Čemu služi, ne bih mogao da zaključim, bar iz onoga što čitam u medijima ili u onome što su službene objave, izgleda tome da pravi još veću konfuziju u oblasti koja je zamršena sama po sebi, a veoma loše uređena propisima. Za stvari gde bi njegovo mišljenje bilo veoma važno (recimo postupanja državnih organa) po pravilu se ogradi, ili proglasi nenadležnim, ali zato se oseća pozvanim da se meša tamo gde mu mesto nije.
Ovaj i povezani tekst „Može li stručno osposobljavanje i usavršavanje postati radni odnos?” su ekstrakti iz stručnog komentara „Da li je dozvoljen video-nadzor zaposlenih?”, objavljenog u časopisu Advokatska kancelarija u broju 136, decembar 2025. god. Suštinski isti tekst, sa malim modifikacijama (zbog profila čitalaca), objavljen je časopisu Rad, prava i obaveze, u broju 22., oktobar 2025., pod nazivom “Mogu li se zaposleni kontrolisati putem video-nadzora?“.
Inače, sve ograde date u napomeni na stranici „PRAVILA KORIŠĆENJA PRAVNOG PORTALA“, odnosno koje sam davao u prethodnim autorskim tekstovima objavljenim na Pravnom portalu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustva namere izvrgavanja ruglu i optuživanja, upotrebe izraza i skraćenica te rodne i polne neutralnosti upotrebljenih izraza, o tome šta predstavlja izneto, itd.), važe i ovde.
Svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu (u celini ili u delovima, kao ekstrakti).
1. Čemu služi Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti?
Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti (u daljem tekstu: Poverenik) je nezavisna služba ustanovljena Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti (“Sl. glasnik RS”, broj 87/2018) – u daljem tekstu: ZZPL, kojim je uređena obrada podataka o ličnosti (načela obrade, prava na zaštitu fizičkih lica u vezi sa tim, protok takvih podataka, obaveze rukovalaca i obrađivača itd.). Inače, ovu materiju uređuju i međunarodne konvencije čiji smo potpisnici, a koje ratifikacijom postaju deo unutrašnjeg pravnog poretka, te preporuke (npr. one od Evropske komisije) koje prihvatimo kao dobru praksu.
Zvanično, prema tački 22) stava 1. člana 4. ZZPL, Poverenik je nezavisan i samostalni organ vlasti ustanovljen na osnovu zakona, koji je nadležan za nadzor nad sprovođenjem ovog zakona i obavljanje drugih poslova propisanih zakonom.
Član 73. ZZPL kaže da, Poverenik, u cilju zaštite osnovnih prava i sloboda fizičkih lica u vezi sa obradom podataka o ličnosti vrši poslove praćenja primene ovog zakona u skladu sa propisanim ovlašćenjima. Prema članu 78. ZZPL, između ostalog daje i mišljenja ivrši inspekcijski nadzor u vezi primene ovog zakona. Poslove nadzora Poverenik vrši preko ovlašćenih lica iz svoje stručne službe. Dakle, posmatram Poverenika kao jednu instituciju – službu, a ne pojedinca, jer ni ovde (kao i uvek) nije reč o ličnosti, već funkcionisanju neke institucije.
Poverenik, ako utvrdi da je došlo do povrede odredbi ZZPL, ima pravo da u skladu sa zakonom kojim se uređuju prekršaji, podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka ako (tačka 8) stav 1. član 78. ZZPL), te da izrekne novčanu kaznu na osnovu prekršajnog naloga ako je prilikom inspekcijskog nadzora utvrđeno da je došlo do prekršaja za koji je ovim zakonom propisana novčana kazna u fiksnom iznosu ( tačka 9) stav 1. član 79. ZZPL).
U vezi krivičnih dela koja se potencijalno mogu izvršiti u vezi neovlašćene obrade podataka, u ZZPL nema pomena, tako da se u vezi toga, ovde primenjuju odredbe krivičnih propisa, po kojima su nadležni organi i ovlašćena službena lica obavezna da saznanja o izvršenju krivičnih dela do kojih dođu u obavljanju svojih poslova, proslede nadležnim organima gonjenja (tužilaštvo i policija). Jer, pravni poredak je jedinstven kako to u članu 4. kaže Ustav Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006, 115/2021-Amandmani i 16/2022), a ponavlja i u članu 194.
Dakle, Poverenik svojim pogrešnim tumačenjem propisa, osim što može nekom napraviti problem u smislu primene drugih propisa (recimo u oblasti radnih odnosa o čemu je ovde reč), može iskonstruisati i kaznenu odgovornost.
Ono što malo “popravlja” situaciju, je to što član 83. ZZPL predviđa pravo na sudsku zaštitu protiv odluke Poverenika, pa tako, lice na koje se podaci odnose, rukovalac, obrađivač, odnosno drugo fizičko ili pravno lice na koje se odnosi odluka Poverenika, doneta u skladu sa ovim zakonom, ima pravo da protiv te odluke tužbom pokrene upravni spor u roku od 30 dana od dana prijema odluke. Podnošenje tužbe u upravnom sporu ne utiče na pravo da se pokrenu drugi postupci upravne ili sudske zaštite. Ali, dok se istera pravda, prođe mnogo vremena, a šteta je već učinjena. Zbog svega navedenog, važno je da znamo o čemu pričamo.
2. Šta Poverenik kaže o video-nadzoru zaposlenih?
Inače, mišljenja koja daje Poverenik često ne ispunjavaju standard za bilo kakvu vrstu pravnog akta. Ni zbog forme, ni zbog sadžine. Uglavnom se svode na citiranje odredbi propisa i fraze, ali konačnih a upotrebljivih (primenjivih) zaključaka je malo. A kad ih i bude, zaslužuju analizu poput ove.
U svom Mišljenju Pr. 074-01-250/2024-10 Poverenik kaže sledeće (citat):
“[…] U postupku inspekcijskog nadzora, prema sadržini zapisnika o izvršenom vanrednom terenskom inspekcijskom nadzoru […] utvrđeno je, između ostalog, da je sistem video-nadzora postavljen 2014. godine, kada je izgrađen objekat, […] da je video-nadzor uspostavljen u svrhu bezbednosti ljudi i imovine Rukovaoca; da pristup arhiviranim podacima, koji se čuvaju 30 dana, može izvršiti samo zakonski zastupnik Rukovaoca i to preko računara kojem druga lica nemaju pristup; da se na ulazu u objekat, na vidnom mestu, nalazi pisano obaveštenje o postojanju video-nadzora; da su u upozorenju koje je predato zaposlenom licu, zbog nepoštovanja radne discipline, u delu obrazloženje, kao jedan od priloženih dokaza, na strani 2. tačka 9) navedena „tri snimka sa nadzornih kamera od […]“, koji ukazuju da su se stekli uslovi za otkaz ugovora o radu; da je u Rešenju o izricanju disciplinske mere zbog nepoštovanja radne discipline, koje je izrečeno zaposlenom licu, na drugoj strani, drugi pasus, navedeno sledeće: „Poslodavac je izveo dokaze u vezi sa navedenim, tako što je prikupio….pregled snimaka sa tri nadzorne kamere od […]
Takođe je utvrđeno da je Rukovalac, upotrebom video-nadzora (koji je uveden radi bezbednosti imovine i lica), u svrhu kontrole prisustva zaposlenih na radu i shodno tome radi utvrđivanja nepoštovanja radne discipline zaposlenog lica, postupilo suprotno načelu „ograničenja u odnosu na svrhu obrade“ iz člana 5. stav 1. tačka 2) ZZPL, zato što podatke o ličnosti zaposlenog lica nije prikupljao u svrhe koje su konkretno određene, izričite, opravdane i zakonite, i jer je iste podatke dalje obrađivao na način koji nije u skladu sa tim svrhama.
Članom 91. stav 1. ZZPL propisano je da se na obradu u oblasti rada i zapošljavanja primenjuju odredbe zakona kojima se uređuje rad i zapošljavanje i kolektivni ugovori, uz primenu odredaba ovog zakona. Stavom 2. istog člana, propisano je da ako zakon koji uređuje rad i zapošljavanje ili kolektivni ugovor sadrže odredbe o zaštiti podataka o ličnosti, moraju se propisati i posebne mere zaštite dostojanstva ličnosti, legitimnih interesa i osnovnih prava lica na koje se podaci odnose, posebno u odnosu na transparentnost obrade, razmenu podataka o ličnosti unutar multinacionalne kompanije, odnosno grupe privrednih subjekata, kao i sistem nadzora u radnoj sredini.
Dalje, obrada podataka o ličnosti putem video obezbeđenja i drugih tehničkih sredstava je uređena Zakonom o privatnom obezbeđenju […], dok je način vršenja poslova tehničke zaštite i korišćenja tehničkih sredstava u obavljanju poslova privatnog obezbeđenja, uključujući i video obezbeđenje, bliže uređen Pravilnikom o načinu vršenja poslova tehničke zaštite i korišćenja tehničkih sredstava […] Takođe, ni Zakonom o radu ni Zakonom o evidencijama u oblasti rada nije propisano da se kontrola i evidentiranje prisutnosti na radu zaposlenih vrši putem sistema video-nadzora, kao i da se ista obrada ne sprovodi saglasno odgovarajućim odredbama Zakona o privatnom obezbeđenju, te je rukovalac povredio načelo „zakonitosti, poštenja i transparentnosti“ iz člana 5. stav 1. tačka 1) ZZPL, jer nije imao pravni osnov za opisanu obradu.
[…] Zbog svega navedenog, Poverenik je nadležnom prekršajnom sudu podneo zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv Rukovaoca, kao pravnog lica i odgovornog lica u tom pravnom licu, sa predlogom da sud okrivljene proglasi krivim i izrekne im kazne u skladu sa zakonom. […]”.
Da sažmem, Poverenik je zaključio da:
- ako je video-nadzor uspostavljen u svrhu bezbednosti ljudi i imovine, snimci se ne mogu koristiti ni u kakve druge svrhe (recimo kao dokaz u postupku prema zaposlenom);
- upotrebom takvih snimaka u svrhu kontrole prisustva zaposlenih na radu te radi utvrđivanja nepoštovanja radne discipline zaposlenog lica, postupa se suprotno načelu „ograničenja u odnosu na svrhu obrade”, jer podaci o ličnosti zaposlenog lica nisu prikupljeni u svrhe koje su konkretno određene, izričite, opravdane i zakonite;
- najvažnije, nije propisano da se kontrola i evidentiranje prisutnosti na radu zaposlenih vrši putem sistema video-nadzora.
I ne kažem da ponešto od onog što je Poverenik naveo, nije tačno, niti da u konkretnom slučaju nije bio u pravu u odnosu na ono za šta je nadležan (da je poslodavac zaista napravio neke sporne korake), ali problematični su neki zaključci čime se daje drugačiji kontekst, te to što je Poverenik pomalo izašao iz onog za šta je nadležan, te otvorio mogućnost da se neko pozove na te “problematične” zaključke.
3. Umesto zaključka
Dakle, Poverenik smatra da se snimci bezbednosnih kamera načelno ne mogu koristiti kao dokaz u postupku prema zaposlenom. U „Da se snimci mogu koristiti kao dokaz u postupku prema zaposlenom?“ objasniću zašto nije u pravu. A sam naslov teksta govori čime sam se bavio u „Da li se snimanjem zaposlenih čine kaznena dela?“.