Ne bi trebalo da bude odgovoran, ali kod nas je sve moguće.
Ovaj i povezani tekstovi su ekstrakti iz stručnog komentara „Da li neko može biti kažnjen ako je izvršio sve što je propisano?”, objavljenog u časopisu Advokatska kancelarija u broju 145, septembar 2026. god.
Sam naslov ukazuje čime sam se bavio u “Da li neko može biti kažnjen za nedostavljanje već dostavljenog?”. Inače, sve ograde i napomene date u navedenom tekstu, važe i ovde.
U “Šta kad vlasnik vozila ne zna šta mora da učini?” ću se pozabaviti pitanjem, da li neko može biti kažnjen ako ne izvrši ono što ne zna da mora?
Šta proizvodi nedostavljanje dokaza o kojima se okrivljeni mora izjasniti objasnio sam u „Šta ako dokazi nisu dostavljeni uz prekršajni nalog?“.
A u komentaru „Da li bi neko činio nešto na svoju štetu?“ ću razmotriti ono što u konkretnim slučajevima, o kojima je je reč, a i svim sličnim, logički obesmišljava kontrukciju prekršajne prijave.
Ovde ću razmoriti nemogućnost vlasnika vozila da izvrši obavezu na način na koji se to zahteva.
1. O čemu je reč?
Nekad je vlasnik vozila (nebitno da li je pravno ili fiziko lice) u objektivnoj nemogućnosti da bilo šta učini a ipak će izvršiti prekršaj. I biće napisana prekršajna prijava za to. Recimo, pravno lice može biti vlasnik ili korisnik vozila (kod lizinga npr.). A prema stavu 1. člana 247. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima (“Sl. glasnik RS”, br. 41/2009, 53/2010, 101/2011, 32/2013-OUS, 55/2014, 96/2015-dr.zakon, 9/2016-OUS, 9/2016-OUS, 24/2018, 41/2018, 41/2018-dr.zakon, 87/2018, 23/2019, 128/2020-dr.zakon, 76/2023 i 19/2025) – u daljem tekstu: ZOBS, vlasnik, odnosno korisnik vozila obavezan je da, na poziv policijskog službenika, u roku od osam dana od dana prijema poziva, da potpune i tačne podatke o identitetu lica kome je omogućeno upravljanje vozilom i dokaz na osnovu kojeg se na nesporan način može utvrditi da je to lice upravljalo vozilom u određeno vreme.
I sad, nije teško ni sporno dati podatke o tome koji zaposleni je u nekom trenutku bio zadužen sa vozilom, što nosi pretpostavku da je i upravljao njime. Problem je u odrebi stava 4. člana 247. ZOBS, po kojoj se obavezno mora dostaviti i dokaz u vidu pisane izjave overene od strane nadležnog organa (javnog beležnika), kojom neko potvrđuje da je upravljao vozilom u određeno vreme. A šta ako taj vozač neće to da uradi? Šta da radi firma koja je vlasnik vozila? Kako naterati nekog da prihvati odgovornost i overi izjavu? Recimo, bivšeg zaposlenog koji je dobio otkaz, i nema nikake obaveze prema bivšem poslodavcu. To je veoma teško, praktično nemoguće, kad se nema neka vrsta “vlasti” nad nekim licem. Inače, u istom problemu su i fizička lica na koje je vozilo registrovano, kad nekom pozajme ili prodaju vozilo a ne izvrše prenos (promenu u registru), samo je kazna za njih manja.
U jednom konkretnom slučaju u kome sam profesionalno učestvovao, bivši zaposleni je vozilom koje je dobio na korišćenje od poslodavca učinio nebrojeno raznih prekršaja, koji su snimljeni (od nepoštovanja saobraćajne signalizacije do učešća neregistrovanim vozilom u saobraćaju). Policiji su dostavljeni podaci o situaciji, predočen identitet učinioca, policija je kontaktirala istog, koji nije hteo da razgovoara o tome. Čak su dostavljeni i pisani dokazi, te overena izjava direktora o okolnostima slučaja. Naime, taj zaposleni je otkaz dobio zbog mnogobrojnih povreda radne obaveze i kršenja radne discipline (nedolazaka na posao) i neobavljanja radnih zadataka u dužem periodu, te zloupotrebe i prisvajanja imovine poslodavca za privatne potrebe (plaćanja privatnih računa karticom poslodavca i sl.). A vozilo (inače kupljeno kao novo je posle tri godine korišćenja doveo u takvo stanje da je na kraju prodato za petinu cene za slična vozila na tržištu), je zadržao na ime nekakve “otpremnine” za koju je smatrao da mu pripada. Zato je vozilo i bilo neregistrovano u jednom periodu, a on ga je uprkos tome koristio svakodnevno. Policiji je dostavljena čak i izjava potpisana u vreme otkaza kojom to lice potvrđuje da je vozilo sve vreme bilo u njegovom posedu. Ali, policija uporno piše prekršajne prijave na vlasnika vozila. Pri čemu zanemaruje direktnu odredbu stava 3. člana 247. ZOBS,po kojoj vlasnik, odnosno korisnik vozila neće odgovarati ukoliko dokaže neovlašćenu upotrebu vozila. Da li je to neovlašćena upotreba kad neko zadrži i koristi vozilokoje vlasnik traži da se vrati i upozori ga da je registracija istekla, pri čemu postoji i dokaz za to? Najneverovatnije, policija je predložila nešto “ingeniozno” kao rešenje problema, da neko drugo lice overi izjavu da je učinilo prekršaj vozilom pa da se tako plati manja kazna?!?
2. Umesto zaključka
Ovde je svejedno kako se daju ti podaci o identitetu vozača i dostavljaju dokazi, lično, usmeno, pismeno, poštom, preko nekog portala (što je novo rešenje za brži i jednostavniji postupak)… Problem je isti. Nerešiv ako nema razumnog pristupa.
Kako god, ne može se zahtevati od nekoga da učini ono što objektivno nije u mogućnosti, a ako to ne učini kazniti ga. Jer, na kraju, uvek se postavi pitanje krivice, te onaj ko nije nešto učinio sam namerom ili svesno zanemario nešto, ne može biti ni kažnjen. Zato je savet da se uvek dostave podaci o vozaču i da se uz to zahteva od policijskih službenika da uzmu izjavu na zapisnik u kojoj bi sve okolnosti bile navedene. Jer, to ne smeju da odbiju, iako to neretko čine ne shvatajući da time vrše kazneno delo. I nikako ne pristajati na „pogodbe“ tipa, pronađite nekog ko će priznati da je vozio i tako platitie samo kaznu za konkretni prekršaj koja je višestruko manja od kazne za nedostavljanje podataka. Jer, lažnim priznanjem prekršaja čini se krivično delo, što je ozbiljnije od prekršaja. A oni koji to predlažu nisu svesni da u tom slučaju pored vlasnika vozila i onog ko je dao lažno priznanje, krivično delo čine i policijski službenici koji su to predložili i znaju da je učinjeno (kao saučesnici i podstrekači).
Šta reći na kraju, osim da niko ne sme biti kažnjen ako je izvršio sve što je objektivno moguće. A kako izgleda, ni kad se pravda traži na sudu nije izvesno da će to biti brzo i bez muke. Jer ni sudije baš nemaju odgovornost za ono šta rade, jer ih niko ne poziva na istu. Iako ona postoji, sudstvo jeste nezavisno u smislu donošenja odluka, ali imaju odgovornost za poštovanje zakona i pravilnost svog rada, što će biti jasno onima koji pročitaju tekst “Imaju li sudije ikakvu odgovornost za ono što rade?”.
Ovo pojašnjava ono što stalno ponavljam, da ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“ i zašto me sve zajedno podseća na ono što sam opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Ostaje nada da će neko relevantan pročitati i ova razmatranja, i bar se zamisliti ako ništa drugo. Dok se to ne desi, svima nama želim mnogo sreće, jer dok dok se postupa ovako kako sam opisao, samo sreća može pomoći.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.