Šta je to vladavina prava?

Konkretan povod za pisanje ovog komentara je situacija u kojoj se pokazalo koiko su veliki i duboki problemi našeg društva (namerno ovde ne kažem sistema).

Naime, pre nekog vremena portal jednog dnevnog lista objavio je moj autorski tekst koji je bio sažetak stručnog komentara „Šta je problem sa „okom sokolovim“?“, ranije objavljenog na Pravnom portalu, u kome sam citirao propise i dao stručno tumačenje o pravnoj upotrebljivosti tog sistema. Dakle, samo sam široj čitalačkoj publici približio ono što piše u propisima, bez preteranog ulaženja u stručno tumačenje. Iako sam čovek koga je teško iznenaditi bilo čime, krajnji zaključci iz cele situacije bili su porazni.

Na početku, kao i uvek, moram da se ogradim, da ne bih bio shvaćen pogrešno. Ovim komentarom nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu ili optužiti za nešto. Posredi su samo iznošenje činjenica, te konstatacije i citiranje onoga što je neko izjavio ili je negde napisano, onoga što stoji u propisima, te postavljanje retoričkih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju  stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju poboljšanja našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.

Svi izrazi u tekstu upotrebljeni su rodno neutralno (podrazumevaju osobe oba pola) i generički (označavaju status, funkciju, zanimanje i sl. a ne konkretno lice). I važno, ovo nisu paušalne ocene, ništa ne tvrdim tek onako, za sve o čemu govorim imam pisane dokaze (sve je javno objavljeno).

Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…)., te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenju kod nas. Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi.

1. Koliko je neznanje opasno?

Prvo što je bilo neverovatno, da je taj tekst iako se bavi pravom (nije namenjen konzumentima tabloida, koji čitaju samo naslove i  gledaju slike golišavih devojaka po mogućstvu), već ozbiljnoj čitalačkoj publici koja čini većinu (po mom mišljenju) na tom portalu,  te nedelje bio “najdeljeniji” i najčitaniji na tom portalu (po podacima samog portala). I to iako je bio u konkurenciji priče o skandalu u koji su upleteni jedna pevačica i general policije.  Čak je jedna televizija napravila priču o temi.

Iako ne volim da objašnjavam očito, a još manje da ponavljam, nakon nekih nedelju dana po objavljivanju tog teksta, objavio sam i drugi, koji je bio praktično nastavak i „odgovor“ na „pažnju“ koju je izazvao prvi tekst. Toliku, da su oni koji su se osetili prozvanim (načelnik službe) osetili potrebu da odgovaraju, putem radija npr. (ograda, možda je to bilo slučajno, koincidencija?).

Znam, polemisati sa čitaocima i „komentatorima“ tekstova je besmisleno. Autori sve ono što imaju da kažu već su rekli u tekstu. Pa sad ko razume, razumeo je… A i nikad mi nije bilo jasno zašto svi ti koji potroše mnogo vremena (neki komentari su bili veličine prosečnog novinskog članka), ako su već toliko stručni i imaju svoj pogled na temu, ne urade isto, odnosno napišu svoj autorski tekst. Ali, kako god, to nije bila polemika sa tim komentatorima, već nešto drugo. Naime, mnogo toga mi je zaista bilo neverovatno. O nekim stvarima sam pisao u tekstu „Odakle se stručna javnost obaveštava o pravu?“, koji se uz druge tekstove koje pominjem, takođe može pročitati na Pravnom portalu.

Ovde ću se baviti onime što mi je najviše neshvatljivo. Naime, jasno je bilo vidljivo koliko je veliko neznanje i neshvatanje osnovnih principa i načela. Iako je većina komenatra bila pozitivna, neke „negativne“ komentare davala su lica koja se razumeju u tematiku, što se može zaključiti prema termimnima koje su upotrebljavali i „konstrukcijama“ kojima su pokušavali da opravdaju upotrebu spornog sistema. E sada, neznanje laika je podrazumevano, oni nisu u obavezi da znaju, ali neznanje „struke“ i „profesionalaca“, e to jeste veliki problem.

Tako npr., neko reče da ovaj sistem funkcioniše u preko 20 zemalja evrope. Da, funkcioniše (ne baš u toliko zemalja), ali legalno. Jer, prvo su napravili zakonski osnov a potom samo sprovode zakon. Pravo (regulisanje propisima) je osnov za tehnička postupanja, a ne obratno. Kazneno pravo ne poznaje naknadnu legalizaciju. Niko ne sme da sprovodi kažnjavanje ako nema takvo ovlašćenje, niti da kažnjava za radnju koja nije propisana kao kazneno delo u trenutku dešavanja (nešto je zabranjeno ili obavezno činiti). To su osnovna pravila zakonitosti postupka i izricanja kazni.

Inače, koga zanima kako se piše i tumači propis može pročitati „Koliko je važno ono što piše u propisu?“, gde sam govorio o pravilima, logici i problemima u tom procesu, te nomotehnici i jedinstvenosti pravnog poretka.

Neko reče (parafraza), da bi bolje bilo da sam se obratio nadležnima umesto što „uznemiravam“ javnost?!? Eto, nepažnja pri čitanju. Da zanemarim da sam navedeno nebrojeno puta ponovio u svojim radovima, na stručnim skupovima i sl., ali ako kažem da sam profesionalno učestvovao u nekim postupcima, to znači da sam se u postupku zvanično obratio nadležnima, i to direktno. To je još jedan problem komunalne milicije i drugih službi. To što kad „izgube“ u postupku pred sudom ništa ne nauče iz toga, niti išta urade da poprave to zbog čega su izgubili (recimo iniciraju izmenu propisa ili malo bolje nauče postojeće). A ne rade to jer nemaju nikakvu odgovornost. Podnosilac neosnovane prekršajne prijave (ili izdavalac nezakonitog prekršajnog naloga) ne snosi nikakve posledice, jer troškovi postupka kod oslobađajuće presude padaju na teret suda (znači budžeta, svih nas). A neko je potrošio vreme i radio uzaludan posao (i sud i sama komunalna milicija), a to košta. A obraćao sam se direktno i van postupaka, slao tumačenja, predloge, pozive za saradnju… Mislite da je neko našao za shodno bar da potvrdi prijem dopisa? Da razmotri napisano, to je tek naučna fantastika.

Neko kaza da je sve lepo rečeno, ali da je to mrtvo slovo na papiru jer sudovi ne rade svoj posao.To je delimično tačno. Istine radi, postoji mali broj sudija koji ima hrabrosti da se zameri izvršnoj vlasti i donese oslobađajuću presudu. Ipak, velika većina čim naiđe na takve, „problematične“ predmete, prepuste ih zastarevanju. Za prekršioca je svejedno, nije kažnjen. Ali za sistem je važno, veoma. O tome sam recimo pisao u „Uloga suda u odnosu na teret dokazivanja u kaznenom postupku“.

2. Šta podrazumeva uređen sistem?

Jedan od komentatora je ustvrdio (citat): „Ovim tekstom podržava se haos, bahato parkiranje i brani pravo bahatog dela građana nasuprot prava onih kulturnih koji poštuju pravila i zakon […]“. Osim što mi je zaista bilo nejasno odakle takav zaključak i gde je to pročitano, najneverovatnije mi je da dotični upravo ne razume da  poštovanje pravila i uređen sistem (pravnu državu, vladavinu prava…), podrazumeva da  svako radi svoj posao (uključujući i botove), i da se ja se borim upravo za to. Jer, tada je svima (a i meni i drugim profesionalcima) bolje i lakše. Lično znam kako izgleda ulica blokirana parkiranim vozilima (na Dorćolu, u kojoj stanujem). Kako široka, uređena, dvosmerna ulica  sa trotoarom na obe strane, postane jedva prohodna (vozila se ne mogu mimoići) a trotoar neupotrebljiv (u potpunosti zauzet). I to zato što nadležni, saobraćajna policija (ali i komunalna milicija koja eto tvrdi da je nadležna) ignorišu mnogobrojne prijave u vezi s tim (čak i pisane). A zašto? Možda zato što se tu parkiraju nečiji zaposlenici te „gosti“ (hostela i „stanova na dan“), kojima „domaćini“ nisu obezbedili parking. A osim kazni, ta vozila bi trebalo i „odneti“ (jer blokiraju saobraćaj). A reč je o desetinama vozila (zamislite prihod). A nije da ne znaju za to, prolaze pored njih više puta dnevno, kada uredno kontrolišu i odnose vozila iz ulice pored!?! Inače, samo naš mali deo ulice nije u „mapi“ ulica koju kontroliše sporni sistem „Oko sokolovo“, iako ostatak ulice kao i sve ulice okolo, jeste. Neverovatno zar ne?

A znam i kako je kada zidovi vibriraju zbog „tehno žurke“ (koja počinje tek u ponoć i traje do 10.00 h izjutra). Kada policija i komunalna milicija odbijaju da reaguju, jer zaboga, neko je izdao dozvolu za „javni skup“. Pri čemu recimo zaboravljaju da se po zakonu javna okupljanja mogu održavati samo do 24.00 h, a da u Beogradu ugostiteljski objekti imaju i radno vreme (a taj prostor čak nije ni ugostiteljski objekat, niti su organizatori registrovani kao ugostitelji, sve je „na divlje“). O ovom problemu sam pisao u komentaru „Ko je nadležan za buku u stambenim zonama?“.

A isti komentator reče da se tekstom „nabacuje posao i zarada“ advokatima. I opet nerazumevanje. U uređenom sisitemu niko neće zameriti profesionalcima zato što rade svoj posao, jer od toga žive. Jer zakon ih obavezuje da pruže najbolju moguću odbranu u skladu sa pravilima struke, šta god lično mislili o krivici klijenata. To što koriste „rupu“ u propisu, nije njihov, već problem onog ko je propis pisao. Dakle, problem sistema za šta odgovornost imaju oni koji uređu isti a ne oni koji delaju u njemu.

3. Koliko je važno pitanje nadležnosti?

A neki su mešali poslove parking servisa sa poslovima komunalne milicije. Naplata parkiranja je jedno, a kažnjavanje za nepropisno parkiranje drugo, što sam objašnjavao u stručnom radu „Pravna priroda doplatne karte“. A većina uporno meša kontrolu saobraćaja sa održavanjem komunalnog reda (a što najviše čine upravo službe o kojima pišem). Sad, nepoznavanje procedura, ko je ovlašćen za šta, šta su poslovi suda… to nije toliki problem, ako oni kojima je to posao rade valjano. Ali, ja sam o svemu pisao baš zato što nije tako.

Problem je inače prozaičan, sve se uvek svodi na novac. Recimo, lokalne samouprave se uporno „petljaju“ u saobraćaj (ne sve) i komunalna milicija ne obaveštava saobraćajnu policiju koja jeste nadležna, zbog raspodele prihoda. Jer, policija je državni organ i prihod od kazni koje oni izriču ide u državni budžet. Komunalna milicija je organ lokalne samouprave i prihod od njihovih akcija ide u lokalni budžet.

Ali, kako god, najneverovatnije je da neko napiše [sic]: „Da li je stvarno bitno da li komunalna policija ima pravo da snima i kažnjava ne savesne vozače?“. Osim ukazivanja na nepoznavanje jezika i gramatičkih pravila (recimo kada se „ne“ piše odvojeno), onog ko je to izrekao pitao bih, da li to zaista ozbiljno misli? Da li bi taj isti (ili bilo ko) pristao da ga recimo odžačar (dimnjičar) uhapsi zato što je pogrešno parkirao auto? Hoće li neko konobaru u kafani platiti račun za utrošenu električnu energiju? Karikiram, ali pitanje nadležnosti je veoma važno (bar u uređenim sistemima). To stalno gledamo u filmovima, ali većina ne razume šta gleda.

Svako mora da radi ono za šta je ovlašćen, a ne da sebi izmišlja poslove. Recimo, komunalna milicija mora da interveniše kada se uništavaju parkovski zasadi (nadležni su), a ne da poziv preusmerava policiji (lično sam svedok situacije), jer im to nije zanimljivo (verovatno zbog male kazne, ili se možda plaše huligana?). Da, u saobraćaju ima novca, mnogo je vozila i vozača. Ali, nije poenta u novcu koji će se prihodovati, već da nekog sprečite da ponovi prekršaj (i drugog da učini isto).

Dakle, nemam ništa protiv komunalne milicije, niti protv bilo koje službe ili institucije. Nisam ni za „ove“ ni za „one“ (od svih mi je…), već sam isključivo za poštovanje zakona i profesionalizam (stručni ljudi, sa znanjem i iskustvom, na odgovarajućim pozicijama). Prvi sam bio za uvođenje neke službe koja bi se ozbiljno bavila komunalnim redom. I nemam ništa protiv da se komunalna milicija ovlasti za dodatne poslove (pa i kontrolu saobraćaja), samo tumačenjem propisa zaključujem da to sada nije slučaj. A upravo da bi pripadnici te službe znali šta, zašto i kako rade, i bili zaštićeni. Jer, zbog loše napisanih propisa oni imaju probleme, čak i fizičke sukobe sa građanima, o čemu sam mnogo pisao. Koga zanima šta je sve problematično u vezi rada ove službe može pročitati „Da li će milicija efikasnije održavati komunalni red od policije?“.

4. Zašto je procedura važna?

Nije sporno upotrebljavati tehnički sistem kao pomoć, ali upotreba „oka sokolovog“ je sporna zbog istih grešaka koje pripadnici komunalne milicije prave i kad „živi ljudi“ sprovode postupak. Ono što se konstantno prenebregava je da, nezakonit postupak ne može dovesti do zakonito izrečene sankcije. Nije bitno samo da li se nešto desilo (da li prekršaj objektivno postoji, da je učinilac kriv ili ne), već i sam postupak (procedura) u kome se to konstatuje i kažnjava za isto. Postupak izdavanja prekršajnog naloga mora biti pravilno sproveden, od strane ovlaščenih lica, o čemu sam mnogo pisao u koji se takođe mogu pročitati na Pravnom portalu.

Da sad zanemarim zahtev za postojanje oštećenog lica (onog ko je „ometen“) kao svedoka u smislu dokaznog postupka, jer onaj ko sprovodi konkretni postupak ne može biti oštećeni u istom. Zanemariću i to da se krivica dokazuje a ne pretpostavlja, da se ocenjuje i namera (umišljaj), stanje svesti (uračunjivost), da odgovornost ne postoji ako postoje izvinjavajuće okolnosti, recimo zabluda ili nužda (npr. kada se auto pokvari na sred ulice ili je posredi hitna intervencija). E zato je važno sastaviti zapisnik, uzeti izjave i sl. (utvrditi činjenično stanje).

Ali, zakon kaže da svrha preduzimanja bilo koje radnje nije kažnjavanje već omogućavanje odvijanja saobraćaja. Dakle, ako recimo vozilo blokira saobraćaj (ili ugrožava bezbednost) onda se prvo naredi vozaču da ga ukloni, ako je prisutan. Ako nije, izvrši se „odnošenje“ vozila, pa se tek potom piše kazna (takav je redosled radnji po zakonu). A ako nadležni organ ne preduzima radnje kojima se omogućava odvijanje saobraćaja, onda upravo po njegovoj oceni ne postoji ometanje, znači ni prekršaj, te ne može izreći kaznu. Ta je logička (a i zakonska) pretpostavka, u smislu postojanja kaznenog dela.

A da rade tako (pravilno, po proceduri) sprečili bi mnogo šta. Sećate li se prošlogodišnjeg „karambola“ u beogradskoj ulici Strahinjića Bana? I svi su raspravljali da li je kriv vozač koji je „divljao“ ili osoba koja nije zaustavila vozilo na raskrsnici. Niti je taj prvi vozio brzinom svetlosti (jeste nepropisnom, da se razumemo), niti je najveći problem što drugo vozilo nije stalo, već što oboje ništa nisu videli od vozila parkiranih na uglu raskrsnice (što je strogo zabranjeno). A ta vozila se čak vide na snimcima sa lica mesta neposredno posle nesreće, prikazanim na više televizija. Da li je neko pozvao na odgovornost vozače tih vozila i one koji su dozvolili da vozila tako stoje (nisu kontrolisali, nisu naredili uklanjanje vozila niti kaznili vozače)? O tome sam pisao u tekstu „Ko je kriv za saobraćajnu nesreću?“.

5. Umesto zaključka, a možda nekome bude od koristi

Kako god okrenemo, uvek ispadne da je problem nečije  neznanje. Moj utisak još odavno je, da ono što se čini kod nas, nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“. Na šta me sve zajedno podseća opisao sam na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“, koji se može videti na Pravnom portalu.

Da zaključim, vladavina prava nije ništa spektakularno, samo podrazumeva uređen sistem, dakle, da je propisima uređeno sve, da se propisi poštuju, gde se svako bavi onime za šta je nadležan, reaguje uvek kada je potrebno i gde nema selektivne primene propisa u odnosu na učinioce dela. I to nije teško ostvariti ako svako profesionalno obavlja svoj posao. Veći problem je da li to želi i hoće.

Svima su “puna usta” demokratije, sloboda i prava, ali niko zapravo ne razmišlja šta ti pojmovi zaista znače. Jedna od definicija demokratije (meni omiljena) glasi: “Demokratija je procedura.”. Znači, sistem koji funkcioniše, gde je sve predvidivo, jer se uvek odvija na isti način. I ništa više.

I naravno, svi koji pričaju o slobodama i pravima, moraju da shvate nešto. Iako je pojedinac slobodan da radi šta želi, to nije bezuslovno, tim ponašanjem se ne smeju ugrožavati druge osobe, niti njihove slobode i prava. A da kad već pominju slobode i prava, ne zaborave i onu treću bitnu stvar, da ostvarenje istih podrazumeva i neke obaveze.

Ostaje nada da će u budućnosti neko možda pročitati i ova razmatranja i,  ako ne počne da radi onako kako je pravilno, možda se bar zamisli. Dok se to ne desi, svima nama želim mnogo sreće, jer u situacijama gde ništa ne zavisi od znanja i stručnosti, samo sreća može pomoći.