 KZ.

Državna granica (kao najčešće korišćen pojam)  zamišljena kao vertikalna ravan koja se graničnom linijom prostire po Zemljinoj površini i odvaja prostor Republike Srbije, njegov kopneni deo, unutrašnje vode, vazdušni prostor i prostor ispod površine zemlje od prostora susednih država. U smislu graničnih provera pod državnom granicom smatraju se i područja graničnih prelaza na aerodromima i pristaništima preko kojih se odvija međunarodni saobraćaj;

Uprava granične policije (granična policija) je organizaciona jedinica Direkcije policije u Ministarstvu unutrašnjih poslova (u daljem tekstu: Ministarstvo), koja neposredno obavlja poslove granične kontrole.

Granična provera je kontrola lica i putnih isprava, kontrola saobraćajnog sredstva i kontrola stvari koja se obavlja u toku utvrđenog radnog vremena na području graničnog prelaza, u vezi sa nameravanim prelaskom državne granice ili neposredno nakon što je izvršen prelazak državne granice i druga kontrola prometa lica, robe, usluga, saobraćajnih sredstava, životinja i bilja preko državne granice određena zakonom.

Granična linija je obeležena ili zamišljena linija kojom se na Zemljinoj površini proteže državna granica.

Iregularne migracije su svako kretanje stanovništva iz jedne države u drugu, a koje nije u skladu sa važećim zakonskim propisima, kao i boravak koji je u suprotnosti sa važećim zakonskim propisima.

Ulazak na teritoriju Republike Srbije, je dolazak stranca koji je odobren od strane granične policije, prelaskom preko državne granice, odnosno graničnog prelaza na kome se obavlja granična kontrola, pri čemu se zadržavanje stranaca u tranzitnom prostoru aerodroma, sidrištu pristaništa ili luke preko kojih se odvija međunarodni saobraćaj ne smatra, u smislu ovog zakona, ulaskom u Republiku Srbiju.

Tranzit je prelazak preko teritorije Republike Srbije.

Strana putna isprava je lični, porodični, zajednički, diplomatski ili službeni pasoš, pomorska knjižica i brodarska knjižica snabdevena vizom i druga isprava priznata međunarodnim ugovorima kao putna isprava, na osnovu koje se može utvrditi identitet njenog nosioca, kojoj rok važenja nije istekao i koja je izdata u skladu sa propisima strane države, odnosno odgovarajućim aktom međunarodne organizacije.

Lična karta za stranca je isprava o identitetu koja se izdaje stalno nastanjenom strancu, odnosno strancu na privremenom boravku koji nema važeću putnu ispravu.

Ulazak i boravak stranaca – Stranac može da ulazi i boravi u Republici Srbiji, pod uslovima iz zakona, sa važećom putnom ispravom u koju je uneta viza ili odobrenje boravka, ukoliko zakonom ili međunarodnim ugovorom nije drugačije određeno.

Granična kontrola – prilikom ulaska i izlaska iz Republike Srbije vrši se granična kontrola stranaca, u skladu sa zakonom.

Nezakonitim ulaskom u Republiku Srbiju smatra se ulazak:

1) van mesta određenog za prelazak državne granice;

2) izbegavanjem granične kontrole;

3) bez putne ili druge isprave koja služi za prelazak državne granice;

4) uz upotrebu tuđe, nevažeće, odnosno lažne putne ili druge isprave;

5) uz davanje neistinitih podataka graničnoj policiji;

6) za vreme trajanja zaštitne mere udaljenja ili mere bezbednosti proterivanja stranca, odnosno mere zabrane ulaska.

Odbijanje ulaska – policija će odbiti ulazak stranca u Republiku Srbiju ako:

1) stranac nema važeću putnu ispravu ili vizu, ukoliko je potrebna;

2) stranac nema dovoljno sredstava za izdržavanje za vreme boravka u Republici Srbiji, za povratak u državu porekla ili tranzit u drugu državu, ili mu na drugi način nije obezbeđeno izdržavanje za vreme boravka u Republici Srbiji;

3) je stranac u tranzitu, a ne ispunjava uslove za ulazak u drugu državu tranzita ili državu krajnje destinacije;

4) je strancu na snazi zaštitna mera udaljenja, mera bezbednosti proterivanja stranca, odnosno zabrana ulaska u Republiku Srbiju;

5) stranac nema potvrdu o vakcinisanju ili drugi dokaz da nije oboleo, a dolazi sa područja zahvaćenog epidemijom zaraznih bolesti;

6) stranac nema putno zdravstveno osiguranje za period za koji namerava da boravi u Republici Srbiji;

7) to zahtevaju razlozi zaštite bezbednosti Republike Srbije i njenih građana;

8) se utvrdi da u vezi sa ulaskom i boravkom stranaca na teritoriji Republike Srbije postoji negativna procena bezbednosnog rizika.

9) predstavlja obavezu Republike Srbije u vezi sa sprovođenjem međunarodnih mera ograničavanja;

10) se utvrdi da stranac koristi falsifikovana dokumenta;

11) je stranac već boravio u Republici Srbiji 90 dana tokom 180 dana, ukoliko međunarodnim ugovorom nije drugačije određeno, osim ako se radi o strancu koji ima vizu za duži boravak (vizu D) ili odobreni privremeni boravak;

12) postoji opravdana sumnja da boravak neće koristiti u nameravanu svrhu;

13) postoji opravdana sumnja da neće napustiti Republiku Srbiju pre isteka roka važenja vize, odnosno ako postoji mogućnost nezakonite migracije po ulasku u Republiku Srbiju.

Ulazak se odbija putem odluke o odbijanju ulaska izdate na propisanom obrascu u kome se navode razlozi odbijanja ulaska .Odbijanje ulaska upisuje se u putnu ispravu stranca.

Izuzetno, strancu za koga se utvrdi da postoje neke od smetnji, može se ipak odobriti ulazak u Republiku Srbiju ukoliko za to postoje humanitarni razlozi, interes Republike Srbije ili to nalažu međunarodne obaveze Republike Srbije.

Ulazak se odobrava putem odluke o odobrenju ulaska izdate na propisanom obrascu u kojoj se navodi razlog ulaska, mesto i adresa smeštaja u Republici Srbiji, vreme u kome stranac može zakonito boraviti u Republici Srbiji i granični prelaz na kome stranac mora izaći iz Republike Srbije.

III Osnovni oblik (nedozvoljen prelaz državne granice)

Šta je potrebno da bi lice zakonito prešlo granicu? To su obično: putna isprava i/ili lična karta i viza ako je potrebna, međutim to mogu biti zavisno od propisa pojedinačne države i:

putno osiguranje, povratna prevozna karta; dokaz o posedovanju dovoljno sredstava za izdržavanje tokom boravka u inostranstvu (novac, platne kartice, čekovi); druge dokaze, pozive ili potvrde u pogledu svrhe putovanja, itd. Dakle, i zbog ovih sporednih razloga, granična policija može da ne dozvoli licu da pređe državnu granicu. Ipak, najveći broj ovih lica zapravo nema putnu ispravu, zbog čega može posegnuti za nasiljem u želji da pređe granicu. Ovo je zapravo i osnovni oblik krivičnog dela – nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi, propisan stavom 1) člana 350. KZ, koji glasi:

“Ko bez propisane dozvole pređe ili pokuša da pređe granicu Srbije, naoružan ili upotrebom nasilja,

kazniće se zatvorom do jedne godine.”

Za ovaj oblik dela može se reći da predstavlja nedozvoljen prelaz državne granice.

Treba istaći postojanje određenog izuzetka, tj. pravo našeg državljanina da uđe u zemlju iako nema putnu ispravu jer je granična policija dužna da licu za koje se proverom utvrdi da je državljanin Republike Srbije dozvoli ulazak u zemlju iako nema pasoš (čl. 4. Zakona o putnim ispravama).

IV Drugi oblik dela kao krijumčarenje ljudi

Već pomenuta migrantska kriza uslovila je veliki broj lica (stranih državljana) bez ličnih dokumenata koji žele da pređu granicu i koji su spremni da za to plate pozamašnu svotu novca. To je sada druga strana problema, jer zbog (namere) “interesa” iliti koristi, lica obično domaći državljani, postaju “krijumčari ljudi”. Ovaj oblik inkriminiše ne samo omogućavanje drugom nedozvoljeni prelaz granice Srbije već i/ili nedozvoljeni boravak i/ili tranzit kroz Srbiju, što u velikoj meri povećeva obuhvat nedozvoljenih radnji. Stav 2 čl. 350. KZ, glasi:

“Ko u nameri da sebi ili drugom pribavi kakvu korist, omogućava drugom nedozvoljeni prelaz granice Srbije ili nedozvoljeni boravak ili tranzit kroz Srbiju,kazniće se zatvorom od jedne do osam godina.”

Imovinska korist se može definisati kao dobro svake vrste, materijalno ili nematerijalno, pokretno ili nepokretno, procenjivo ili neprocenjivo i isprava u bilo kom obliku kojim se dokazuje pravo ili interes u odnosu na takvo dobro. Imovinom se smatra i prihod ili druga korist ostvarena, neposredno ili posredno, iz krivičnog dela, kao i dobro u koje je ona pretvorena ili sa kojim je pomešana.

Dakle osim radnji izvršenja, potrebna je namera i obećanje ili primanje određene “koristi”. Sama visina koristi je irelevnatna, a nije ni kvaliikatorna okolnost, pa krivično delo postoji iako je u pitanju zanemerljiva nadokanada.

Ovo se navodi i u rešenj Apelacionog suda u Novom Sadu, Kž1 1494/2016 od 13. decembra 2016. god. :

“dakle prvostepeni sud navođenjem u izreci presude da je optuženi „uz novčanu nadoknadu koja mu je trebala biti isplaćena naknadno, uz za sada tačno neutvrđenom iznosu optuženi trebao da lica ilegalno preveze preko granice u …“ iz čega upravo proizilazi da prvostepeni sud nije bio u obavezi da u svojoj izreci navede tačno određeni novčani iznos, jer iz zakonskog teksta krivičnog dela koje se stavlja na teret optuženom proizilazi „kakva korist“ dakle bez navođenja i naznačenja u ovom slučaju novčanog iznosa, tako da postupanjem suda na način što je u svojoj izreci presude naznačio i naveo da je optuženi „uz novčanu nadoknadu koja mu je trebala biti isplaćena naknadno, uz za sada tačno neutvrđenom iznosu trebao da lica ilegalno preveze preko granice”.

V Dva teža oblika

Oba oblika, predstavljaju teži oblik dela iz stava 2, koji smo opisali u predhodnom poglavlju.

I oblik: kao otežavajuće okolnosti uzimaju se alternativno postavljeni uslovi:

1. potrebno je da učinjeno od strane grupe,
2. zloupotrebom službenog položaja,
3.  ili na način kojim se ugrožava život ili zdravlje lica čiji se nedozvoljeni prelaz granice Srbije, boravak ili tranzit omogućava
4. ili je krijumčaren veći broj lica,

a zaprećena kazna za učinioca, je kazna zatvora od dve do dvanaest godina.

Ovde se postavlja pitanje tumačenja odredaba u smislu grupe i većeg broja lica, tj. koliko je minimum lica potrebno da bili bili ispunjeni uslovi za teži oblik? Ovo sve imajući u vidu da radnja krivičnog dela za koju je optuženi oglašen krivim postoji u situaciji kada se radnja iz st.2 odnosi na veći broj lica, pri čemu pojam većeg broja lica pretpostavlja da ih je bilo najmanje pet (presuda Apelacionog suda u Novom Sadu br. Kž 1 3560/12 od 29.11.2012. godine)

Grupa je najmanje tri lica povezanih radi trajnog ili povremenog vršenja krivičnih dela koja ne mora da ima definisane uloge svojih članova, kontinuitet članstva ili razvijenu strukturu, kako stoji u čl. 112. KZ-a.

Ovde je izuzetno važno napraviti razliku izeđu saizvršilaštva i vršenja dela u grupi.

Saizvršilaštvo je kada više lica učestvovanjem u radnji izvršenja sa umišljajem ili iz nehata zajednički izvrše krivično delo, ili ostvarujući zajedničku odluku drugim radnjama sa umišljajem bitno doprinesu izvršenju krivičnog dela, tada će svako od njih pojedinačno biti kažnjen samo za to krivično delo koje su učinili, te nema otežavajućih okolnosti i nema grupe.

Da bi se radilo o težem obliku dela krijumčarenja ljudi, mora se utvrditi u čemu se pripadnost grupi u konkretnom slučaju ogleda, tj. da li postoji posebno interesno povezivanje optuženih za vršenje više krivičnih dela, a ne samo jednog. Dolazimo da zaključka da „ad hoc“ grupa ne postoji, već se tada radi samo o saizvršilaštvu, te nema ni ovog težeg oblika krivičnog dela.

II oblik – Učinalic ovog oblika je organizovana kriminalna grupa, koja sa namerom da sebi ili drugom pribavi kakvu korist, omogućava drugom nedozvoljeni prelaz granice Srbije ili nedozvoljeni boravak ili tranzit kroz Srbiju, za šta je zaprećena je kazna zatvora od tri do petnaest godina.

Organizovana kriminalna grupa – grupa od tri ili više lica, koja postoji određeno vreme i deluje sporazumno u cilju vršenja jednog ili više krivičnih dela za koja je propisana kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna, radi neposrednog ili posrednog sticanja finansijske ili druge koristi.

Kao što vidimo, ovo je samo napredniji oblik organizovanja u odnosu na počinioca prvog težeg oblika, gde je isti grupa, samim tim je i zaprecena kazna zatvora viša.

VI Krivica, ublažavanje kazne i pokušaj

Stepen krivice – potreban za izvršenje ovog krivičnog dela je umišljaj.

Pokušaj –Kako bi delo bilo kažnjivo a izvršeno u pokušaju, potrebno je da se sa umišljajem započne izvršenje krivičnog dela, koje se pri tom ne dovrši, ako se po zakonu može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža kazna za to delo, ili kad zakon izričito propisuje kažnjavanje i za pokušaj. Ovo je naročito bitno jer sud tada može izreći učiniocu kaznu u granicama koje su propisane za izvršeno delo sa mogućnošću da se (pokušaj) uzme kao olakšavajuća okolnost ili pak može izreći blažu kaznu u granicama propisanim u članu 57 KZ.

Za krivično delo nedozvoljeni prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi moguće je izvršiti delo u pokušaju ali ne za sve oblike dela. Teži oblici dela se mogu izvršiti u pokušaju a poslednjim izmenama povećan je raspon kazne i za oblik iz stava 2. pa bi sada i on bio moguć u pokšaju.

Ublažavanje kazne–Kada postoji neki od fakultativnih osnova za ublažavanje kazne(čl. 56. KZ, a između ostalih je to i pokušaj), sud možeizreći kaznu ispod granice propisane zakonom ili blažu vrstu kazne.

Za krivično delo krijumčarenje ljudi (čl. 350. KZ) i to samo za dva teža obika(stav 3 i 4), nije ipak moguce izvršiti ublažavanje kazne iako postoje olakšavajce okolnosti i drugi uslovi za to, jer je izričito zabranjeno članom 57. stav 2. KZ.

VII Pitanja iz prakse i mogućnost izbegavanja odgovornosti

Ovde ćemo obraditi najzanimljivije primere iz prakse i pokušati da odgovorimo na neka od najvažnijih pitanja. Da li je moguće došavši u kontakt sa npr. migrantima a u vršenju svojih redovnih poslova izvršiti krivično delo krijumčarenja ljudi? Na koji način je moguće izbeći odgovornost krivično delo kao i kako razlikovati ovo krivično delo od prekršaja?

Poznato je da nema kazne bez krivice (čl. 2. KZ), te nema ni krivičnog dela ukoliko je isključena protivpravnost ili krivica, iako postoje sva obeležja krivičnog dela (čl. 14. KZ ). Kod krivičnog dela  nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenja ljudi, takođe postoji mogučnost da iako postoje radnje izvršenja (objektivno biće krivičnog dela) nema potrebnog stepena krivice (subjektivno biće krivičnog dela) ili svesti da je delo zabranjeno. Zbog toga, dva najčešća osnova za isključivanje odgovornosti kod ovog krivičnog dela su nehat i pravna zabluda.

VII. 1 Nehat

Kao što smo vec napomenuli, umišljaj je neophodan za sve oblike krivičnog dela iz čl. 350. KZ. Zato se često počinioci, u nastojanju da izbegnu kaznu, “izvlače” na nehat, posebno ukoliko su uhvaćeni u vršenju ovog dela ili su pak radnje izvršenja dokazane.

Iz rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu, Kž1 1494/2016 od 13. decembra 2016. godine

“.. sud u izreci svoje presude naveo da je optuženi „omogućio i dozvolio sada nepoznatom licu da isti preseče sigurnosnu sajlu na kojoj se nalazilo carinsko obeležje – plomba a onda dozvolio da u tovarni deo priključnog vozila marke …“ smesti … državljana …, a da se ne navodi na koji je način to optuženi omogućio“, jer je prvostepeni sud sasvim jasno i uverljivo u svojoj presudi na strani 8 naveo, da je neosnovana odbrana optuženog da mu niko nije prilazio, nudio novac da preveze lica preko graničnog prelaza, da je takav navod odbrane je neosnovan, s obzirom da je iskaz ĐĐ saslušanog u svojstvu svedoka prvostepeni sud pravilno i prihvatio, jer se radi o organizovanom prevozu lica, da nikom ništa nije platio, da ih je taksista ipak dovezao do tačno određenog kamiona koji je bio pripremljen za prijem lica radi prevoza preko graničnog prelaza i da proizilazi da se korist trebala realizovati tek nakon prevoza ovih lica. Da je omogućio i dozvolio proizilazi, takođe iz iskaza ovog svedoka koji je naveo da je u blizini bilo još kamiona ispred kamiona optuženog, da je predmetni kamion bio otvoren i da im je taksista rekao u koji kamion da uđu sva šestorica lica državljana …. Optuženi je omogućio i dozvolio nepoznatom licu da preseku sigurnosnu sajlu, da otvore vrata prikuljčnog vozila, da taksi vozilo dođe do kamiona sa više lica, da je tih šest lica ušlo u priključno vozilo, da su ista zatvorila vrata od priključnog vozila, da je presečna sajla fiskirana, što samo govori da su postojale radnje koje su se obavljale oko i na kamionu kojim je upravljao optuženi, pa su navodi optuženog u smislu da mu niko ništa nije tražio niti nudio novac, neosnovane, jer je neživotno i nelogično da sve ove radnje koje su preduzete ne budu primećene od strane optuženog, a da se sa njegove strane ništa ne preduzme, što samo govori da takvim njegovim ponašanjem je omogućio i dozvolio sve ono što je i urađeno od strane za sada od nepoznatog lica, s obzirom da je propustio da se ponaša u smislu aktivne delatnosti, a suprotno zapovednoj normi. Nije od značaja za ovaj postupak i način izvršenja dela, što ne postoji doprinos optuženog AA na sigurnosnoj sajli odnosno da nema njegovih tragova, jer upravo je optuženi omogućio i dozvolio da to neko drugi odradi.”

Dakle, ukoliko je vozač kamiona, prilikom prelaska granice, omogućio i dozvolio licu da preseče sajlu i u tovarni deo priključnog vozila smesti veći broj stranih državljana, a nije moguće da radnje koje su preduzete ne budu primećene od strane optuženog, a da se sa njegove strane ništa ne preduzme s obzirom da je propustio da se ponaša u smislu aktivne delatnosti (ali je optuženi omogućio i dozvolio da to neko drugi uradi), znači da je optuženi postupao sa umišljajem (i to eventualnim).

VII. 2 Pravna zabluda

Da li taksista radeći svoj posao može izvršiti pomenuto krivično delo, šta treba da dokaže i kako ga može izbeći. Apelacioni sud u Novom Sadu je ovo pitanje razmatrao u rešenju, Kž1 1648/2016 od 14. februara 2016. god.

“…optuženi je naveo da se unazad … godina bavi taksi prevozom, u okviru udruženja … iz …, da ima registrovano taksi vozilo, te da se kritičnom prilikom dogovorio sa 5-6 državljana … da ih za iznos od 90 evra preveze iz … do kampa u …, da je posle naplatne rampe sa vozila skinuo oznaku (tablu) taksi vozila i isto stavio u vozilo, kako oznaka ne bi otpala u vožnji pri velikoj brzini, da su auto-putem stigli do kampa ali da lica koja je prevozio nisu htela tu da izađu, već su mu rekli da ide do …, da su on i kolega koji se kretao vozilom ispred njega, takođe sa stranim državljanima, pristalo na to, pa su sišli sa auto-puta kod …, nakon čega ga jedan od … koje je prevozio usmeravao u kom pravcu i kuda dalje da se kreće, te da su se tako vozili 2-3 km i stigli do kraja asfaltnog puta gde su se zaustavili. Optuženi je dajući svoju odbranu istakao da je, kritičnom prilikom, upravljao svojim ličnim a ne taksi vozilom, da iz tih razloga nije imao uključen taksimetar, a da prevoz stranih državljana sa svojim kolegom nije prethodno dogovorio, već da je to bilo spontano, pošto su na taksi stajalištu bili jedan iza drugog. Ovako data odbrana optuženog, po oceni ovog suda je neprihvatljiva i u svemu neživotna, pre svega jer je nelogično da optuženi, kao profesionalni taksi vozač, vozi putevima u svojoj državi, po uputstvima stranog državljana, tim pre jer je putničko vozilo koje se kretalo ispred vozila optuženog imalo uređaj za navigaciju i očigledno se kretalo u pravcu državne granice, kao i vozilo kojim je upravljao optuženi AA.

Imajući u vidu napred navedeno, kao i iskaze svedoka GG i DD, u pogledu motiva putovanja kritičnom prilikom, navodno sve u cilju kampovanja i upoznavanja okoline …, dakle njihove krajnje motivacije da na opisan način, nekategorisanim putem i to upravo u blizini granice sa …, gde se ne nalaze redovni granični prelazi, zapravo realizuju turističke ciljeve, a koji iskazi svedoka nisu mogli biti prihvaćeni kao verodostojni, prvostepeni sud je pravilno utvrdio da je optuženi, na napred već opisani način, na nesumnjiv način nastojao da omogući većem broju stranih državljana nedozvoljeni prelazak granice Republike Srbije, ali da je u tom sprečen od strane ovlašćenih službenih lica Granične policije Srem.

Shodno napred navedenom, pravilno je prvostepeni sud našao da su se u radnjama optuženog stekla sva subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela nedozvoljeni prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi u pokušaju iz čl. 350 st.3 u vezi st.2 u vezi čl. 30 Krivičnog zakonika.”.

Dakle, ako profesionalni taksi vozač za određenu uvećanu novčanu naknadu, vozi sporednim putevima koji vode neposredno u blizinu državne granice bez graničnog prelaza, postoji svest i namera okrivljenog da ovim licima omogući nelegalni prelazak granice.

Međutim šta ako taksista nije znao niti bio svestan da ovo krivično delo uopšte postoji? Dakle ne postoji svest da su njegovi postupci i radnje kažnjivi? Zašto bi vožnja određenih lica od mesta A do mesta B, predstavljalo krivično delo, koje se pritom kažnjava višegodišnjim zatvorom? Zašto je on morao da zna ili da ispituje da li putnici imaju putne isprave? Većina ljudi, građana, pa čak ni pravnici ne znaju za sve oblike ovog krivičnog dela jer ono samo po sebi nije nemoralno i zlo, kao što smo videli u slučaju kada je u pitanju prevoz određenih lica do granice, a može imati za posledicu veoma tešku kaznu. U pomenutoj sudskoj presudi sud ne pominje ovu okolnost najverovatnije zato što okrivljeni svoju odbranu i ne zasniva na ovoj mogućnosti, ili ona jednostavno i nije moguća u konkretnom slučaju. U našem pravnim sistemu, ovakva situacija podvedena je pod institut pravne zablude, i uređena je članom 29. KZ. Pravna zabluda, isključuje krivicu samo za direktnu pravnu zabludu.

Ovakva zabluda – kao nepostojanje svesti o protivpravnosti dela, je samostalni element krivice koji se pretpostavlja, pa se njeno postojanje ne mora utvrđivati u svakom konkretnom slučaju, već se utvrđuje samo postojanje osnova koji tu svest isključuju.

VII. 3 Razlika između krivičnog dela i prekršaja

Kako se Zakon o strancima („Sl. glasnik RS“, br. 24/2018 kao i predhodni “Sl. glasnik RS”, br. 97/2008) takođe bavi (nezakonitim) ulaskom, kretanjem, boravakom i vraćanjem stranaca, što inače predstavljaju radnje krivičnog dela iz čl. 350. st. 2. i 3. KZ, postoji nedoumica kada postoji krivično delo a kada su neke radnje zapravo prekršaji. Ovo razlikovanje je itekako bitno pre svega zbog zaprećenih kazni koje su kod prekršaja uglavnom samo novčane dok su kod krivičnog dela kao što smo već napomenuli višegodišnje kazne zatvora. Zbog širine i obimnosti samog zakona nije moguće u potpunosti ovde obraditi sve navedene pojedinosti opisanih radnji, pa ćemo u daljem tekstu obrazložiti par najbitnijih koje će umnogome i pojasniti navedenu razliku.

Krivično delo nedozvoljenog prelaza dravne granice (st. 1 člana 350. KZ) postoji samo ako postoji element nasilja, u suprotnom u pitanju je prekršaj tog lica tj. stranca. Prekršaji su predviđeni od čl. 119 – 123 Zakona o strancima, a gde se u čl. 121. predviđa i novčana kazna za stranca koji nezakonito uđe u Republiku Srbiju.

Kao prekršaj je određeno i pomaganje (čl. 14. i 121. Zakona o strancima), pa ćemo ovde napraviti distinkciju u odnosu na pomaganje u izvršenju krivičnog dela.

Zabranjeno je pomaganje ili pokušaj pomaganja stranom državljaninu da nezakonito uđe u Republiku Srbiju, tranzitira preko teritorije Republike Srbije ili da nezakonito boravi na teritoriji Republike Srbije.

Pomaganjem se ne smatra pomaganje radi spasavanja života, sprečavanja ozleđivanja, pružanja hitne medicinske pomoći, pružanja humanitarne pomoći, odnosno pomaganje iz humanitarnih razloga, bez namere sprečavanja ili odlaganja prinudnog udaljenja.

Kaznom zatvora do 60 dana zatvora i novčanom kaznom u iznosu od 50.000 do 150.000 dinara kazniće se za prekršaj fizičko lice koje pomogne ili pokuša da pomogne stranom državljaninu da nezakonito uđe u Republiku Srbiju, tranzitira preko teritorije Republike Srbije ili da nezakonito boravi na teritoriji Republike Srbije .

Kao što vidimo, radnje izvršenja su skoro identične sa radnjama izvršenja krijumčarenja ljudi, sa tim da ovde nema uslova pribavljanja imovinske koristi. Prema tome, možemo reći da bi prekršaj bio samo ono pomaganje stranom državljaninu, da nezakonito uđe, tranzitira ili boravi u RS, koje nije motivisano (imovinskom) korišću.

Situacija koja je možda i najrelevatnija za distinkciju prekršaja od krivičnog dela je nezakonit boravak. Kada će ugostitelj pružajući uslugu prenoćišta (boravka) strancima za određenu pa i standardnu cenu noćenja, učiniti prekršaj a kada krivično delo? U čl. 110. Zakona o strancima stoji da je boravište mesto i adresa na kojoj stranac boravi duže od 24 časa, a u čl. 120. istog zakona je propisan prekršaj predviđen za pružaoce usluge smeštaja:

“(1) Novčanom kaznom kazniće se pravno lice, preduzetnik ili fizičko lice koje nadležnom organu ne prijavi boravište stranca u roku od 24 časa od časa pružanja usluge smeštaja strancu odnosno od časa dolaska stranca u posetu (član 111. st. (1) i (2) ovog zakona) i to u rasponu od:

1) od 5.000 do 150.000 dinara za fizičko lice;

2) od 50.000 do 2.000.000 dinara za pravno lice;

3) od 10.000 do 500.000 dinara za preduzetnika.

(2) Za prekršaj iz stava (1) ovog člana, novčanom kaznom od 5.000 do 150.000 dinara, kazniće se i odgovorno lice u pravnom licu.

(3) Uz kaznu za prekršaj iz stava (1) ovog člana, učiniocu se može izreći i zaštitna mera zabrane obavljanja delatnosti pružanja usluga smeštaja strancima.

(4) Novčanom kaznom u iznosu od 5.000 do 150.000 dinara kazniće se stranac koji nadležnom organu u roku od 24 časa od ulaska u Republiku Srbiju, odnosno od dana promene boravišta ne izvrši prijavu boravišta (član 111. stav (3) ovog zakona).”

Kada je davanje prenoćišta strancima nezakoniti boravak i krijumčarenje ljudi, tj. krivično delo? O ovome je rešavao i Apelacioni sud u Novom Sadu u svom rešenju, Kž1 448/2016 od 18. oktobra 2016. god.:

“.. upravo suprotno tvrdnjama žalbi branioca i okrivljenih lično, dajući u konkretnom slučaju smeštaj većem broju lica … koja nisu zakonito boravila u Republici Srbiji, saglasno Zakonu o strancima i dr. okrivljeni su istima omogućili nedozvoljen boravak a naplaćujući navedene usluge, makar i po važećem Cenovniku, ostvarili su i imovinsku korist. Ako se tome doda da su okrivljeni, baveći se višegodišnjom ugostiteljskom delatnošću, bez sumnje, znali uslove pod kojima mogu obavljati svoju ugostiteljsku delatnost, pa i u segmentu pružanja usluga prenoćišta strancima, te da su, prilikom prijavljivanja stranih državljana u konkretnom slučaju, imali saznanja da isti nemaju dokumenta na osnovu kojih bi mogli zakonito boraviti u Republici Srbiji (odredbe Zakona o strancima) te da su ih, uprkos tome, primali na smeštaj-prenoćište, naplaćujući im uslugu noćenja, upravo na takav način su im omogućili nedozvoljen boravak, to je pravilan zaključak prvostepenog suda da su se u radnjama okrivljenih stekla sva bitna obeležja krivičnog dela nedozvoljen prelaz državne granice i krijumačarenje ljudi iz člana 350 stav 3 u vezi stava 2 u vezi člana 33 i 61 KZ, za šta su oglašeni da su krivi te im je izrečena krivična sankcija, u svemu kao u izreci.”

Nema zakonskog osnova niti mogućnosti da se stranim licima koja nemaju zakonit boravak (nezakonito ušli u Republiku Srbiju – nemaju dokumenta na osnovu kojih bi mogli zakonito boraviti u Republici Srbiji) pruže ugostiteljske usluge smeštaja – prenoćišta, u suprotnom ako se i  za redovnu cenu smeštaja to uradi (stekne imovinska korist), bice izvršeno krivično delo a ne prekršaj. Okrivljeni je izvršio krivično delo nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi, a ne prekršaj propisan Zakonom o strancima, jer prekršaj se odnosi na slučaj kada su stranci ušli na zakonit način u Republiku Srbiju.

VIII Razlika između trgovone ljudima i krijumčarenja ljudi[1]

Sama situacija ilegalnih migracija velikog broja ljudi te njihove želje da se na svaki način pređe pa i nezakonito, granica često i velikog broja zemalja, daje mogućnost da se i oni zloupotrebe, dakle sami migranti. Kod ovog krivicnog dela(trgovine ljudima) radnje izvršenja (čl. 388. KZ) su vrbovanje, prevoz, prebacivanje, predaja, prodaja, kupovina, posredovanje u prodaji, sakrivanje ili držanje drugog lica, pa se može reći da se može izvršiti zajedno sa krivičnim delom nezakonitog prelaska državne granice i krijumčarenjem ljudi. Ovde nećemo detaljno obrađivati krivično delo trgovine ljudima (što bi mogao da predstavlja temu posebnog komentara), već samo ono što je vezano za našu tematiku. Pošto se u oba slučaja, migranti pojavljuju kao pasivna lica, izvršioci su možda najpogodniji za upoređivanje i uočavanje sličnosti i razlika.

Krijumčar ljudi, to jest migranata, iako želi da ostvari određenu korist (imovinsku) tako što će nezakonito prebaciti ta lica preko granice određene zemlje, on to ipak čini uz pristanak tih lica.

Trgovac ljudima takođe želeći da ostvari imovinsku korist ali bez saglasnosti tih lica, to ostvaruje silom, pretnjom, dovođenjem u zabludu, prevarom i tako dalje. Trgovina ljudima se može odigravati unutar ili na teritoriji više država kada je potreban i prelazak državne granice.

Kako su ilegalni migranti, zbog svog statusa prinuđeni da rade na crno i nemaju maltene nikakva prava, u velikom su riziku da postanu žrtve trgovine ljudima. Ova lica su tokom tranzita i  boravka u stranim državana u potpunosti zavisna od lica koja im pomažu to jest krijumčara, a najčešće i ne govore jezik te strane države. Svakako ova dva krivična dela su različita i čak smeštena u druge odeljke KZ-a, ali u ovakvim sitacijama treba biti obazriv, jer je zbog navedenih okolnosti moguć i sticaj ovih krivičnih dela, pa ih je nekad teško razlikovati.

Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 54, februar 2019. god.

---

[1] Literatura: www.astra.rs