Ko plaća porez na ono što je u javnoj svojini?

Povod za pisanje ovog i povezanog komentara „Šta potpada pod porez na imovinu?“ je nešto što su mediji preneli u vezi situacije sa prinudinim iseljenjem Muzeja automobila iz prostora „Moderne garaže“ u Beogradu. U tekstu „Šta potpada pod porez na imovinu?“ dao sam uvod, i objasnio šta je predmet oporezivanja te kad nastaje i kad prestaje obaveza kod poreza na imovinu. Inače, sve ograde i napomene date u navedenom tekstu, važe i ovde.

Bitno je reći, da po izjavi naslednika bivših vlasnika kojima je objekat vraćen u postupku restitucije, oni su plaćali porez na imovinu na taj objekat godinama, iako nije bio u njihovom posedu.

A ko je trebalo da plaća porez na imovinu na navedeni objekat u proteklom periodu?

Ovde se neću obazirati da tačka 4) stava 1. člana 12. Zakona o porezima na imovinu (“Sl. glasnik RS”, br. 26/2001, 45/2002-SUS, 80/2002, 80/2002-dr.zakon, 135/2004, 61/2007, 5/2009, 101/2010, 24/2011, 78/2011, 57/2012-OUS, 47/2013, 68/2014-dr.zakon, 95/2018, 99/2018-OUS, 86/2019, 144/2020, 118/2021, 138/2022 i 92/2023) – u daljem tekstu: ZPI, previđa da se porez na imovinu ne plaća na nepokretnosti koje su od nadležnog organa proglašene spomenicima kulture ili istorijskim spomenicima – na nepokretnosti u celini, odnosno na posebne delove, koji služe za ove namene. Da, objekat “Moderne garaže” jeste zaštićeno kulturno dobro, ali čak i to nije bitno. Ovde je od prevashodnog značaja, njegova namena u proteklom periodu, tj. ko ga je imao u posedu i koristio.

1. Ko je obveznik poreza na imovinu?

Član 4. Zakona o porezima na imovinu (“Sl. glasnik RS”, br. 26/2001, 45/2002-SUS, 80/2002, 80/2002-dr.zakon, 135/2004, 61/2007, 5/2009, 101/2010, 24/2011, 78/2011, 57/2012-OUS, 47/2013, 68/2014-dr.zakon, 95/2018, 99/2018-OUS, 86/2019, 144/2020, 118/2021, 138/2022 i 92/2023) – u daljem tekstu: ZPI, kaže, obveznik poreza na imovinu je pravno i fizičko lice (koje vodi, odnosno koje ne vodi poslovne knjige), koje je na nepokretnosti na teritoriji teritoriji Republike Srbije (u daljem tesktu: RS), imalac prava, korisnik ili držalac.

I sad, pitanje, da li su nosioci prava svojine trebali da plaćaju porez na imovinu za period dok objekat nije bio u njihovom posedu?

Odgovor je prost, samo je trebalo sagledati sve činjenice i primeniti pravila tumačenja pravnih normi. Podsetiću samo da pravni sistem ne čini jedan propis, jer pravni poredak je jedinstven kako to u članu 4. kaže Ustav Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006, 115/2021-Amandmani i 16/2022), a ponavlja i u članu 194. O nomotehnici, jedinstvenosti pravnog poretka, pravilima, logici i problemima kod pisanja i tumačenja propisa, pisao sam u tekstu „Koliko je važno ono što piše u propisu?”.

U slučaju koji razmatram mora se obratiti pažnja da je predmetni objekat koristila ustanova kulture – muzej, čiji je suosnivač jedinica lokalne samouprave – Grad Beograd (bar je tako bilo u trenutku iseljenja, jer najavljeno je preuzimanje osnivačkih prava od strane države).

Najbitnije je da ZPI kaže da je obveznik poreza na imovinu, kad je reč o korišćenju (i državini) nepokretnosti u javnoj svojini je imalac prava korišćenja odnosno korisnik nepokretnosti, u skladu sa zakonom kojim se uređuje javna svojina, što sam pokazao u “Šta potpada pod porez na imovinu?”.

2. Koje nepokretnosti su u javnoj svojini?

Odgovor na to pitanje daje Zakon o javnoj svojini („Sl. glasniku RS“, br. 72/2011, 88/2013, 105/2014, 104/2016-dr.propis, 108/2016, 113/2017, 95/2018 i 153/2020). Prema članu 2. istog, javnu svojinu čini pravo svojine RS – državna svojina, pravo svojine autonomne pokrajine – pokrajinska svojina i pravo svojine jedinice lokalne samouprave – opštinska, odnosno gradska svojina.

Predmet javne svojine određuje član 3. tog zakona, koji kaže, u javnoj svojini su prirodna bogatstva, dobra od opšteg interesa i dobra u opštoj upotrebi, za koja je zakonom utvrđeno da su u javnoj svojini, stvari koje koriste organi i organizacije RS, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, ustanove, javne agencije i druge organizacije čiji je osnivač RS, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave itd.

Prema članu 4. navedenog zakona, na sticanje, vršenje, zaštitu i prestanak prava javne svojine, primenjuju se odredbe zakona kojim se uređuje pravo privatne svojine, ako nešto drugo nije određeno ovim ili drugim zakonom. A taj zakon je Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa (“Sl. listu SFRJ”, br. 6/80, 36/90, “Sl. list SRJ”, br. 29/96 i “Sl. glasnik RS”, br. 115/2005-dr.zakon), koji pod stvarima porazumeva pokretne i nepokretne stvari (nepokretnosti).

3. Ko je trebalo da plaća porez na predmetni objekat?

Kad se sve napred navedeno ukrsti, odgovor je prost. Porez je trebalo da plaća ustanova kulture koja je bila korisnik iste, ili drugo lice koje je bilo upisano kao korisnik ili za tu ustanovu kulture izmirivalo obaveze. Bilo ko drugi, samo ne nosioci prava svojine koji nisu imali državinu nad objektom niti koristili isti. Jer, predmetni objekat je bio u režimu javne svojine, zato što ga je koristila ustanova čiji je suosnivač jedinica lokalne samouprave.

Jedino što me čudi u celoj priči je to, što su naslednici bivših vlasnika kojima je objekat vraćen imali advokata (mediji su prenosili i izjave advokata). Zašto isti nije reagovao, ako već organi lokalne poreske administracije ne znaju šta piše u zakonu? Osnovi na koje su se pozivali u vezi oslobođenja od poreza (bar prema onome što su mediji preneli) su pogrešni. Nema delatnost koja se u objektu obavlja veze s tim, već posed nad objektom. Ovde je bilo potrebno samo pročitati par propisa.

Valjda je sad jasno zašto stalno ponavljam, da ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, i zašto me sve zajedno podseća na ono što sam opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.

Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.