Izgleda da ne, jer niko ih ne poziva na odgovornost zbog toga. A ona postoji, sudstvo jeste nezavisno u smislu donošenja odluka, ali imaju odgovornost za poštovanje zakona i pravilnost svog rada.
Ovaj i povezani tekst „Od kada se računa zatezna kamata kod povraćaja otpremnine?” su ekstrakti iz stručnog komentara „ Zatezna kamata kod povraćaja otpremnine nakon poništaja otkaza – Imaju li sudije ikakvu odgovornost za ono što rade?”, objavljenog u časopisu Advokatska kancelarija (broj 143/144, jul-avgust 2026. god.).
U komentaru “Od kada se računa zatezna kamata kod povraćaja otpremnine?” sam dao odgovor na postavljeno pitanje. Inače, sve ograde i napomene date u navedenom tekstu, važe i ovde.
Ovde ću razmatrati (po mom mišljenju) veći problem.
1. Šta je pravi i mnogo veći problem?
Sve izneto i obrazloženo u “Od kada se računa zatezna kamata kod povraćaja otpremnine?” i drugim komentarima navedenim u istom, morao je i Sud da zna, a što sam razmatrao u „Zašto sudije ne prate rad svojih kolega?“.
Ukratko, postoji obaveza „ujednačavanja sudske prakse“, tj. obaveza sudova da prate rad jedni drugih, onoga što je već zaključeno ranije u istim ili sličnim situacijama, a pogotovo od hijerarhijski viših instanci. Jer, ako niži sud nešto uradi suprotno onom što viši smatra, presuda će biti poništena i sve vraćeno na početak. A to samo oduzima vreme i pravi troškove. U “Od kada se računa zatezna kamata kod povraćaja otpremnine?” sam naveo da se o onome o čemu je reč u tom komentaru izjašnjavala i vrhovna redovna sudska instanca u RS, odnosno Vrhovni kasacioni sud (iliti Vrhovni sud po novom) i drugi apelacioni sudovi.
I sada, nije sporno što je neki sudija promenio svoje mišljenje. To je normalno, dešava se. Čak poželjno, ako se tim ide ka boljem i ispravnom. Nesposobnost promene mišljenja imaju samo oni čije su intelektualne sposobnosti ograničene. Ali, šta ćemo sa svim onima koje je neki sud oštetio svojim pogrešnim odlukama? Ko će njima i kako naknaditi štetu koju su pretrpeli? I ko je za to odgovoran?
Jer, ovde pričamo o nekim osnovnim postavkama. O standardima profesionalne odgovornosti. O nepravilnoj primeni propisa koja u stvari predstavlja nezakonit i nepravilan rad.
Član 2. Zakona o sudijama („Sl. glasnik RS”, br. 10/2023, 9/2026 i 56/2026) – u daljem tesktu: aktuelni Zakon o sudijama kaže, sudija je nezavisan u vršenju sudijske funkcije, te da sudi na osnovu Ustava, potvrđenog međunarodnog ugovora, zakona, opšte prihvaćenih pravila međunarodnog prava i drugog opšteg akta donetog u skladu sa zakonom. Član 6. istog zakona predviđa da sudija ne može biti pozvan na odgovornost za mišljenje dato u vezi sa vršenjem sudijske funkcije ili za glasanje pri donošenju sudske odluke, izuzev ako učini krivično delo kršenja zakona od strane sudije ili javnog tužioca. A sve to identično piše i u Ustavu Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006, 115/2021-Amandmani i 16/2022), u čl. 144. i 148.
Sve gore navdeno je iako malo drugačije rečeno (i uz malo drugačije nazive nekih organa) stajalo i u prethodnom Zakonu o sudijama („Sl. glasnik RS“, br. 116/2008, 58/2009-OUS, 104/2009 i 101/2010, 8/2012-OUS, 121/2012, 124/2012 – OUS, 101/2013, 111/2014-OUS, 117/2014, 40/2015, 63/2015-OUS, 106/2015, 63/2016-OUS, 47/2017 i 76/2021) i još starijem Zakonu o sudijama („Sl. glasnik RS“, br. 63/2001, 42/2002, 60/2002-rešenje, 17/2003-OUS, 25/2003-isp. OUS, 27/2003, 29/2004, 35/2004-OUS, 44/2004, 61/2005 i 101/2005). Ali, izgleda da niko nikada nije razumeo šta to u stvari znači.
2. Šta sudije moraju da znaju?
Fokusiraću se samo na deo stava 1. člana 144. Ustava, i stav 2. člana 2. Zakona o sudijama, koji imaju identičnu odredbu (citat): „Sudija sudi na osnovu Ustava, potvrđenog međunarodnog ugovora, zakona, opšte prihvaćenih pravila međunarodnog prava i drugog opšteg akta donetog u skladu sa zakonom“.
Dakle, sudije sude na osnovu propisa. Što će reći, preduslov za obavljanje sudijske funkcije je da znaju šta piše u njima. To podrazumeva da znaju koji propis važi, a pre toga da utvrde koji propis se primenjuje na neki pravni odnos, jer bez obzira kada se odluka donosi, na pravni odnos se uvek primenjuje propis koji reguliše konkretnu materiju a koji je važio u trenutku dešavanja tog odnosa. I na kraju, da znaju da pravilno protumače ono što piše. I tu dolazimo do standarda profesionalne odgovornosti.
Da tačno, pogrešna odluka se može doneti i zbog neznanja, a ne samo s namerom. Ali, ima li sudija prava da ne zna ono što mora da zna? Lično, mislim da nema i da se ne može „izvući“ sa neznanjem kao opravdanjem. Sudija nema pravo da ne zna ono što mora da zna. Ako baš nema uslova da odgovara krivično, onda je nedostojan za obavljanje sudijske funkcije i treba ga razrešiti.
Aktuelni Zakon o sudijama, u članu 7. kaže, RS odgovara za štetu koju sudija prouzrokuje nezakonitim ili nepravilnim radom. Međutim, ako je šteta prouzrokovana namerno i RS je na osnovu pravnosnažne sudske odluke, odnosno poravnanja zaključenog pred sudom, isplatila takvu štetu može tražiti od sudije naknadu isplaćenog novčanog iznosa. Takođe, i u slučaju kad je odlukom Ustavnog ili drugog suda u RS, Evropskog suda za ljudska prava ili drugog međunarodnog suda, utvrđeno da su u toku sudskog postupka povređeni ljudska prava i osnovne slobode i da je presuda zasnovana na takvom kršenju ili da je presuda izostala zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, RS može tražiti od sudije naknadu isplaćenog novčanog iznosa, ako je šteta prouzrokovana namerno. Sad, priča o nameri da se donese pogrešna odluka, je u stvari priča o činjenju krivičnog dela od strane sudije. Član 360. Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016, 35/2019 i 94/2024) predviđa krivično delo „Kršenje zakona od strane sudije, javnog tužioca i njegovog zamenika“, koje čini sudija ili sudija porotnik, javni tužilac ili njegov zamenik koji u sudskom postupku u nameri da drugom pribavi kakvu korist ili da mu nanese kakvu štetu, donese nezakonit akt ili na drugi način prekrši zakon, za šta je predviđena kazna zatvora od šest meseci do pet godina. Ako je izvršenjem dela pribavljena imovinska korist ili je naneta šteta u iznosu preko četristopedeset hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina, a ako ta vrednost prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do dvanaest godina.
3. Ima li krivica uticaja ovde?
O nezakonitom i nepravilnom radu kao uslovu za naknadu štete davno sam pisao u tekstu „Karakter postupka kojim se prouzrokuje šteta od strane organa pravnog lica“.
Po principu subjektivne odgovornosti potrebno je da postoji krivica štetnika da bi odgovarao za pričinjenu štetu. Međutim, ovde ne pričamo o nameri, nego o nehatu.
Svi propisi koji uređuju rad državnih organa i javnih službi imaju slične odredbe o odgovornosti za štetu koja je pričinjena nezakonitim ili nepravilnim radom, međutim nigde nema definicije tih radnji. Šta spada u nezakonit ili nepravilan rad? Ako krenemo logički i od značenja reči u srpskom jeziku, nezakonito je ono što nije u skladu sa zakonom a nepravilno je ono što nije u skladu sa nekim pravilom. Evo pitanja za razmišljanje. Da li pogrešno tumačenje propisa predstavlja nezakonit ili nepravilan rad? Ako pogrešno protumačimo normu donećemo odluku protivnu zakonu znači da imamo nezakonitu odluku, a ona samim time nije ni pravilna. S druge strane, propis može biti dobro protumačen ali izveden pogrešan zaključak o promeni ili ko je u pravu. Takva odluka jeste zasnovana na zakonu ali je napravilna. To je prosta logika. Dakle, na nezakonitost ili nepravilanost ne mora nužno da utiče krivica. Može se doneti pogrešna odluka i usled neznanja a ne samo sa namerom, ali to ne izvinjava. Jer, krivica postoji kada je učinilac koji je u vreme kada je nešto učinio postupao sa umišljajem ili iz nehata. Umišljaj postoji kad je učinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje ili kad je bio svestan da usled njegovog činjenja ili nečinjenja može nastupiti zabranjena posledica (ovde šteta po stranku ili povreda prava), i pristao je na njeno nastupanje. Nehat postoji kad je učinilac bio svestan da usled njegovog činjenja ili nečinjenja može nastupiti zabranjena posledica, ali je olako držao da je može sprečiti ili da ona neće nastupiti, ili kad nije bio svestan mogućnosti nastupanja zabranjene posledice, iako je prema okolnostima i prema svojim ličnim svojstvima bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti.
Ali, postupajući sudija mora da zna šta je pravilno i zakonito (zakonska pretpostavka za obavljanje dužnosti, da poznaje pravo), to je standard. To što nije znao, to je njegova stvar. Ako zaista ne zna, dužan je da konsultuje onog ko zna, da pita redom, dok ne dođe do onog ko zna. A kad ga neko upozori na pogrešno postupanje (npr. stranka u predmetu), kad mu da ispravno objašnjenje, kad ga uputi na relevantnu sudsku praksu sudova višeg ranga i sl., nikako ne može reći da nije znao. E, tad možemo pričati o “nameri da se na zna”, o svojevrsnom umišljaju. Jer, onaj ko namerno ne želi (neće) da zna, on svesno prenebregava nešto, dakle to čini s umišljajem.
Od sudija se očekuje određeni profesionalni standard, da svoju dužnost izvršavaju kako valja. Najviša redovna sudska instanca u RS, odnosno Vrhovni kasacioni sud (iliti Vrhovni sud po novom) objašnjava to u svom rešenju, Rev 2261/2015 od 16. marta 2016. god. gde kaže (citat):
„[…] Ta opšta zakonska odredba primenjuje se i na odgovornost države za propuste u radu njenih organa pri čemu se kao propusti smatraju nezakonit ili nepravilan rad. Nezakonitim radom organa ili službenog lica u tom organu smatra se postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu kao i propuštanje da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni. Nepravilan rad organa ili službenog lica je činjenje ili ne činjenje protivno uobičajenim ili propisanim načinima obavljanja delatnosti, a koji šteti pravu ili interesima nekog lica. […]“.
VKS je već ranije izneo istovetan stav u svom rešenju Rev 1170/2013 od 31. oktobra 2013. god.
Apelacioni sud u Beogradu u presudi Gž 840/2010 od 24. februara 2010. god. navodi (citat):
„[…] Nezakonit rad manifestuje se kao postupanje protivno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, ili propuštanjem da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni, ili pak kao radnja protivna običajima ili pravilima morala. Nepravilan rad postoji kada organ svoju delatnost nije obavio na način kako se to od istog, u datoj situaciji i datim okolnostima, očekivalo.“.
Apelacioni sud u Kragujevcu u presudi br. Gž 3338/2010 od 1. decembra 2010. god. rekao je (citat):
„[…] Odgovornost pravnog lica uslovljena je neprimenjivanjem ili pogrešnim primenjivanjem određenih propisa.[…].“.
Iako u navedenim presudama pričaju o službenim licima, sudovi se slažu oko toga da nepravilan rad predstavlja svako činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenim ili propisanim načinima obavljanja posla, a koji šteti pravu ili interesima nekog lica, odnosno da postoji kada neko svoj posao nije obavio na način kako se to od istog, u datoj situaciji i datim okolnostima, očekivalo. U šta spada i pogrešna primena propisa. Ovde pričamo o dužnosti profesionalne pažnje, o standardu u postupanju. Od sudije se očekuje da svoj posao obavi u skladu sa propisima.
Ono na šta takođe treba obratiti pažnju je sledeće. Propisi kažu: „nezakonitim ili nepravilnim radom“, a ne: „nezakonitim i nepravilnim radom“. Razlika je ogromna. Kada se upotrebi rastavni veznik „ili“ (koji isključuje, jedno ili drugo, bar jedno od navednog…), ne podrazumeva se kumulacija (obavezno i jedno i drugo) kao kada se upotrebi sastavni veznik „i“. A i sam VKS kaže da za naknadu štete nije nužna kumulacija, da je dovoljno da je u pitanju nepravilan rad, jer je rekao: „nezakonit ili nepravilan rad“, jer je navodeći zakonsku odredbu upotrebio rastavni veznik „ili“ a ne sastavni „i“.
U praksi je sporna čak i interpretacija odredbi o imunitetu sudija u odnosu na odgovornost za štetu. Dobro, možda sudije ne mogu biti pozvane na odgovornost (osim ako se radi o krivičnom delu) zbog svog neznanja i nesposobnosti, ali gde piše da država ne odgovara za štetu koju oni time nanese? Kako je to zaključeno?
Jer, osim što i sami sudovi uviđaju da se mora primenjivati kriterijum objektivne odgovornosti, to sugerišu Ustav i neki posebni zakoni.
Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Sl. glasnik RS“, broj 40/2015 i 92/2023) utvrđuje objektivni kriterijum, jer propisuje da, odgovornost RS za štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku, kako neimovinsku (članu 23.) tako i imovinsku (član 31.) je objektivna.
A to kaže i Ustav u članu 35. gde se navodi da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave. Kaže i da se zakonom određuju uslovi pod kojima oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete neposredno od lica koje je štetu prouzrokovalo, ali nigde ne kaže da postoje neki dodatni uslovi niti da se ti uslovi mogu propisati zakonom. Dakle, i Ustav ustanovljava objektivni kriterijum kod ove odgovornosti.
Tako da, kako god posmatrali, tumačenje da se za naknadu štete o kojoj govorimo mora postojati neka vrsta delikta i krivice nije ispravno. Država je odgovorna za štetu zbog pogrešne primene propisa po principu objektivne odgovornosti.
4. Umesto zaključka
Sad je valjda potpuno jasno zašto smatram da ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, i zašto me sve zajedno podseća na ono što sam opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.