Vođenje više kaznenih postupaka povodom istog kažnjivog događaja-pitanje rešavanja presuđene stvari

Na Pravnom portal još 14 oktobra 2019.godine objavljen je komentar: “Vođenje prekršajnog i krivičnog postupka povodom istog događaja-primena instituta presuđene stvari”

U međuvremenu ovo pitanje je kroz sudsku praksu, posebno praksu Evropskog suda za ljudska prava i našeg Vrhovnog suda, još više precizirano i definisano, te je to povod da se prvobitni rad još više razradi-ažurira shodno najnovijim shvatanjim o rešavanju ove večite pravne dileme.

U prvobitno objavljenom komentaru navedeno je da:

“Neretko, u našoj sudskoj praksi dešava se da se povodom istog događaja povedu i prekršajni i krivični postupak.

Postavlja se pitanje kako u tom slučaju postupiti ukoliko sudski organi nemaju informaciju o tome, te oba suda okončaju svoje postupke, prekršajni i krivični.

Naime, odredbama čl. 34.st.4. Ustav Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”, br. 98/2006) garantuje pravnu sigurnost u kaznenom pravu:

Niko se ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena.

Kazne se određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca. Krivična dela i krivične sankcije određuju se zakonom.

Svako se smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda.

Niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku. Istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo.

Izuzetno, ponavljanje postupka je dopušteno u skladu s kaznenim propisima, ako se otkriju dokazi o novim činjenicama koje su, da su bile poznate u vreme suđenja, mogle bitno da utiču na njegov ishod ili ako je u ranijem postupku došlo do bitne povrede koja je mogla uticati na njegov ishod.

Krivično gonjenje i izvršenje kazne za ratni zločin, genocid i zločin protiv čovečnosti ne zastareva.

Takođe, odredbama 4.st.1. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, propisano je da se nikome ne sme ponovo suditi, niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravnosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivčnim postupkom te države.

Stim u vezi, pri oceni da li je događaj presuđen, treba imati u vidu svaki konkretni slučaj. Pri toj oceni treba utvrditi činjenični opis radnje izvršenja prekršajnog dela u odnosu na činjenični opis radnje izvršenja krivičnog dela. Da li se oni razlikuju, odnosno da li je prekršajni postupak obuhvatio celokupni događaj ili ne.

Najčešće se takvo pitanje postavlja kod saobraćajnih prekršajnih i krivičnih dela.

Tako na primer događa se da se povede prekršajni postupak za saobraćajni događaj, koji u činjeničnom opisu sadrži samo propust okrivljenog koji se ogleda u upravljanju vozilom pod dejstvom alkohola, gde se u radnji prekršaja navodi i da je u saobraćajnoj nezgodi neko lice izgubilo život, ali kao uzgredna konstatacija, koja vrsta posledice ne ulazi u biće prekršaja.

Nasuprot prekršajnom postupku, u središtu krivičnog postupka su uglavnom činjenice u vezi sa nastankom saobraćajne nezgode i smrtne posledice proistekle iz nje, na primer: zbog propusta u vožnji okrivljenog, koje se ogledaju, pored upravljanja pod dejstvom alkohola, naročito radnjama okrivljenog koji brzinu kretanja nije prilagodio osobinama puta, gustini saobraćja i dr, pa je vozilom sustigao peška koji se kretao u njegovom smeru kretanja, u dnevnim uslovima vožnje, istog kontaktirao, od kojih povreda je ošt. na licu mesta preminuo.

Dakle, radi se o radnjama okrivljenog i teškoj posledici koja nije bila predmet prekršaja, već isključivo krivičnog postupka.

Tako, da u ovakvim slučajevima nema mesta primene institute presuđene stvari, jer u prekršajnom postupku nisu cenjene drugi propusti okrivljenog ni nastupela teška posledice, što je bio isključivi predmet vođenog krivičnog postupka.

Treba ukazati da nepostojanje jasnog razgraničenja između krivičnih dela i prekršaja u našem zakonodavstvu ne sme da dovede do situacije da u sudskoj praksi presuđena stvar u prekršajnom postupku prestavlja smetnju za progon učinilaca krivičnih dela.

Suština krivičnopravne zaštite temeljnih društvenih vrednosti, pre svih, života i telesnog integriteta svakog pojedinca bi bila dovedena u pitanje kada bi prekršajni sud svojom izrekom proširio činjenični opis prekršaja i tako obuhvatio činjenični supstrat krivičnog dela, te aktivirao zabranu ne bis in idem u krivičnom postupku, u slučaju kada elementi dela iz izreke prekršajne odluke ne predstavljaju bitne elemente propisane zakonom za konkretan prekršaj, već isključivo čine biće nekog krivičnog dela.

Ustavni sud stoji na stanovištu da se prekršajni sudovi moraju ograničiti na utvrđivanje onih činjenica koje čine biće prekršaja i da prepuste krivičnom sudu da utvrđuje činjenice bitne za postojanje krivičnog dela.

Konkretno, jedan u osnovi jedinstven događaj, koji započinje kao remećenje javnog reda i mira, a završava kao povreda telesnog integriteta, može se vremenski i sadržinski sagledati kao dve zasebne celine, odnosno kao dva različita činjenična stanja, jedno u prekršajnom a drugo u krivičnom postupku. U tom slučaju učiniocu ne bi u prekršajnom i krivičnom postupku bile stavljene na teret iste činjenice, pa ne bi došlo ni do povrede načela ne bis in idem”.

Nadalje ćemo izložiti novine u odnosu na ranija rešenja ove pravne dileme.

Tako, uvažavajući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je postavio kriterijume na osnovu kojih se vrši ocena da li vođenje postupka protiv okrivljenog zbog dela koje proizilazi iz istog životnog događaja predstavlja povredu načela ne bis in idem, a ti kriterijumi su:

                -da li su oba postupka koja su vođena protiv okrivljenog vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je zaprećena sankcija u prekršajnom postupku po svojoj prirodi kaznenopravna;

                -da li su dela zbog kojih se okrivljeni kazneno goni isti (Idem) i

                -da li je postojala dvostrukost postupka (bis).

Međutim, u novijom praksi Evropskog suda za ljudska prava detaljno je razmotreno pitanje načela ne bis in idem, sprovodeći tzv. test dovoljno uske povezanosti u sadržinskom i vremenskom smislu i prihvaćena je mogućnost da je izricanje različitih sankcija od strane različitih organa koje se odnose na isto ponašanje u odrđenoj meri dopušteno na osnovu člana 4 Protokola 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, bez obzira na postojanje odluke koja ima svojstvo res iudicata, teda sekombinacija sankcija u tim predmetima treba smatrati kao celina. Stoga, zaključak je da navedeni član Evropske konvencije ne isključuje vođenje dva postupka, čak i do njihovog završtetka, ako su ispunjeni određeni uslovi.

S obzirom na napred navedeno, prilikom ocene da li je u konkretnom slučaju došlo do povrede načela ne bis in idem, neophodno je odgovoriti na sledeća pitanja:

1.da li su oba postupka koja su vođena protiv nekog lica vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je prva kazna po svojoj prirodi kazneno-pravna;

2.da li su dela zbog kojih se neko lice kazneno goni ista (idem);

3-da li su dva postupka dovoljno tesno povezana u sadržinskom i vremenskom pogledu, u okviru kojih je potrebno utvrditi sledeće kriterijume:

                -da li su različitim postupcima ostvarene usklađene svrhe koje se međusobno nadopunjuju I čine jedan jedinstveni postupak, te se tim postupcima obuhvataju različiti aspekti protivpravnog ponašanja,

                -da li je dualitet tih postupaka predvidljiva posledica, kako u pravu tako i u praksi, istog osporavanog ponašanja (idem),

                -da li su ti postupci vođeni na način kako bi se što više izbeglo dupliranje u prikupljanju i oceni dokaza, saradnjom između različitih nadležnih tela kako bi se činjinice utvrđene u jednom postupku koristile u drugom postupku, te

                -da li je kazna izrečena u postupku koji je prvi pravnosnažno okončan uzeta u obzir u postupku koji je kasnije pravnosnažno okončan, i to na način da ukupan iznos svih sankicija bude srazmeran izvršenom delu.

Tražeći odgovor na provo pitanje, odnosno da li su oba postupka koj su vođena protiv okrivljenog vođena za delo koj po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, polazeći od merila “Engel” možemo zaključiti da na primer prekršajni postupak vođen za delo koj je po svojoj prirodi, težini i svrsi zaprećene sankcije predstavlja kažnjivo delo.

Pitanje utvrđivanja identiteta dela je ključno pitanje, s obzirom na to da jednim društveno neprihvatljivim ponašanjem mogu istovremeno ugroziti različita zaštićena dobra, te ostvariti obeležja dva ili više kažnjjivih dela, koje mogu biti u nadležnosti istog ili različitih organa gonjenja iste države. Ovo pitanje je naročito važno u onim slučajevima u kojima bi posledice preširokog tumačenja navedenog načela bile štetne u zaštiti temeljnih društvenih vrednosti i svrsi koja se ostvaruje u svakom pojedinačnom kaznenom postupku.

Primena navedenih stavova, kriterijuma i odgovaranje na citirana pitanja, podrazumeva njihovo sagledavanje u svakom konkretnom slučaju postojanja dva ili više kaznenih postupka za isti životni događaj

Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.