Zavisi koga pitate. Ako pitate onog ko bi po propisima bio najpozvaniji da dâ mišljenje, teško da ćete dobiti konkretan odgovor. Da zanemarimo što taj odgovor baš neće biti ni logičan a ni zasnovan na propisima. Štaviše, veoma je moguće da sebi napravite problem.
U komentaru “Čemu služi Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti i šta kaže o video-nadzoru zaposlenih?” sam pojasnio šta bi trebalo da radi Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti (u daljem tekstu: Poverenik), i šta isti smatra u vezi video-nadzora zaposlenih. Inače, sve ograde i napomene date u navedenom tekstu, važe i ovde. U navedenom tekstu sam naveo da Poverenik smatra da se snimci bezbednosnih kamera načelno ne mogu koristiti kao dokaz u postupku prema zaposlenom. Ovde ću objasniti zašto nije u pravu i da se to može činiti.
1. Šta ako su ispunjeni formalni uslovi?
Prema mišljenju Poverenika, nebitno je to što ispunite sve propisane uslove. Jer, u svom Mišljenju br. 072-04-1409/2020-07 od 31. avgusta 2020. god. Poverenik kaže (citat):
“[…] Kao svrhu obrade rukovalac je, sem svrhe koja odgovara svrsi propisanoj Zakonom o privatnom obezbeđenju, a koja se odnosi na bezbednost imovine, lica i poslovanja, naveo i „pokretanje disciplinskog ili drugog postupka protiv zaposlenog“ i „unapređenje procesa rada“. […]
Blagovremeno postupanje lekara na prijemu poziva i dispečera radi pružanja pomoći pacijentima rukovalac može ostvariti i manje invazivnim metodama nego što je neprekidno praćenje postupanja i ponašanja njegovih zaposlenih putem video-nadzora.
Rukovaocu je ukazano na to da Ustav Republike Srbije jemči pravo na rad (član 60) i da svako, sem prava na bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, ima pravo i na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, što je propisano i članom 12. Zakona o radu […]“.
Sa tim da se nešto ponekad može ostvariti i drugim sredstvima se načelno slažem, ali ne i sa tim da se neko ko nešto radi pogrešno “krije” iza prava na dostojanstvo i privatnost.
Evo, šta ako je zaposleni dao svoj pristanak za video-nadzor? Prema mišljenju Poverenika, i to je nebitno. Naime,u svomMišljenju br. 072-04-1580/2021-07 od 11. avgusta 2021. god., Poverenik kaže sledeće (citat):
“[…] Takođe, odredba člana 21. ugovora o radu Rukovaoca, gde stoji: „Zaposleni svojim potpisom na ovom ugovoru daje izričitu saglasnost da se sistemom elektronskog nadzora vrši nadgledanje njegovog rada u kontinuitetu, da se podaci arhiviraju i da ih poslodavac može koristiti u dokazne svrhe, saglasno zakonu i Pravilniku“, nije zakonit osnov po kome Rukovalac može vršiti obradu podataka o ličnosti koji se odnose na njegove zaposlene putem video-nadzora. […]”.
Opet, u svom Mišljenju br. 073-14-1465/2019-02 od 1. novembra 2019. god. Poverenik kaže sledeće (citat):
“[…] Naime, izjava volje fizičkog lica bez mogućnosti njene izmene ili opoziva a da to ne prouzrokuje pravne posledice po položaj tog lica ne može se smatrati punovažnim pristankom u smislu Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, što naročito treba imati u vidu kada je u pitanju obrada podataka o ličnosti zaposlenih od strane poslodavca. Ovo posebno zato što odnos poslodavac–zaposleni po svojoj prirodi predstavlja odnos sa neravnotežom moći između ove dve strane. Stoga, u konkretnom slučaju pristanak zaposlenih ne bi se mogao smatrati adekvatnim pravnim osnovom obrade njihovih podataka o ličnosti od strane poslodavca. […]“.
Znači, zaposleni može dati svoj pristanak za video-nadzor, ali to ne služi ničemu?!? Iako je sam Poverenik to rekao u u svomMišljenju br. br. 073-12-1447/2019-02 od 1. novembra 2019. god. (citat):
“[…] pristanak za obradu je jedan od šest mogućih pravnih osnova obrade podataka o ličnosti predviđenih članom 12. Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, pri čemu je odredbom člana 4. stav 1. tačka 12) Zakona propisano šta se podrazumeva pod ovim pojmom […]“.
Izvinite, ako je ispunjeno sve ono što propisuje Zakon o zaštiti podataka o ličnosti (“Sl. glasnik RS”, broj 87/2018) – u daljem tekstu: ZZPL (izjava data onako kako je propisano, zaposleni upoznat sa svim pravima itd.), kako onda to nije zakonito?!? Pogotovo ako u svom Mišljenju br. 073-14-2712/2020-02 od 21. decembra 2020. god. isti Poverenik (ista administracija, ne ona prethodna) kaže sledeće, (citat):
“[…] Shodno iznetom, ukoliko je video-nadzor zaposlenih radi kontrole poštovanja obaveze nošenja zaštitnih maski dopušten sa stanovišta primene propisa kojima se uređuje bezbednost i zdravlje na radu […] pristanak zaposlenog može biti odgovarajući pravni osnov za obradu podataka o ličnosti samo onda kada zaposleni slobodno i dobrovoljno može da dâ, ali i da opozove ranije datu izjavu volje, bez bojazni da će usled toga pretrpeti neželjene konsekvence. […]“.
Meni više ništa nije jasno, a ja sam kao stručan za tumačenje napisanog. Znači, kad se vrši od strane nekog i za nešto, onda može, ali ako poslodavac hoće da zaštiti svoje interese, onda izgleda ne?!?
A kada to postoji legitiman interes zaobradu podataka? Konkretno, za video-nadzor. U svom Mišljenju br. 073-14-1465/2019-02 od 1. novembra 2019. god. Poverenik kaže sledeće (citat):
“[…] Saglasno članu 91. Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, na obradu podataka o ličnosti u oblasti rada i zapošljavanja primenjuju se odredbe zakona kojima se uređuju rad i zapošljavanje i kolektivni ugovori, uz primenu odredaba ovog zakona.
Prema tome, kada je reč o obradi podataka o ličnosti zaposlenih od strane poslodavca prvenstveno se primenjuju odredbe Zakona o radu […] i drugih zakona kojima su uređena pitanja rada i zapošljavanja, u koja spadaju i pitanja u vezi sa kršenjem radne obaveze i sl. Dakle, ovlašćenje za obradu podataka o ličnosti zaposlenih od strane poslodavaca najpre treba da proizlazi iz relevantnih odredaba navedenih zakona.
Istovremeno ukazujemo na to da, saglasno odredbama člana 12. stav 1. tačka 6) Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, obrada podataka o ličnosti je zakonita ako je neophodna radi ostvarivanja legitimnih interesa rukovaoca ili treće strane, osim ako su nad tim interesima pretežniji interesi ili osnovna prava i slobode lica na koje se podaci odnose koji zahtevaju zaštitu podataka o ličnosti, a posebno ako je lice na koje se podaci odnose maloletno lice.
Međutim, kako u slučaju koji navodite u elektronskoj poruci govorite o obradi podataka o ličnosti zaposlenih u svrhu „utvrđivanja i dokazivanja kršenja radne obaveze“, a kako za ostvarenje navedene svrhe poslodavcima stoje na raspolaganju i drugi mehanizmi osim „upotrebe video-nadzora na radnom mestu i kontrole službenih elektronskih sredstava komunikacije zaposlenih“, iz Vaše elektronske poruke ne može se izvesti zaključak o neophodnosti takve obrade, što je obavezan element da bi legitimni interes rukovaoca bio zakonit pravni osnov obrade podataka o ličnosti u smislu člana 12. tačka 6) Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. […]
S tim u vezi ukazujemo na to da zaposleni imaju pravo na privatnost u svom radnom okruženju, i da se u svakom konkretnom slučaju, osim neophodnosti, mora utvrditi i srazmernost takve obrade, a imajući u vidu jedno od načela obrade iz člana 5. stav 1. tačka 3) Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, prema kome podaci koji se obrađuju moraju biti primereni, bitni i ograničeni na ono što je neophodno u odnosu na svrhu obrade (načelo „minimizacije podataka“).
Shodno iznetom, legitimni interes se ne može apriori isključiti kao mogući pravni osnov za obradu podatka o ličnosti zaposlenih od strane poslodavaca, s tim što bi u tom slučaju rukovalac imao obavezu da prethodno utvrdi postojanje konkretnog legitimnog interesa, srazmernost i neophodnost obrade, kao i pretežnost takvog interesa rukovaoca u odnosu na prava i slobode zaposlenih. Napominjemo da bi se upotreba video-nadzora i kontinuiranog praćenja svih zaposlenih nezavisno od vrste poslova koje obavljaju i drugih bitnih aspekata u svakom konkretnom slučaju smatrala nesrazmernom obradom. […]“.
Ovde je Poverenik baš zamrsio, ali rekao je neke stvari koje stoje. Jedino što nedostaje konkretan i pravi zaključak, da se Poverenik konačno izjasni, može li ili ne biti video-nadzora zaposlenih?
Inače, zaključak Poverenika da za ostvarenje ostvarenje kontrole prisustva zaposlenih na radnom mestu poslodavcima stoje na raspolaganju i drugi mehanizmi osim upotrebe video-nadzora, je apsolutno besmislen. Jer, ti mehanizmii mogu biti upisivanje, overa kartica i sl. što sve podrazumeva dobrovoljne i poštene radnje zaposlenih. Ali, ovde pričamo o zaposlenima koji varaju „sistem“, koji izađu s posla a ne upišu se, neko drugi im overi karticu… I upravo zato postoji potreba za drugim dokaznim sredstvom.
E pošto Povrenik to izbegava, pokušaću ja da odgovorim neka pitanja.
2. Šta znači obrađivati podatke?
Da bih odgovorio na pitanje iz naslova ovog dela, najpre moram reći šta znači biti propisano? Najprostije rečeno, znači da je nešto uređeno nekim propisom, da su u pogledu nečega određene obaveze, date zabrane i predviđene sankcije za suprotna postupanja. Ovde ću pomenuti nešto, što će biti od velike važnosti u kasnijem izlaganju. Naime, u pravu se po pravilu (osim u nekim oblastima, npr. kod ovlašćenja državnih organa ) primenjuje restriktivni princip, znači dozvoljeno je sve što nije izričito zabranjeno, a ne obratno (inače bi došlo do prenormiranja).
U članu 4. ZZPL su data značenja izraza upotrebljenih u istom, a tačka 3) navedenog člana kaže, obrada podataka o ličnosti je svaka radnja ili skup radnji koje se vrše automatizovano ili neautomatizovano sa podacima o ličnosti ili njihovim skupovima, kao što su prikupljanje, beleženje, razvrstavanje, grupisanje, odnosno strukturisanje, pohranjivanje, upodobljavanje ili menjanje, otkrivanje, uvid, upotreba, otkrivanje prenosom, odnosno dostavljanjem, umnožavanje, širenje ili na drugi način činjenje dostupnim, upoređivanje, ograničavanje, brisanje ili uništavanje. Ne baš najjasnije i prilično široko postavljeno. Ali, složićemo se da snimanje sistemima video-nadzora predstavlja jednu vrstu obrade podataka o ličnosti. To i Poverenik kaže u ranije pominjanom Mišljenju br. 073-12-1447/2019-02 (citat):
„[…] obrada podataka o ličnosti putem video-nadzora svakako predstavlja radnju obrade, u smislu odredbe člana 4. stav 1. tačka 3) Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, te se i na ovu obradu primenjuju opšti principi i pravila obrade utvrđeni ovim zakonom. […]
U ZZPL se stalno pominje dozvoljenost obrade u odnosu na njenu svrhu, i upravo tu je problem. Jer, to se previše restriktvno tumači.
Šta je svrha? Svrha označava namenu nečega, cilj preduzimanja neke radnje, nameru onog ko radnju vrši. I ako pođemo od toga, svrha se može različito gledati, jer nema svako isti cilj.
Recimo, kad se kaže da je video-nadzor uveden u svrhu bezbednost ljudi i imovine, to se može koristiti (po mom mišljenju) za razljičite ciljeve. Zar se ne može tumačiti namera poslodvca da ne isplati nezarađeno kao cilj zaštite imovine (i novac je imovina)? Da spreči štetu? Da li, pored krađe, zanemarivanja bezbednosnih porcedura, i nerad i nemar takođe može da nanese štetu poslodavcu?
Osim što nije logički obrazložio zaključke, Poverenik se u Mišljenju br. Pr. 074-01-250/2024-10 citiranom u “Čemu služi Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti i šta kaže o video-nadzoru zaposlenih?”, koje je povod za ovaj komentar, u odbranu svojih stavova pozvao na čl. 5., 12., 91. i 95. ZZPL. Član 5. ZZPL, govori o načelima obrade, i pored ostalog kaže, podaci o ličnosti moraju se obrađivati zakonito, pošteno i transparentno u odnosu na lice na koje se podaci odnose, prikupljati u svrhe koje su konkretno određene, izričite, opravdane i zakonite i dalje se ne mogu obrađivati na način koji nije u skladu sa tim svrhama, biti primereni, bitni i ograničeni na ono što je neophodno u odnosu na svrhu obrade. A zakonita obrada je obrada koja se vrši u skladu sa nekim zakonom (ZZPL ili drugim zakonom kojim se uređuje obrada).
A, kad priča o svrsi obrade, Poverenik se u citiranim mišljenju poziva i na čl. 30. i 31. Zakona o privatnom obezbeđenju (“Sl. glasnik RS”, br. 104/2013, 42/2015 i 87/2018) – u daljem tekstu: ZPO. A šta kažu ti članovi?
Član 30. ZPO kaže da se upotrebom tehničkih sredstava i uređaja za obezbeđenje lica, imovine i poslovanja smatraju usluge koje se pružaju primenom pojedinačnih ili funkcionalno povezanih perimetarskih mera, uređaja i sistema, između ostalog i video-obezbeđenje. A član 31. ZPO kaže da se tehnička zaštita sprovodi na području štićenog objekta ili prostora, prilikom obezbeđenja štićenih lica, imovine i poslovanja, ili prilikom obezbeđenja transporta novca i vrednosnih pošiljki, s tim da tehnička sredstva koja se koriste u obavljanju poslova privatnog obezbeđenja nije dozvoljeno koristiti na način kojim se narušava privatnost drugih. Dakle, prema ZPO, dozvoljeno je koristiti video-nadzor u svrhu zaštite imovine i poslovanja? A zar se pod poslovanjem ne podrazumeva sve ono što je vezano za rad i funkcionisanje nekog privrednog subjekta, uključujući i odnos sa zaposlenima? I kako onda Poverenik zaključuje da se korišćenjem snimaka kao dokaza u postupku u vezi njegovih prava i obaveza zaposlenih, postupa suprotno načelu „ograničenja u odnosu na svrhu obrade”, jer podaci nisu prikupljeni u svrhe koje su konkretno određene, izričite, opravdane i zakonite?!?
3. Da li se snimci mogu koristiti kao dokaz u postupku prema zaposlenom?
Mogu, jer tumačenje Poverenika, da to nije moguće ako je video-nadzor uspostavljen u svrhu bezbednosti ljudi i imovine, je neosnovano. Da je zakonito koristiti snimak kao dokaz već sam objasnio, a za poslodavca je svakako opravdano.
Inače, osim ovog problema u domenu propisanosti zabrane, postoji još jedan tehnički momenat. Posredi je postupak prema zaposlenom koji sprovodi poslodavac, a ne krivični ili prekršajni postupak koji sprovode državni organi, tako da neki dokaz neće biti diskvalifikovan u odnosu na zakonitost njegovog pribavljanja. Bitno je samo da poseduje dokaznu snagu, da se njima može dokazati nešto (npr. da zaposleni nije bio na radnom mestu). Da li je poslodavac imao pravo da postavi kamere i sl. to je stvar drugog postupka, i poslodavčeve eventualne odgovornosti za pogrešno postupanje. U eventualnom radnom sporu (parnici) povodom zakonitosti otkaza, važno je samo da se video snimkom može dokazati sporno ponašanje zaposlenog. Evo prostog pitanja, ako je poslodavac postavio kamere a nije izvršio procenu opravdanosti, a video snimak pokazuje da je zaposleni izvršio tešku krađu, da li će isti biti procesuiran za istu od strane tužilaštva i dobiti otkaz? Zašto bi drugačije bilo u pogledu bilo koje druge povrede radne obaveze i discipline?
A najsporniji deo Poverenikovog objašnjenja, je tvrdnja da Zakonom o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 113/2017, 95/2018-aut.tumačenje i 109/2025-dr. zakon) – u daljem tekstu ZOR i Zakonom o evidencijama u oblasti rada („Sl. list SRJ”, br. 46/96, “Sl. glasnik RS”, br. 101/2005-dr.zakon i 36/2009-dr.zakon), nije propisano da se kontrola i evidentiranje prisutnosti na radu zaposlenih vrši putem sistema video-nadzora. Da tačno, nije propisano da se vrši na taj način, ali nije propisano ni kako se uopšte vrši, to je ostavljeno poslodavcu, da odredi način. Šta više, evidentiranje neke činjenice ili podatka i dokazivanje tačnosti istih, nisu istoznačni pojmovi. Evidencije u smislu pomenituh zakona sadrže podatke o zaposlenim licima, radnom angažovanju, radnom stažu, ostvarenim časovima rada, zaradi itd., a ono što je evidentrano može biti dokaz. Ako je tačno, jer u evidenciju se može upisati i ono što je netačno. Recimo neko se u knjigu prisustva na radu upiše da je na poslu od 8h a stvarno je došao u 10h. To će biti preneto u evidenciju radnih časova, ali nije tačno, i zato je dozvoljeno dokazivati drugim sredstvima netačnost. Dakle, evidencija sadrži podatak a tačnost tog podatka se dokazuje nečim drugim (ispravom, dokumetom, snimkom, izjavom svedoka…).
Gore navedeno je upravo ono o čemu sam pričao, navede se nešto u formi tvrdnje, ali bez obrazloženja. A to nije dovoljeno da bi mišljenje bilo validno. Jer, isto tako kao što Poverenik tvrdi da video-nadzor zaposlenih nije dozvoljen, može bilo ko drugi da kaže da nije ni zabranjen (pri čemu je više u pravu, zbog načela restriktivnosti).
Za vreme prethodne administracije (druga ličnost je bila na funkciji Poverenika) i važenja prethodnog ZZPL (istog u stvarima koje ovde razmatram), na pitanje, kada je dozvoljen video-nadzor na radnom mestu, Poverenik je u Mišljenju br. 011-00-00563/2016-08 od 18. aprila 2016. god., rekao da se upotreba video-nadzora može sagledavati sa više aspekata, i najvažnije, da u RS ne postoji zakon o video-nadzoru, niti ga samo jedan propis na celovit način uređuje (iako je postojao predlog teksta propisa koji bi bolje uredio oblast). Dakle, vraćamo se na jedinstvenost pravnog poretka i opšta pravna pravila.
Ovde moram pojasniti još nešto, čega se dotakao i Poverenik u tom mišljenju. Naime, Poverenik kaže da je javno prikazivanje, odnosno objavljivanje video-snimka na osnovu kojeg je identitet određenog fizičkog lica moguće učiniti određenim ili odredivim, dozvoljeno samo na osnovu zakonskog ovlašćenja ili pristanka lica koje je na takvom snimku prikazano (ako je pristanak dat u skladu s odredbama ZZPL).
Ali, prethodni Poverenik, u Mišljenju br. 073-11-696/2017-02 od 28. juna 2017. god. kaže da se video-nadzor pristupa u službene i poslovne prostorije može vršiti samo ukoliko je to neophodno radi bezbednosti lica i imovine, kontrole ulaska ili izlaska iz službenog ili poslovnog prostora ili, ako zbog prirode posla, postoji mogući rizik za zaposlene. Znači, moguće je kontrolisati ulaske i izlaske, što će reći i kad je neko došao i otišao s posla? Inače, sa zaključkom istog Poverenika u istom mišljenju, da obrada podataka o ličnosti nije dozvoljena ukoliko vršenje video-nadzora ima za cilj isključivo nadzor nad redovnim aktivnostima i ponašanjem zaposlenih u toku radnog vremena radi procene radnog učinka zaposlenih, u potpunosti se slažem.
Prethodni Poverenik je u Mišljenju br. 011-00-00946/2015-05 od 23. jula 2015. god., na konkretna pitanja, da li je dozvoljen video ili audio nadzor zaposlenog od strane poslodavca i da li je na osnovu snimka audio ili video-nadzora dozvoljeno dati otkaz radniku, rekao sledeće (citat):
“[…] Video-nadzor ne sme da se vrši na mestima gde pojedinac može razumno očekivati veći stepen privatnosti, kao što su liftovi, toaleti i svlačionice. […] Video-nadzor se može vršiti samo u delovima radnog prostora gde navedeni interesi moraju da budu zaštićeni. Ostali delovi radnog prostora ne bi smeli da budu obuhvaćeni video-nadzorom. […] Odluka koja proizvodi pravne posledice za lice ili pogoršava njegov položaj, ne može biti isključivo zasnovana na podacima koji se obrađuju automatizovano i koji služe oceni nekog njegovog svojstva (radne sposobnosti, pouzdanosti, kreditne sposobnosti i sl.). […]”.
Dakle, video-nadzor se sme vršiti ukoliko su ispunjeni propisani uslovi. S druge strane, procena i provera svojstava zaposlenog ne, ali provera prisustva na radu se može vršiti video-nadzorom.
4. Umesto zaključka
Ostaje još da razmotrimo eventualna zabranjena dela, čime sam se pozabavio u „Da li se snimanjem zaposlenih čine kaznena dela?“.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.