Ne, dokle god je postavljeno ovako kako je sad. Jer, to osiguranje trenutno, kod nas, služi čisto da se ne kaže da neko nije izvršio obavezu i da neko pravi profit.
U tekstu „Šta je to osiguranje od povreda na radu i profesionalnih bolesti?“ objasnio sam osnovne pojmove, time šta su povrede na radu i profesionalne bolesti, da je reč o osiguranju koje je obavezno i da je predviđena sankcija za nepoštovanje obaveze. Inače, sve ograde i napomene date u navedenom tekstu, važe i ovde.
Ovde ću se pozabaviti suštinom, pitanjem da li osiguranje o kome je reč ima svrhu?
1. Čemu služi osiguranje?
Čemu služi osiguranje? Iako mu naziv upućuje na to, Zakon o osiguranju („Sl. glasnik RS”, br. 139/2014 i 44/2021), ne reguliše ugovor o osiguranju, već obavljanje delatnosti osiguranja u RS. Osiguranje kao obligacioni – ugovorni odnos reguliše Zakon o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989 -USJ, 57/1989, „Sl. list SRJ“, br. 31/1993 i “Sl. glasnik RS”, br. 18/2020) – u daljem tekstu: ZOO, jer osiguranje je pre svega obligacioni – ugovorni odnos. Član 897. ZOO kaže, ugovorom o osiguranju obavezuje se ugovarač osiguranja da plati određeni iznos organizaciji za osiguranje (osiguravač), a organizacija se obavezuje da, ako se desi događaj koji predstavlja osigurani slučaj, isplati osiguraniku ili nekom trećem licu naknadu, odnosno ugovorenu svotu ili učini nešto drugo. A taj događaj (osigurani slučaj), u skladu sa članom 898. ZOO, mora biti budući, neizvestan i nezavisan od isključive volje ugovarača. Ovde naglašavam, reč je o ugovornom odnosu a tu važe neka pravila.
Zakon o osiguranju u članu 9. kaže, da osiguranje od posledica nezgode, uključujući i osiguranje od povreda na radu i profesionalnih oboljenja jeste vrsta neživotnog osiguranja, i da isto pokriva ugovorenu novčanu naknadu za slučaj nezgode i naknadu ugovorenih troškova za slučaj nezgode. Što će reći, po osnovu osiguranja od povreda na radu i profesionalnih oboljenja, može se ostvariti naknada za sam osigurani slučaj u ugovorenom iznosu, koji nije propisan, već je to stvar dogovora ugovornih strana, kao i naknada troškova, koji takođe nisu precizirani već je to ostavljeno ugovaračima. Naknade za slučaj smrti nisu predviđene, jer to spada u životna osiguranja. Ali, poslodavac može i to da ugovori za svoje zaposlene. Jer, ono što osiguranje pokriva stvar je ugovorenog, mogu se obuhvatiti razni rizici.
A šta je najbitnije za ovu priču? To da po članu 4. Zakona o osiguranju, osiguranje imovine i lica je doborovoljno a obavezno samo u slučajevima propisanim zakonom. E to je ono što sam objašnjavao u „Šta je to osiguranje od povreda na radu i profesionalnih bolesti?“, da bi se osiguranje od povreda na radu i profesionalnih oboljenja moglo nametnuti kao obaveza, moralo je biti propisano nekim zakonom, i to je učinjeno članom 67. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu („Sl. glasnik RS”, br. 35/2023) – u daljem tekstu: Zakon o BZR, koji u stavu 1. kaže (citat): „Poslodavac je dužan da zaposlene osigura za slučaj povreda na radu i profesionalnih bolesti, radi obezbeđivanja naknade štete.“. Sada je jasna ta priča.
Osnov za ovu vrstu osiguranja u stvari daje Zakon o radu (“Sl. glasnik RS“, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 113/2017 i 95/2018-aut.tumačenje) – u daljem tekstu ZOR, koji u članu 164. kaže, ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom. A u članu 119. kaže da je poslodavac dužan da zaposlenom isplati, naknadu štete zbog povrede na radu ili profesionalnog oboljenja, u skladu sa opštim aktom. Dakle, mora da mu isplati naknadu štete. Ali, u skladu sa zakonom i opštim aktom. ZOR o ovome ne kaže više ništa. Znači, potrebno je da opštim aktom (npr. Pravilnikom o radu, ili Kolektivnim ugovorom) budu razrađeni uslovi za to, visina naknade itd., jer zakonom nisu. I ovo je novi nedostatak, jer opštim aktom može se razrađivati i precizirati samo ono što je propisano zakonom. A osiguranje od posledica nesrećnog slučaja je jedan od načina naknade štete. Kod osiguranja stvar je u verovatnoći, da li će se nešto dogoditi i šta je isplativije? I tu svako ima svoju kalkulaciju. Međutim, kako nijednim propisom nisu određeni nikakvi limiti (nema najniže sume), osiguranje o kome je reč može se ugovoriti u bilo kom iznosu. A to „pomalo“ obesmišljava sve, ponajpre intenciju zakonodavca, da neko bude zbrinut, a ne bude oštećen materijalno u slučaju povrede na radu i profesionalnog oboljenja. Jer, ako je naknada simbolična… čemu služi?
Jer, ovde pričamo o naknadi štete. Ponavljam, u stavu 1. člana 67. Zakona o BZR, rečeno je da se osiguranje od povreda na radu i profesionalnih bolesti zaključuje radi obezbeđivanja naknade štete.
A šta je šteta? ZOO u članu 155. kaže, šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta). A kod štete, poenta je u uspostavi stanja koje je bilo pre nego što je šteta nastala, što je propisano (član 185. ZOO), tj. da se materijalna situacija oštećenog lica dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje.
Inače, za naknadu štete obično se traži postojanje krivice (namera ili nepažnja) na strani štetnika (lice koje je izazvalo i odgovorno za naknadu štete), ali ne i u slučaju poslodavca kao obveznika naknade štete u vezi sa radom, jer je to predviđeno samim zakonom. Ali, ugovorom o osiguranju se može urediti da krivica ima značaj, što može biti bitno, a što ću kasnije objasniti.
Dakle, šteta o kojoj pričamo na strani zaposlenog u slučaju povrede na radu i profesionalnog oboljenja je prevashodno vezana za izostanak zarade (zbog privremene ili trajne nemogućnosti rada) i naknadu troškova u vezi s tim (troškovi lečenja i rehabilitacije, za medicinska pomagala i sl.).
2. Da li su ove štete već pokrivene?
Međutim, već postoji nešto što se zove obavezna osiguranja. Neću previše dužiti, samo navesti najosnovnije.
Na primer, postoji obavezno osiguranje u saobraćaju uređeno Zakonom o obaveznom osiguranju u saobraćaju („Sl. glasnik RS“, br. 51/2009, 78/2011, 101/2011, 93/2012 i 7/2013-OUS), a vrste tog osiguranja (pored ostalog) su osiguranje putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja i osiguranje vlasnika motornih vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima upotrebom motornog vozila (osiguranje od autoodgovornosti), pored ostalog, i usled smrti, povrede tela i narušavanja zdravlja. Pa tako, kako se povredom na radu smatra i ona nastala u putu do i od posla, štetu zbog povrede nastale u toku tog puta, moguće je naknaditi i po ovim osnovima.
Ali, važnije je da postoji i nešto što se zove obavezno socijalno osiguranje. Prema Zakonu o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje („Sl. glasnik RS“, br. 84/2004, 61/2005, 62/2006, 5/2009, 52/2011, 101/2011, 47/2013, 108/2013, 57/2014, 68/2014-dr. zakon, 112/2015, 113/2017, 95/2018, 86/2019, 153/2020, 44/2021, 118/2021, 138/2022, 92/2023, 94/2024 i 109/2025), pri isplati zarade obavezno se uplaćuju doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje koji obuhvata i doprinos za slučaj invalidnosti i telesnog oštećenja po osnovu povrede na radu i profesionalne bolesti u slučajevima utvrđenim zakonom, i doprinos za zdravstveno osiguranje koji obuhvata i doprinos za slučaj povrede na radu i profesionalne bolesti u slučajevima utvrđenim zakonom.
Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju („Sl. glasnik RS“, br. 34/2003, 64/2004-US, 84/2004-dr.zakon, 85/2005, 101/2005, 63/2006-US, 5/2009, 107/2009, 30/2010-dr.zakon, 101/2010, 93/2012, 62/2013, 108/2013, 75/2014, 142/2014, 73/2018, 46/2019-OUS, 86/2019, 62/2021, 125/2022, 138/2022, 76/2023 i 94/2024), u članu 18. gde govori o pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja, pored ostalog govori o pravu na invalidsku penziju u slučaju invalidnosti, te o pravu na novčanu naknadu za telesno oštećenje prouzrokovano povredom na radu ili profesionalnom bolešću i pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica.
S druge strane, član 4. Zakona o zdravstvenom osiguranju („Sl. glasnik RS“, br. 25/2019 i 92/2023), predviđa da obavezno zdravstveno osiguranje obuhvata i osiguranje za slučaj povrede na radu i profesionalne bolesti, koje osim prava na zdravstvenu zaštitu (lečenje i rehabilitaciju), pokriva i naknadu zarade za vreme privremene sprečenosti za rad.
Šta napred rečeno znači? Da su sve štete koje mogu nastati usled povrede na radu i profesionalne bolesti već pokrivene obaveznim socijalnim osiguranjem. Ne raspravljam ovde da li su primanja po tom osnovu kod nas niska, pričam o principu. Zaposleni neće trpeti direktnu materijalnu štetu u vezi s tim (ne bi trebalo). Znači, ono što ZOR i Zakon o BZR predviđaju, pokriva nematerijalne štete (naknadu za pretrpljene fizičke i psihičke bolove, stres i sl.) i neku vrstu dodatka. I to nije sporno, onaj ko pretrpi neku povredu i treba da bude dodatno obeštećen. Međutim, tu se postavlja pitanje koje se niko nije setio da iznese pred Ustavni sud. Ako se ima u vidu jedinstvenost pravnog poretka, da li je onda propisivanje obaveze osiguranja koje služi nečemu što je već pokriveno obaveznim socijalnim osiguranjem ustavno i zakonito? Neću ulaziti u dublju analizu ovog pitanja.
Izneću svoje mišljenje. Osiguranje zaposlenih po osnovu povreda na radu i profesionalnih bolesti se po mom mišljenju može predvideti, ali na dobrovoljnoj bazi. I uz primenu pravila obligacionog prava kod naknade, onih o krivici štetnika pre svega. Jer, ugovor o radu je ugovor kao i svaki drugi, a radni odnos je ugovorni odnos. A sve u vezi ugovora (pravila, zaključenje, raskid, ispunjenje i prestanak obaveza…) propisano je sa ZOO. Sudovi stalno podsećaju na to, te na supsidijernu primenu pravila obligacionog prava u materiji radnih odnosa (npr. Apelacioni sud u Nišu u presudi Gž1 3567/2017 od 7. juna 2018. god.).
I naravno, potrebno je to malo bolje urediti, da se ne bi sve svelo na formu i simbolične naknade. Jer, prema članu 929. ZOO, osiguravač je dužan naknaditi štete nastale slučajno ili krivicom ugovarača osiguranja, osiguranika ili korisnika osiguranja, izuzev ako je u pogledu određene štete ova njegova obaveza izrično isključena ugovorom o osiguranju. A po članu 953. ZOO, ugovorom o osiguranju za slučaj smrti ili od nesrećnog slučaja mogu biti isključeni iz osiguranja i neki drugi rizici, pored onih propisanih samim zakonom (samoubistvo ili namerno ubistvo osigiranog lica, namerno prouzrokovanje nesrećnog slučaja, ratne operacije). To znači da se može predvideti da se naknada neće isplaćivati npr., ako je zaposleni prouzrokovao nezgodu, ako se nije pridržavao propisanih mera i sl. (što je negde pravično, a pravičnost je jedan od osnovnih principa obligacionog prava), ali isto tako mogu se predvideti i druga, manje pravična isključenja i uslovi za ostvarivanje prava.
Znači, prema sadašnjem stanju stvari, može se ugovoriti da osiguranje postoji samo formalno, a da ga suštinski nije moguće ostvariti ili da su naknade simbolične. A onda je postojanje osiguranja besmisleno. Ne tvrdim, ali izgleda kao da je sve ovo propisano samo da bi se stvorila mogućnost da neko pravi posao (osiguravajuća društva npr.). Da se nešto mora da bi se izbegla kazna, a da ne služi ničemu. Pogotovo ako uzmemo u obzir ono što sam već rekao, da su su sve štete koje mogu nastati usled povrede na radu i profesionalne bolesti već pokrivene obaveznim socijalnim osiguranjem. Mislite o tome.
Znači, kod nas, trenutno, osiguranje o kome je reč, predviđeno je kao dodatno, riziko osiguranje lica, radi naknade štete, i nema veze sa obaveznim penzijsko-invalidskim i zdravstvenim osiguranjem, koja spadaju u obavezna socijalna osiguranja. Naplatom naknade štete po osnovu osiguranja od povreda na radu i profesionalnih bolesti u smislu Zakona o BZR, neće biti suspendovana niti umanjena prava po osnovu socijalnog ili drugog obaveznog osiguranja.
Već sam obrazlagao da su štete zbog povreda na radu i profesionalnih oboljenja već pokrivene obaveznim socijalnim osiguranjem, a da u određenim slučajevima mogu biti pokrivene i drugim obaveznim osiguranjem. I sad, koliko puta je pravično da neko bude obeštećen po istom osnovu? E to pitanje bi pred sudom mogli da postave osiguravači, ukoliko u nekom slučaju odluče da ne isplate naknadu. Jer, pravičnost je jedan od osnovnih pravnih principa.
I šta ćemo sa isključenim rizicima? Jer rekoh, riziko osiguranje je obligacioni odnos, tu važi ono što je ugovoreno.
A nešto drugo ili drugačije može se činiti tek kada se donese poseban propis kojim će biti propisane dodatne obaveze, odnosno uslovi i postupci osiguranja o kom pričamo. A to se verovatno neće (i ne može) desiti bez promene celokupnog sistema obaveznog socijalnog osiguranja (penzijsko-invalidskog i zdravstvenog).
Jer, u stavu 3. člana 67. Zakona o BZR rečeno je (citat): „Uslovi i postupci osiguranja od povreda na radu i profesionalnih bolesti zaposlenih uređuju se zakonom.“.
I usudio bih se da pitam, kojim? Poseban zakon koji bi uredio ovu vrstu osiguranja nije donet (i koliko znam nije ni u razmatranju), kako je to npr. Zakonom o obaveznom osiguranju u saobraćaju, urađeno u oblasti saobraćaja. Zakoni kojima je uređena oblast osiguranja ne upuštaju se u uslove i postupke za ovo osiguranje, već to čine na uopšten način. A krovni zakon koji uređuje radne odnose, ZOR, samo ustanovljava obavezu naknade štete zaposlenom.
3. Umesto zaključka
U „Čemu služi procena rizika? “ ću se pozabaviti još jednom obavezom koja se ispunjava samo forme radi dok suština izostaje.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.