Da li frilenseri uopšte moraju nešto da plate državi?

Povod za pisanje ovog komentara je situacija koja traje već neko vreme a da joj se ne nazire neko smisleno rešenje. Čuo sam bezbroj teorija i „stručnih tumačenja“, potežu se razni argumenti, najčešće se poziva na pravičnost i logiku, pri čemu svi zaboravljaju ono najvažnije. A to je, šta kažu propisi?

A ako se malo pogleda u propise problem zapravo i ne postoji, štaviše minoran je, odnosno obaveze prema državi za radnike na Internetu iliti frilensere, su veoma male ili nikakve (svakako neuporedivo manje od onih o kojima se pregovara), što ću objasniti u nastavku.Dakle, pregovara se o nečemu (obavezi) što u većini obuhvaćenih slučajeva verovatno ne postoji ili je moguće osloboditi se od istog.

Pre analize moram da se ogradim, da ne bih bio shvaćen pogrešno. Ovim komentarom nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće te kognitivne ili logičke sposobnosti, odnosno neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu ili optužiti za nešto. Posredi su samo iznošenje činjenica, te konstatacije i citiranje onoga što je neko izjavio ili je negde napisano, onoga što stoji u propisima, te postavljanje retoričkih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju  stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju poboljšanja našeg pravnog (i poreskog) sistema. Jedino to i ništa drugo.

Svi izrazi u tekstu upotrebljeni su rodno neutralno (podrazumevaju osobe oba pola) i generički (označavaju status, funkciju, zanimanje i sl. a ne konkretno lice).

Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…)., te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenju kod nas. Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi.

Svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu.

1. Da li frilenseri imaju obaveze prema državi?

Najkraće rečeno, imaju, kao i svi drugi.

Da bi odgovorili na pitanje iz naslova ovog dela, moramo najpre da vidimo, ko su frilenseri?

Frilenser (engleski: Freelancer) iliti “slobodnjak” u smislu u kojem ovde razmatramo taj pojam, je osoba koja obavlja posao po ugovoru za nekog određenog poslodavca, odnosno naručioca posla (kompaniju, organizaciju, ustanovu ili sl.), ali nije zaposlena kod tog poslodavaca niti igde drugde. Konkretno, ovde govorimo o frilenserima koji svoje usluge pružaju putem Interneta. Ali frilensera je bilo oduvek, u raznim branšama. Recimo, većina umetnika su frilenseri i s njihovim angažovanjem uglavnom nema problema i sve je jasno oduvek.

Svako ko ostvaruje prihode ima poreske i druge obaveze. Ali, plaćanju podležu samo obveznici ukoliko ispunjavaju propisane uslove i samo na prihode koji su podložni oporezivanju i plaćanju doprinosa.

Dakle, pravo Poreske uprave Ministarstva finansija RS (u daljem tekstu: Poreska uprava) da kontroliše njihove prihode je neosporno i to neću posebno obrazalgati.

A drugo, to što neko nešto nije znao, što mu nije rečeno i sl. ne menja stvar.  Čak i da neka obaveza nije postojala ranije, pravila (propisi) se stalno menjaju jer se menjaju okolnosti. A stara latinska poslovica kaže da nepoznavajne propisa škodi (Ignorantia legis nocet). Neznanje nije opravdanje, jer važi pretpostavka da se neke stvari jednostavno moraju znati. A ako neko lično nema određena znanja, dužan je da konsultuje onog ko ih ima (tzv. pažnja dobrog privrednika kao standard u postupanju).

Sad, možemo raspravljati da li su državni organi imali obavezu da pouče, daju uputstva iliti prosto da budu ažurni, da li su retroaktivna postupanja pravična, da li su frilenseri imali dobre savetnike… Sve ovo stoji kao problematično, ali ne menja suštinu problema.

I dolazimo do ključnog pitanja,  šta frilenseri moraju da plate? Odgovor bi bio, sve ono što su dužni po zakonu (a to je vrlo malo u odnosu na ovo što im se traži ili nimalo), gde iznos obaveze naravno zavisi od okolnosti svakog pojedinačnog slučaja. A da bi se dao odgovor na pitanje koje su te obaveze, moramo dati odgovore na par drugih.

Najpre, kada govorimo o plaćanju obaveza, uvek moramo utvrditi dve ključne stvari, koje obaveze su posredi i ko je obveznik plaćanja konkretne obaveze.

Kako nisam video konkretna rešenja, govorim o onome što smo mogli čuti u medijima, da se od frilensera zahteva plaćanje poreza i doprinosa za navedeni period, unazad a na prihode koje je moguće nesporno utvrditi (isplate koje su vršene legalnim načinima transfera novca preko banaka).

2. Da li je problem zahtevanje retroaktivnog plaćanja obaveza ?

Po mom mišljenju nije problem što se zahteva plaćanje obaveza za 5 godina unazad, niti to utiče na bilo šta. Jer, Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji (“Sl. glasnik RS”, br. 80/2002, 84/2002-isp, 23/2003-isp, 70/2003, 55/2004, 61/2005, 85/2005-dr.zakon, 62/2006-dr.zakon, 61/2007, 20/2009, 72/2009-dr.zakon, 53/2010, 101/2011, 2/2012-isp, 93/2012, 47/2013, 108/2013, 68/2014, 105/2014, 91/2015-aut.tumačenje, 112/2015, 15/2016, 108/2016, 30/2018, 95/2018, 86/2019 i 144/2020) – u daljem tekstu: ZPPPA, u članu 114. predviđa da pravo na utvrđivanje i naplatu poreza i sporednih poreskih davanja zastareva za pet godina od dana kada je zastarelost počela da teče, da teče od prvog dana naredne godine od godine u kojoj je trebalo utvrditi porez, odnosno sporedno poresko davanje. Zastarelost prava na naplatu poreza i sporednih poreskih davanja počinje da teče od prvog dana naredne godine od godine u kojoj je obaveza poreskog dužnika dospela za plaćanje.

Prema članu 114ž ZPPPA, pravo na utvrđivanje, naplatu, povraćaj, poreski kredit, refakciju, refundaciju, kao i namirenje dospelih obaveza putem preknjižavanja poreza, uvek zastareva u roku od deset godina od isteka godine u kojoj je porez trebalo utvrditi ili naplatiti, odnosno u kojoj je izvršena preplata, osim ako ovim zakonom nije drukčije propisano (apsolutna zastarelost).

Zastarelost se prekida (član 114d ZPPPA) svakom radnjom Poreske uprave preduzetom protiv poreskog dužnika u cilju utvrđivanja i naplate poreza i sporednih poreskih davanja, odnosno radnjom poreskog obveznika preduzetom u cilju ostvarivanja prava na povraćaj, poreski kredit, refakciju i refundaciju, kao i namirenje dospelih obaveza putem preknjižavanja i povraćaj sporednih poreskih davanja. Posle prekida zastarelost počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u rok za zastarelost.

A prema članu 114z ZPPPA, zastarelost prava Poreske uprave na utvrđivanje i naplatu poreza i sporednih poreskih davanja ne teče  za vreme od pokretanja upravnog spora do pravosnažnosti sudske odluke, za vreme kada je drugim zakonom propisano da se poreski postupak ne može otpočeti, odnosno da se započeti poreski postupak prekida i

za vreme kada je plaćanje dugovanog poreza odloženo u skladu sa zakonom. Vreme trajanja zastoja zastarelosti ne računa se u apsolutni rok za zastarelost.

Dakle, govorimo o poreskim obavezama koje nisu zastarele.

Ali,  sa doprinosima je stvar malo komplikovanija, jer prema članu 114e ZPPPA, odredbe ovog zakona kojima se uređuje zastarelost prava na utvrđivanje, naplatu i povraćaj ne primenjuju se na doprinose za obavezno socijalno osiguranje. A posebni zakoni kojima je uređeno plaćanje doprinosa, Zakon o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje (“Sl. glasnik RS”, br. 84/2004, 61/2005, 62/2006, 5/2009, 52/2011, 101/2011, 47/2013, 108/2013, 57/2014, 68/2014-dr. zakon, 112/2015, 113/2017, 95/2018, 86/2019 i 153/2020), Zakon o zdravstvenom osiguranju („Sl. glasnik RS“, br. 25/2019), i Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti (“Sl. glasnik RS”, broj 36/2009, 88/2010, 38/2015 i 113/2017-dr.zakon) ne bave se ovim pitanjem. Načelno, bave se samo zastarelošću povraćaja neosnovano isplaćenih  iznosa od osiguranika

Jedino Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju (“Sl. glasnik RS”, br. 34/2003, 64/2004-US, 84/2004-dr.zakon, 85/2005, 101/2005, 63/2006-US, 5/2009, 107/2009, 30/2010-dr.zakon, 101/2010, 93/2012, 62/2013, 108/2013, 75/2014, 142/2014, 73/2018, 46/2019-OUS i 86/2019) decidno predviđa da prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ne zastarevaju, osim prava na potraživanja dospelih a neisplaćenih iznosa u slučajevima utvrđenim ovim zakonom pri čemu se to odnosi na potraživanja osiguranika (penzije itd.). A za našu temu to ne znači ništa konkretno. Načelno je rečeno da ta prava ne zastarevaju pa bi se moglo tumačiti da to podrazumeva i nezastarevanje obaveza (uplate doprinosa) koje su preduslov za ostvarenje tih prava. Ali to je previše slobodno tumačenje i odnosi se samo na jednu vrstu doprinosa. Šta je sa ostalim?

3. Da li su frilenseri obveznici doprinosa?

Da krenemo konkretno sa analizom. Iako naši državni organi uvek zahtevaju da se na svaki prihod obračunavaju i plaćaju i nekakvi doprinosi, moram reći, da se u većini slučajeva zahteva nešto nezakonito. Jer, Zakon o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje kaže da se doprinosima obezbeđuju sredstva za finansiranje obaveznog socijalnog osiguranja, i to  penzijskog i invalidskog,  zdravstvenog i za slučaj nezaposlenosti. Obveznik doprinosa je osiguranik i poslodavac ili isplatilac prihoda, na čiji teret se plaća doprinos.

A da li obveznik treba i mora da uplaćuje određeni doprinos zavisi od ispunjenja uslova. A ti uslovi su različito propisani u odnosu na razne kategorije i navedenim zakonom, a i zakonima kojima su uređene određene vrste osiguranja.

Ovde ću maksimalno uprostiti objašnjenja i neću ulaziti previše u analizu niti u citiranje odredbi propisa, to sam već činio u drugim komentarima.

Svi pobrojani zakoni, plaćanje doprinosa za obavezno socijalno osiguranje uslovljavaju statusom osiguranika po konkretnom propisu. Ovde govorimo o doprinosima po osnovu nekakvog rada, a tu navedeni propisi plaćanje doprinosa uglavnom vezuju za status zaposlenog lica (bilo koja vrsta radnog odnosa), i druge varijante obavljanja rada i sticanja prihoda (preduzetnici, izabrana, imenovana ili postavljena lica, poljoprivrednici, lica koja obavljaju privremene i povremene poslove ili pružaju usluge po ugovoru o delu,  itd.).

S druge strane, doprinosi se (tehnički) uplaćuju pri isplati prihoda od strane isplatioca prihoda koji je obveznik po našem zakonu.

Ono na šta treba obratiti pažnju ovde je sledeće. Frilenseri nisu u radnom odnosu kod isplatioca prihoda i ne mogu imati obavezu,a samim tim ni prava (što je za državu recimo nesporno), po osnovu osiguranja vezanih za radni odnos. Eventualno mogu imati obavezu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje kao lica koja na teritoriji RS rade za stranog poslodavca, koji nema registrovano predstavništvo u RS, kod koga za obavljen posao ostvaruju naknadu. Što se tiče obaveze plaćanja doprinosa za zdravstveno osiguranje za navedenu kategoriju lica, ona možda u nekim slučajevima može postojati uz uslov da međunarodnim ugovorom nije drukčije određeno. Ali, kod doprinosa za zdravstveno osiguranje mora se obratiti pažnja na činjenicu da su oni po svojoj biti tekući, da se plaćanjem obaveze sada pravo obezbeđuje za period koji predstoji, te da se (po mom mišljenju) zbog toga ne mogu plaćati retroaktovno. Tu nije ista situacija kao sa doprinosima za penzijsko i invalidsko osiguranje gde se plaćanjem obaveza godinama obezbeđuje pravo za budućnost. E tu jeste bitno koliko je sredstsva akumulirano, zahteva se minimalan staž tog osiguranja itd. Kod zdravstvenog osiguranja bitno je jedino steći status osiguranika i pravo postoji, čak nije bitna ni uplata. Jer, svi imaju pravo na zdravstvenu zaštitu po nekom osnovu tj.da budu osigurani (kao zaposleni, nezaposleni, penzioneri, izdržavana lica, socijalni slučajevi…) i mogu ostvariti neophodnu zdravstvenu negu u slučaju potrebe za istom. Naravno, ovo je tumačenje dato na osnovu onoga što zdravstveno osiguranje po svojoj biti predstavlja, u odnosu na njegovu svrhu (da svako može biti zdravstveno zbrinut u slučaju potrebe).

Veoma slična u pogledu uslovljenosti je i priča sa doprinosima za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti. Kako god, ova pitanja sam detaljno analizirao u komentaru “Šta se još isplaćuje uz naknadu izgubljene zarade?”, tako da ovde to neću ponavljati. 

Izgleda da je utvrđivanje nečijeg statusa kao obveznika (po raznim varijantama), što je preduslov za kasnije određivanje obaveze po tom osnovu, veoma komplikovano. Ali zapravo, veoma je prosto. Odgovor na pitanje iz naslova ovog dela je više nego jednostavan i zavisi od pitanja, da li su frilenseri prijavljeni ovde nadležnim službama po osnovu poslova koje obavljaju i da li mogu ostvariti neka prava kod Fonda za penzisjko i invalidsko osiguranje, Fonda za zdravstveno osiguranje ili Nacinalne službe za zapošljavanje? Ako nisu prijavljeni (i nisu mogli izvršiti prijavu ranije, niti je ista moguća retroaktivno) i nemaju prava, nemaju ni obaveze. Prosto je.

To je (po mom mišljenju)  generalni princip koji treba primenjivati, s tim što je svaki slučaj priča za sebe. Ne može se nikad davati generalno tumačenje, to se mora videti u svakom konketnom slučaju (ko je koja kategorija, da li podleže plaćanju, odnosno kakva je bila varijanta radnog angažovanja, šta je bila usluga, kako je ugovorena, kako izvršena, kako je isplaćena naknada, da li postoje dodatne okolnosti u smislu naših propisa i međunarodnih sporazuma, odnosno da li je prijava izvršena ili nešto plaćeno u inostranstvu…).

4. Da li su frilenseri obveznici poreza?

Najkraće rečeno, jesu. Ali,  kod svakog poreza najbitnije je utvrditi sledeće:

• da li uopšte postoji poreska obaveza,
• ako postoji, u kom trenutku nastaje poreska obaveza,
• ko je obveznik odnosno dužnik poreza,
• šta je i koliki je oporezivi prihod, odnosno šta je poreska osnovica.

Prosto je, samo treba sprovesti postupak u skladu sa propisima i pravilima struke te u skladu sa tim utvrditi gore navedeno, a što nije isto u odnosu na različite vrste poreza.

Ostaje da damo odgovor na pitanje, koje poreze frilenseri moraju da plate?

Opet da uprostim, kako pričamo o prihodima fizičkih lica, ovde možemo da govorimo samo o porezima propisanim  Zakonom o porezu na dohodak građana (“Sl. glasnik RS”, br. 24/2001, 80/2002, 80/2002-dr.zakon, 135/2004, 62/2006, 65/2006-isp., 31/2009, 44/2009, 18/2010, 50/2011, 91/2011-OUS, 93/2012, 114/2012-OUS, 47/2013, 48/2013-isp., 108/2013, 57/2014, 68/2014-dr.zakon, 112/2015, 113/2017, 95/2018, 86/2019 i 153/2020).

A porezi na dohodak obuhvataju nekoliko vrsta prihoda fizičkih lica. I za svaku vrstu prihoda treba posebno utvrditi da li potpada pod slučajeve za oporezivanje,  da li postoji poreska obaveza, kada nastaje i ko je dužnik.

I sad, frilenseri uglavnom nisu dužnici poreza na zarade, jer naprosto nisu zaposlena lica u smislu propisa. Pod zaradom, u smislu člana 13. navedenog zakona, smatra se zarada koja se ostvaruje po osnovu radnog odnosa, definisana zakonom kojim se uređuju radni odnosi i druga primanja zaposlenog. A Zakon o radu (“Sl. glasnik RS”, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 113/2017 i 95/2018-aut.tumačenje) je uglavnom jasan i rigidan u pogledu toga šta smatra zaposlenim licem.

Jasno je i da ovde nema govora o frilenserima kao obveznicima poreza na prihode od kapitala, na kapitalne dobitke i na većinu onog što se smatra ostalim prihodima (davanje u zakup, dobici od igara na sreću itd).

Što se tiče poreza na prihode od samostalne delatnosti, od autorskih prava, prava srodnih autorskom pravu i prava industrijske svojine, to zavisi od usluga koje pružaju, ugovora koje zaključe sa naručiocima usluga i njihovog statusa odnosno kako su (i da li) su registrovani ovde (kao preduzetnici npr.).

O frilenserima možemo govoriti jedino kao o obveznicima poreza na druge prihode iz člana 85. Zakona o porezu na dohodak građana, u koje, između ostalog, spadaju i prihodi po osnovu ugovora o delu. Stopa poreza na ostale prihode iznosi 20% na oporezivi prihod.

Ali, ovde se mora obratiti pažnja na sledeće. Mesto isplate je tamo gde je isplatilac prihoda. Isplatioci prihoda frilenserima su obično kompanije iz inostranstva, i to iz uređenih država, sa kojima, u velikoj većini slučajeva, imamo zaključene ugovore o izbegavanju dvostrukog oporezivanja.

A član 12. Zakona o porezu na dohodak građana kaže da ako obveznik – rezident RS ostvari dohodak u drugoj državi, na koji je plaćen porez u toj državi, na račun poreza na dohodak građana utvrđenog prema odredbama ovog zakona odobrava mu se poreski kredit u visini poreza na dohodak plaćenog u toj državi.

Šta to u stvari znači? Da se uz malo dokumentacije (potvrde na propisanom obrascu) može osloboditi od plaćanja ovog poreza.

Jedini porez koji frilenseri moraju nesporno da plate (kao i svi drugi) je godišnji porez na dohodak građana. Ali, samo na iznos koji podleže oporezivanju tim porezom. A prema članu 87. Zakona o porezu na dohodak građana, godišnji porez na dohodak građana plaćaju fizička lica koja su u kalendarskoj godini ostvarila dohodak veći od trostrukog iznosa prosečne godišnje zarade po zaposlenom isplaćene u RS u godini za koju se utvrđuje porez, prema podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike. Znači, ovaj porez se plaćasamo ukoliko  svi prihodi jednog lica u toku godine, kada se saberu, prelaze 2.987.424,00 din. u ovom trenutku (znači nešto preko 25.400,00 EUR).

Poreske stope kod ovog poreza iznose (član 89. Zakona o porezu na dohodak građana):

– na iznos do šestostruke prosečne godišnje zarade – 10%;

– na iznos preko šestostruke prosečne godišnje zarade – 10% na iznos do šestostruke prosečne godišnje zarade + 15% na iznos preko šestostruke prosečne godišnje zarade.

Ali tu postoje mogućnosti umanjenja (priznaju se lični odbici), tako da se iznos poreza koji na kraju treba platiti može i prepoloviti.

I to je to. Ništa više, ništa manje.

5. Umesto zaključka, a možda nekom bude i od koristi

Po mom mišljenju, generalni zaključak, ko, šta i koliko treba da plati, je nemoguće dati bez uvida u svaki pojedinačni slučaj. Ali, ako se poštuju pravila struke i odredbe propisa, odgovorno tvrdim da je u većini slučajeva moguće osporiti namentnute obaveze (u potpunosti ili ih značajno umanjiti) jer su nezakonite.

Sad se na kraju opet postavlja pitanje, šta reći a ne ponoviti se ili biti grub? Da li i ovo potvrđuje tezu da je neznanje (a ne korupcija) glavni problem našeg pravnog sistema? Kako god, uvek je problem u neukosti (nedostatku formalnog pravnog ali i opšteg obrazovanja) pisaca propisa, ali i onih koji te propise tumače i sprovode.

Nažalost, ovde se još jednom pokazalo, koliko institucije kod nas (ovde mislim pre svega na Poresku upravu) svojim činjenjem urušavaju sistem koji kako tako funkcioniše.

Ne znam, možda je najbolje ne davati komentar, već da svako donese sopstvene zaključke. Lično ću izneti samo sopstveni utisak. Ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“. Na šta me sve zajedno podseća opisao sam na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.

Iako izbegavam davanje saveta, daću par prepopruka frilenserima (tačnije njihovim predstavnicima). Ne slušajte „dušebrižnike po profesiji“, te analitičare i stručne konsultante koji svoje znanje plasiraju jedino u medijima a ne u zvaničnim postupcima, i njima slične. I konsultujte malo stručnije savetnike, moj utisak je da ovi koji savete daju ne rade to dobro niti u vašu korist. Da li je reč o neznanju ili nameri, neću špekulisati. Neka svako donese svoj sud.

U vezi tvrdnji nekih frilensera da su tražili mišljenja i pokušavali da prijave prihode ranije, podsetiću na ono što stalno ponavljam u svojim komentarima, da se sa državnim organima obavezno komunicira pismenim putem. Jer, u konkretnim postupcima (i za žalbe po poreskim rešenjima) i za oslobođenje od obaveza sigurno bi pomoglo postojanje pismenih dokaza, recimo u vidu nekog dopisa, najbolje prijave koja je odbijena (nekim rešenjem po mogućstvu). Čisto  radi podsećanja, prema Zakonu o opštem upravnom postupku  („Sl. glasnik RS“, br. 18/2016 i 95/2018-aut.tumačenje), koji kao procesni primenjuju  fondovi obaveznog osiguranja i druge državne službe (i Poreska uprava u onim pitanjima koja ne rešava ZPPPA),  organ i stranka opšte u pisanom ili usmenom obliku. Opštenje u pisanom obliku obuhvata opštenje elektronskim putem i u papirnom obliku. Postupak se okonočava rešenjem kojim se odlučuje o pravu, obavezi ili pravnom interesu stranke. Rešenje se donosi u pisanom obliku (elektronski ili papirni dokument), a samo izuzetno u usmenom obliku (recimo kod hitnih mera u javnom interesu), ali  i tada organ mora da izradi i dostavi stranci pismeno rešenje na zahtev stranke, u roku od osam dana (od podnošenja zahetva). Rešenje u pisanom obliku mora da sadrži uvod, dispozitiv (izreku), obrazloženje, uputstvo o pravnom sredstvu, potpis ovlašćenog službenog lica i pečat organa ili drugi vid potvrde o autentičnosti.

Dakle, čak i kada odete na šalter neke službe da nešto pitate, zahtevajte pismeni odgovor ili bar potvrdu (pečatom) prijema podneska.

Ostaje nada da će u budućnosti neko možda pročitati i ova razmatranja i,  ako ne počne da radi onako kako je pravilno, možda se bar zamisli. Dok se to ne desi, svima, a frilenseerima ponajviše, želim mnogo sreće, jer u situacijama gde ništa ne zavisi od znanja i stručnosti, samo sreća može pomoći.

Izvor: Izvod iz propisa preuzet iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.