Računi za struju – šta je sporno?

Trenutno se podigla velika medijska buka oko „neispravnih“ decembarskih računa za utrošenu električnu energiju. Traži se utvrđivanje odgovornosti, ostavke, smene… Međutim, sve to što se trenutno dešava su dnevno-politička prepucavanja i sakupljanje političkih poena. Problem je mnogo veći i sistemski.
Ovde se nećemo baviti time da li naplata pretplate za Javni servis RTS sme i može da ide preko računa za električnu energiju. Nije od velikog značaja za ovu temu ni da li je stanje utrošene električne energije tačno očitano, niti da li su brojila ispravna, to su sve pojedinačni slučajevi (ma koliko ih bilo), koji se isto tako rešavaju. Nije bitno ni što je promenjen softver za obračun, jer svaki softver radi samo ono što mu se zada. Čak ni period očitavanja koji je u konkretnom slučaju malo produžen (preko mesec dana), nije sporan, postoji metodologija koja bi trebala da spreči da krajnji kupac bude oštećen.
Nećemo komentarisati čak ni stavku u računu „troškovi javnog snabdevača“, pretpostavićemo da ih ima. Tu je jedino sporna činjenica da je objavljeno da je raspisan tender za nove uređaje koji bi smanjili trošak štampanja računa, ali niko nije rekao da će stavka „troškovi javnog snabdevača“, koja podrazumeva troškove očitavanja stanja, štampe i slanja računa, biti umanjena zbog toga. Takođe ni stavka „obračunska snaga“ (šta god to bilo) nije sporna, postoji i mora se plaćati. Jedino, što nikome, nikada, neće biti potpuno jasno zbog čega. Ograničeni smo u jednovremenom uključenju uređaja (opterećenju mreže) automatskim osiguračima, znači nije to neka kazna ili naknada za prekomerno opterećenje mreže. Plaćamo zato što imamo potencijal iako, realno, jer je tehnički nemoguće, mrežu nikada nećemo opteretiti maksimalno? Čak se nećemo baviti ni „naknadom za OIE – obnovljive izvore energije, koja se plaća po osnovu Uredbe o načinu obračuna i načinu raspodele prikupljenih sredstava po osnovu naknade za podsticaj povlašćenih proizvođača električne energije (“Sl. glasnik RS”, br. 8/2013). Podsećanja radi, navedena uredba je doneta na osnovu člana 59. Zakona o energetici („Sl. glasnik RS“, br. 57/2011, 80/2011-ispravka, 93/2012 i 124/2012), kojim su predviđene podsticajne mere za korišćenje obnovljivih izvora za proizvodnju električne energije, koje obuhvataju obavezu otkupa električne energije od povlašćenog proizvođača po određenim cenama u periodu važenja obaveze otkupa električne energije kao i preuzimanje balansne odgovornosti. Tu je jedino sporno što sredstva za podsticaj (kao i uvek) obezbeđuju krajnji kupci plaćanjem posebne naknade za podsticaj koja se plaća uz račun za pristup prenosnom, odnosno distributivnom sistemu i posebno se iskazuje. Tako, mesečni račun za “utrošenu” električnu energiju čak i kada se ne utroši nijedan KW, iznosi par stotina dinara. U redu, neka vrsta fiksnih troškova i pretplate za pristup sistemu mora da postoji, ali ovoliko?
Nećemo se čak obazirati ni na komičnu situaciju, kod uspostavljanja sistema EPS snabdevanja, kada su dugovi potrošača preneti u novi sistem a pretplate nisu, jer se to navodno nije moglo bez posebnog zahteva i saglasnosti potrošača. Da li se ovde možda svesno računalo na odustanak većine potrošača u odnosu na manje (u zbiru velike) iznose zbog gužvi na šalterima EPS? Ali ni to nije tema.
Međutim, ovde se ne bavimo ničim od navedenog. Kod računa za utrošenu električnu energiju već dugo postoji nezakonitost na koju niko ne obraća pažnju. Govorimo o načinu na koji se iskazuje dug u ovim računima i tome šta on prouzrokuje.

1. Zastarelost potraživanja

Zakon o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989 -OUSJ, 57/1989 i “Sl. list SRJ”, br. 31/1993), (u daljem tekstu: ZOO), poznaje jedan institut koji se naziva „zastarelost“.
Šta je zastarelost? Zastarelost je stari pravni istitut, poznat u svim granama prava. Zastarelost proizlazi iz proteka vremena, kao značajne činjenice, koja, samostalno ili zajedno sa drugim pravnim činjenicama, proizvodi vrlo značajna pravna dejstva, koja se ogledaju u nastanku ili prestanaku određenih pravnih odnosa, odnosno prava.
U pravnoj nauci se govori o zastarelosti u širem smislu (praescriptio), i pod ovim pojmom se podrazumeva kako gubitna zastarelost, odnosnog zastarelost u užem smislu, ili zastarelost potraživanja (o kojoj će ovde biti reči), tako i dobitna zastarelost, koja se odnosi na održaj, kada se određena prava mogu steći na osnovu proteka vremena, s tim što je u tom slučaju potrebna i savesnost sticaoca. Od zastarelosti potraživanja treba razlikovati prekluziju (prekluzivni rokovi), koja se ogleda u gubitku, odnosno gašenju nekog prava usled proteka vremena. Sama zastarelost izvodi se iz logičke premise, da ako neko lice u dužem vremenskom periodu ne koristi neko svoje pravo, to znači da mu ono nije ni potrebno, a da bi reaktiviranje tog prava moglo izazvati više štete nego koristi, sa stanovišta trećih lica i šire društvene zajednice. Pomenućemo da zastrelost postoji i u materiji krivičnog prava, i to zastarelost krivičnog gonjenja (kada se učinioci dela ne mogu goniti za učinjeno delo posle proteka određenih rokova), zatim zastarelost izvršenja izrečene kazne (kada se izrečena kazna ne može sprovesti nakon proteka određenog vremena), itd.
Materija zastarelosti potraživanja detaljno je uređena ZOO, a neki posebni rokovi zastarelosti potraživanja, osim ovim zakonom, utvrđeni su i u drugim zakonima. U ZOO nije izričito data definicija pojma zastarelosti potraživanja. U pravnoj teoriji postoje različite, više ili manje obuhvatne definicije ovog pojma.
Prema članu 360. stav 1. ZOO, zastarelošću prestaje pravo (misli se na poverioca) zahtevati ispunjenje obaveze od dužnika. Zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze, a sud se ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik nije na nju pozvao (član 360. st. 2. i 3. ZOO). Polazeći od navedenog, zastarelost potraživanja bi se negde mogla definisati kao uslovni način gašenja obligacije (ako se ispune zakonski uslovi: neaktivnost poverioca, protek vremena i prigovor dužnika).
Treba posebno istaći da kod primene ovog instituta ne prestaje samo pravo iz određenog obligacionog odnosa, već samo pravo da se zahteva ispunjenje obaveze, odnosno ostvarenje tog prava, što dovodi do toga da se obaveza ne može izvršiti (naplatiti) prinudnim putem. Nastupanjem zastarelosti, to pravo u stvari, prelazi u domen prirodne (naturalne) obligacije. Član 369. ZOO kaže da kad zastari glavno potraživanje zastarela su i sporedna potraživanja, kao što su potraživanja kamata, troškova, ugovorne kazne (pravilo da sporedna potraživanja dele sudbinu glavnog potraživanja – accessiorium sequitur principale). Napominjemo, sporedna potraživanja su ovde nabrojana primera radi, a ne taksativno.
U članu 370. ZOO izričito se propisuje da se pravila (odredbe) o zastarelosti ne primenjuju u slučajevima kad su u zakonu određeni rokovi (prekluzivni rokovi) u kojima treba da se podigne tužba ili da se izvrši određena radnja pod pretnjom gubitka prava (gore pomenuta prekluzija).

Činjenice od značaja za zastarelost potraživanja

Kako se zastarelost vezuje za protek vremena, od presudnog značaja za tok i nastupanje zastarelosti su:
– Početak toka zastareolsti – trenutak u vremenu od koga rokovi potrebni za zastarelost počinju teći. Obično se vezuju za neki događaj (dan dospelosti obaveze, dan nastanka štete, itd) ili za određeni datum ukoliko su određeni propisom;
– Zastoj zastarelosti – vreme kada zastarelost ne teče iz određenih razloga predviđenih propisima (potraživanja prema i između određenih lica, postojanje nesavladivih prepreka itd). Nakon otklanjanja uzroka zastoja vreme počinje teći ponovo, s tim što se do tada proteklo vreme računa. Pravnim poslom se ne može odrediti da zastarelost neće teći neko vreme;
– Prekid zastarelosti – situacija kada se tok zastarelosti prekida iz određenih razloga (recimo u slučaju priznanja duga, podizanja tužbe, prenova i sl.). Nakon prekida rok zastarelosti počinje teći iznova a vreme do tada proteklo se ne računa u zakonom određeni rok za zastarelost. Samo pozivanje dužnika, pismeno ili usmeno, da obavezu ispuni, nije dovoljno za prekid zastarevanja (član 391. ZOO);
– Rok zastarelosti – vremenski period potreban za nastupanje zastarelosti, koji je određen zakonom. Pravnim poslom ne može se odrediti duže ili kraće vreme zastarelosti od vremena određenog zakonom;
– Nastupanje zastarelosti – zastarelost nastupa kad protekne poslednji dan zakonom određenog vremena;
– Prigovor zastarelosti – kod zatarelosti potraživanja nije dovoljno da je protekao rok za zatarelost već i da se dužnik na nju pozove. Državni organi ne paze po službenoj dužnosti na zastarelost potraživanja;
– Uračunavanje vremena prethodnika – kod zatarelosti potraživanja u vreme koje je zakonom određeno za zastarelost računa se i vreme koje je proteklo u korist dužnikovih prethodnika. U slučaju promene dužnika, koja može nastati kako usled univerzalne (npr. nasleđivanje), tako i singularne sukcesije (npr. preuzimanje duga), obaveza ostaje identična, pa pravni sledbenik ranijeg dužnika može istaći poveriocu sve prigovore koje je mogao istaći i njegov prethodnik, uključujući i prigovor zastarelosti.
Vidimo da je kod glavnih elemenata zastarelosti isključena autonomija volje, i da su oni su strogo određeni zakonom. Dakle, zastarelošću prestaje pravo zahtevanja ispunjenja obaveze a ona nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze, i to je mogućnost koju dužnik može iskoristiti, a na koju sud ne pazi po službenoj dužnosti.

Rokovi i tok zastarelosti

Ovde se nećemo baviti opštim (10 godina) ni drugim posebnim rokovima zastarelosti. Fokusiraćemo se na dva slučaja koja imaju veze sa temom.
Član 374. ZOO kaže da međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora u prometu robe i usluga kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarevaju za tri godine, te da zastarevanje teče odvojeno za svaku isporuku robe, izvršeni rad ili uslugu.
ZOO u članu 378. st. 1. tač. 1 predviđa i poseban jednogodišnji rok zastarelosti za potraživanje naknade za isporučenu električnu i toplotnu energiju, plin, vodu, za dimničarske usluge i za održavanje čistoće, kad je isporuka odnosno usluga izvršena za potrebe domaćinstva.
U stavu 2. navedenog člana decidno je navedeno da zastarevanje teče iako su isporuke ili usluge produžene.
Zakon o porezu na dodatu vrednost (“Sl. glasnik RS”, br. 84/2004, 86/2004-ispr., 61/2005, 61/2007, 93/2012 i 108/2013) kaže da su predmet oporezivanja PDV isporuka dobara i pružanje usluga (promet dobara i usluga) koje poreski obveznik izvrši u Republici uz naknadu, u okviru obavljanja delatnosti. Promet dobara, u smislu člana 4. ovog zakona, je prenos prava raspolaganja na telesnim stvarima licu koje tim dobrima može raspolagati kao vlasnik. Dobrima se smatraju i voda, električna energija, gas i toplotna energija. Dalje, prema članu 14. ovog zakona koji definiše vreme prometa dobara, a u slučaju koji nas interesuje, promet dobara nastaje danom očitavanja stanja primljene vode, električne energije, gasa i toplotne energije koje vrši isporučilac, u cilju obračuna potrošnje.

Dospelost obaveze

Zastarelost za novčane obaveze (koje nas ovde interesuju) prema članu 361. ZOO počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije šta drugo propisano. Znači, zastarelost počinje teći onda kada obaveza dospe za plaćanje, odnosno narednog dana od dana u kome je potraživanje dospelo. Dospelost potraživanja određuje se na različite načine, pri čemu ne postoji neko opšte pravilo. U našem pozitivnom zakonodavstvu (poreski i drugi fiskalni propisi, obligacije itd.), nije jasno definisan ovaj pojam, čak možemo reći da je to urađeno na prilično konfuzan način i da se vrši poistovećenje pojma “dospeća” i “roka za plaćanje. Recimo, Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji (”Sl. glasnik RS”, br. 80/2002, 84/2002, 23/2003, 70/2003, 55/2004, 61/2005, 61/2007, 20/2009, 53/2010, 101/2011, 2/2012-ispr., 93/2012, 47/2013 i 108/2013), u članu 65. stav 1., definiše dospelost, pa kaže da utvrđeni porez dospeva za plaćanje u roku propisanom zakonom. Prema izloženom, kako je to malo nespretno formulisno, dospevanje obaveze je “proces” koji traje do isteka roka za plaćanje. Nesporno je jedino da dospelost neke obaveze podrazumeva da se može zahtevati njeno plaćanje, i preduzeti prinudna naplata po proteku roka za izmirenje iste.
U računima EPS snabdevanja navedeno je da, citiramo: “Iznos računa dospeva za plaćanje do datuma navedenog na računu”. Dakle, da zaključimo, kako je u računima EPS ostavljen rok za plaćanje do određenog datuma, zastarelost kod računa za utrošenu električnu energiju počinje teći prvog sledećeg dana posle roka naznačenog za plaćanje obaveze.
Šta sve gore navedeno ustvari znači? Znači to, da za kategoriju domaćinstava, potraživanje za utrošenu električnu energiju zastareva za godinu dana, a za privredu za tri godine, počev od isteka označenog roka za plaćanje, i da posle tog perioda ne bi moglo biti naplaćeno ako se dužnik pozove na zastarelost.

2. Računi EPS snabdevanja

Kakvi su računi EPS snabdevanja i prethodnih firmi isporučilaca električne energije (EDB i ostale u sistemu EPS)? Ovo govorimo uz izvesnu ogradu jer nismo još videli “nove” račune, ali po objašnjenju objavljenom u medijima, princip je isti, samo su stavke malo jasnije iskazane. Po ovim računima zastarelost nikada ne može nastupiti, jer isporučilac stalno u dug po računu za prethodni mesec sabira i ukupan prethodni dug (sa kamatama), i izdaje račun na objedinjeni iznos. I tako, nikada nemamo obavezu stariju od mesec dana. To jednostavno nije zakonito. Kod kontinuiranih isporuka dobara, račun se izdaje za određeni period, i svaka obaveza po svakom izdatom računu je samostalna. Računi za utrošenu električnu energiju moraju se izdavati za protekli obračunski period (mesečno a najviše za 3 meseca), pa bi tako trebalo računati i rokove zastarelosti, te primenjivati rok od godinu dana ili tri godine, u zavisnosti od kategorije potrošača. Ali, kako se dugovanja u njhovom sistemu računa prenose u naredni period, do otpočinjanja roka zastarelosti nikad i ne dolazi, jer se stalno ispostavlja uvećani račun i rok obnavlja. Jedino u slučaju trajnog isključenja sa elektromreže, konačnog obračuna i tužbe sudu, može eventualno doći do zastarelosti, ukoliko se utuži celokupan iznos. Tu bi onda teklo zastarevanje za potraživanja utvrđena sudskom odlukom.
Na računima EPS snabdevanja za kategoriju domaćinstva, imamo iskazane: stavku I, koja predstavlja – Obračun za utrošenu električnu energiju za obračunski period, dalje stavku II – Radio-televizijska pretplata koja je nebitna za naše razmatranje, i na kraju tog dela imamo I + II – Ukupno zaduženje za obračunski period. To sve nije sprono.
Sporan je deo gde se iskazuje, zaduženje za električnu energiju (dug za obračunski operiod), pa posle njega “Kamata” i “Svega”. Kamata inače može ići samo na obaveze koje nisu plaćene u roku, znači stari dug (za prethodne obračunske periode). Na kraju je iskazana stavka UKUPNO ZA UPLATU, koja sabira novi dug, stari dug, kamatu i oduzima evidentirane uplate. Na kraju u uputstvu za plaćanje stoji da se plati iznos naveden u “UKUPNO ZA UPLATU”, a ne kako bi trebalo iznos naveden u “UKUPNO ZADUŽENJE ZA OBRAČUNSKI PERIOD”, jer je to račun za konkretan mesec. Na taj način se potpuno nezanonito vrši prenov, jer potrošač pristaje na takav obračun ukoliko ne podnese reklamaciju u roku od 8 dana od dana prijema, odnosno nečinjenjem faktički priznaje dug.
Dalje, kao što smo već rekli kad zastari glavni dug za obračunski period automatski zastareva i kamata na njega, jer sporedna potraživanja dele sudbinu glavnog potraživanja.
Ovde, kod kamate, postoji još jedna ozbiljna nezakonitost. ZOO u članu 277. predviđa da se zatezna kamata duguje kada dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze. Ta kamata se plaća po stopi utvrđenoj zakonom, što je trenutno Zakon o zateznoj kamati („Sl. glasnik RS“, br. 119/2012). Upravo ova kamata je iskazana u računima za električnu energiju. Mađutim, član 279. ZOO izričito zabranjuje anatocizam, tj. kamatu na kamatu (podsetimo da je to bio jedan od uzroka donošenja novog zakona o zateznoj kamati), jer predviđa da na dospelu, a neisplaćenu zateznu kamatu ne teče zatezna kamata, izuzev kad je to zakonom određeno. Na iznos neisplaćene kamate može se zahtevati zatezna kamata samo od dana kad je sudu podnesen zahtev za njenu isplatu (znači kada se utuži ceo iznos duga zajedno sa kamatom). I ako logički posmatrate, šta je drugo ako ne kamata na kamatu, slučaj kada se na stari dug obračuna kamata, pa iskaže novi kumulativni iznos, pa na to sve ponovo obračuna kamata i tako u nedogled. Nebitno je čak, ni da li se ta kamata računa samo na dug (u korist EPS), a ne i na iznos pretplate (u korist potrošača), šta nije jasno iskazano u računu.
Računi za poslovne korisnike su u biti isti (malo drugačije stavke), samo im nedostaje stavka za RTV pretplatu, koja se plaća po posebnom računu koji se posebno i dostavlja. Znači da se poseban račun za to može ispostaviti i da to nije tehnički neizvodljivo.
Opravdanje za ovakvo ponašanje EPS svakako ne može biti, praksa koja se sprovodi decenijama, a koja je bila uslovljena fizičkim očitavanjem koje je vršeno jednom ili dva puta godišnje. Potrošači su tada plaćali pretplatu, pa po izvršenom očitavanju dobijali konačan obračun za određeni period. Sada se očitavanja vrše mesečno. Znači i račun mora biti mesečni. U njemu pored objašnjenja stavki, mora jasno da bude iskazan tačan iznos za obračunski period koji treba da bude plaćen, bez mogućnosti izbora iznosa koji će biti uplaćen od strane potrošača. Opravdanje nije ni pretplata za Javni servis RTS (koja takođe potpada pod jednogodišnji rok zastarelosti) jer se ona, recimo, može ispostaviti na posebnom računu koji bi bio dostavljan uz račun za električnu energiju. Takođe, ni predviđeni popusti za uplatu u roku nisu problem. Problem ne predstavlja ni slučaj kada EPS sa dužnikom sklopi ugovor o otplati duga na rate, reprogramu duga i sl. Taj dug sa kamatom mora biti jasno iskazan i odvojen od novih mesečnih računa. Nebitno je čak, da li po takvim ugovorima, deo tog duga ulazi u mesečnu obavezu ili je to posebna obaveza, to je stvar metodologije. Inače, ta varijanta je predviđena članom 393. ZOO, pa kada je prekid nastao priznanjem duga od strane dužnika, a poverilac i dužnik su se sporazumeli da izmene osnov ili predmet obaveze, novo potraživanje zastareva za vreme koje je određeno za njegovu zastarelost. Problem je što se i takav ukupan dug do tog trenutka obračunava na navedeni sporan način.

Da li je moguće drugačije?

JKP “INFOSTAN” iz Beograda, npr., iako objedinjuje naplatu po više osnova, ima i obračun popusta i iskazivanje duga po prethodnim računima, pa je opet račun potpuno ispravan. U tim računima je jasno označeno za koji mesec je račun, i jasno su iskazane stavke. Postoji stavka T1 – Dug po rešenjima o izvršenju za obaveze (neplaćene) sa kamatom (iznosi koji su u postupku prinudne naplate, a nisu pokrenute parnice ili uloženi prigovori), dalje stavka T2 – Obaveze (neplaćene) za koje nije pokrenut postupak prinudne naplate, stavka T3 – Stanje tekućih obaveza sa uplatama evidentiranim do označenog datuma. Dalje je stavka T4 – Za uplatu, u okviru koje je naveden broj računa, sa mestom i datumom izdavanja i tačno navedenim datumom dospeća, sa jasno iskazanim obračunom po stavkama (neto zaduženje plus PDV sa ostvarenim popustima). Postoje i stavke koje pokazuju zbir obaveza, T5, T6, ali su nebitne, jer su samo kumulativni prikazi a ne obaveza. Račun se plaća priloženom uplatnicom koja glasi na tačan iznos za određeni mesec. Praksa ovog preduzeća je (upravo zbog roka zastarevanja) da utužuju (ustvari sprovode prinudnu naplatu) korisnike kada se ne plati 6 i više računa. Kamata kao i rok zastarelosti potraživanja teče za svaki račun pojedinačno, od dana dospeća.
Takođe, kompanije koje vrše usluge telefonije (Telekom Srbija, Telenor, VIP), takođe izdaju ispravne i jasne mesečne račune, koji su još jednostavniji. Stavke su (sa varijacijama naziva) naknada, saobraćaj, ostale usluge i sl. sa jasno iskazanom osnovicom, PDV kao i ostvarenim popustima. Tu takođe postoji odštampana uplatnica sa tačnim iznosom za određeni mesec.
Račun za utrošenu električnu energiju mora biti isti takav. Zbog čega bi EPS bio izuzetak? Ovakvom praksom se osim nezakonitog obračuna i naplate iznosa kamate koji iako nominalno mali, u zbiru (u odnosu na svakog potrošača i na ceo sistem) prave enormne cifre, podstiče i neažurnost službi koje vrše naplatu. Kada bi imali rok, više bi se trudli da naplate potraživanje. S druge strane, uredne platiše su uvek u nepovoljnijem položaju i nisu motivisani da plaćaju u roku, jer one koji ne plaćaju niko ne goni, a benefiti za uredno plaćanje su mali. A upravo od tih urednih platiša zavisi opstanak sistema.
Na kraju, reći ćemo i ovo. U praksi se pre nekoliko godina, desio slučaj da je Opštinski sud u unutrašnjosti u više od 1000 okončanih sudskih postupaka po tužbama EPS-a protiv građana zbog neplaćenih računa za struju, uvažio prigovor o zastarelosti dugovanja starijih od godinu dana i priznao samo ona za poslednju godinu. Nažalost, to nikoga nije podstaklo da preispita sistem, već je nastavljeno po starom.