Šta je građanima bilo zabranjeno za vreme vanrednog stanja?

Ovaj tekst je u direktnoj vezi sa tekstovima „Vanredno stanje u Aveniji b.b“ i „Šta je bilo vanredno u proglašenom stanju?“ (takođe objavljeni na Pravnom portalu), sa kojima čini celinu, a gde sam se bavio vanrednim stanjem u Republici Srbiji (u daljem tekstu: RS), uvedenim zbog zarazne bolesti  COVID-19. 

Ni ovim komentarom nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu ili optužiti za nešto. Posredi su samo konstatacije i citiranje onoga što je negde napisano, onoga što stoji u propisima, što je neko izgovorio ili uradio, te postavljanje uopštenih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju  stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt (čak i kada je upotrebljena ironija odnosno sarkazam), dat u najboljoj nameri u cilju boljeg razumevanja propisa i poboljšanja našeg pravnog sistema.

Svi izrazi u tekstu upotrebljeni su rodno neutralno (podrazumevaju osobe oba pola) i generički.

Vanredno stanje na teritoriji RS je proglašeno 15. marta 2020. god. i to Odlukom o proglašenju vanrednog stanja ( „Sl. glasnik RS“, br. 29/2020). Od 16. marta 2020. god. počelo je propisivanje posebnih mera kojima se odstupa od zajemčenih prava, i to je činjeno Uredbom o merama za vreme vanrednog stanja ( „Sl. glasnik RS“, br. 31/2020, 36/2020, 38/2020, 39/2020, 43/2020, 47/2020, 49/2020, 53/2020, 56/2020, 57/2020, 58/2020 i 60/2020) – u daljem tekstu: Uredba o merama.

Vanredno stanje je ukinuto 6. maja 2020. god. Odlukom o ukidanju vanrednog stanja („Sl. glasnik RS“, br. 65/2020).

Ovde bih samo podsetio da  vanredno, ratno, niti bilo koje drugo stanje, ne suspenduju  pravni poredak, već obratno, Ustav Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 98/2006) i zakoni uređuju i ovakva stanja. A  Ustav u članu 202. kaže da su odstupanja od zajemčenih ljudskih i manjinskih prava u vanrednom i ratnom stanju dozvoljena samo u obimu u kojem je to neophodno.

U tekstovima „ Vanredno stanje u Aveniji b.b“ i „ Šta je bilo vanredno u proglašenom stanju?“  bavio sam se uopštenim pitanjima te nekim komičnim postupcima, time šta je i zašto uvedeno, da li se moglo bez vanrednog stanja, nadležnostima, kako je sve tehnički sprovođeno, povredama procedura i sl., , dok ću u ovom tekstu analizirati samo zabrane kretanja i okupljanja kao mere koje su najviše pogađale građane i izazvale najviše kontroverzi u postupanjima u praksi.

Idemo redom.

1. Kakva okupljanja su bila zabranjena?

Kako su mere pooštravane, strožijom Naredbom o zabrani okupljanja u Republici Srbiji na javnim mestima u zatvorenom prostoru („Sl. glasnik RS“, br. 39/2020) – u daljem tekstu: Naredba o zabrani okupljanja,  bila su zabranjena javna okupljanja na celoj teritoriji RS na javnim mestima u zatvorenim prostorima za više od pet lica istovremeno. Izuzetno, moglo se uz primenu preventivnih mera okupiti do 50 lica, ako okupljanje organizuje nadležni organ u cilju nesmetanog rada i preduzimanja mera za sprečavanje zaraze.  

E sad, problem je bilo kako je tumačeno ono na šta se zabrana odnosi, jer nikakvo pojašnjenje nije postojalo u samoj Naredbi o zabrani okupljanja niti je izdato neko uptstvo za postupanje.

Prodavnice i uslužne delatnosti su radile, jer Odlukom o ograničenju pružanja usluga u oblasti trgovine na malo, koje obuhvataju prodaju robe i vršenje usluga u trgovinskim centrima i lokalima u koje se ulazi iz zatvorenog prostora („Sl. glasnik RS“, br. 39/2020) bila je predviđena samo zabrana neposredne prodaje robe kupcima i neposredno vršenje usluga korisnicima usluga u trgovinskim centrima i sličnim objektima, te lokalima u koje se ulazi iz većeg zatvorenog prostora. Ali, i od te zabrane su bile izuzete trgovine na malo prehrambenim proizvodima, odnosno osnovnim životnim namirnicama i lekovima i medicinskim sredstvima, s tim što su morale da  primene sve preventivne mere u odnosu na zaposlene i kupce.  

Odlukom  o posebnim merama pružanja usluga u oblasti trgovine na malo, koja obuhvata prodaju hrane i pića u ugostiteljskim objektima i prodaju hrane za nošenje („Sl. glasnik RS“, br. 39/2020) bilo je predviđeno da oni koji obavljaju delatnosti trgovine na malo, te prodaju hranu i pića, nastavljaju sa radom uz primenu posebnih mera zaštite zaposlenih i korisnika usluga, a posluživanje hrane i pića gostima nije se smelo vršiti neposredno u zatvorenom prostoru i u prostoru bašti na otvorenom. Usluge posluživanja hrane i pića mogle su se vršiti preko dostavne službe ili preko šaltera bez ulaska u objekte.

Neke lokalne samouprave su odmah išle sa potpunom  zabranom rada ugostiteljskih objekata.

Kako god, vladala je poprilična konfuzija. U jednom gradu u unutrašnjosti su uhapšeni i procesuirani ljudi koji su se zatekli, odnosno radi renoviranja raspremali zatvoreni ugostiteljski objekat (koji nije radio), jer je to protumačeno kao okupljanje. U isto vreme kladionice rade nesmetano, jer Odluka o ograničenju organizovanja igara na sreću („Sl. glasnik RS”, br. 49/2020) kojom je zabranjen klasičan rad kladionicama (i dalje su radile elektronskim putem), doneta je tek 1. aprila 2020. god. Ono što je zanimljivo, klasičan rad kladionicama je dozvoljen (uz preventivne mere) ranije u odnosu na rad ugostiteljskim objektima. Prema ovome ispada da su igre na sreću osnov ekonomije ove države.

Takođe, na televizijama sa nacionalnom frekvencijom sve vreme idu rijaliti i drugi programi uživo, gde u jednoj prostorji, bez razmaka, jedno do drugog sedi na desetine ljudi. Neki su sedenje u vozilima poistovećivali sa okupljanjem u zatvorenom prostoru. A drugde je problem bio ako se u vozilu zateknu  tri ili više osoba, jer je bilo zabranjeno zadržavanje više od dva lica napolju. Dakle, sve se svodilo na nečiju slobodnu procenu i tumačenje, i na to koliko je hteo da se dodvori vrhu vlasti i trenira strogoću. Ovde ću samo da podsetim, tamo gde nema istovetnog postupanja u istim ili sličnim situacijama, nema govora o pravnoj sigurnosti niti „vladavini prava“.

Ovde moram podsetiti na to, da pravni sistem ne čini jedan propis, jer pravni poredak je jedinstven kako to  kaže Ustav u članu 4., a ponavlja i u članu 194. Ako nešto nije regulisano jednim propisom, ne znači da nije uopšte.  Pri tumačenju odredbi nekog propisa mora se uzeti u obzir šira slika, prvo, da li se radi o sistemskom, opštem ili  lex specialis propisu, da li se radi o prinudnom propisu, šta predviđaju odredbe Ustava, da li postoji kolizija sa drugim propisima itd., a kao najvažnije moraju se uzeti u obzir pravila struke i šta pravna nauka kaže o svemu navedenom. A mora se uzeti u obzir i šta pravna nauka kaže o tumačenju napisanih odredbi, inače materija koja se nekada izučavala na prvoj godini Pravnog fakulteta u okviru predmeta „Uvod u pravo“, te na pravno-biroteničkim smerovima u gimnazijama po „usmerernom obrazovanju” (predmet „Osnovi prava“). To su pravila koja je za prelaznu ocenu morao da zna svaki maturant gimnazije ili student prve godine prava. A ta pravila kažu, da se prvo se tumači jezički i gramatički (onako kako piše) a onda logički (veza) i idejno (šta je pisac propisa hteo da kaže). Kažu i da je zabranjeno tumačiti ono čega nema u propisu (nepostojeće odredbe) ili slobodno po nahođenju tumačiti postojeće odredbe (prilagođavati termine i izraze) ili podvesti  nešto drugo čega nema u propisu pod te odredbe. A pre svega kod tumačenja se mora veoma voditi računa, o jeziku i gramatici, značenju reči i upotrebi interpunkcijskih znakova.

I da podsetim na opšte pravilo u kaznenom pravu, da nema kaznenog dela niti kazne bez zakona. Krivični zakonik („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019)– u daljem tekstu: KZ, u članu 1. kaže da nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivična sankcija za delo koje pre nego što je učinjeno zakonom nije bilo određeno kao krivično delo, niti mu se može izreći kazna ili druga krivična sankcija koja zakonom nije bila propisana pre nego što je krivično delo učinjeno. A i Zakon o prekršajima („Sl. glasnik RS“, br. 65/2013, 13/2016, 98/2016-OUS, 91/2019-dr.zakon i 91/2019)– u daljem tekstu: ZOP, u članu 3. kaže da niko ne može biti kažnjen za prekršaj, niti se prema njemu mogu primeniti druge prekršajne sankcije, ako to delo pre nego što je bilo izvršeno nije bilo zakonom, ili na zakonu zasnovanom propisu predviđeno kao prekršaj i za koje zakonom ili drugim na zakonu zasnovanom propisu, nije propisano kojom vrstom i visinom sankcije učinilac prekršaja može biti kažnjen.

2. Za koga su važile zabrane kretanja?

Za vreme vanrednog stanja bile su propisane zabrane kretanja na javnim mestima, odnosno van stanova, prostorija i objekata za stanovanje u stambenim zgradama i izvan domaćinstva (okućnica), najpre Naredbom o ograničenju i zabrani kretanja lica na teritoriji Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 34/2020, 39/2020, 40/2020, 46/2020 i 50/2020) – u daljem tekstu: Naredba o zabrani kretanja. Onda je navedena naredba ukinuta i to je nadalje bio sadržaj mera iz Uredbe o merama. Zabrane kretanja počele su 18. marta 2020. god.  Ali, šta je uvedeno, za koja lica, od kada su važile zabrane… e to baš nije bilo najjasnije.

Ovde ću opet podsetiti na nešto. Ustav u članu 39. kaže da svako ima pravo da se slobodno kreće, a da se  sloboda kretanja može ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane. U konkretnoj situaciji sloboda kretanja nije bila ograničena zakonom, već podzakonskim aktom (naredbom pa potom uredbom). Doduše, Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti („Sl. glasnik RS”, broj 15/2016) – daljem tekstu: ZZSZB,  predviđa da ministar  zdravlja može doneti zabranu kretanja, i to uslovno možemo tumačiti kao ograničenje propisano zakonom, iako se tehnički vrši podzakonskim aktom na osnovu ovlašćenja iz zakona. Ali, zabrane kretanja o kojima govorimo nije donosio ministar zdravlja, već ministar unutrašnjih poslova, uz saglasnost ministra zdravlja, a potom Vlada uz supotpis predsednika (da se ne lažemo, praktično je odlučivao jedan čovek). Diskutabilno u najmanju ruku, bar po pitanju forme i nadležnosti, o čemu sam detaljno pisao u  tekstu „Šta je bilo vanredno u proglašenom stanju?“. Ali da zanemarimo i ovo.

Lično mi je sporna i upotreba izraza,  jer kretanje podrazumeva promenu lokacije, a šta ako se neko ne kreće već samo stoji van objekta stanovanja? Da, bilo bi jasnije da je rečeno da je zabranjen izlazak iz objekta i kretanje javnom površinom, ali neću cepidlačiti, jasno je da su u stvari bila zabranjena napuštanja stambenih objekata. Ali opet nije bilo ni jasno šta se podrazumeva pod javnim mestima, niti da li su oni koji stanuju u stambenim zgradama mogli da se šetaju po istim van svojih stanova (stepeništu, hodniku, zajedničkoj terasi, podrumu…), kao oni koji žive u kućama koji su mogli da budu u svojim dvorištima?

Kako god, u trenutku najstrožijih zabrana, neprekidno je bio zabranjen izlazak i kretanje starijim licima:

1) sa navršenih 65 i više godina života – u naseljenim mestima preko 5000 stanovnika;

2) sa navršenih 70 i više godina života – u naseljenim mestima do 5000 stanovnika.

Onda je starijim licima dozvoljen izlazak jednom nedeljno, od 04 do 07 h (prvo subotom pa petkom), a radi kupovine namirnica, pa im je kasnije odobreno i izlaženje utorkom, petkom i nedeljom, pa svim danima, u periodu od 18 do 01 h narednog dana, u trajanju od prvo 30 pa 60 minuta, u prečniku do 600 m udaljenosti od mesta stanovanja. Naknadno su se setili da od zabrane izuzmu starija lica koja su izabrana, postavljena ili zaposlena u državnom ili organu lokalne samouprave, ako je njihovo prisustvo potrebno za rad i ako dobiju dozvolu MUP. 

U trenutku najstrožijh zabrana, svim ostalim licima (mlađim od 65 godina) zabranjivan je izlazak i kretanje radnim danima u vremenu od 17 do 05 h narednog dana, i vikendom od petka od 17 h do ponedeljka do 05 h. Za vreme uskršnjih (za pravoslavce) praznika kretanje je neprekidno bilo zabranjeno tri dana.

Licima mlađim od  65 godina dozvoljavano je izvođenje kućnih ljubimaca u periodu od 23 do 01 h narednog dana, kao i subotom i nedeljom od 08 do 10 h (i na dane praznika), u trajanju od 20 minuta, najviše do 200 m udaljenosti od mesta stanovanja.

U vreme zabrane bilo je dozvoljeno kretanje osobama sa razvojnim smetnjama i autizmom, isključivo u pratnji jedne odrasle osobe (jednog roditelja ili staratelja) najviše do 200 m udaljenosti od mesta prebivališta, odnosno boravišta. Ali, treba reći da je to odobreno tek 15. aprila 2020. god., nakon mnogo apela, ali i to nije išlo glatko. Naime, prvo je rečeno da se to odnosi na decu sa ovim smetnjama, a onda se neko setio da takve probleme mogu imati i starije osobe, pa je uredba ponovo menjana. A  situacija sa izvođenjem kućnih ljubimaca bila je skoro komična. Na početku zabrane niko nije smatrao da i oni imaju fiziloške potrebe, potom im je dozvojen izlazak, pa ukinut, pa opet odobren pod gore navedenim uslovima.

Zabranjeno je bilo i kretanje u svim parkovima i javnim površinama namenjenim za rekreaciju i sport.

A izmenama iz „Sl. glasnika RS“, br. 58/2020, odnosno od 21. aprila 2020. god., rečeno je da se slepa, slabovida, gluva ili nagluva lica, te lica koja se usled postojanja sličnih oštećenja ne mogu kretati samostalno, mogu kretati u pratnji jednog pratioca, u vreme kada je izlazak lica dozvoljen. Ovo je bilo potpuno nejasno, da li se odnosilo na starija lica sa ovim problemima a u smislu obezbeđenja pratioca u vreme zabrane kretanja za ostale? To jedino ima smisla, jer ako jer reč o licima mlađim od  65 godina, oni su imali pravo na kretanje pa su imali kad i svi drugi. 

Ono što je bilo besmisleno je propisivanje „minutaže“ koju neko može da provede napolju, i merenje udaljenosti. Jer, kako se mogla izmeriti ta minutaža? A ako već propišete udaljenost, odredite parametre kako se meri (samo horizontalno na tlu ili visinski, vazdušnom linijom,  putanjom na tlu uključujući skretanja ili poluprečnikom).

Mere izolacije i izbegavanja socijalnih kontakata su po meni bile opravdane i razumne, i sa merama zabrane okupljanja i sl. se slažem. Ali, ovde ću postaviti jedno logično pitanje. Čemu su uopšte služile ovakve zabrane kretanja? Šta, virus COVID-19 više napada noću i vikendom? I čemu služi neprekidna zabrana izlaska starijima ako ih jednom nedeljno masovno okupljate u prodavnicama? Ako je poenta sprečiti kontakt, zašto nije zabranjena svaka vrsta okupljanja i bliskih kontakata van stambenih objekata, već izlasci uopšte?

Prema tekstu Naredbe o zabrani kretanja  a potom i Uredbe o merama, zabrane kretanja nisu se odnosile na:

1) zdravstvene radnike – sa licencom;

2) pripadnike MUP, Ministarstva odbrane (MO), službi bezbednosti i Vojske Srbije, koji su na zadatku;

3) lica kojima MUP izda dozvolu za kretanje,

4) fizička lica kojima je neodložno potrebna zdravstvena pomoć i najviše dva lica u pratnji tog lica;

5) članove posade (uključujući strance) teretnih motornih vozila, teretnih brodova, vozopratno osoblje železničkih vozila, posade i kabinsko osoblje vazduhoplova, kojima se obavlja međunarodni prevoz u drumskom, železničkom, vodnom i vazdušnom saobraćaju.

Onako kako je napisano (u naredbi pa potom u uredbi), od zabrana nisu bili izuzeti ni pripadnici komunalne milicije, niti inspekcija ni komunalnih službi. Da li je to greška ili namera, ostalo je nejasno. Nisu pomenutini pripadnici civilne zaštite,koja inače predviđena baš za za ovakve situacije. U redu, civilnu zaštitu možemo posmatrati kao deo vojske, jer prema  Zakonu o odbrani („Sl. glasnik RS”, br. 116/2007, 88/2009, 88/09-dr.zakon, 104/2009-dr.zakon, 10/2015 i 36/2018), ta služba se u vanrednom stanju organizuje i funkcioniše kao deo sistema odbrane. Pripadnici MUP, vojske i sl. su valjda lica zaposlena u navedenim službama, a jedina služba bezbednosti (kao posebna organizacija) je Bezbednosno-informativna agencija (BIA), prema  Zakonu o Bezbednosno-informativnoj agenciji („Sl. glasnik RS“, br. 42/2002, 111/2009, 65/2014-OUS, 66/2014 i 36/2018). Jer,  po Zakonu o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji („Sl. glasnik RS“, br. 88/2009, 55/2012-OUS i 17/2013), Vojnobezbednosna agencija (VBA) i Vojnoobaveštajna agencija (VOA) su organi uprave u sastavu MO koji obavljaju bezbednosno-obaveštajne poslove od značaja za odbranu i deo su jedinstvenog bezbednosno-obaveštajnog sistema. Ali, komunalne milicije su organi lokalnih samouprava, nisu u sastavu niti vojske niti policije.  A znamo da su preduzimali akcije u vezi zabrana kretanja (što je bilo medijski propraćeno), pa se pitam da li je MUP i njima izdavao dozvole?

Kako god, za kretanje tokom zabrane, za lica koja nisu lekari niti pripadnici MUP, MO, vojske i BIA, VBA i VOA (na zadatku), bila je potrebna je dozvola MUP. A da li su je svi imali? I u kom postupku je izdavana? Da li je i pripadanicima navedenih službi kada su bili van zadatka (recimo odlasku na i pri povratku s posla) bila potrebna nekakva dozvola? I da li je gore navedeno značilo da su zdravstveni radnici mogli da se slobodno kreću svuda i uvek, jer za njih nije rečeno da moraju biti na zadatku?

U pitanje dozvola za kretanje lica na „posebnim“ zadacima (bakljade i sl.) neću zalaziti.

Nije bilo potpuno jasno kako se podnose zahtevi i izdaje dozvola za ostala lica koja imaju potrebu za kretanjem u toku zabrane. Jer, sve što je objavljeno u vezi s tim bila su obaveštenja (i to na web sajtovima a ne u službenim glasilima), to nijednim propisom (ko, za koga, u kom postupku) nije bilo uređeno. Prvo je postojala instrukcija Ministarstva privrede da poslodavci zahteve za svoje zaposlene podnose (elektronskim putem) preko tog ministarstva. Onda se u medijima pojavila vest da dozvole izdaje Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike u saradnji sa MUP, a za poljoprivrednike to je trebalo da ide preko Uprave za zaštitu bilja. Onda je ispalo da se građani obraćaju zahtevom jedinici lokalne samouprave u mestu u  kojem žive, a jedinica dalje sprovodi proceduru sa navednim ministarstvima. Dakle, u jednu dozvolu uključene su najmanje tri službe, a izreka kaže, gde je mnogo babica … Da li je u vreme tehnologije (i e-upave o kojoj vlast toliko priča), ovo moglo biti jednostavnije rešeno?

I bilo bi dobro da je samo to bilo sporno, ali avaj, priča ide dalje. Izmenama Naredbe o zabrani kretanja iz „Sl. glasnika RS“, br. 50/2020, dodati su stavovi koji glase:

„U vreme kada je u skladu sa st. 1. i 2. ove tačke izlazak lica dozvoljen, zabranjuje se da se više od dva lica zajedno kreću ili zadržavaju na javnom mestu na otvorenom prostoru.

Zabrana iz stava 3. ove tačke ne odnosi se na roditelje sa maloletnom decom.ˮ.

Šta to sad znači? Ovako kako je napisano ispada da su roditelji sa maloletnom decom mogli da se kreću i okupljaju, praktično da mitinguju, organizuju druženja napolju?! Naravno da to nisu hteli reći, ali tako su napisali. Jer konkretna zabrana se odnosi i na kretanje i na zadržavanje. A ako bi terali „mak na konac“, i upotreba reči roditelj bez odrednice u vezi dece je sporna, jer roditelj je onaj koji ima dete,  i sad se postavlja pitanje, sa čijom decom neki roditelj može da bude napolju? Da li neko ko je roditelj može da šeta tuđe dete? U stvari, da bi sve bilo jasno, trebalo je reći da se zabrana ne odnosi na roditelje koji se kreću sa svojom maloletnom decom. A šta u slučaju da roditelj ne može da izvede svoje dete napolje (bolestan, odsutan npr.)? Zašto ne dozvoliti, tetki, stricu, ujaku, pa i komšiji, ako postoji potreba, da to učini? A šta sam decom koja su kod staratelja ili hranitelja?  Zato, ako bi gledali najcelishodnije rešenje trebalo je reći da se zabrana ne odnosi na roditelje sa sopstvenom maloletnom decom, staratelje ili hranitelje odnosno druga lica koja po odoborenju roditelja izvode decu.

Međutim, kada je ukinuta pomenuta naredba, i odredbe o zabrani kretanja inkorporirane u tekst Uredbe o merama, situacija je malo popravljena (ali ne u potpunosti), jer je rečeno da se navedena zabrana ne odnosi na maloletnu decu i njihove roditelje, staratelje i hranitelje, dok druga lica nisu pomenuta.

Ono što je svakako bilo besmisleno, navedena zabrana (onako kako je napisano) je važila i za osobe koje žive zajedno (za porodice). Jer, ako se zabrana kretanja ne odnosi samo na roditelje sa maloletnom decom, šta je važilo za ostale? Da li su zajedno mogli biti napolju roditelji sa punoletnom decom, te članovi porodice bilo kog uzrasta do 65 god? Oni su već zajedno unutra, kakav medicinski rizik je da budu i napolju?

Pomenuo sam da je dozvoljavano izvođenje kućnih ljubimaca za vreme trajanja zabrane kretanja u određenim periodima i pod određenim uslovima. Ali, ko je i kakvu životinju mogao da izvede napolje? Ko je to mogao činiti, jasno je, svako lice mlađe od 65 godina, ali šta je moglo da se izvodi, malo je zakučasto pitanje. Jer, šta je kućni ljubimac, kakva je to životinja?

Zakon o veterinarstvu (Sl. glasnik RS“, br. 91/2005, 30/2010, 93/2012 i 17/2019-dr.zakon), pod kućnim ljubimcima podrazumeva pse, domaće mačke, domaće ptice, male glodare, terarijumske, akvarijumske i druge životinje, koje se gaje ili drže za druženje, rekreaciju, zaštitu ili pomoć čoveku.

Zakon o dobrobiti životinja („Sl. glasnik RS“, br. 41/2009) tačkom 26) člana 5. daje definiciju, kućni ljubimac jeste svaka životinja koja se drži radi druženja. Prilično široka odrednica, a ostali članovi navedenog zakona ne sužavaju previše istu. Tačke 8) istog člana kaže da je divlja ona životinja čija vrsta, odnosno rasa nije nastala pod uticajem čoveka kao posledica ukrštanja, odnosno selekcije ili uzgojnih aktivnosti, a tačka 9) da je domaća ona životinja koju je čovek odomaćio i čiji opstanak zavisi od neposredne brige čoveka. Tačka 12) pod egzotičnom životinjom podrazumeva divlju životinju koja nije autohtona na teritoriji RS (što je opet široka odrednica s druge strane). Član 57. navedenog zakona kaže samo da se kućni ljubimci ne smeju držati, reprodukovati i koristiti za rad, odnosno vuču i nošenje tereta (osim rasa pasa koje su prilagođene i obučene za ovu namenu), te  ishranu, odnosno proizvodnju hrane, kože, krzna, i u druge komercijalne svrhe. A članom 58. tog zakona predviđeno je pod kojim se uslovima divlje i egzotične životinje mogu držati kao kućni ljubimci.

Dakle, prema zakonskoj odrednici, kućni ljubimac može biti svaka životinja, pa čak i divlje ili one koje se obično uzgajaju radi drugih namena, recimo ovca, svinja, kokoška itd. Prema zakonu, lokalne samouprave svojim aktima razrađuju ove odredbe, te propisuju način i uslove izvođenja kućnih ljubimaca na javne površine, a šta se smatra kućnim ljubimcem zavisi od umešnosti pisaca lokalnih propisa.

U Beogradu npr., prema Odluci o držanju domaćih životinja i kućnih ljubimaca na teritoriji grada Beograda („Sl. list grada Beograda“, br. 37/2011, 55/2011, 34/2014, 114/2016-dr.propis, 19/2017 i 109/2018),  kao kućni ljubimci tretirani su samo psi i mačke, a kao domaće životinje nabrojani su kopitari (konji, magarci, mazge i mule),  papkari (goveda, ovce, koze i svinje),  živina, kunići, golubovi i ništa drugo. Pomenuto je držanje egzotičnih životinja kao mogućnost, ali bez objašnjenja. I sad se postavlja pitanje, kao šta se smatra hrčak, kanarinac, papagaj ili akvarijumska ribica u Beogradu?

Drugi gradovi su malo bolje definisali ovu materiju, npr. prema Odluci o držanju domaćih životinja i kućnih ljubimaca na teritoriji grada Valjeva („Sl. glasnik grada Valjeva“, br. 2/2015-sveska 1, 9/2015-sveska 1 i 8/2019-dr.propis), kućni ljubimci su psi i mačke, ptice, mali glodari, terarijumske, akvarijumske i druge životinje koje se gaje ili drže za druženje, rekreaciju, zaštitu i pomoć čoveku.

Kako sam već rekao da vanredno stanje ne derogira pravni poredak, odredbe o kućnim ljubimcima i dalje važe, a izvođenje egzotičnih životinja na javne površine je decidno zabranjeno (tamo gde su se toga setili uopšte). Dakle, izvođenje risa, lisice, iguane, pitona, gekona i sl. nije dozvoljeno nikad, ni u redovnim uslovima. Ali, šta s mačkama? Da li je za vlasnike mačaka važilo da mogu da izvedu svoje ljubimce u vreme zabrane kretanja? Ili za vlasnike akvarijumskih ribica i hrčaka? Da li su oni mogli izneti svoje ljubimce napolje? Nekome je i to moglo da padne na pamet da čini. Podsetiću, odredba o tome je glasila (citat): „radi izvođenja kućnih ljubimaca, kretanje je, izuzetno, u vreme zabrane, dozvoljeno…“. Jer, nije rečeno na koje se kućne ljubimce odnosi a reč „izvođenje“ znači izlazak napolje, ali ne nužno i hodanje kućnog ljubimca sopstvenim nogama, kao recimo reč „šetnja“. Reč kretanje u navedenoj odredbi se odnosila na lica koja izvode kućne ljubimce, ali nije rečeno koliko osoba može biti u pratnji jednog psa. Viđao sam da jedna osoba šeta nekoliko pasa, ali i komične situacije kada čitava porodica šeta jednog psa (i to minijaturnog).

Da li je ovo dovoljno ilustrativno da se pokaže koliko je nomotehnika bitna?

3. Za kakva dela je kažnjavano?

Ono što jeste bilo jasno, nepoštovanje zabrane kretanja kažnjavano je kao krivično delo u skladu sa KZ,  ali i kao prekršaj. Jer, tako je decidno pisalo najpre u tekstu Naredbe zabrani kretanja a kasnije i Uredbe o merama.

To je značilo da su lica koja ne poštuju zabranu kretanja mogla biti kažnjena novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine za delo „Nepostupanje po zdravstvenim propisima za vreme epidemije“ iz člana 248. KZ. Ako uz to izvrše prenos zaraze mogu biti kažnjeni za delo „Prenošenje zarazne bolesti“ iz člana 249. KZ, za koje je takođe predviđena kazna do tri godine zatvora. A ako zbog navedenog nekom licu bude teško narušeno zdravlje, čini se delo „Teška dela protiv zdravlja ljudi“ iz člana 259. KZ i rizikuje se kazna zatvora od jedne do osam godina.

Novčana kazna za prekršaj u iznosu od 50.000 do 150.000 din. bila je najpre propisana Uredbom o prekršaju za kršenje Naredbe ministra unutrašnjih poslova o ograničenju i zabrani kretanja lica na teritoriji Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 39/2020) – u daljem tekstu: Uredba o prekršaju, a kasnije samom  Uredbom o merama.  

Ono što je važno, i u obe navedene uredbe je decidno navedeno da se za prekršaj nepoštovanja zabrane kretanja može pokrenuti i dovršiti prekršajni postupak, čak i u slučaju da je protiv učinioca pokrenut ili je u toku krivični postupak za krivično delo koje obuhvata obeležja tog prekršaja, bez obzira na zabranu iz člana 8. stav 3. ZOP. Ono što je zanimljivo da u MUP i Vladi izgleda ne znaju da postoje izmene ZOP nakon 2016. god, jer kažu (citat): „bez obzira na zabranu iz člana 8. stav 3. Zakona o prekršajima („Službeni glasnik RS”, br. 65/13, 13/16 i 98/16 – US)“. Sva sreća da izmene iz 2019. god. nisu pogađale član 8. jer tek bi tada imali spornu situaciju podložnu tumačenjima.

Znači imamo direktnu suspenziju pravila „Ne bis in idem“ (zabrana ponovnog suđenja u istoj stvari), odnosno da niko ne može biti procesuiran i kažnjen više puta za isto delo. Ono što je zanimljivo, nadležni istrajavaju na „dvostrukom“ kažnjavaju za navedene prekršaje, jer Zakon o važenju uredaba koje je Vlada uz supotpis predsednika Republike donela za vreme vanrednog stanja i koje je Narodna skupština potvrdila („Sl. glasnik RS“, br. 65/2020), predviđa da se na učinioce prekršaja propisanih uredbama donetih za vreme vanrednog stanja primenjuju odredbe tih uredaba i nakon ukidanja vanrednog stanja.

Ovde se neću baviti analizom ustavnosti i zakonitosti navedenog, to prepuštam Ustavnom sudu ako nađe za shodno da se bavi time (ovo treba shvatiti kao ironiju, jer dobro je poznat moj stav o radu i stručnosti pripadnika navedene institucije).

Neću se obazirati na „Skype suđenja“ prema Uredbi o načinu učešća optuženog na glavnom pretresu u krivičnom postupku koji se održava za vreme vanrednog stanja proglašenog 15. marta 2020. godine („Sl. glasnik RS”, br. 49/2020). Nešto drugo mi je okupiralo pažnju. Za ostvarenje bića krivičnog dela „Nepostupanje po zdravstvenim propisima za vreme epidemije“ iz člana 248. KZ,  preduslov je stanje epidemije. Jer, kažnjavanje je predviđeno za lice koje za vreme epidemije opasne zarazne bolesti ne postupa po propisima, odlukama ili naredbama kojima se određuju mere za njeno suzbijanje ili sprečavanje. Epidemija za celu teritoriju RS proglašena je tek 19. marta 2020. god. i to  Naredbom o proglašenju epidemije zarazne bolesti COVID-19 („Sl. glasnik RS“, br. 37/2020), što znači da je tek od tada moguće kažnjavanje za postupanja za navedeno delo.

Nešto drugačija sitacija je u odnosu na delo „Prenošenje zarazne bolesti“ iz člana 249. KZ, jer se za isto  kažnjava lice koje ne postupa po propisima, odlukama ili naredbama za suzbijanje ili sprečavanje zaraznih bolesti, pa usled toga dođe do prenošenja zarazne bolesti, što će reći da se za navedeno moglo kazniti lice kome se dokaže (što je tek problematično) da je usled nepostupanja izvršilo prenos zarazne bolesti. COVID-19 je proglašen  zaraznom bolešću 10. marta 2020. god., Odlukom o proglašenju bolesti COVID-19 izazvane virusom SARS-CoV-2 zaraznom bolešću („Sl. glasnik RS“, br. 23/2020, 24/2020, 27/2020, 28/2020, 30/2020, 32/2020, 35/2020, 37/2020, 38/2020, 39/2020, 43/2020, 45/2020, 48/2020 i 49/2020), što bi značilo da je kažnjavanje za to delo moguće za ranija postupanja u odnosu na delo iz čana 248. KZ.

A kažnjavanje za teško delo protiv zdravlja iz člana 259. KZ, zavisi usled kog od pomenuta dva dela je zdravlje nekog lica teško narušeno. Dakle, formalno proglašenje zarazne bolesti i stanja epidemije su veoma bitni preduslovi.

Ovde se postavlja pitanje, da li navedeno možda znači da je Uredba o prekršaju doneta zbog nemogućnosti procesuiranja učinilaca za dela izvršena pre proglašenja epidemije, te zbog praktične nemogućnosti dokazivanja prenošenja bolesti i direktne uzročne veze (radnja nepostupanja = prenos)? Lično nisam ubeđen u toliko duboko razmišljanje nadležnih, skloniji sam mišljenju da je to učinjeno prosto zbog otvaranja nove mogućnosti za punjenje budžeta. Kako god, to ostaje misterija. 

Veći problem je bio sa zabranama okupljanja, jer rekao sam, to je tumačeno svakojako. Dobro, Naredbom o zabrani okupljanja jeste propisana nekakva zabrana. Ali, za šta je moglo biti kažnjeno lice koje ne poštuje zabranu okupljanja? Sigurno za neko krivično delo iz KZ. Međutim, diskutabilno je da li se takvo lice moglo kazniti za neki prekršaj, jer ni sama naredba a ni zakoni i drugi podzakonski akti,  ne previđaju direktan prekršaj. Jedino dolazi u obzir kažnjavanje fizičkog lica novčanom kaznom u iznosu od 30.000 do 150.000 din. za prekršaj po članu 85. ZZSZB, ako to lice (citat): „ne sprovodi mere propisane ovim zakonom“, što je predviđeno utački 8. Međutim, to je podložno tumačenju, da li je reč samo o sprovođenju mera direktno propisanih ZZSZB, ili u obzir dolaze i mere propisane podzakonskim aktima donetim na osnovu ovlašćenja iz tog zakona. Još jedan primer nejasno napisanog teksta propisa koji otežava postupanje u praksi, na šta stalno ukazujem.

Ali da zanemarimo  navedeno, za bilo koje kazneno delo moramo da vidimo šta čini biće kaznenog dela po navedenoj zabrani. Šta predstavlja ostvarenje zabranjene posledice? Tu se kao presudno postavlja definisanje par pojmova, koje ću u daljem tekstu probati malo da protumačim i razjasnim.  Idemo redom.

Šta je okupljanje? Zakoni kojima je uređena kaznena materija, KZ i ZOP, nisu ovde od pomoći.

Zakon o javnom okupljanju („Sl. glasnik RS“, br. 6/2016) u članu 3. pod pojmom javnog okupljanja podrazumeva okupljanje više od 20 lica radi izražavanja, ostvarivanja i promovisanja državnih, političkih, socijalnih i nacionalnih uverenja i ciljeva, drugih sloboda i prava u demokratskom društvu, te druge oblike okupljanja kojima je svrha ostvarivanje verskih, kulturnih, humanitarnih, sportskih, zabavnih i drugih interesa.

Podsećam, Naredbom o zabrani okupljanja bila su zabranjena javna okupljanja a ne okupljanja uopšte, koja  bi bila problematična samo ako se pod ostvarivanjem drugih intresa podrazumeva svaka ljudska aktivnost, što sumnjam da je bila intencija donosilaca.

Ali čak i da je svako okupljanje zabranjeno, pomenuta naredba je zabranjivala okupljanja na javnim mestima u zatvorenim prostorima, a ne na bilo kojim mestima.

A šta su javna mesta? Stav 1. člana 4. Zakona o javnom okupljanju pod mestom okupljanja podrazumeva svaki prostor koji je bez uslova ili pod istim uslovima, dostupan individualno neodređenom broju lica. To bi moglo da bude to javno mesto, iako nije tako nazvano. 

Ali, sva sreća da je pravni poredak jedinstven kao što rekoh, te direktnu definiciju pomenutog pojma možemo naći u drugom propisu, koji potvrđuje da je gornje tumačenje tačno. Zakon o javnom redu i miru („Sl. glasnik RS“, br. 6/2016 i 24/2018), u članu 3. gde daje značenje izraza kaže, javno mesto jeste prostor dostupan neodređenom broju lica čiji identitet nije unapred određen, pod istim uslovima ili bez posebnih uslova.

Šta su zatvoreni prostori? Zatvoreni prostor, u smislu stava a. člana 4. Zakona o javnom okupljanju, jeste prostor, objekat ili prostorija ograđena ili označena, u kojoj se vrši okupljanje i u koju se može ući ili iz nje izaći samo na za to određenom mestu. Doduše, Uredbom o merama jesu zabranjena okupljanja u zatvorenom prostoru ali su kao primer nabrojane sportske, kulturne i druge manifestacije, tako da se to izgleda nije odnosilo na svaku vrstu okupljanja.

A za ocenu odgovornosti,  kao ključno postavlja se pitanje, da li je ugostiteljski ili bilo koji drugi objekat u kome se pružaju usluge javno mesto? Po mom mišljenju, u redovnim uslovima u radno vreme, objekat u kome se pružaju usluge jeste javno mesto. Međutim, kada je zatvoren i ne radi ili se u njemu organizuje privatna proslava npr., on to nije, jer nije dostupan svim licima već samo određenim (vlasniku, zaposlenima, pozvanima…). A šta određuje da li ugostiteljski objekat radi, prosto je po meni. To određuje sama činjenica da li svako lice spolja može da uđe u isti, a još jednostavnije, to određuje činjenica da li objekat obavlja svoju registrovanu delatnost (vrši prodaju pića i hrane za novčanu nadoknadu). E sad, čim je fiskalna kasa uključena, objekat radi, a da li radi „na crno“ mora se dokazati drugim dokazima (izjavama svedoka, snimcima itd.).

Ako se kod zabrane nije mislilo na okupljanja u smislu Zakona o javnom okupljanju, trebalo je reći da se zabrana odnosi na svaku vrstu okupljanja, na svako zadržavanje, i precizirati na kakvom prostoru. Jer, ovako, nekom je moglo da padne na pamet da hapsi ukućane kad u jednoj stambenom objektu živi više od 5 osoba.

Tu imamo još jednu zanimljivost. Naime, izmenama iz „Sl. glasnika RS“, br. 58/2020, odnosno od 21. aprila 2020. god., rečeno je i da se zabrana kretanja na javnim mestima ne primenjuje na građevinske radnike angažovane na propisno prijavljenim gradilištima niskogradnje i visokogradnje. Ovo sam razumeo kao izuzetak od opšte zabrane kretanja, samo za građevinske radnike, da mogu da rade i u vreme zabrane. Ali čemu ovo, oni su to svakako mogli ukoliko im se obezbede dozvole za dolazak i odlazak sa posla, jer gradilišta jesu zatvoreni prostori, ali nisu javna mesta, iz istih razloga koje sam objašnjavao za ugostiteljske objekte. Jer, ulazak na gradilište dozvoljen je samo licima koja rade na istom, ostalima je zabranjen uvek, ne samo u vreme vanrednog stanja. Znači, gradilišta nikako ne mogu biti javna mesta. Jer, ako je drugačije, to bi moralo da bude propisano i za radnike u fabrikama koji rade drugu i treću smenu.

4. Od kada nešto važi?

Još spornija su vremena objava. Ovde se vraćamo na poštovanje opštih principa, da nema kaznenog dela niti kazne bez zakona, te da se na učinioca kaznenog dela primenjuje propis koji je važio u vreme izvršenja istog.

Podsetiću prema članu 196. Ustava, zakoni i svi drugi opšti akti  se objavljuju pre stupanja na snagu. Ustav, zakoni i podzakonski opšti akti RS objavljuju se u republičkom službenom glasilu, a statuti, odluke i drugi opšti akti autonomnih pokrajina, objavljuju se u pokrajinskom službenom glasilu. Statuti i opšti akti jedinica lokalne samouprave, objavljuju se u lokalnim službenim glasilima.

Zakoni i drugi opšti akti stupaju na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja i mogu da stupe na snagu ranije samo ako za to postoje naročito opravdani razlozi, utvrđeni prilikom njihovog donošenja. A član 197. Ustava propisuje zabranu povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata, i kaže da samo pojedine odredbe zakona (i to izuzetno), mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona, dok odredba krivičnog zakona može imati povratno dejstvo samo ako je blaža za učinioca.

A prema Zakonu o objavljivanju zakona i drugih propisa i akata („Sl. glasnik RS“, br. 45/2013), republičko službeno glasilo je „Službeni glasnik Republike Srbije”, a izdavanje istog je delatnost od opšteg interesa, koju obavlja javno preduzeće čiji je osnivač RS. U „Sl. glasniku RS“, se obavezno objavljuju: akti Narodne skupštine, medjunarodni sporazumi, akti predsednika RS, akti Vlade, akti ministarstava i posebnih organizacija, akti Ustavnog suda, akti Visokog saveta sudstva, akti Državnog veća tužilaca, akti sudova i javnih tužilaštava, akti drugih republičkih organa, akti Narodne banke Srbije, presude Evropskog suda za ljudska prava, odluke ugovornih tela Ujedinjenih nacija za zaštitu ljudskih prava, propisi koje donose imaoci javnih ovlašćenja, drugi akti za koje je to odredjeno zakonom, prečišćeni tekstovi i ispravke akata. „Sl. glasnik RS“ ima osnovno izdanje i posebna izdanja („Medjunarodni ugovori” i  „Prosvetni glasnik”).

A lokalne samouprave osnivaju svoja glasila, gde objavljuju svoje akte.

„Sl. glasnik RS“ i inače (u redovnim uslovima) izlazi (fizički se pojavljuje) sa zakašnjenjem, dan kasnije u odnosu na datum objave koji stoji na izdanju. A glasila lokalnih samouprva izlaze bez ikakvih pravila (nekad i po nekoliko brojeva odjednom). I to možda nije toliko sporno u redovnim uslovima, ali postaje veoma bitno kada nešto važi od dana objave.

Saopštenja putem pisanih i elektronskih medija nisu relevantna, jer nisu zvanična, a važnije, nepotpuna su i neprecizna. Ako se želi da TV objava bude trenutak od kada zvanično nešto važi, onda to mora stajati u samom  aktu, a isti se moraju pročitati u celosti i pojasniti građanima. Nije prvi put da kod nas nečija preporuka (neznano kako) postane obavezujuća. Podsetiću  na besmislenu obavezu zakazivanja tehničkog pregleda unapred sa kojom su se sreli svi koji imaju vozilo, iako takva obaveza nije propisana nigde, ni u jednom pravilniku ni u Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima („Sl. glasnik RS”, broj 41/2009, 53/2010, 101/2011, 32/2013-OUS, 55/2014, 96/2015-dr.zakon, 9/2016-OUS,  24/2018, 41/2018, 41/2018-dr.zakon, 87/2018 i 23/2019.

Evo i konkretnog problema u vanrednom stanju. „Sl. glasnik RS, br. 50/2020“ pojavio se na web sajtu istoimenog preduzeća tek 4. marta 2020. god. oko 12h, samo sat vremena pre nego što su (do tada) najstrožije mere  zabrane kretanja stupile na snagu. A web sajt  pomenutog preduzeća je jedini kanal gde se moglo pogledati zvanično izdanje istog. Jer, do štampanog izdanja je bilo nemoguće doći, čak i da je bilo odštampano (knjižare nisu radile, dostava pouzećem i inače nije moguća za manje od jednog dana).  Neke mere jesu ranije najavljene, ali niko se nije setio da pomene da je tim izmenama Naredbe o zabrani kretanja dodat stav 3a koji glasi:  

„Prilikom održavanja sahrana zabranjuje se prisustvo više od 10 lica, uz obavezno poštovanje međusobne udaljenosti prisutnih od 2 metra.ˮ.

A piše i da te izmene stupaju na snagu danom objavljivanja u „Sl.  glasniku RSˮ. Zanemariću da nije obrazloženo zašto opšti akt o izmenama stupa na snagu ranije od osmog dana od dana objavljivanja, jer to je uobičajena praksa i van vanrednog stanja. Na broju 50/2020 stoji da je dan objave 3. april 2020. god. A dan inače počinje od 00h, te kad nešto stupa na snagu danom objave, to u stvari znači da praktično važi unazad (od ponoći) kad god da se pojavi u toku dana. I tako su svi oni koji su imali tu nesreću da sahranjuju nekog bližnjeg 3. ili 4. aprila (u vreme kad je kretanje dozvoljeno) mogli biti procesuirani.  Jer ako ih je bilo više od 10 ukupno (što uključuje i sveštenike i grobare) činili su kazneno delo za koje nikako nisu mogli znati.

A takva situacija je inače bila skoro sa svakom objavom „Sl. glasnika RSˮ. To su ozbiljne stvari, jer ozbiljni problemi mogu nastati. Da li tako ozbiljnim problemima treba prilaziti na tako neodgovoran način?

5. Umesto zaključka

Neću se ponavljati, sve što mislim (uključujući objašnjenje pojma Avenija b.b.) rekao sam na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.

Međutim, napred sam rekao da Ustav u članu 202. kaže da su odstupanja od zajemčenih prava u vanrednom stanju dozvoljena samo u neophodnom obimu (princip proporcionalnosti, srazmernosti). S tim u vezi navešću da je Ustavni sud Bosne i Hercegovine (BiH), u odluci AP 1217/20 o naredbi Federalnog štaba Civilne zaštite kojim je naređena zabrana kretanja licima mlađim od 18 godina i starijim od 65 godina na području Federacije BiH, zaključio da je prekršeno pravo na slobodu kretanja iz Ustava BiH i člana 2. Protokola broj 4 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Doduše, nije stavio van snage tu naredbu, već samo konstatovao navedeno i naložio Vladi Federacije BiH i Federalnom štabu Civilne zaštite da usklade naredbu sa standardima navedenih akata (što ovi baš i nisu učinili koliko znam, ali nebitno). Po njima, osporene mere ne ispunjavaju zahtev proporcionalnosti, zato što se ne vidi (nema obrazloženja) na čemu su zasnovane procene da sporne grupe na koje se mere odnose nose veći rizik da će se zaraziti ili preneti zarazu, te da  nisu razmatrane mogućnosti uvođenja blažih mjera ako takav rizik opravdano postoji, da nisu striktno vremenski ograničene, niti je utvrđena obaveza njihovog redovnog preispitivanja kako bi se osiguralo da traju samo onoliko koliko je to neophodno.

Podsetiću, i RS je potpisnik navedene konvencije (Zakon o ratifikaciji iste i njenih izmena je objavljen u „Sl. list SCG“ – Međ. ugovori, br. 9/2003, 5/2005, 7/2005-ispravka, „Sl. glasnik RS” – Međ. ugovori br. 12/2010 i 10/2015), te je ista prema članu 16. Ustava deo našeg pravnog poretka kao potvrđeni međunarodni akt.

Da li će se naš Ustavni sud uopšte oglasiti povodom svega ovoga (makar i saopštenjem), mada bi morao da postupa i donese odluku (kakvu god), jer rečeno je da su neke inicijative za ocenu ustavnosti i zakonitosti podnete (doduše poštom, tako da ne znamo da li su i primljene, a možda se i „zagube“ usput).