Koliko je zaista umanjenje penzija i plata zaposlenih u javnom sektoru?

U „Sl. glasniku Republike Srbije“, br. 116/2014  od 27. oktobra 2014. god.objavljena su dva zakona kojima je dat okvir za najavljeno umanjenje penzija i plata zaposlenih u javnom sektoru, i to:

– Zakon o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava;

– Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija.

Navedeni zakoni su stupili na snagu 28. oktobra 2014. god.

Kada se navedeni zakoni pročitaju neke stvari se nameću za razmišljanje. Podsetićemo,  u medijima je najavljeno smanjenje od 10% neto iznosa plata i penzija, odnosno  takvo obećanje su dali predstavnici Vlade. Autor ovog komentara nije ekonomski stručnjak, ali jeste za tumačenje pravnih normi i uz tu ogradu daje ovu analizu. Nešto tu jednostavno nije logično.

 1. Umanjenje penzija

Krenućemo od Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija kao jednostavnijeg (i to uslovno, jer je  samo kraći po tekstu).

Ovim zakonom uređen je način isplate penzija koje isplaćuje Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje počev od isplate penzija za mesec novembar 2014. godine, a prema zamisli predlagača zakona u cilju očuvanja finansijske održivosti penzijskog sistema u Republici Srbiji.

Isplate penzija izvršene u skladu sa ovim zakonom smatraju se konačnim a isplata penzija na način utvrđen ovim zakonom primenjuje se na zatečene i buduće korisnike penzija.

Korisnici penzija čija je visina penzije određena u skladu sa zakonom, podeljeni su u nekoliko grupa, prema neto iznosu penzije koji primaju. Pretpostavljamo da se radi o neto iznosu primanja korisnika na ime penzije jer to nigde nije navedeno decidno, ali logika stvari upućuje na to.

Dakle, korisnici penzija  manjih od 25.000 dinara, ukoliko dobro razumemo nameru zakonovdavca nisu „pogođeni“ ovim umanjenjem, jer se nigde i ne pominju.

Korisnici penzija čija je visina penzije veća od 25.000 dinara podeljeni su u dve grupe. Penzije će se isplaćivati u iznosu koji se dobija:

• za korisnike penzija čija je visina penzije veća od 25.000 dinara, a manja od 40.000 dinara –  tako što se od ukupne visine penzije odbija iznos koji se dobija množenjem koeficijenta od 0,22 sa razlikom između ukupne visine penzije i 25.000 dinara;
• za korisnike penzija čija je visina penzije veća od 40.000 dinara –  tako što se od ukupne visine penzije odbija zbir iznosa koji se dobija množenjem koeficijenta od 0,22 sa 15.000 dinara i iznosa koji se dobija množenjem koeficijenta od 0,25 sa razlikom između ukupne visine penzije i 40.000 dinara.

Kako su dobijeni ovi koeficijenti i kako oni predstavljaju 10% umanjenja,  autoru teksta nije uopšte jasno.

Evo prostih računica radi pojašnjenja.

Ako uzmemo penziju u neto iznosu od 30.000 dinara, ona podleže umanjenju, po prvoj varijanti.

Ako bi je prosto umanjili za 10% (3.000 din.) dobili bi neto iznos za isplatu od 27.000 din.  Ali namera zakonodavca, kako protumačismo nije bila da „dira“ u iznose manje od 25.000 din.  jer je upotrebljena formulacija „sa razlikom između ukupne visine penzije i 25.000 dinara“. Znači, umanjenje se odnosi samo na iznos od 5.000 dinara koji predstavlja tu razliku.

Iznos od 500 dinara je 10% od 5.000 din., znači penzija bi nakon umanjenja trebala biti isplaćena u neto iznosu od 29.500 dnara. Ali ako primenimo zakonsku metodologiju pa iznos razlike od 5.000 dinara pomnožimo koeficijentom od 0,22    dobićemo 1.100 dinara, znači 22% umanjenja na razliku,  ili oko 3,66% na ceo neto iznos penzije.  A što je penzija veća i iznos razilke je veći, te u konačnom zbiru umanjenje daje veći procenat, pa kod penzije od 40.000 din. umanjenje je 8,25% (3.300 din.) na ceo neto iznos.

Znači umanjenje svakako nije 10%, niti na razliku (gde je 22%) niti na ceo iznos gde varira od 3,66% do 8,25%.

S druge strane, ako uzmemo penziju u neto iznosu od 50.000 dinara, ona podleže umanjenju, po drugoj stopi. Ako bi je prosto umanjili za 10% (5.000 din.) dobili bi neto iznos za isplatu od 45.000 din.  Ali ako primenimo zakonsku metodologiju pa iznos od 15.000 dinara pomnožimo koeficijentom od 0,22    dobićemo 3.300 dinara, znači 22% umanjenja na razliku do 40.000 din., kao prvi deo formule. Drugi deo formule dobijamo tako što iznos od 10.000 din. koji predstavlja razliku između 40.000 i 50.000 din. množimo sa 0,25, te dobjemo iznos umanjenja na taj deo od 2.500 din. ili 25% na taj deo. Ukupno umanjenje bi bilo zbir ta dva iznosa, znači 5.800 din. što iznosi 11,6% na ceo iznos neto penzije od 50.000 din. ili 23,2% na iznos preko 25.000 koji podleže umanjenju, ako dobro pratimo nameru zakonodavca. Sa većom penzijom, ovi procenti se povećavaju, pa su kod penzija od 100.000 dinara 18,3 na ukupan iznos ili  24,4% na na iznos preko 25.000 koji podleže umanjenju.

Ovo je sve samo gruba računica, ali je tačna.

Znači iznos umanjenja penzija nije 10% na neto primanje, već varira (i veći i manji) i progresivno raste. Jedino što daje makar kakav smisao je objašnjenje da  je zakonodavac u vidu imao prosek od 10% na ukupnu bruto sumu za isplatu penzija, pa tako prilagođavajući elemente došao do ovih koeficijenata, odnosno pošao od toga da se mora  uštedeti 10% od bruto sume.

2. Umanjenje plata zaposlenih u javnom sektoru

Kod penzija je bar sve jasno, umanjenje nije 10% (već manje ili veće), ali će bar svaka penzija  isplaćivana do sada biti isto umanjena.   Kod umanjenja plata zaposlenih u javnom sektoru, postoji ogroman problem, koji će kao rezultat verovatno imati i različite stope i iznose umanjenja kod različitih poslodavaca u okviru javnog sektora a za, do sada primane, identične neto iznose .

Idemo redom, da predstavimo zakonsko rešenje i izvršimo analizu.

Zakonom  o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava  privremeno se uređuju osnovica, odnosno vrednost radnog časa, vrednost boda i vrednost osnovne zarade, za obračun i isplatu plata, odnosno zarada kao i drugih stalnih primanja, izabranih, imenovanih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika javnih sredstava, s ciljem očuvanja finansijskog sistema u Republici Srbiji i sistema plata i zarada u javnom sektoru. Tako kaže zakon.

Ovaj zakon se primenjuje počev od obračuna i isplate plata, zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava za mesec novembar 2014. godine.

Korisnici javnih sredstava na koje se zakon odnosi,  su:

1) direktni i indirektni korisnici budžetskih sredstava Republike Srbije;

2) organizacije za obavezno socijalno osiguranje i korisnici sredstava tih organizacija;

3) direktni i indirektni korisnici budžetskih sredstava lokalne vlasti u smislu zakona kojim se uređuje budžetski sistem;

4) javna preduzeća osnovana od strane Republike Srbije, odnosno lokalne vlasti u smislu zakona kojim se uređuje budžetski sistem, kao i pravna lica osnovana od strane tih javnih preduzeća;

5) pravna lica nad kojima Republika Srbija, odnosno lokalna vlast ima direktnu ili indirektnu kontrolu nad više od 50% kapitala ili više od 50% glasova u organima upravljanja, druga pravna lica u kojima javna sredstva čine više od 50% ukupnih prihoda ostvarenih u prethodnoj poslovnoj godini;

6) javne agencije i druge organizacije na koje se primenjuju propisi o javnim agencijama ili su pod kontrolom Republike Srbije, odnosno lokalne vlasti.

Odredbe zakona primenjuju se i na obračun i isplatu zarada i drugih stalnih primanja u Narodnoj banci Srbije. Znači ceo javni sektor, uz ogradu da se odredbe zakona ne primenjuju se na korisnike javnih sredstava koji su osnovani međunarodnim ugovorom, kao ni na korisnike javnih sredstava u kojima se plate i druga stalna primanja utvrđuju u skladu sa međunarodnim ugovorom. Znači, opet su izuzeti oni sa najvećim primanjima, ali o tome nećemo ovde raspravljati.

U skladu sa članom 3. ovog zakona, platom se smatra zarada zaposlenog kod korisnika javnih sredstava utvrđena u skladu sa zakonom koji uređuje radne odnose, odnosno plata izabranog, imenovanog i postavljenog lica i zaposlenog kod korisnika javnih sredstava utvrđena u skladu sa zakonima koji uređuju plate u državnim organima, organima lokalne vlasti, organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja i javnim službama.

Osnovna neto plata prema ovom zakonu  je proizvod koeficijenta i osnovice za obračun i isplatu plate, odnosno osnovna zarada po ugovoru o radu zaključenom u skladu sa zakonom koji uređuje radne odnose, umanjena za porez i doprinose za obavezno socijalno osiguranje koji se plaćaju iz zarade u skladu sa zakonom.

Drugim stalnim primanjem kod korisnika javnih sredstava, u smislu zakona, smatra se naknada za rad izabranog, imenovanog i postavljenog lica i savetnika i posebnog savetnika funkcionera u organima Republike Srbije i lokalne vlasti, kao i direktora, odnosno upravnika ili drugog rukovodioca korisnika javnih sredstava, koji nije zasnovao radni odnos kod korisnika javnih sredstava, naknada za rad članova organa upravljanja i nadzora kod korisnika javnih sredstava, kao i naknada za rad u stalnim i povremenim radnim telima, radnim grupama, savetima i komisijama, kod korisnika javnih sredstava, utvrđena posebnim propisima i opštim i pojedinačnim aktima i finansirana iz sredstava tog ili drugog korisnika javnih sredstava, koja u sebi sadrži porez i pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Drugo stalno neto primanje, u smislu zakona, je drugo stalno primanje umanjeno za porez i pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje.

Zakonom je precizirano (član 4.) da su ništave su odredbe opšteg ili pojedinačnog akta (osim pojedinačnog akta kojim se plata povećava po osnovu napredovanja) kojima se povećavaju osnovice, koeficijenti i drugi elementi, odnosno uvode novi elementi, na osnovu kojih se povećava iznos plata i drugog stalnog primanja kod korisnika javnih sredstava, donet za vreme primene ovog zakona.

Umanjenje je propisano članom 5. zakona, gde se kaže da se osnovica za obračun i isplatu plata kod korisnika javnih sredstava, utvrđena zakonom, drugim propisom ili drugim opštim i pojedinačnim aktom, koji je u primeni na dan donošenja ovog zakona, umanjuje se za 10%.

Zaposleni čija je osnovna neto plata pre početka primene ovog zakona za puno radno vreme bila niža od 25.000 dinara zadržava svoju neto platu a ukoliko bi se primenom umanjene osnovice u smislu ovog zakona utvrdila osnovna neto plata niža od 25.000 dinara, tom zaposlenom se za puno radno vreme isplaćuje osnovna neto plata u iznosu od 25.000 dinara.

Zaposlenom koji radi sa nepunim radnim vremenom, plata se utvrđuje srazmerno njegovom radnom vremenu, a umanjenje se utvrđuje srazmerno umanjenju plate koju bi ostvario za puno radno vreme, za mesec za koji se vrši isplata.

Članom  6. propisano je da se druga stalna primanja u neto iznosu umanjuju za 10%.

Od umanjenja se izuzimaju druga stalna primanja u neto iznosu nižem od 25.000 dinara a ukoliko bi se primenom umanjenja utvrdilo drugo stalno primanje u neto iznosu nižem od 25.000 dinara, to primanje se isplaćuje u iznosu od 25.000 dinara.

Umanjenje vrši korisnik javnih sredstava koji je isplatilac drugog stalnog primanja.

Članom  7. zakona propisana je obaveza za korisnike javnih sredstava, kojima se umanjuje planirani iznos sredstava za plate, odnosno iznos za dotacije organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja, kao i korisnike javnih sredstava koji su isplatioci drugih stalnih primanja,  da u roku od tri dana od dana izvršene konačne isplate plata za određeni mesec na račun propisan za uplatu javnih prihoda Republike Srbije uplate razliku između ukupnog iznosa plata obračunatih primenom osnovice koja nije umanjena u smislu ovog zakona sa uračunatim doprinosima koji se isplaćuju na teret poslodavca i ukupnog iznosa plata obračunatih primenom umanjene osnovice u smislu ovog zakona sa uračunatim doprinosima koji se isplaćuju na teret poslodavca, odnosno uplate razliku između ukupnog iznosa drugog stalnog primanja koji nije umanjen i ukupnog iznosa drugog stalnog primanja koji je obračunat sa umanjenjem u smislu ovog zakona.

Obavezu uplate sredstava ima i Narodna banka Srbije. Ova obaveza ne odnosi se na direktne i indirektne korisnike budžetskih sredstava Republike Srbije i organizacije za obavezno socijalno osiguranje i korisnike sredstava tih organizacija.

Javno preduzeće osnovano od strane Republike Srbije dužno je da prilikom overe obrasca za obračun i konačnu isplatu zarada dostavi ministarstvima nadležnim za način i kontrolu obračuna i isplate zarada u javnim preduzećima dokaz o uplaćenom iznosu  gore navedene razlike. Javno preduzeće osnovano od strane lokalne vlasti dužno je da prilikom overe obrasca za obračun i isplatu zarada dostavi nadležnom organu lokalne vlasti dokaz o uplaćenom iznosu  gore navedene razlike za to javno preduzeće i pravna lica osnovana od strane tog javnog preduzeća. Nadležni organ lokalne vlasti je dužan da jednom mesečno, a najkasnije do 10. u mesecu za prethodni mesec dostavi ministarstvima nadležnim za način i kontrolu obračuna i isplate zarada u javnim preduzećima izveštaj o izvršenim uplatama.

U slučaju da javno preduzeće ne izvrši obavezu dostave dokaza o  uplati , ministarstva neće izvršiti overu obrasca za obračun i isplatu zarada, dok se ta obaveza ne izvrši. U slučaju kad obavezu nisu izvršili korisnici javnih sredstava čiji je osnivač lokalna vlast, ministar nadležan za poslove finansija će na predlog ministarstva nadležnog za način i kontrolu obračuna i isplate zarada u javnim preduzećima rešenjem privremeno obustaviti prenos transfernih sredstava iz budžeta Republike Srbije, odnosno pripadajućeg dela poreza na zarade i poreza na dobit pravnih lica jedinici lokalne vlasti, dok se ta obaveza ne izvrši.

Članom 9. propisana je obaveza za Vladu da, u roku od 15 dana od dana stupanja na snagu zakona, uskladi propise i druge akte koji se odnose na osnovice, a čiji je donosilac, sa odredbama zakona.

U istom roku člana treba uskladiti i druge opšte ake kojima je utvrđena osnovica za obračun i isplatu plata kod korisnika javnih sredstava na koje se ti propisi i opšti akti odnose, kao i  Uredbu o postupku privremene obustave prenosa pripadajućeg dela poreza na zarade i poreza na dobit pravnih lica autonomnoj pokrajini, pripadajućeg dela poreza na zarade gradu Beogradu, odnosno prenosa transfernih sredstava iz budžeta Republike Srbije jedinici lokalne samouprave („Službeni glasnik RS”, broj 49/2013). Samo kao napomena, u vreme pisanja ovog komentara, navedeni rok je već prošao a nijedno usklađivanje (koliko je poznato autoru) nije urađeno, jer nijedna izmena nije objavljena u „Sl. glasniku RS“, što se jedino računa.

Predviđene su i novčane kazne za prekršaje za pravna lica koja su korisnici javnih sredstava i odgovorna lica u njima,  ako ne izvrši umanjenje plata i drugih stalnih primanja u skladu sa zakonom ili  ne izvrši obavezu uplate  obračunate razlike. Nadzor nad primenom ovog zakona vrši ministarstvo nadležno za poslove finansija a Inspekcijski nadzor vrše nadležne inspekcije.

Prelaznim i završnim odredbama propisano je da Zakon o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru („Službeni glasnik RS”, broj 108/2013) prestaje da važi 1. novembra 2014. godine ali  da, kod korisnika javnih sredstava koji do 1. novembra 2014. godine nisu isplatili plate i druga stalna primanja za mesec oktobar 2014. godine i ranije mesece, Zakon o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru primenjivaće se i posle 1. novembra 2014. godine, zaključno sa isplatom plate odnosno drugog stalnog primanja za mesec oktobar 2014. godine.

Bez dublje analize, ovde ćemo dati samo jednu opasku. O problematičnostima primene Zakona o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru smo već više puta pisali, ali podsetićemo da se taj zakon primenjivao na isplate posle njegovog stupanja na snagu, bez obzira kada je iznos koji se isplaćuje zarađen, a sada će se posle ukidanja i dalje primenjivati na iznose koji su zarađeni u mesecima njegovog važenja bez obzira kada se isplata vrši. Najblaže rešeno, čudan princip. Kako god, oni kojima plate inače kasne, biće višestruko oštećeni.

Dakle, ne ulazeći u ekonomsku opravdanost ni efekte ovakvog zakona, fokusiraćemo se na tehničke aspekte njegove primene.

Prvo, ako je autor komentara dobro razumeo, mada je pomalo nejasno u samom zakonu, plate i naknade se umanjuju i vrši se isplata istih u umanjenom iznosu ali se razlika koju predstavlja to umanenje vraća u Budžet kao što je to bilo po Zakonu o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru („Službeni glasnik RS”, broj 108/2013). Ova sredstva bi onda bila javni prihod. Znači, da se šaljivo izrazimo, ponovo „presipanje iz šupljeg u prazno“, odnosno isplata iz Budžeta  da bi se isti ponovo punio vraćanjem.

Podsetićemo da postoji Zakon o utvrđivanju maksimalne zarade u javnom sektoru („Sl. glasnik RS“, broj 93/2012) koji se primenjuje od 29. septembra 2012. god.  i da on nije menjan niti ukinut. Ako već takav propis postoji, zašto se, recimo, nije išlo na izmene postojećeg  ili donošenje novog zakona kojim bi se pored zarada obuhvatila sva primanja u javnom sektoru i bolje definisala ta materija? Ovako nam se čini da se i dalje radi dupli posao, što zahteva vreme i resurse (ljudske pre svega). Prvo se iz budžeta isplaćuju sredstva za isplatu prihoda u javnom sektoru pa se onda vrši obračun umanjenja i sredstva vraćaju u budžet. Propisivanjem jasnih pravila u vezi visine prihoda u javnom sektoru , i još važnije, osnova za njihovu isplatu,  ne bi bilo ovog besmislenog kruga i dodatnog posla za sve.

Ali, možemo i potpuno da zanemarimo logiku kad vršimo analizu korisnosti, pretpostavićemo da je negde možda ima (iako je autor komentara ne vidi).

Mnogo veći problem sa ovim zakonom je što nema jasne metodologije obračuna, što je napisan po sistemu  „može da bude a i ne mora da znači“.

Sam zakon u članu 1. kaže da se njim privremeno se uređuju osnovica, odnosno vrednost radnog časa, vrednost boda i vrednost osnovne zarade, za obračun i isplatu plata, odnosno zarada kao i drugih stalnih primanja, izabranih, imenovanih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika javnih sredstava, s ciljem očuvanja finansijskog sistema u Republici Srbiji i sistema plata i zarada u javnom sektoru. Upotrebljena je formulacija  „osnovica, odnosno vrednost radnog časa, vrednost boda i vrednost osnovne zarade“. Pitanje je, šta se konkretno od toga umanjuje na zakonom propisan način.

Podsetićemo, član 5. zakona kaže da se osnovica za obračun i isplatu plata kod korisnika javnih sredstava, utvrđena zakonom, drugim propisom ili drugim opštim i pojedinačnim aktom, koji je u primeni na dan donošenja ovog zakona, umanjuje se za 10%.

Ono što je problem, što ne postoji jedinstvena metodologija za obračun niti utvrđivanje osnovice u javnom sektoru.

Negde ona može biti određena ugovorom o radu, kao konkretan iznos (što recimo  važi za privatni sektor) a negde se odrećuje putem elemenata koji je čine.

Na šta hoćemo da ukažemo? Na to, da će od tumačenja elemenata koji se umanjuju i meodologije obračuna koja je različita od službe do službe, biti dobijani različiti iznosi i procenti umanjenja.

Zakon o radu (“Sl. glasnik RS” broj 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014), na koji se poziva, u čl. 106. kaže da se zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade. Isti zakonu članu 105. kaže da se zarada sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu a  da se pod zaradom smatra  zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade.

Na obračun primanja u javnom sektoru utiče još nekoliko propisa. Na primer   Zakon o platama državnih službenika i nameštenika (“Sl. glasnik RS”, broj 62/2006, 63/2006-ispr., 115/2006-ispr., 101/2007, 99/2010, 108/2013 i 99/2014), kojim se uređuju  plate, naknade i druga primanja državnih službenika i nameštenika,  kaže da se osnovna plata određuje množenjem koeficijenta sa osnovicom za obračun i isplatu plata. Ko su državni službenici i nameštenici propisuje Zakon o državnim službenicima (”Sl. glasnik RS”, br. 79/2005, 81/2005-isp., 83/2005-isp., 64/2007, 67/2007-isp, 116/2008, 104/2009 i 99/2014).

S druge strane, Zakon o platama u državnim organima i javnim službama ( “Sl. glasnik RS”, br. 34/2001, 62/2006-dr.zakon, 116/2008-dr.zakon, 116/2008-dr. zakon i 92/2011, 99/2011-dr.zakon, 10/2013, 55/2013 i 99/2014) uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja  predsednika Republike, te predsednika i članova  Narodne skupštine, članova Vlade, sudija Ustavnog suda, drugih izabranih lica i imenovanih, postavljenih i zaposlenih lica u ministarstvima, posebnim organizacijama, sudovima, javnim tužilaštvima, Republičkom javnom pravobranilaštvu, organima za prekršaje i u službama Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade i Ustavnog suda, dalje izabranih, postavljenih i zaposlenih lica u organima i organizacijama teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave,  zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, kao i zaposlenih u organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja, izuzev zaposlenih u Fondu za socijalno osiguranje vojnih osiguranika. Primanja pripadnika Vojske uređena su drugim propisima.  Prema navedenom zakonu,  plate izabranih, imenovanih i postavljenih lica i  navedenih kategorija zaposlenih utvrđuju se na osnovu  osnovice za obračun plata,  koeficijenta,  dodatka na platu i  obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate. Pored nabrojanih elemenata, plate zaposlenih sadrže i deo plate po osnovu radnog učinka, gde se osnovna plata određuje  množenjem koeficijenta, osnovice za obračun plate i korektivnog koeficijenta.

Da ne ulazimo u dublju analizu, najprostije rečeno, kod svakog organa, službe, javnog preduzeća i sl. metodologija, odnosno formula za obračun plate je različita.

I zato se jednim propisom bez usaglašavanja sa ostalima jednostavno umanjenje ne može sprovesti a da bude sistemsko i jednako, onako kako je predstvaljeno, a pogotovo ne od 10% neto za sve.

Drugo i važnije, ako se kaže da se zakonom uređuje osnovica, odnosno vrednost radnog časa, vrednost boda i vrednost osnovne zarade, za obračun i isplatu plata, mora se dati neka formula, odnosno metodologija umanjenja da bi to imalo smisla. Jer, osnovica može biti određena kao jedna ukupna cifra a može biti dobijena od nekih elemenata. Na kraju, neće se isti iznos dobiti ako se umanjuje ukupno dobijena osnovica za recimo 10% ili ako se umanjuje jedan ili više njenih elemenata.  Recimo, hipotetički, jer ne znamo konkretne metodologije, da taj iznos posmatramo kao osnovicu koju čine neka vrednost boda pa onda u formulu ubacimo iznos radnog časa dobijen deljenjem osnovice sa brojem radnih sat u mesecu …. Malo zbunjujuće?

To je stvar matematike, jer neki iznos možemo posmatrati i kao zbir iznosa, a ponavljamo formule za obračun se razlikuju. Neto iznos koji se isplaćuje za mesec dana  rada čine i „minuli rad, topli obrok, regres“, te razni dodaci za radni učinak, korektivni elementi i druge naknade, a osnovice se dobijaju na razne načine. Koje od tih elemenata treba umanjiti za 10%, sve ili samo neke?

Kako god, mišljenja smo da će ovde od snalažljivosti pojedinih službi pri vršenju obračuna zavisiti i procenat umanjenja. Prema nepotrvrđenim saznanjima autora jedno minstrastvo je umanjilo vrednost boda, kako će drugi postupiti, ne znamo.

3. Umesto zaključka

Da li je sve ovo rezultat nečije namere ili neznanja? Da je u pitanju namera i da su  takav efekat pisci zakona zaista želeli, autor ovog teksta bi im jednostavno odao priznanje za pravno znanje i smisao za neverovatnu kombinatoriku i veštinu za pronalaženje rupa u sistemu. Ali, imajuću u vidu propise pisane u poslednje vreme, pogotovo tumačenja i postupanja prema Zakonu o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru,  koji je zajedno sa tumačenjima bio više puta predmet analize i dokazivana besmislenost i neprimenjvost pojedinih odredbi tog zakona, te kontradiktornost propisa sa samim sobom, ostaje bojazan je da je ovo ipak neznanje.

Ovde moramo da podvučemo, da ne bi bilo zabune oko toga i pogrešnog tumačenja namere autora, sve izneto u ovom tekstu  je vrednosni sud autora teksta i ništa drugo. Pitanja koja su postavljena jednostavno čekaju odgovor.

Zato za kraj, ponovićemo tezu, već toliko puta iznetu. I ovde je verovatno, kao i uvek, osnovni problem u neukosti (nedostatku formalnog pravnog, ali sve više se vidi i opšteg obrazovanja) pisaca propisa, nepoznavanju funkcionisanja pravnog sistema uopšte, a pogotovo domaćeg zakonodavstva. Jedna stvar je ideja o uređenju određenih društvenih odnosa, a sasvim druga pravnička redakcija teksta, koja ima svoja pravila (razumevanje, značenje pojmova, definicije, upućivanje, rokovi, primena…). Nijedan propis ne može postojati sam za sebe, već je deo nekog sistema i ne sme biti u koliziji sa drugim propisima, a njegove odredbe moraju biti jasne i primenjive. Ali, kod nas se po pravilu radi o nedovoljno promišljenim i brzopleto sporovedenim idejama, bez dovoljno znanja koje se tiče pisanja propisa i poznavanja pravnog sistema  Republike Srbije i bez usaglašavanja sa drugim propisima. O rešenjima u samom zakonu nije raspravljano, to je stvar za jednu posebnu, dublju analizu. Želja je kao i uvek da ukažemo na probleme koji se pojavljuju u praksi, a koji su pre svega rezultat svega navedenog. Logika stvari je i dalje, ako neki ekonomista ili lekar ili inžinjer ima ideju koju želi da sprovede u delo putem propisa, mora konsultovati iskusnog i obrazovanog pravnika koji će mu pomoći u pisanju teksta.