Načelo monetarnog nominalizma ima za cilj pravnu sigurnost. Dužnik novčane obaveze u svakom trenutku zna koliko duguje, a poverilac koliko potražuje. Izbegavaju se sporovi do kojih često dolazi, ako se dozvoli da se iznos duga revalorizuje. Osim toga, ovim se načelom štiti poverenje u valutu u kojoj treba izvršiti plaćanje.
Međutim, ovo načelo može u uslovima nekontrolisane i galopirajuće inflacije postati pogubno za poverioce. Umesto maksime „Dug je zao drug”, u našem društvu zavladala je maksima „Dug je dobar drug”. Načelo monetarnog nominalizma sukobljava se kod nas sa jednim drugim, isto tako velikim pravnim načelom, a to je načelo jednake vrednosti davanja u imovinsko-pravnim odnosima (član 15. ZOO). Ili, šire posmatrano, načelo monetarnog nominalizma se zbog depresijacije novca vrlo često sukobljava sa načelom pravičnosti.
Zbog toga, načelo monetarnog nominalizma nikad nije imalo apsolutni karakter. I ZOO dozvoljava da se, u određenim situacijama, može odstupiti od načela monetarnog nominalizma.
U slučajevima velikih potresa u privredi, najjednostavnije je, i najefikasnije, da zakonodavac takve situacije sam reguliše, pa ostaje za sud samo da primeni donete norme. Ali, ako je zakonodavac propustio da donese odgovarajuće propise, onda je obaveza sudske prakse da ove praznine popuni. Sudska praksa zapadnih zemalja je, većinom, u tom pogledu bila uspešnija i bogatija u odnosu na našu, jer odluke tih sudova, u slučajevima velike inflacije, nisu važile samo za stranke u sporu, već su one, često, imale i obaveznu snagu precedenata.
Možemo zaključiti da, u nedostatku zakonodavnih rešenja za pitanja prouzrokovana velikim poremećajima u privredi, koji predstavljaju socijalnu katastrofu, uporedna teorija i sudska praksa su ovakve poremećaje rešavali pozivajući se na tumačenje normi, zabludu, kauzu, savesnost i poštenje, zloupotrebu prava, zelenašenje, klauzulu rebus sic stantibus, primenu tzv. zlatne, valutne ili indeksneklauzule, naknadu štete i druge institute pozitivnog prava, u cilju nalaženja rešenja koja će ogromni poremećaj ekvivalencije u ugovoru svesti na najmanju moguću meru, da bi trijumfovali pravda i pravičnost, a ne formalizam koji bi se sastojao u strogom poštovanju prava i zakonskih normi.
Literatura:
„Glasnik Advokatske komore Vojvodine-Časopis za pravnu teoriju i praksu“-mr.Zoran Ilkić