Zato što tako kažu zakoni. A i neke sudije to jasno ističu.
Ovaj i povezani tekst „Da li izdavalac naloga može biti neuk?” su ekstrakti iz stručnog komentara „ Da li je sud u obavezi da pruža pomoć izdavaocu prekršajnog naloga?”, objavljenog u časopisu Advokatska kancelarija, u broju 140, april 2026. god.
U svojim tekstovima neprestano ukazujem na ono u čemu zakonodavna vlast, sudovi, tužilaštva, državni organi, nezavisna regulatorna tela i svi ostali, neprestano greše u pisanju i tumačenju propisa. Konkretan povod za pisanje ovog komentara su zaključci Prekršajnog apelacionog suda (u daljem tekstu: Sud) koji potvrđuju ono na šta sam više puta ukazivao u svojim radovima i pisanim odbranama koje izrađujem. Znači, povod u pozitivnom kontekstu, nasuprot uobičajenom kada sam kritički nastrojen prema zaključcima sudova, što je na moju veliku žalost, jer više bih voleo da ističem ono što je dobro i pravilno nego da kudim. Ali, šta sad.
Da, lepo je kad neko potvrdi da ste u pravu, iako ono što tvrdite nije ništa spektakularno. Jer, to sve jasno piše u zakonu. Ali, zakone i pravila pravničke struke treba znati. A to – stručno znanje, nam izgleda ponajviše fali.
Iako može da liči na to, ovaj komentar nije nikakvo likovanje, naprosto hteo sam da ukažem na pravilna razmišljanja. Činjenica da se ti stavovi podudaraju sa onim što godinama iznosim u stručnim komentarima i pisanim odbranama koje izrađujem (da je obaveza izdavaoca prekršajnog naloga da pribavi dokaze i dokaže sve, a ne da im sud pomaže u tome), nije od prevelikog značaja. Ili možda jeste?
Konkretan povod za pisanje napred navedenih komentara je ono što je Sud izneo u obrazloženju svoje presude 10Prž 8161/2024 od 10. aprila 2024. god. Sud kaže (citat): “[…] Prekršajni sud […] je u ovom postupku pravilno rukovodeći se između ostalog i načelom jednakosti stranaka, izveo predložene dokaze, a nije izveo dokaz saslušanja svedoka jer isti nije mogao izvesti jer nije posedovao adresu prebivališta ovog svedoka. Pogrešno izdavalac naloga navodi da sud treba da “pokazuje upornost” pokušavajući na taj način da pokrije svoju neodgovornost, jer je na izdavaocu naloga bila obaveza da omogući izvođenje dokaza, tj. vodi računa o svojim dokaznim predlozima i dostavi adresu svedoka. Sud iznosi dokaze na predlog stranaka, a isto tako vodi računa o tome da su izdavalac naloga i okrivljeni stranke u postupku, te da ne sme pogodovati položaju jedne od stranaka. Pored toga izdavalac naloga nije neuka stranka da bi joj se pružala pomoć u smislu člana 90. Zakona o prekršajima. […]”.
Inače, sve ograde date u napomeni na stranici „PRAVILA KORIŠĆENJA PRAVNOG PORTALA“, odnosno koje sam davao u prethodnim autorskim tekstovima objavljenim na Pravnom portalu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustva namere izvrgavanja ruglu i optuživanja, upotrebe izraza i skraćenica te rodne i polne neutralnosti upotrebljenih izraza, o tome šta predstavlja izneto, itd.), važe i ovde.
Svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu (u celini ili u delovima, kao ekstrakti).
Ponoviću i ovde, prekršajni,kao i svaki drugi zvanični postupak, je procedura, koja mora biti pravilno sprovedena. Nije važno samo šta se i kako desilo, da li je neko kriv ili ne, već i da je kazna izrečena u zakonom propisanom postupku. Jer, po ko zna koji put podsetiću, načelo zakonitosti proklamovano je u članu 86. Zakona o prekršajima (“Sl. glasnik RS”, broj 65/2013, 13/2016, 98/2016-OUS, 91/2019-dr.zakon, 91/2019 i 112/2022-OUS) – u daljem tekstu: ZOP, u kome se kaže da ovaj zakon utvrđuje pravila kojima se osigurava da niko nevin ne bude kažnjen, a da se odgovornom učiniocu prekršaja izrekne prekršajna sankcija pod uslovima koje predviđa ovaj zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka, o čemu sam, a i u vezi kažnjavanja prekršajnim nalogom pisao u “Kako se pokreće sudski postupak po prekršajnom nalogu?, Šta se dešava sa prekršajnim nalogom kada se zahteva sudsko odlučivanje?” i “Kada konačan prekršajni nalog neće proizvesti posledice?”.
1. Da li su stranke u postupku jednake?
Sud je rekao nekoliko stvari. To su kratki, ali veoma važni zaključci.
Sud pre svega podseća na načelo jednakosti stranaka, kaže da se ne sme pogodovati položaju jedne od stranaka. Koliko sam samo puta napisao u svojim radovima i pisanim odbranama da su stranke u postupku jednake a da je sud treća, neutralna strana koja donosi odluku o onome što stranke tvrde? Da sud nije i ne treba biti ni na čijoj “strani”, već samo sprovodi postupak u skladu sa zakonom? O tome sam recimo pisao u tekstu “Uloga suda u odnosu na teret dokazivanja u kaznenom postupku”, koji je prvobitno objavljen u časopisu Advokatska Kancelarija, br. 56, april 2019. god.
Član 127. ZOP kaže, javni tužilac je stranka u prekršajnom postupku, a u slučaju kada je za podnošenje zahteva za pokretanje prekršajnog postupka nadležan drugi organ, on ima sva prava koja ima i javni tužilac kao stranka u postupku, osim onih koja pripadaju javnom tužiocu, kao državnom organu (član 128. ZOP).
To isto predviđa i Zakonik o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014, 35/2019, 27/2021-OUS i 62/2021-OUS) – u daljem tekstu: ZKP, koji u članu 2. daje značenje izraza upotrebljenih u ovom zakoniku, gde kaže da se pod pojmom stranka podrazumevaju tužilac i okrivljeni, te da je okrivljeni izraz koji služi kao opšti naziv za osumnjičenog, okrivljenog, optuženog i osuđenog, a da pod pojmom „tužilac” ZKP podrazumeva javnog tužioca, privatnog tužioca i oštećenog kao tužioca.
Zašto pominjem ZKP? Najpre da ukažem da svaki procesni zakon govori isto, a drugo, jer ZOP u članu 99. kaže da se na prekršajni postupak shodno primenjuju odredbe ZKP.
Dakle, i javni tužilac i državni organi su samo stranke u postupku pred sudom, a sve strane u postupku imaju jednaka prava.
2. Na kome je teret dokazivanja u postupku?
Sud lepo kaže da izvodi dokaze na predlog stranaka, i da nije u obavezi da „pokazuje upornost“ niti da „pokriva“ bilo koga (da radi posao za drugog), jer je na izdavaocu naloga obaveza da omogući izvođenje dokaza, tj. da vodi računa o svojim dokaznim predlozima.
Jer, teret dokazivanja obeležja prekršaja i prekršajne odgovornosti je uvek na podnosiocu zahteva za pokretanje prekršajnog postupka (što je i izdavalac naloga u slučaju prekršajnog naloga o kome odlučuje sud), što je inače decidno propisano stavom 2. člana 89. ZOP. A ZKP takođe predviđa nešto slično u stavu 2. člana 15., gde kaže, na tužiocu je teret dokazivanja optužbe.
Izdavalac naloga odnosno podnosilac zahteva za pokretanje prekršajnog postupka mora pružiti pouzdane dokaze da je okrivljeno lice svojim činjenjem ili propuštanjem dovelo do izvršenja prekršaja, kao i da mora da dokaže da je okrivljeno lice postupalo umišljajno ili nehatno, da bi iz svega toga mogla da proizađe objektivna odgovornost okrivljenog lica. Tvrdnja službenog lica, odnosno njegova procena situacije nije dokaz koji se mora prihvatiti u svakom slučaju, jer ne mora biti pravilna. Jer, ponoviću i ovde, nečija procena situacije nije dokaz (ko god on bio), to je samo sumnja da je učinjeno delo.
A ZKP, čije se odredbe shodno primenjuju u prekršajnom postupku, u članu 16. kaže, u presudi, ili rešenju koje odgovara presudi, sumnja u pogledu činjenica od kojih zavisi vođenje postupka, postojanje obeležja dela ili primena neke druge odredbe zakona, rešava se u korist okrivljenog.
O svemu ovom sam takođe pisao u tekstu “Uloga suda u odnosu na teret dokazivanja u kaznenom postupku”, ovde ću samo ponovo citirati šta je u Presudi 9 Pr.br. 23411/17 od 10. jula 2018. god. rekao Prekršajni sud u Beogradu, a što tako lepo objašnjava sve (citat):
“[…] Takođe, podnosilac zahteva nije obezbedio ni dokaze iz kojih bi proizašla odgovornost okrivljenih, tj. da je okrivljeno odgovorno lice postupalo umišljajno ili nehatno, a iz čega bi proizašla i objektivna odgovornost okrivljenog pravnog lica. Po članu 89. Zakona o prekršajima, teret dokazivanja obeležja prekršaja i prekršajne odgovornosti je na podnosiocu zahteva za pokretanje prekršajnog postupka.
Ceneći odbranu krivljenih, Sud je prihvatio delove odbrane koji se odnose na okolnost da podnosilac zahteva nije dokazao sve navode zahteva, a pre svega u pogledu mesta izvršenja prekršaja – da se radi o prostoru javne zelene površine i da nije dokazao odgovornost okrivljenih, jer nije pružio pouzdane dokaze da je odgovorno lice svojim činjenjem ili propuštanjem umišljajno ili nehatno dovelo do izvršenja prekršaja, a iz čega bi proizašla i objektivna odgovornost okrivljenog pravnog lica. […].”.
Dakle, teret dokazivanja je uvek na podnosiocu zahteva za pokretanje prekršajnog postupka odnosno izdavaocu prekršajnog naloga.
3. Umesto zaključka
Dakle, prekršajni sud nije u obavezi da radi ono što je posao podnosioca zahteva za pokretanje prekršajnog postupka odnosno izdavaoca prekršajnog naloga niti da im pruža pomoć. A zašto to sudije čine u praksi, to je pravo pitanje.
A sam naslov komentara „Da li izdavalac prekršajnog naloga može biti neuk?“ govori šta je tema u istom.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.