Koliko zaista košta parking ako ga platite putem SMS?

Konkretan povod za pisanje ovog i povezanih komentara koji će uslediti, je nešto sa čime se verovatno susrelo mnogo korisnika koji uslugu korišćenja parkinga plaćaju putem mobilnih operatera, ali retko ko  je primedbovao na to (verovatno niko). Naprosto, reč je o nečemu što nije vidjivo, ukoliko ne zatražite listing od operatera.

U komentaru “Da li voda teče ako je slavina zavrnuta?”, dao sam uvod i opisao šta se dešavalo, odnosno šta me je navelo na razmišljanje. Inače, sve ograde i napomene date  na početku tog komentara važe i ovde. 

U tekstu “Šta operater čini ako pogrešno obaveštava korisnika o stanju kredita?” analizirao sam šta operater čini ako su tačne moje sumnje u pogledu onog što mislim da se desilo.

Ovde ću razmotriti ono što jeste učinjeno, odnosno šta operater čini ako ne obavesti korisnika o “punoj” ceni usluge.

1. Koliko zaista košta parking?

Cenu parkiranja po započetom času možete saznati na više načina. Piše na dopunskim tablama uz saobraćajne znakove koje objašnjavaju gde je i na koji način parkiranje dozvoljeno, piše na web prezentacijama javnih komunalnih preduzeća koja su pružaoci usluge, itd.

Ali, kada korišćenje parking mesta platite putem SMS poruke, cena usluge biće uvećana a to vam niko neće reći.

Ono o čemu pišem odnosi se postupke telekomunikacione kompanije (u daljem tekstu: operater) koja je u državnom vlasništvu, ali pretpostavljam  da isto, sa malim varijacijama, čine i drugi operateri.

Naime, kada pošaljete SMS poruku na određeni broj, ne bi li platili uslugu parkinga, stići će odgovor da ste platili parkiranje na nekom mestu, u nekom vremenu, i o iznosu usluge. Ali, ako pogledate u listing, videćete da vam je naplaćen još neki iznos za odlazni SMS, konkretno 3,60 din. koje operater o kome govorim naplaćuje u tom slučaju (toliko je bar bio iznos kada sam poslednji put tražio listing).

Nije veliki iznos, ali, koliko god mali bio, time se čini nešto što „nije baš po propisu“.

Međutim, ovo nije do javnih komunalnih preduzeća koja su pružaoci usluga prakiranja. Jer, ista se obično jasno ograde. Evo šta piše na web prezentaciji JKP „Parking servis“, Beograd (citat):

„Prilikom plaćanja parking karte slanjem SMS poruka, korisnici zaključuju ugovor o korišćenju usluga „Parking servisa”, pri čemu operatori elektronskih komunikacija sa teritorije Republike Srbije, istupaju isključivo kao zastupnici „Parking servisa” u postupku zaključenja odnosnog ugovora i naplate cene parking karte, a za sva eventualna sporna pitanja, korisnici se mogu obratiti direktno „Parking servisu”. Obaveze korisnika prema „Parking servisu” smatraće se izmirenim kada korisnik izmiri svoje obaveze prema operatoru u pogledu kupljenih parking karata.

Korisnici koji su uspešno izvršili kupovinu parking karte slanjem SMS poruke, dobijaju obaveštenje u okviru SMS poruke sledeće sadržine: “U Beogradu, za vozilo ___ ste kupili parking kartu broj ___ u Zoni ___ po ceni od ___ din. koja važi do ___ č, dana ___. Plaćanjem operatoru izmirujete  dugovanje za ovu kartu prema Parking servisu. Sačuvajte ovu poruku.”.

Uslugu slanja SMS poruke, operator elektronskih komunikacija će vršiti u svoje ime i za svoj račun, po zvaničnom cenovniku svojih usluga. “.

Znači li to da je mobilni operater dužan da obavesti korisnika o trošku odlaznog SMS, jer cena usluge korišćenja parkinga se praktično uvećava za taj iznos?

Nije baš jasno ko je ovde u obavezi da o navedenom obavesti korisnika usluge korišćenja parkinga, ali svakako da isti mora biti obavešten. Bez odlazne SMS poruke nije moguće zaključiti ugovor  i platiti uslugu.

2. Koje su  obaveze operatera u vezi obaveštenja o ceni?

Zakon o elektronskim komunikacijama („Sl. glasnik RS”, br. 35/2023) ne bavi se ovim pitanjem.

Ali, Zakon o zaštiti potrošača (“Sl. glasnik RS”, broj 88/2021), predviđa neke obaveze.

Najpre da pojasnim izraze koji će bit korišćeni, čisto radi izbegavanja zabune. U smislu Zakona o zaštiti potrošača,  potrošač je fizičko lice koje na tržištu pribavlja robu ili usluge u svrhe koje nisu namenjene njegovoj poslovnoj ili drugoj komercijalnoj delatnosti (znači i korisnik usluge telefonije, a i usluge parkinga), a trgovac je generički naziv za pravna lica, preduzetnike fizička lica koji nastupaju na tržištu u okviru svoje poslovne delatnosti ili u druge komercijalne svrhe, uključujući i druga lica koja posluju u njihovo ime ili za njegov račun. Tako da u slučaju ovog što je tema ovde, i pružalac usluge parkiranja i mobilni operater su trgovci.

Prema tački 3) stava 1. člana 12. Zakona o zaštiti potrošača,  trgovac je dužan da pre zaključenja ugovora o prodaji robe ili pružanju usluga, potrošača na jasan i razumljiv način na srpskom jeziku ili jeziku nacionalne manjine, u skladu sa zakonom, obavesti o prodajnoj ceni ili načinu na koji će se prodajna cena obračunati ako se zbog prirode robe ili usluge prodajna cena ne može utvrditi unapred, kao i o svim dodatnim poštanskim troškovima i troškovima transporta i isporuke i mogućnosti da se ti troškovi mogu staviti potrošaču na teret.

Ovo važi, iako je ovde reč o nečemu što  se može posmatrati kao ugovor na daljinu (ugovor zaključen između trgovca i potrošača u okviru organizovane prodaje ili pružanja usluga na daljinu bez istovremenog fizičkog prisustva trgovca i potrošača, isključivom upotrebom jednog ili više sredstava komunikacije na daljinu do trenutka zaključenja ugovora, uključujući i sam trenutak zaključenja). Jer, član 26. Zakona o zaštiti potrošača, nepredviđa drugačije kod plaćanja usluge putem SMS poruke, čime se faktički (i formalno-pravno) zaključuje ugovor o prodaji usluge.

Neću usmeravati analizu u drugim pravcima, ni širiti priču, već samo istaći da i Zakon o trgovini („Sl. glasnik RS“, br. 52/2019), te  Zakon o oglašavanju (“Sl. glasnik RS”, br. 6/2016 i 52/2019-dr.zakon) predviđaju određene obaveze u pogledu obaveštavanja potrošača o ukupnoj ceni.  

Takođe, i da zanemarimo odredbe napred navedenih zakona, istaknuta cena u stvari obavezuje zbog pravila o obaveznosti ponude, po Zakonu o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989-USJ, 57/1989, “Sl. list SRJ”, br. 31/1993 i “Sl. glasnik RS”, br. 18/2020), tako da korisnik mora biti obavešten o svim ukupnim troškovima pre zaključenja ugovora o pružanju usluge. U suprotnom on nije pristao na ono što mu je dato kao ponuda.   

3. Da li se navedenim čine kaznena dela?

Jedno je sigurno, tačkom 3) stava 1. člana 188. Zakona o zaštiti potrošača predviđena je novčana kazna za trgovca ako ne obaveštava potrošača u skladu sa članom 12. ovog zakona. I to,  50.000,00 din. ako je pravno lice, a 30.000,00 din. ako je posredi preduzetnik. Za isti prekršaj kažnjava se i odgovorno lice u pravnom licu novčanom kaznom u iznosu od 8.000,00 din.

4. Umesto zaključka – nešto kao savet

Uvek kažem da ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“,  a što sam slikovito opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.

Za kraj, ponoviću, ako primetite da nešto nije kako valja, morate se žaliti, jer, niko drugi neće brinuti o vašim pravima i interesima, sami se morate izboriti za to.

Izvor: Izvodi iz propisa preuzeti su iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.