Šta da čini potrošač koji kupi proizvod koji nije to što se tvrdi?

U komentaru „Šta kada neko prodaje proizvod koji nije to što se tvrdi?“ sam objasnio o čemu je reč, odnosno šta je bio konkretan povod za taj i povezane komentare. Inače, sve ograde i napomene date u navedenom tekstu, važe i ovde.

Ovde ću dati uputstvo šta može da preduzme potrošač koji kupi proizvod koji nije to što trgovac tvrdi.

 1. Šta činiti?

Jednostavno, morate se obratiti nadležnim organima, konkretno tržišnoj inspekciji.

Jer, po članu 181. Zakona o zaštiti potrošača („Sl. glasnik RS”, broj 88/2021), članu 46. Zakona o trgovini („Sl. glasnik RS“, br. 52/2019), te čl. 74. i 75. Zakona o oglašavanju („Sl. glasnik RS“, br. 6/2016 i 52/2019-dr.zakon),nadzor nad sprovođenjem ovih zakona i propisa donetih na osnovu istih, vrši ministarstvo nadležno za poslove trgovine i zaštite potrošača, što je u trenutku pisanja ovog komentara – Ministarstvo unutrašnje i spoljne trgovine, a koje preko tržišnih inspektora vrši inspekcijski nadzor.

Ovde moram napomenuti nešto veoma bitno. Prema članu 18. Zakona o inspekcijskom nadzoru („Sl. glasnik RS“, br. 36/2015, 44/2018-dr.zakon i 95/2018) i članu 183. Zakona o zaštiti potrošača, postupak inspekcijskog nadzora pokreće se i vodi po službenoj dužnosti ili zahtevom nadziranog subjekta za vršenje inspekcijskog nadzora, kao i zahtevom drugog lica kome je posebnim zakonom priznato svojstvo stranke u postupku. Kod ocene o postojanju razloga za pokretanje postupka po službenoj dužnosti inspektor uzima u obzir predstavke, kao i upozorenja nadležnih organa. Predstavke imaju dejstvo inicijative za pokretanje postupka, a podnosioci tih inicijativa nemaju svojstvo stranke u postupku koji se može pokrenuti na osnovu te inicijative. Dakle, uloga onog ko je kupio sporni proizvod, je da o nedozvoljenoj radnji dostavi obaveštenje inspekciji (i da izjavu kao svedok, te dostavi dokaze, ako neko to zatraži), koja po službenoj dužnosti sprovodi postupak.

2. Zašto bi tržišna inspekcija morala da preduzme nešto?

Inspekcija po svakoj predstavci mora da preduzme nešto, jer u suprotnom, postupajući inspektor čini kazneno delo, i na to ih treba podsetiti. Jer, dešava se da nadležni organi „zaborave“ koje su im zakonske obaveze. Naime, inspektori su službena lica u smislu člana 112. Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019) – u daljem tekstu: KZ. I tu se mora obratiti pažnja na sledeće.

Delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. KZ čini službeno lice koje iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granice svog službenog ovlašćenja ili nevršenjem svoje službene dužnosti pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu kakvu korist, drugom nanese kakvu štetu ili teže povredi prava drugog. Zaprećena je kazna od 6 meseci do 5 godina zatvora (a u zavisnosti od okolnosti, i čak 12 godina zatvora). 

Nesavestan rad u službi iz člana 361. KZ, čini službeno lice koje kršenjem zakona ili drugih propisa ili opštih akata, propuštanjem dužnosti nadzora ili na drugi način očigledno nesavesno postupa u vršenju službe, iako je bilo svesno ili je bilo dužno i moglo biti svesno da usled toga može nastupiti teža povreda prava drugog ili imovinska šteta. Zaprećene su kazne do 5 godina zatvora.

Kao potvrdu da su ovde ozbiljne stvari posredi, citiraću šta je Vrhovni kasacioni sud (u daljem tesktu: VKS), rekao u obrazloženju Presude Kzz 734/2022 od 13. jula 2022. god: “[…] Dakle, radnja izvršenja krivičnog dela iz člana 359. stav 1. KZ sadrži veći broj alternativno postavljenih radnji i može se sastojati u iskorišćavanju službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenju granica službenog ovlašćenja ili nevršenju službene dužnosti […]“.

VKS u svom rešenju, Rev 2261/2015 od 16. marta 2016. god. kaže (citat) objašnjava i sledeće:  „[…] Nepravilan rad organa ili službenog lica je činjenje ili ne činjenje protivno uobičajenim ili propisanim načinima obavljanja delatnosti, a koji šteti pravu ili interesima nekog lica. […]“. VKS je već ranije izneo istovetan stav u svom rešenju  Rev 1170/2013 od 31. oktobra 2013. god.

Apelacioni sud u Beogradu u presudi Gž 840/2010 od 24. februara 2010. god. navodi (citat): „[…]Nepravilan rad postoji kada organ svoju delatnost nije obavio na način kako se to od istog, u datoj situaciji i datim okolnostima, očekivalo. […]“.

Na nezakonitost ili nepravilnost ne mora nužno da utiče krivica. Jer, krivica postoji kada je učinilac koji je u vreme kada je nešto učinio postupao sa umišljajem (hteo nešto) ili iz nehata (pristao na nešto). A službeno lice koje postupa u nekom postupku mora da zna (zakonska pretpostavka za obavljanje dužnosti, da poznaje pravo), to je standard. To što nije znalo, to je njegova stvar. A kad ga neko upozori na pogrešno postupanje (onaj ko mu se obraća npr., podnosilac predstavke), nikako ne može reći da nije znalo.

A dalje, svako ko službeno postupa u bilo kom predmetu (pored podnošenja prekršajne prijave, jer se to očekuje od organa koji vrši inspekcijski nadzor), ako otkrije ili posumnja na druge nezakonitosti, mora po službenoj dužnosti da obavesti drugi nadležni organ (tužilaštvo) da preduzme mere iz svoje nadležnosti, jer u suprotnom čini kazneno delo jer nije obavestio nadležni organ o onome što je saznao u obavljanju službene dužnosti a što predstavlja kazneno delo. Ovde opet podsećam šta je VKS rekao u gore citiranoj presudi Kzz 734/2022 o nevršenju službene dužnosti. Jer, i neprijavljivanje krivičnog dela i učinioca je posebno delo.

Naime, po stavu 2. člana 332. KZ, službeno ili odgovorno lice koje svesno propusti da prijavi krivično delo za koje je saznalo u vršenju svoje dužnosti, ako se za to delo po zakonu može izreći pet godina zatvora ili teža kazna, kažnjava se zatvorom od 6 meseci do 5 godina.

Pored kaznene, svakako postoji ona druga, materijalna odgovornost za štetu. Tako da službena lica rizikuju i materijalnu odgovornost. Osnov daje stav 1. člana 172. Zakona o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989-USJ, 57/1989 i „Sl. list SRJ“ 31/1993 i “Sl. glasnik RS”, br. 18/2020), u daljem tekstu: ZOO,  koji kaže da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, i da pravno lice ima pravo na naknadu od lica koje je štetu skrivilo namerno ili krajnjom nepažnjom.

Zakon o državnim službenicima („Sl. glasnik RS“, br. 79/2005, 81/2005-isp., 83/2005-isp., 64/2007, 67/2007-isp, 116/2008, 104/2009, 99/2014, 94/2017, 95/2018, 157/2020 i 142/2022) kaže u članu 124. da za štetu koju državni službenik na radu ili u vezi s radom prouzrokuje trećem licu nezakonitim ili nepravilnim radom odgovara RS.

Zakon o državnoj upravi u članu 5. kaže da za štetu koju svojim nezakonitim ili nepravilnim radom organi državne uprave prouzrokuju fizičkim i pravnim licima odgovara RS.

Osnov za naknadu daje Ustav Republike Srbije („Sl.  glasnik RS”, br. 98/2006, 115/2021-Amandmani i 16/2022), u članu 35. gde se navodi  da  svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ.

Ovde treba obratiti pažnju da je svuda rečeno:  „nezakonitim ili nepravilnim radom“, a ne: „nezakonitim i nepravilnim radom“. Razlika je ogromna. Kada se upotrebi  rastavni veznik „ili“ (to znači alternaciju, isključenje, jedno ili drugo, bar jedno od navednog…), ne podrazumeva se kumulacija (obavezno i jedno i drugo) kao kada se upotrebi sastavni veznik „i“.

Svako službeno lice kao jedinka za sebe može izazvati tu štetu, ako nešto nije uradilo po propisu, ako je nemarno i neprofesionalno izvršavalo svoje obaveze i sl. Za službena lica koja vrše službene radnje pretpostavka je da poznaju propise i da su stručni (da imaju propisanu stručnu spremu, znanje, iskustvo… to je uslov za obavljanje posla), zato je njihova odgovornost objektivna. 

3. Umesto zaključka

Odgovor na osnovno pitanje, koja kaznena dela su učinjena u pokaznom primeru iz „Šta kada neko prodaje proizvod koji nije to što se tvrdi?“, dao sam u komentaru „Šta čini onaj ko prodaje proizvod koji nije to što se tvrdi?“.

Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.