Pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja kao mogućnost kontrole organa vlasti od strane građana

Iako je Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja(“Sl. glasnik RS”, broj 120/2004, 54/2007, 104/2009 i 36/2010) u daljem tekstu Zakon, objavljen prvi put još 2004 godine, kao da ni sami nosioci javne vlasti a ni građani nisu upoznati ni sa pravima a ni obavezama koje proističu iz istog. Ovde se verovatno radi o posledicama pređašnjeg uređenja državne vlasti, pa se stiče utisak da se organi ne žele(niti misle da oni imaju obavezu) da objašnjavaju svoje postupanja građanima. U situacijama kada građani postave zahtev za pristupom informacijama od javnog značaja, organi obično odbijaju ovakve zahteve sa „krnjim obrazloženjem“ ili pak na isti ne odgovaraju, takozvano „ćutanje uprave“ po terminologiji Zakona o opštem upravnom postupku, misleći da će se na taj način ratosiljati radoznalih i ljubopitnih građana koji zabadaju nos gde ne trebaju. Verovatno misleći se da su stranke koje podnose zahteve neuke, na sve načine pokušavaju da zaštite svoje radnje i postupke od očiju javnosti, kao da tu ima nečeg „tajnog“… Ima li i treba li da ima? Šta su informacije od javnog značaja, od koga se mogu tražiti, kada se one ne mogu dati, kada postoji opravdan interes javnosti, kako se pokreće postupak i da li se rad organa vlasti može kontrolisati od strane građana? To su samo neka od pitanja na koje ćemo pokušati da damo odgovor.

Osnovni pojmovi

Radi ostvarenja i zaštite interesa javnosti da zna i ostvarenja slobodnog demokratskog poretka i otvorenog društva, svako ima prava na pristup informacijama od javnog značaja kojima raspolažu organi javne vlasti.

Informacija od javnog značaja, jeste informacija kojom raspolaže organ javne vlasti, nastala u radu ili u vezi sa radom organa javne vlasti, sadržana u određenom dokumentu, a odnosi se na sve ono o čemu javnost ima opravdan interes da zna.

Da bi se neka informacija smatrala informacijom od javnog značaja nije bitno da li je izvor informacije organ javne vlasti ili koje drugo lice, nije bitan nosač informacija (papir, traka, film, elektronski mediji i sl.) na kome se nalazi dokument koji sadrži informaciju, datum nastanka informacije, način saznavanja informacije, niti su bitna druga slična svojstva informacije.

Opravdani interes javnosti da zna

Smatra se da uvek postoji opravdani interes javnosti da zna, osim ako organ vlasti dokaže suprotno. Interes postoji uvek kada se radi o informacijama kojima raspolaže organ vlasti koje se odnose na ugrožavanje, odnosno zaštitu zdravlja stanovništva i životne sredine, a ako se radi o drugim informacijama kojima raspolaže organ vlasti.

Ovo je jako bitno istaći i napomenuti jer kao što vidimo postoji zakonska prepostavka da postoji opravdani interes javnosti da zna sem izuzetno dok se ne dokaže suprotno. Verovatno to mnogi državni organi zanemaruju. On može biti ograničen samo pod zakonskim uslovima. Ono što je zanimljivo je činjenica da neki dokument čak formalno-pravno klasifikovan kao strogo poverljiv dokument, nije dovoljna da se odbije pristup javnosti, već je potrebno da se iza klasifikacije krije interes koji treba štititi, a koji je u konkretnom slučaju pretežan u odnosu na pravo javnosti da zna.

Ko kako i od koga može tražiti informaciju od javnog značaja?

Svako ima pravo da mu bude saopšteno da li organ vlasti poseduje određenu informaciju od javnog značaja, odnosno da li mu je ona dostupna.

Postoje četiri načina ma osnovu kojih svaki pojedinac može može doći do informacija o radnjama ili aktima javnih vlasti :

1.) da mu bude saopšteno da li organ vlasti poseduje određenu informaciju od javnog značaja, odnosno da li mu je ona inače dostupna,

2.)omogućiti uvid u dokument koji sadrži informaciju od javnog značaja,

3.)pravo na kopiju tog dokumenta,

4.)kao i pravo da mu se, na zahtev, kopija dokumenta uputi poštom, faksom, elektronskom poštom ili na drugi način.

Dakle, svako ima pravo na pristup informacijama od javnog značaja koje su nastale u radu ili u vezi s radom državnog organa, neizvršavanje obaveze organa u pogledu postupanja po zahtevu za pristup informaciji od javnog značaja, predstavljaju povredu ličnog prava, koja je sankcionisana kaznenim odredbama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

Samo od organa javne vlasti (u daljem tekstu: organ vlasti) mogu se tražiti ove informacije, a ti organi su:

1) državni organ, organ teritorijalne autonomije, organ lokalne samouprave, kao i organizacija kojoj je povereno vršenje javnih ovlašćenja (u daljem tekstu: državni organ);

2) pravno lice koje osniva ili finansira u celini, odnosno u pretežnom delu državni organ.

Detaljan popis organa vlasti je sadržan u Katalogu organa javne vlasti u smislu zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja(koji je izradio Poverenik).

Ograničenja prava na slobodan pristup informacijama od javnog značaja

Kao izuzetak od pravila u Zakonu su navedeni i ograničenja od prava na slobodan pristup informacijama od javnog značaja.Ona su taksatvno navedeni kao izuzeci(pretežniji interesi) i uslovi koji daju pravo da se davanje ovakvih informacija odbije. Organi pogrešno tumače i primenjuju Zakon, što prouzrokuje i veliki broj odbijenih zahteva, pa ćemo ovde pokušati da objasnimo samu proceduru za pravilno donošenje odluke o ovakvim zahtevima. Ovome svakako „kumuje“ i vaganje prilikom odlučivanja eventualnih pretežnijih interesa što iziskuje tačnu primenu propisa ali i postupka koji u Zakonu nije baš najasnije postavljen.

Kod ograničenja najbitnija su propisana čl. 8., 9. i 14. Zakona. Opšti princip ograničenja prava propisan je čl. 8. Zakona, takozvani trodelni test, koji označava kumultivno ispunjavanje 3 uslova:

• ako je jedan od pretežnijih interesa nabrojanih u Zakonu (život, zdravlje, sigurnost, pravosuđe, odbrana zemlje, nacionalna i javna bezbednost, ekonomska dobrobit zemlje, tajna, privatnost i druga prava ličnosti, čl. 9., 13. i 14 Zakona); suprotstavljen interesu tražioca da zna;
• ako bi pristupom informaciji suprotan (pretežniji) interes bio ozbiljno povređen; i
• ako potreba zaštite suprotnog interesa preteže nad potrebom zaštite interesa tražioca za ostvarenje slobode pristupa informacijama prosuđujući neophodnost uskraćivanja pristupa po merilima demokratskog društva.

Dakle, potrebno je da se u svakom pojedinačnom slučaju utvrdi da li postoji eventualna mogućnost ograničenja prava na slobodan pristup informacijama od javnog značaja, tj. da li je neko od zaštićenih interesa i prava pretežnije u odnosu na pravo javnosti da zna. To je postupak koji se ponavlja i neophodan je za odlučivanje u konkretnoj situaciji.

Mišljenje Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti br.: 071-01-2956/2019-03 od 30. maja 2019. god.)

Uvidom u spise predmeta utvrđeno je da je novinar podneo prvostepenom organu zahtev za pristup informacijama od javnog, kojim je tražio informacije u vezi sa saobraćajnom nesrećom koja se desila na naplatnoj rampi Doljevac u kojoj je učestvovalo tri vozila, između ostalih i službeno vozilo marke „škoda superb” u vlasništvu Javnog preduzeća „Koridori Srbije”, u kojem je bio Z.B., odnosno kopiju službene beleške sačinjene 31.01.2019. godine u vezi sa intervencijom saobraćajne policije u vezi sa navedenom saobraćajnom nesrećom.

Da bi prvostepeni organ (na kom je teret dokazivanja u smislu člana 24. st. 3. Zakona), u konkretnom slučaju, uskratio pristup traženim informacijama na osnovu člana 9. tačka 2. Zakona, nije dovoljno da se radi o postupku koji je u toku, niti je dovoljna apstraktna pretpostavka organa da bi pristupom traženim informacijama moglo doći do ometanja njegovog daljeg vođenja i okončanja, već je prvostepeni organ obavezan da na nesumnjiv način dokaže da bi traženi pristup ozbiljno omeo dalje vođenje predmetnog postupka.

Ovo iz razloga što je pored jednog od uslova da se radi o zaštiti nekog od interesa propisanih članom 9. tačka 2. Zakona, neophodno ispunjenje i drugog uslova iz člana 8. stav 1. istog Zakona, tj. neophodno je utvrditi da bi taj interes pristupom informacijama bio ozbiljno povređen, odnosno da se radi o informaciji ili dokumentu zbog čijeg bi odavanja mogle nastupiti teške pravne ili druge posledice po interese zaštićene zakonom, koji pretežu nad interesom za pristup informaciji.

Naime, prvostepeni organ je uopšteno i paušalno naveo da bi se omogućavanjem pristupa traženim informacijama ugrozilo, omelo ili otežalo vođenje postupka i rad Tužilaštva koji rukovodi predistražnim postupkom i istragom, ali nije pružio nijedan dokaz u prilog takvoj tvrdnji (na koji način bi se to desilo, koji konkretno interes zaštićen zakonom bi bio ozbiljno povređen, koje konkretno teške pravne posledice bi nastupile po interese zaštićene zakonom), niti je dokazao da je zaštita tog intersa, u demokratskom društvu u konkretnom slučaju, pretežnija od interesa javnosti da zna.

Brižljiva ocena svih okolnosti, činjenica i dokaza, koji su od uticaja na donošenje odluke o tome koji zakonom zaštićeni interes je pretežniji u nekom konkretnom slučaju, je posebno važna prilikom postupanja po zahtevima za pristup u kojima postoji izrazito pojačan interes javnosti da zna. Upravo takav je konkretni slučaj. Tražene informacije se odnose na postupanje Ministarstva unutrašnjih poslova povodom saobraćajne nesreće koja se dogodila 31.01.2019. godine na naplatnoj rampi Doljevac u kojoj su učestvovala tri vozila, između ostalih i službeno vozilo marke „škoda superb”, u kojem je bio javni funkcioner Z.B., tadašnji direktor „Koridora Srbije“. U toj saobraćajnoj nesreći jedno lice je izgubilo život, a više lica je povređeno.

O navedenom događaju izveštavali su svi elektronski i štampani mediji, a pojedini i o sumnjama koju javnost ima u pogledu zvanične verzije događaja, što posledično znači da javnost takođe sumnja u zakonitost rada nadležnih organa povodom tog tragičnog događaja Prilikom postupanja po zahtevima za pristup informacijama povodom takvih događaja, kada je interes javnosti da zna toliko pojačan, organi javne vlasti moraju da pruže jake i čvrste dokaze u prilog tvrdnjama da bi pristupom traženim informacijama neki od zakonom zaštićenih interesa bio u toj meri ozbiljno i teško povređen, da se čak ni interes javnosti da zna da li nadležni državniorgani zakonito postupaju, ne može smatrati pretežnijim i važnijim interesom u toj nekoj konkretnoj situaciji.

U konkretnom slučaju prvostepeni organ je samo paušalno naveo da bi se pristupom traženim informacijama ugrozili interesi zaštićeni članom 9. stav 2. Zakona, bez ikakvih dokaza, osim dopisa od 21.02.2019. godine Osnovnog javnog tužilaštva u Nišu upućenog prvostepenom organu u kom se samo navodi da je postupak sprovođenja dokaznih radnji u toku i da javnotužilačka odluka nije doneta. Iz tog dokaza takođe ne proizilazi nijedan jedini razlog koji bi govorio u prilog tvrdnji da je opravdano u jednom demokratskom društvu uskratiti pristup traženoj informaciji.

U konkretnom slučaju prvostepeni organ je samo paušalno naveo da bi se pristupom traženim informacijama ugrozili interesi zaštićeni članom 9. stav 2. Zakona, bez ikakvih dokaza, osim dopisa od 21.02.2019. godine Osnovnog javnog tužilaštva u Nišu upućenog prvostepenom organu u kom se samo navodi da je postupak sprovođenja dokaznih radnji u toku i da javnotužilačka odluka nije doneta. Iz tog dokaza takođe ne proizilazi nijedan jedini razlog koji bi govorio u prilog tvrdnji da je opravdano u jednom demokratskom društvu uskratiti pristup traženoj informaciji.

Imajući u vidu sve navedeno, nesporno je da postoji jak interes javnosti da bude upoznata sa sadržinom službene beleške koju je sačinila saobraćajna policija na licu mesta povodom tog tragičnog događaja. Poverenik nalazi da bi dostupnost navedenih informacija žaliocu, odnosno javnosti, doprinela i otklanjanju svih sumnji u zakonitost rada nadležnih organa, s obzirom na to da je predmetnim zahtevom tražena službena beleška koju je saobraćajna policija sačinila u vezi sa kritičnim događajem. Ovo tim pre što su video zapisi sa mesta nesreće već učinjeni dostupnim javnosti.

Takođe, Poverenik nalazi da je pogrešio prvostepeni organ kada je ožalbenim rešenjem odbio zahtev žalioca sa obrazloženjem da se radi o takvim informacijama koje se ne mogu učiniti dostupnim javnosti kao informacije od javnog značaja iz razloga što opravdan interes javnosti da zna, kao bitan element pojma informacije od javnog značaja iz člana 2. stav 1. navedenog Zakona podrazumeva obavezu organa vlasti da istu učini dostupnom i svakom drugom tražiocu, medijima, odnosno javnosti generalno, te takve ne mogu biti oppšteg karaktera, jer bi se njihovom dostupnošću u svojstvu informacije od javnog značaja ugrozilo, omelo ili otežalo vođenje postupka – sprovođenje dokaznih radnji i donošenje javnotužilačke odluke. Ovo iz razloga, što tražene informacije jesu informacije od javnog značaja s obzirom da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni svi bitni elementi iz člana 2. stav 1. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, koji moraju biti ispunjeni da bi se informacija smatrala informacijom od javnog značaja, jer se iste odnose na rad saobraćajne policije u vezi sa saobraćajnom nesrećom sa smrtnim ishodom i sadržane su u određenim dokumentima u posedu organa vlasti za koje javnost ima opravdan interes da zna, s obzirom da opravdan interes žalioca, odnosno javnosti u smislu člana 4. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, uvek postoji, osim ako organ vlasti ne dokaže suprotno, što u konkretnom slučaju nije učinio.

Stoga, ceneći sve navedeno u smislu člana 8. Zakona, u duhu i u skladu sa merilima i standardima jednog demokratskog društva, Poverenik nalazi da je, u konkretnom slučaju, interes javnosti da zna pretežniji od interesa na koje se prvostepeni organ pozvao, budući da prvostepeni organ nije dokazao niti ukazao na bilo koju okolnost koja bi opravdavala ograničenje pristupa traženim informacijama, pa je postupajući po žalbi, na osnovu odredbi čl. 23. i 24. stav 4. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i člana 171. stav 5. Zakona o opštem upravnom postupku, odlučio kao u stavu I i II dispozitiva ovog rešenja, našavši da je žalba osnovana i da žalilac, u smislu citirane odredbe člana 5. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, ima pravo da mu se tražene informacije učine dostupnim, na način kako je to naloženo stavom II dispozitiva ovog rešenja, a što je u skladu sa odredbom člana 12. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, koja predviđa mogućnost izdvajanja tražene informacije od javnog značaja od ostalih informacija u dokumentu u koje organ vlasti nije dužan da tražiocu omogući uvid, jer bi se omogućavanjem pristupa tim informacijama povredilo pravo na privatnost i zaštitu podataka o ličnosti lica na koja se te informacije odnose.

Kao što vidimo nekada nije jednostavno odrediti koje je paravo pretežnije, ali sem propisanih izuzetaka ( čl. 9. Zakona u navedenom slučaju), bitno je primeniti i trodelni test koji umnogome olakšava primenu Zakona i donošenje zakonite odluke.

Pravo na privatnost kao najčešći izuzetak

Ovde takođe imamo pravo koje je suprostavljeno pravu javnosti da zna- pravo na privatnost, pravo na ugled ili koje drugo pravo lica na koje se tražena informacija lično odnosi. Dakle to je oblast, privatna sfera koja se opravdano štiti od očiju javnosti. I ovde se ponovo radi jenom od  pretežnijih interesa, u odnosu na pravo na slobodan pristup. Treba istaći da je pravo na privatnost u velikoj meri obuhvaćeno i zaštićeno Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti(“Sl. glasnik RS”, broj 87/2018), kao posebnim zakonom ali može biti i šire od toga.

Članom 89. Zakona o zaštiti podataka o ličnosti utvrđeno je da informacije od javnog značaja koje sadrže podatke o ličnosti mogu biti učinjene dostupnim tražiocu informacija od strane organa vlasti na način kojim se obezbeđuje da se pravo javnosti da zna i pravo na zaštitu podataka o ličnosti mogu ostvariti zajedno, u meri propisanoj zakonom kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja i tim zakonom.

Opet se zavisno od slučaja u svkom konkretnoj situaciji meri pretežniji interes. Imamo propisana i tri izuzetka kada se ovakvim informacijama može omogućiti pristup:

• ako je lice na to pristalo;

• ako se radi o ličnosti, pojavi ili događaju od interesa za javnost, a naročito ako se radi o nosiocu državne i političke funkcije i ako je informacija važna s obzirom na funkciju koju to lice vrši;

• ako se radi o licu koje je svojim ponašanjem, naročito u vezi sa privatnim životom, dalo povoda za traženje informacije.

Često se nopravdano odbijaju zahtevi za pristup informacijam od javnog značaja zbog navodne zaštite privatnosti i privatnih podataka u dokumentu(br. telefona, adresa, ime prezime itd.), iako se ti podaci mogu izdvojiti (anonimizovati i sl.), a što su organi i dužni da urade kada je moguće po čl. 12. Zakona. Dakle, ako tražena informacija od javnog značaja može da se izdvoji od ostalih informacija u dokumentu u koje organ vlasti nije dužan tražiocu da omogući uvid, organ vlasti omogućiće tražiocu uvid u deo dokumenta koji sadrži samo izdvojenu informaciju, i obavestiće ga da ostala sadržina dokumenta nije dostupna.

Mišljenje Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti br.: 071-01-3652/2019-03 od 30. juna 2020. god.:

„Poverenik je imao u vidu da su podnetim zahtevom traženi podaci čijim pristupom se zadire u privatnost lica na koja se traženi podaci odnose, pri čemu se prvenstveno misli na prosečne ocene tokom školovanja, ali je u konkretnom slučaju našao da postoji pojačan interes javnosti da zna informacije koje se odnose na radno iskustvo u zdravstvenim ustanovama i prosečne ocene u toku školovanja primljenih kandidata, s obzirom na to da su iste, prema navodima iz predloga za prijem kandidata po raspisanom oglasu broj: 9087/3 od 26. 3. 2019. godine, bile kriterijum za prijem zdravstvenih radnika u radni odnos u Kliničkom centru Niš u Nišu. Ta lica su za svoj rad plaćena javnim novcem.“

Na ovom primeru videli smo da iako se traže informacije koje zadiru u privatnost(prosečne ocene tokom školovanja) ipak treba da budu dostupne javnosti jer je javni interes pretežniji, jer se radi o konkursu za prijem u radni odnos i uslovima za isti a koji se finansira javnim sredstvima.

Ovde smo analizirali samo jedan od takozvanih pretežnijih interesa(pravo na privatnost), ali postupak je isti i za ostale nabrojane u zakonu, pa ćemo ovde još jednom sublimirati način za određivanje pretežnijeg interesa. Potrebno je da je zakonom predviđen pretežniji interes(čl. 9. i 14. Zakona su nabitniji), primena trodelnog testa za određivanje pretežnijeg interesa, i na kraju proveriti i mogućnost da se daju samo određene tražene informacije iz dokumenta tj. anonimizuju određene informacije i tako omogući pristup, posebno kod prava na privatnost.

Pokretanje postupka

Postupak za ostvarivanje prava na slobodan pristup informacijam od javnog zanačaja se pokreće podnošenjem zahteva organu vlasti.

Isti se može podneti u pismenom i u usmenom obliku. Organ vlasti može propisati obrazac za podnošenje zahteva, ali mora razmotriti i zahtev koji nije sačinjen na tom obrascu. Kada se informacija traži usmeno, zahtev se saopštava na zapisnik koji vodi ovlašćeno lice organa javne vlasti za pristup informacijama.

Tražilac u zahtevu treba navesti:

• naziv organa vlasti,
• svoje ime, prezime i adresu, odnosno sedište ako je tražilac pravno lice,
• opis informacija koje se traže i
• druge podatke koji olakšavaju pronalaženje informacija.

Ukoliko zahtev ne sadrži ove podatke, tj. ako zahtev nije uredan, ovlašćeno lice organa vlasti dužno je da, bez nadoknade, pouči tražioca kako da te nedostatke otkloni, odnosno da dostavi tražiocu uputstvo o dopuni.

Organ vlasti dužan je da bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana(ili neki drugi rok u posebnim slučajevima propisan čl. 16. Zakona) od dana prijema zahteva, tražioca obavesti o posedovanju informacije, stavi mu na uvid dokument koji sadrži traženu informaciju, odnosno izda mu ili uputi kopiju tog dokumenta. Kopija dokumenta je upućena tražiocu danom napuštanja pisarnice organa vlasti od koga je informacija tražena.

Ako organ vlasti na zahtev ne odgovori u roku, tražilac može uložiti žalbu Povereniku.Takođe, treba napomenuti da ako nadležni organ u zakonskom roku ne postupi po zahtevu za pristup informacijama od javnog značaja, postoji osnov za pokretanje upravnog spora zbog ćutanja uprave.

Kontrolna funkcija

Kao što možemo da vidimo u praksi demokratija kao sistem baziran na vladavini naroda, sve više gubi svoju osnovnu fizionomiju i ideju. Ona ostaje samo slovo na papiru i utopiska slika. Kako narod svu svoju „vlast“ pokazuje jednom u par godina uglavnom pasivno biranjem nekog, od prestavnika vlasti, ne zalazeći u stvarnu slobodu tog izbora ili mogućnost stvarnog rešavanja konkreniih muka i problema građana od strane tih predstavika vlasti, ostaje pitanje na koji način onda on(narod) vlada? Ovakva situacija može se delimično ublažiti mogućnošću kontrole organa javne vlasti od stane građana, i ta mogućnost data je Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja ali i Ustavom. Još pre donošenja Zakona, Ustav republike Srbije, predvideo je svojim članom 46. kroz slobodu mišljenja i izražavanja i slobodu da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje.

Ulaganje zahteva za inf. od javnog značaja može biti jako primenljivo i korisno sredstvo u postupcima gde su drugi zakoni ostavili mogućnost diskrecionog odlučivanja određenih lica (npr. konkurs za prijem u radni odnos, izvršenje ugovora o javnim nabavkama itd.), gde ne postoje objektivni kriterijumi za izbor ili promenu ugovora a javnost je isključena. Zahtevima za slobodan pristup u velikoj meri bi se u takvim slučajevima delimično otežalo takvo postupanje, a javnost bar delimično bila obaveštena i uključena. Samo iscrpljivanjem svih zakonskih mogućnosti, može se uticati na potrebu izmene i ograničenja ovakvih prevelikih ovlašćenja. Očigledno je da sami organi vlasti kao i sam zakonodavac ne samo da ne žele da izmene ovakva ovlašćenja i postupanja već ostavljenu zakonsku mogućnost iskorišćavaju za ostvarenje svojih (političkih i drugih) interesa. Iako ovakvo postupanje predstavalja jednu od najvećih anomalija u našem društvenom i pravnom sistemu ona bi se jedino mogla izmeniti samo iskorišćavanjem svih pravnih sredstava. I pravo pristupa informacijama od javnog značaja, iako u maloj meri, može uticati na ovaj cilj.

Umesto zaključka

Ulaganjem zahteva za pristup informacijama od javnog značaja data je mogućnost građanima da učine trasparentnim skoro sve odluke i postupanja javne vlasti, a time se suprostave koropciji ali i podvrgnu kritici iste te organe i njihove postupke. Ovo je jedan od retkih modusa koji omogućavaju svakom građaninu da može da učestvuje u pitanjuima od javnog interesa, samo pre toga moraju biti i svesni te mogućnosti,što i predstavlja jedan o od razloga pisanja ovog teksta. Treba naglasiti da bi jedino ograničenje bila druga krajnost i zloupotreba slobodnog pristupa informacijama od javnog značaja(čl. 13. Zakona).

Svakako i nadležni organi morali bi da prepoznaju ove društvene i demokratske principe i stave interese društva iznad užih(ličnih) i pravilno sprovode Zakon i omoguće pravo svakoga da pristupi zvaničnim dokumentima koji sačinjavaju ili koji se nalaze u posedu organa javne vlasti.

Na žalost niti sami građani prepoznaju i u dovoljnoj meri koriste ostavljene mogućnosti niti organi javne vlasti služe višim društvenim ciljevima.

Literatura:

The Council of Europe Convention on Access to Official Documents (CETS No. 205) – Tromsø Convention,

Priručnik za primenu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, Dr Dejan Milenković

Izvor: Tekst prvobitno objavljen u časopisu „Advokatska kancelarija“, br. 85, septembar 2021.

Izvor: Izvod iz propisa preuzet iz pravne baze Propis Soft, redakcija Profi Sistem Com