Vrhovni kasacioni sud: Ko nije dužan da plaća javni medijski servis?

U jednoj od novijih presuda Vrhovnog kasacionog suda, ovaj sud zauzeo je stav u vezi sa pitanjem ko nije dužan da plaća javni medijski servis.

Naime, u presudi Vrhovnog kasacionog suda, Uzp 401/2019 od 7. februara 2020. godine ovaj sud zaključuje da (stav dat u obliku autorske sentence):

„Javni medijski servis nisu dužni da plaćaju oni vlasnici tv prijemnika kojima nisu obezbeđene tehničke mogućnosti za prijem programa javnog medijskog servisa, a ne ona lica koja u svome stambenom ili poslovnom prostoru nemaju tv prijemnik, a potrošači su električne energije.“

1. Relevantne odredbe

Članom 38. Zakona o javnim medijskim servisima („Sl. glasnik RS“, br. 83/2014, 103/2015 i 108/2016), određen je obveznik plaćanja takse:

„Obveznik plaćanja takse je svako fizičko i pravno lice koje je korisnik merila električne energije po stambenoj jedinici, odnosno poslovnom prostoru.“

Članom 42. ovog zakona, koji uređuje oslobađanje od obaveze plaćanja takse, propisano je:

„Od obaveze plaćanja takse oslobađa se fizičko lice, vlasnik merila električne energije, koje živi u jednočlanom domaćinstvu ili je hranilac porodice u višečlanom domaćinstvu, ukoliko je:

1) osoba sa invaliditetom sa 100% telesnog oštećenja;

2) osoba sa invaliditetom sa manje od 100% telesnog oštećenja, ako joj je, u skladu sa odredbama posebnih propisa, priznato pravo na dodatak za tuđu negu i pomoć;

3) lice koje je trajno izgubilo sluh ili slepo lice;

4) korisnik prava na novčanu socijalnu pomoć;

5) penzioner sa minimalnom penzijom;

6) fizičko lice korisnik više merila električne energije, za merilo električne energije u stambenoj jedinici, odnosno poslovnom prostoru, koji se ne koristi.

Od obaveze plaćanja takse oslobađaju se i:

1) ustanove koje se u smislu zakona koji uređuje oblast socijalne zaštite smatraju ustanovama za smeštaj korisnika, obrazovno-vaspitne ustanove, zdravstvene ustanove i organizacije osoba sa invaliditetom i preduzeća za radno osposobljavanje i zapošljavanje osoba sa invaliditetom;

2) diplomatsko-konzularna predstavništva, pod uslovom reciprociteta.

Pravo na oslobađanje od obaveze plaćanja takse ostvaruje se na osnovu zahteva koji se podnosi na obrascu za oslobađanje od plaćanja takse sa potrebnom dokumentacijom.

Rešenje o oslobađanju obaveze plaćanja takse iz stava 3. ovog člana donosi javni medijski servis u skladu sa zakonom kojim se uređuje opšti upravni postupak.

Rešenje iz stava 4. ovog člana je konačno i protiv njega se može pokrenuti upravni spor.

Obrazac za oslobađanje od plaćanja takse jedinstven je i njegovu sadržinu i formu utvrđuju zajedničkom odlukom RTS i RTV.

Potrebna dokumentacija za lica iz stava 1. tač. 1)-4) ovog člana jeste rešenje nadležnog organa.

Potrebna dokumentacija za lica iz stava 1. tačka 5. ovog člana jeste dokaz o visini penzije, dokaz o broju članova domaćinstva i dokaz o statusu hranioca domaćinstva.

Potrebna dokumentacija za lica iz stava 1. tačka 6. ovog člana jeste dokaz o vlasništvu na nepokretnosti, dokaz da niko ne koristi objekat i dokaz o potrošnji električne energije.

Potrebna dokumentacija za ustanove i diplomatsko konzularna predstavništva iz stava 2. tač. 1)-2) ovog člana je izvod iz javnog registra.

Svaka izmena statusa po kome je ostvareno pravo na oslobađanje od obaveze plaćanja takse mora se prijaviti javnom medijskom servisu u roku od 15 dana od dana nastanka promene.“

2. Presuda Vrhovnog kasacionog suda

U obrazloženju presude, koja je povod za ovaj tekst, između ostalog, navodi se:

Pobijanom presudom odbijena je tužba podnosioca zahteva podneta protiv rešenja Javne medijske ustanove ”Radio televizija Srbije” iz Beograda broj .. od 10.05.2019. godine, kojim je odbijen zahtev tužioca, korisnika merila električne energije po ED brojevima .. i .., za oslobađanje obaveze plaćanja takse za javni medijski servis.

U zahtevu za preispitivanje pobijane presude, podnetom zbog nepravilne primene zakona, povrede pravila postupka i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, podnosilac ističe da ispunjava uslove iz odredbe člana 42. stav 1. tačka 6. Zakona o javnim medijskim servisima za oslobađanje obaveze plaćanja takse za javni medijski servis. Ne spori da na mernom mestu u … ima potrošnje električne energije, ali smatra da to ne znači da je svako ko je potrošač električne energije istovremeno i obveznik plaćanja takse za javni medijski servis. Navodi da je Zakon o javnim medijskim servisima u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije, jer svi korisnici električne energije ne mogu da budu i obveznici plaćanja takse za javni medijski servis. Ukazuje na to da u njegovoj kući u … nema televizora, pa nema ni osnova za plaćanje takse za javni medijski servis. Predlaže da sud zahtev uvaži, pobijanu presudu ukine i predmet vrati Upravnom sudu na ponovno odlučivanje.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva, a u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima (”Službeni glasnik RS” 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao:

Zahtev je neosnovan.

Prema razlozima obrazloženja pobijane presude, pravilno je, po oceni Upravnog suda, osporenim rešenjem odbijen zahtev tužioca za oslobađanje obaveze plaćanja takse za javni medijski servis, jer je uvidom u račune za električnu energiju koji su dostavljeni uz podneti zahtev za oslobađanje plaćanja takse evidentirana potrošnja električne energije, a što se ni navodima tužbe ne spori.

Ocenjujući zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je presuda doneta bez povreda pravila postupka na koje se ukazuje zahtevom. Pobijanom presudom ocenjena su sva pitanja i okolnosti koje su mogle da budu od uticaja na zakonitost osporenog rešenja, a obrazloženje presude sadrži jasne, određene i pravilne razloge kojima se sud rukovodio pri oceni zakonitosti osporenog rešenja.

Odredbom člana 42. stav 1. tačka 6) Zakona o javnim medijskim servisima (”Službeni glasnik RS” br. 83/14… 108/16) je propisano da se obaveze plaćanja takse oslobađa fizičko lice korisnik više merila električne energije za merilo električne energije u stambenoj jedinici, odnosno poslovnom prostoru, koji se ne koristi, a da potrebna dokumentacija za lice iz stava 1. tačka 6) ovog člana jeste dokaz o vlasništvu na nepokretnosti, dokaz da niko ne koristi objekat i dokaz o potrošnji električne energije (stav 9).

Imajući u vidu citiranu zakonsku odredbu, te činjenicu da je u upravnom postupku utvrđeno da na mernom mestu u … ima potrošnje električne energije na brojilu ED broj .., što podnosilac u zahtevu i potvrđuje, pravilno je, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, Upravni sud odbio tužbu tužioca protiv osporenog rešenja, nalazeći da ispunjenost uslova da je tužilac potrošač električne energije znači da je on i obveznik plaćanja takse za javni medijski servis u skladu sa citiranom odredbom člana 42. stav 1. tačka 6) Zakona o javnim medijskim servisima, pa su suprotni navodi zahteva neosnovani.

3. Stav Ustavnog suda

Povodom navoda podnosioca zahteva da je Zakon o javnim medijskim servisima u suprotnosti s Ustavom jer svi korisnici električne energije ne mogu da budu i obveznici plaćanja takse za javni medijski servis, posebno ako nemaju televizor, Vrhovni kasacioni sud ističe da je Ustavni sud Rešenjem I Uz-165/2016 od 21. decembra 2017. godine odbacio inicijative za ocenu ustavnosti odredaba čl. 35. do 38. i člana 42. Zakona o javnim medijskim servisima, i to inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti ovog zakona sa svim dosadašnjim izmenama iz „Sl. glasnika RS“, br. 83/14, 103/15 i 108/16.

Pre nego što nastavimo dalje, podsetiću da smo u vezi sa zakonitošću takse za javni medijski servis pisali u tekstu „Šta je nezakonito kod RTV pretplate?“ (Nenad Jevtić, Pravni portal, Profi Sistem Com 2014.).

Inače, u navedenom Rešenju Ustavnog suda, pored ostalog, piše:

„…da obveznik plaćanja takse za javni medijski servis kome nije obezbeđena (tehnička) mogućnost (odgovarajućeg) prijema programa koji su od javnog interesa, nije dužan da plaća tu taksu, kao Zakonom utvrđenu naknadu za mogućnost korišćenja programa javnog medijskog servisa koji su od javnog interesa, te da u sudskom postupku, saglasno opštim pravilima obligacionog prava, može da ostvari zaštitu za slučaj neosnovanog ustanovljenja potraživanja po ovom osnovu. Međutim, navedeno se ne može odnositi i na ona lica kojima je obezbeđena mogućnost prijema programa javnih medijskih servisa, ali oni tu mogućnost ne žele da koriste, jer je Zakonom o medijskim servisima utvrđena obaveza plaćanja takse za mogućnost korišćenja javnog medijskog servisa koji su od javnog interesa, bez obzira da li lice tu mogućnost koristi ili ne.“

Dakle, prema shvatanju Vrhovnog kasacionog i Ustavnog suda, medijski servis nisu dužni da plaćaju oni vlasnici TV prijemnika kojima nisu obezbeđene tehničke mogućnosti za prijem programa javnog medijskog servisa, a ne ona lica koja u svome stambenom ili poslovnom prostoru nemaju TV prijemnik kao što je podnosilac zahteva.

Ali, u navedenoj odluci Ustavnog suda se navodi i:

„Polazeći od toga da je osporenim odredbama Zakona o medijskim servisima utvrđena obaveza plaćanja takse za mogućnost korišćenja programa javnog medijskog servisa koji su od javnog interesa, kao i obaveza javnog medijskog servisa da obezbedi ne samo proizvodnju, već i prijem tog programa, ali i da odredbama člana 42. Zakona nije predviđeno oslobađanje od obaveze plaćanja takse za slučaj da vlasniku radio i tv prijemnika nije obezbeđena (tehnička) mogućnost prijema tih programa, Ustavni sud je ocenio da iz navedenih razloga u primeni ovog zakona može doći do različitog postupanja, kao i sporova u izvršavanju ove Zakonom utvrđene obaveze. Stoga je Ustavni sud ocenio da na osnovu odredbe člana 105. Zakona o Ustavnom sudu uputi pismo Narodnoj skupštini u kojoj će ukazati na potrebu odgovarajuće dopune navedenog Zakona u smislu izričitog zakonskog određivanja da taksu za javni medijski servis nisu dužni da plaćaju oni vlasnici radio i tv prijemnika kojima nisu obezbeđene tehničke mogućnosti za prijem programa javnog medijskog servisa.“

Ustavni sud po članu 105. Zakona o Ustavnom sudu obaveštava Narodnu skupštinu o stanju i problemima ostvarivanja ustavnosti i zakonitosti u Republici Srbiji, daje mišljenja i ukazuje na potrebu donošenja i izmenu zakona i preduzimanje drugih mera radi zaštite ustavnosti i zakonitosti.

Šta se desilo sa „pismom Ustavnog suda“, da li je uopšte poslato, ako je poslato da li je pročitano od strane nadležnih u Narodnoj skupštini (ili nekog drugog, kod nas možda važnijeg od skupštine), sada ne znamo.

Izvor: Izvodi iz zakona i sudske prakse su preuzeti iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.