Problem vakcinacije iz pravnog ugla -diskriminacija

Prošlo je mnogo vremena od kada je COVID-19 postao globalna(svetska) prepreka za normalno funkcionisanje, iako smo svi mislili da će proći koliko sutra, virus je ostao uporan i opstao do danas. Gledajući na vakcinu kao na rešenje, nadali smo se da će sa dostupnošću vakcina konačno doći i kraj ove pandemije.

Malo kasnije susrećemo se i dalje sa istim problemom, ne možemo da putujemo, uz stalne veće ili manje “mere”,a u međuvremenu su iskrsle mnoge druge nedoumice koji na posredan ili neposredan način sprečavaju da se ovaj „problem“ tj. pandemija konačno završi. U ovom tekstu nećemo se baviti medicinskom stranom vakcinacije i samim virusom jer za to i nismo stručni, već ćemo pokušati da analiziramo pravni aspekt vakcinacije, moguća ograničenja prava i damo odgovore na sporna pitanja same vakcinacije ali i eventualno rešenje sa istog stanovišta za nastale probleme. U međuvremenu i u našem pravnom sistemu su izvršene izmene u skladu sa postojećom situacijom – Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti (“Sl. glasnik RS”, br. 15/2016, 68/2020 i 136/2020), pa samim tim sudata veća ovlašćenja državi u delovanju, koja nameću i pitanja zakonitosti određenih postupanja (obavezne imunizacije, zatim ograničenja prava licima koja ne prime vakcine kao akt diskriminacije itd.). Ono što autor ovog teksta vidi kao najveći problem imunizacije jeste odgovornost za posledice, nuspojave istih, sličnosti i razlike sa lekovima kao takvim(i njihovim posledicama), pa ćemo odgovor i na to pitanje pokušati da damo, ali zbog obimosti same teme, sve ovo biće obrađeno u više odvojenih komentara.U prvom komentaru obrađujemo temu diskriminacije.

Ustavna i zakonska zabrana diskriminacije

Ono što se javlja kao nedoumica i mogući problem sa početkom vakcinacije jeste davanje povlastica licima koju su vakcinisana, tj. ograničavanje određenih prava (ulazak u određene objekte, pozorišta,kafiće, banke, izlazak ili ulazak u zemlju, ograničenje putovanja – covid pasoši), onih koja to nisu. Ovakva praksa je već ustanovljena u nekim zemljama koje su vodeće u stopi vakcinacije ili su već masovno vakcinisale većinu svog stanovništva- npr. Izrael.Mi se nećemo baviti uređenjem i pravnim sisitemima drugih zemalja, već ćemo pokušati da damo odgovor iz perspektive našeg pravnog sistema. Da li je ovakvo postupanje opravdano, zakonito i da li je ovakvo ograničavanje prava protivustavno ili je pak dozvoljeno i opravdano s obzirom na pandemiju?

Pođimo od pre svega od Ustava kao najvišeg pravnog akta:

“Ograničenja ljudskih i manjinskih prava

Član 20.

Ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava.

Dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može se smanjivati.

Pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni su da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava.

Zabrana diskriminacije

Član 21.

Pred Ustavom i zakonom svi su jednaki.

Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.

Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Ne smatraju se diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima.”

I definicije predviđene Zakonom o zabrani diskriminacije:

“Izrazi “diskriminacija” i “diskriminatorsko postupanje” označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima (u daljem tekstu: lična svojstva);

Oblici diskriminacije

Član 5.

Oblici diskriminacije su neposredna i posredna diskriminacija, kao i povreda načela jednakih prava i obaveza, pozivanje na odgovornost, udruživanje radi vršenja diskriminacije, govor mržnje i uznemiravanje i ponižavajuće postupanje.

Neposredna diskriminacija

Član 6.

Neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj.

Posredna diskriminacija

Član 7.

Posredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, stavlja u nepovoljniji položaj aktom, radnjom ili propuštanjem koje je prividno zasnovano na načelu jednakosti i zabrane diskriminacije, osim ako je to opravdano zakonitim ciljem, a sredstva za postizanje tog cilja su primerena i nužna.

Teški oblici diskriminacije

Član 13.

Teški oblici diskriminacije su:

1. izazivanje i podsticanje neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti po osnovu nacionalne, rasne ili verske pripadnosti, jezika, političkog opredeljenja, pola, rodnog identiteta, seksualnog opredeljenja i invaliditeta;

2. propagiranje ili vršenje diskriminacije od strane organa javne vlasti i u postupcima pred organima javne vlasti;

3. propagiranje diskriminacije putem javnih glasila;

4. ropstvo, trgovina ljudima, aparthejd, genocid, etničko čišćenje i njihovo propagiranje;

5. diskriminacija lica po osnovu dva ili više ličnih svojstava (višestruka ili ukrštena diskriminacija);

6. diskriminacija koja je izvršena više puta (ponovljena diskriminacija) ili koja se čini u dužem vremenskom periodu (produžena diskriminacija) prema istom licu ili grupi lica;

7. diskriminacija koja dovodi do teških posledica po diskriminisanog, druga lica ili imovinu, a naročito ako se radi o kažnjivom delu kod koga je pretežna ili isključiva pobuda za izvršenje bila mržnja, odnosno netrpeljivost prema oštećenom koja je zasnovana na njegovom ličnom svojstvu.”

Kao što vidimo, svim građanima je pre svega zajemčena jednakost u pravima. Diskriminacija je zabranjena i ustavom i zakonima, ali je dozvoljena u specijalnim slučajevima(kao izuzetak od pravila).

Diskriminacija kao dozvoljeni izuzetak

Ustav daje mogućnost da se zakonima ograniče zajemčena prava, ali samo u dopuštene svrhe i u određenom obimu, a i sami državni organi koji sprovode ova ograničenja moraju voditi računa o odnosu svrhe, obima i prirode ograničenja sa samim zajemčenim pravima. Zakoni koji bliže regulišu ovu oblast npr. Zakon o zabrani diskriminacije(“Sl. glasnik RS”, broj 22/2009) i Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti (“Sl. glasnik RS”, br. 15/2016, 68/2020 i 136/2020), bi bili relevantni i za propisana ograničenja.

Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti propisano je da COVID 19, zarazna bolest, nad kojom se sprovodi epidemiološki nadzor i protiv kojih se primenjuju mere sprečavanja i suzbijanja zaraznih bolesti. Republičke programe za sprečavanje i suzbijanje, kao i odstranjivanje i iskorenjivanje određenih zaraznih bolesti, u skladu sa zakonom i obavezama utvrđenim međunarodnim ugovorima koje priprema Zavod, u saradnji sa zavodima, odnosno institutima za javno zdravlje, referentnim zdravstvenim ustanovama i Republičkom stručnom komisijom za zarazne bolesti, a na predlog Ministarstva nadležnog za poslove zdravlja donosi Vlada.

U cilju sprovođenja programa za sprečavanje i suzbijanje, kao i odstranjivanje i iskorenjivanje određenih zaraznih bolesti Ministarstvo na predlog Zavoda i uz saglasnost Republičke stručne komisije za zarazne bolesti osniva stručna tela (grupe, komitete i dr.), u skladu sa zakonom.

Sprovođenje mera u cilju sprečavanja i suzbijanja, kao i odstranjivanja i iskorenjivanja određenih zaraznih bolesti određuje se posebnim programima, planovima i stručno-metodološkim uputstvima, u skladu sa zakonom.

Ovde ćemo sada prikazati i propisane izuzetke, kao mogući osnov za pomenuto diskriminatorno ponašanje.

• -Treba poći od važnosti i svrhe ograničenja, prirode i obima ograničenja, odnosa ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava.

• -Takođe, ključno je obratiti pažnju i na pojmove “diskriminacije” i “diskriminatorskog postupanja”kao svakog neopravdanog pravljenja razlike ili nejednakog postupanja, odnosno propuštanja (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način.
• Diskriminacija je zabranjena, osim ako je takvo postupanje opravdano zakonitim ciljem, a sredstva za postizanje tog cilja su primerena i nužna.

• -Postoji i mogućnost neravnopravnog postupanja države a radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju(dakle lica koja su već diskriminisana) sa ostalim građanima, ali ovaj izuzetak nećemo razmatrati jer mislimo da nema mesta primeni u našem slučaju(odnosno važi isto što ćemo navesti i za prethodna dva slučaja, pa nema razloga da se posebno razmatra).Ovde ćemo dati i malo obrazloženje. Vakcinisani bi bili neopravdano diskriminisani u smislu da moraju da trpe ograničenja i mere, a imuni su na uzrok(covid 19), pa se smatralo da bi onda država mogla da njima da sva prava, međutim zaboravlja se da i van kategorije vakcinisanih je moguće steći imunitet.

Da li se ovim propisanim izuzecima u Ustavu i zakonu mogu obuhvatiti moguća(najavljena) postupanja i ograničenja prava? Mogu se uočiti tri ključna pojma za razrešenje ove dileme, a to su: odnos ograničenja i svrhe, da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava i opravdanost diskriminacije(nejednakog postupanja). Pokušaćemo da davanjem odgovora na ova pitanja rešimo i ove nedoumice.

Sprečavanje daljeg širenja virusa kao cilj diskriminacije

Ovde ćemo morati se delom dotaći i statističkih podataka i zvaničnih podataka medicinske struke (u najmanjoj mogućoj meri), kako bismo izvukli zaključke vezane za diskriminaciju.

Ako uzmemo za cilj i svrhu globalno sticanje imuniteta od 60-70%, što bi značilo i kraj pandemije on je potpuno opravdan i opšteprihvaćen.Međutim, ovde je svrha ograničenja i diskriminacije, motivacija tj. davanje prednosti vakscinisanim licima, kako bi se što više građana vakcinisalo i doprinelo sticanju tog imuniteta, ali postoji i drugi uži cilj dikriminacije, a to je sprečavanje daljeg širenja virusa.

Prvo je bitno objasniti kako se stiče imunitet? Koliko je meni poznato, vakcinacijom, kada se preleži bolest, a jedan mali procenat stanovništva je otporan na isti i bez prethodne dve mogućnosti. To bi značilo da ova lica(koja imaju imunitet) moraju biti tretirana podjednako sa vakcinisanim licima, pa bi dokaz o tome(npr. dokaz o antitelima ili sl.) i vakcinaciji bili i ravnopravni dokazi. Ostatak stanovništa lica jesu lica koja nisu bolesna i ona koja jesu zaražena, a što se gleda u zadatom trenutku. Lica koja su zdrava dokazuju to negativnim PCR testom ili dvonedeljnom izolacijom(što se može koristiti samo u određenim situacijama zbog dugog trajanja izolacije).

Dakle, može se zaključiti da je opravdano nejednako postupanje(ograničenje prava) samo prema bolesnim licima (u potrebnom trenutku) i to u opravdanom cilju sprečavanja daljeg širenja bolesti. To znači da sva druga lica sa potrebnim dokazima moraju biti ravnopravna. To se odnosi na sve moguće diskriminacije u smislu ugostiteljskih objekata, koncerata, utakmica, i svih drugih mogućih ograničenja prava u smislu dokaza i obuhvata stanovništva.

Kovid pasoši i putovanja

Šta su kovid pasoši i od čega se sastoje? Osim imena i prezimena vakcinisane osobe, ovi (digitalni) dokumeti će verovatno imati naziv države iz koje dolazi, naziv vakcine koju je primio, datum vakcinisanja, serijski broj vakcine i bar kod za očitavanje podataka, ali i druge podatke(dokaze) na osnovu kojih se utvrđuje da lice nije zaraženo tj. da ima antitela.

Ako uzmemo putovanje u druge zemlje sa nekim dokazom (sa ili bez kovid pasoša) kao realan budući izvestan događaj, mora se naglasiti da bi svi navedeni dokazi (negativan PCR test, potvrda o imunitetu, potvrda o vakcinaciji ili dvonedeljni karantin) bili relevantni da se spreči širenje zaraze, a da bi onda svako drugo suženje obima dokaza bilo diskriminišuće bez osnova za druga lica koja takođe ne mogu da šire virus.

Sticanje kolektivnog imuniteta kao cilj diskriminacije

Kao što smo već rekli, sticanje kolektivnog imuniteta u potrebnom procentu bi po proceni relevantnih stručnjaka dovelo do kraja pandemije. Ako ovo uzmemo kao krajnji i svrsishodni cilj, da vidimo kako to utiče na opravdanost ograničenja prava. Pre svega treba naglasiti da opet što se tiče dokaza i obuhvata stanovništva važi sve isto kao prethodno navedeno. Ovde se traži modus gde bi “nagrađivanje” (davanje povlastica i pravljanje razlike kao diskriminacije), dovelo do veće motivacije ljudi za vakcinaciju u delu onih koji su neodlučni. Nezakonito bi bilo svako pravljenje razlike i ograničenje prava koja su kao takva već garantovana Ustavom i zakonom za sva lica koja nisu zarazna. I sami događaji, koncerti itd. samo za vakcinisane bili bi diskriminišući i to neopravdano za one koji nisu zarazni ili bolesni. Svako nejednako postupanje i ograničenje prava jeste krajnje sredstvo u izuzetnim okolnostima zato je i inkriminisano kao necivilizacijska tekovina koja se izuzetno dozvoljava. Ovde je to naročito bitno jer kao što smo videli, uvek kod diskriminacije treba dati odgovore na pitanje da li je ispravan cilj, da li je opravdano, ali i da li je moguće da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava? Ovde bi to svakako bio slučaj, jer je moguće nagraditi deo ljudi a da se drugi ne ograničavaju u zagarantovanim pravima(eventualno u najavaljenom nejednakom postupanju u odnosu na vakcinisane davanjem sume novca i pravima koja su viša od zakonom propisanih- bolovanje). Treba naglasiti da ovakva mogućnost(diskriminacije) nije predviđena posebnim zakonom – Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, već samo samo čl. 33. istog, propisana mogućnost određivanja preporučene i vanredne obavezne imunizacije.

Takođe, da li postoje drugi načini za postizanje ovog cilja, a da se ne zasnivaju na različitom postupanju i davanju prednosti? Šta sprečava ljude da se vakcinišu, kada su već vakcine dostupne? Nesigurnost, nepostojanje podataka o posledicama istih, odgovornost za eventualnu štetu(posledice). Ukoliko bi nadležni organi izneli zvanične podatke koje bi potpisalo odgovorno lice i organ, sa statistikom negativnih posledica i eventualnom određivanju odgovornosti (države) za eventualne negativne posledice vakcina, ne samo da bi to verovatno bilo jeftinije nego i propagiranje vakcinacije i nagrađivanje vakcinisanih bi bilo suvišno, a samim tim i diskriminatorno postupanje ne bi bilo potrebno. Takođe, zašto nije propisana obavezna vakcinacija bez diskriminišućih mera? O ovom problemu bavićemo se detaljnije u drugim tekstovima vezanim za vakcinaciju.

Zaključna razmatranja

Kako se zajedno sa bolešću i opasnošću od iste istovremeno uvode mere za suzbijanje zaraze moramo biti svesni i naših zagarantovanih prava Ustavom i zakonom koja se ne mogu ograničiti.

Još jednom treba podvući da bi opravdano diskriminisana lica bila jedino ona koja su bolesna u zadatom potrebnom trenutku(u vezi sa cijem sprečavanja širenja zaraze), dok bi sva druga lica sa relevantnim dokazom morala da budu ravnopravna, tj. svako pravljenje razlike i davanje neopravdane prednosti nekima od njih bi bilo diskriminišuće.

Kod cilja dostizanja kolektivnog imuniteta eventualno opravdano bi bilo dati povlastice i nagraditi grupu ljudi u pravima višim od zakonskog minimuma ili u novcu samo ako ne postoji drugi način da se ovaj cilj postigne tj. na drugi način motivišu ljudi za vakcinaciju ili podigne svest ljudi, uz napomenu da posebnim Zakonom(Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti) nije propisana mogućnost ograničenja Ustavnih prava kod preporučene vakcinacije.

Ovde svakako treba ostaviti kao otvorena i brojna pitanja i nedoumice na koje još uvek nema odgovora, na koje ćemo isti tek možda kasnije dobiti a koja takođe mogu uticati na zakonitost i ustavnost navedenih diskriminatornih postupanja. Da li lica koja su vakcinisana prenose virus? Šta će biti ako zadati opravdani ciljevi budu dostignuti a i dalje bude postojao virus tj. i dalje se prenosi uprkos merama, da li bi onda ovakvo diskriminišuće postupanje bilo opravdano? Ako vakcinacija nije obavezna čemu onda diskriminacija(kao necivilizacijska tekovina) ili ako je vakcinacija rešenje zašto nije propisana kao obavezna?

Izvor: Izvodi iz propisa preuzeti su iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.