Zašto je znanje važno?

Konkretan povod za pisanje ovog komentara je situacija u kojoj se pokazalo koliko su veliki i duboki problemi našeg sistema.

Naime, pre nekog vremena portal jednog dnevnog lista objavio je moj autorski tekst koji je bio sažetak stručnog komentara „Šta je problem sa „okom sokolovim“?“, ranije objavljenog na Pravnom portalu, u kome sam citirao propise i dao stručno tumačenje o pravnoj upotrebljivosti tog sistema. Dakle, samo sam široj čitalačkoj publici približio ono što piše u propisima, bez preteranog ulaženja u stručno tumačenje. Iako sam čovek koga je teško iznenaditi bilo čime, krajnji zaključci iz cele situacije bili su porazni.

Nekim aspektima problema, kao što su odgovori na pitanja, šta podrazumeva uređen sistem, koliko je važno pitanje nadležnosti, zašto je procedura važna itd., bavio sam se u tekstu „Šta je to vladavina prava?“, koji je uz ostale tekstove koje pominjem dostupan (ili će uskoro biti) na Pravnom portalu.

Ovde ću se baviti time koliko je neznanje opasno?

Na početku, kao i uvek, moram da se ogradim, da ne bih bio shvaćen pogrešno. Ovim komentarom nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu ili optužiti za nešto. Posredi su samo iznošenje činjenica, te konstatacije i citiranje onoga što je neko izjavio ili je negde napisano, onoga što stoji u propisima, te postavljanje retoričkih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju  stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju poboljšanja našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.

Svi izrazi u tekstu upotrebljeni su rodno neutralno (podrazumevaju osobe oba pola) i generički (označavaju status, funkciju, zanimanje i sl. a ne konkretno lice). I važno, ovo nisu paušalne ocene, ništa ne tvrdim tek onako, za sve o čemu govorim imam pisane dokaze (sve je javno objavljeno).

Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…)., te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenju kod nas.  Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi.

1. Zašto je važno čitati?

Jedan od poraznijih zaključaka je bio, da nažalost,  pokazalo da „eksperti“ (stručnjaci) i „stručne službe“ ne prate stručna izdanja koja su upravo njima namenjena. O tome sam pisao u komentaru „Odakle se stručna javnost obaveštava o pravu?“.

U navedenom komentaru sam se osvrnuo na što šta (na komentare i reakcije čitalaca), na ono što mi je zamereno.

I to ne bih komentarisao, samo bih postavio neke premise.

Da bi se nešto razumelo, prvi preduslov je pažljivo čitati. Znam, razumevanje napisanog (i tumačenje) je ponekad težak proces, ali čitanje valjda nije. Pažljivim čitanjem,  „otvorenog“ uma bez prethodnog ubeđenja, stvara se prvi preduslov da se nešto razume. Dakle, moraju se odbaciti predrasude, politička ubeđenja, lični stavovi o autoru i sve drugo što smeta misaonom procesu. 

A odgovor na pitanje, zašto je važno čitati, je prost. Da „struka“ i pisci naših propisa čitaju ono već napisano u postojećim, ne bih imao potrebu da sve ovo pišem.

A da nije dovoljno samo čitati, već se to mora činiti pažljivo, videlo se iz drugih komentara. Jer, neko reče (parafraza), da bi bolje bilo da sam se obratio nadležnima umesto što „uznemiravam“ javnost?!? Da zanemarim da sam navedeno nebrojeno puta ponovio u svojim radovima, na stručnim skupovima i sl., ali ako navedem da sam profesionalno učestvovao u nekim postupcima, to znači da sam se u postupku zvanično obratio nadležnima, i to direktno. To je još jedan problem komunalne milicije i drugih službi. To što kad „izgube“ u postupku pred sudom ništa ne nauče iz toga, niti išta urade da poprave to zbog čega su izgubili (recimo iniciraju izmenu propisa ili malo bolje nauče postojeće). A ne rade to jer nemaju bilo kakvu odgovornost. Podnosilac neosnovane prekršajne prijave (ili izdavalac nezakonitog prekršajnog naloga) ne snosi nikakve posledice, jer troškovi postupka kod oslobađajuće presude padaju na teret suda (znači budžeta, svih nas). A neko je potrošio vreme i radio uzaludan posao (i sud i sama komunalna milicija), a to košta. A obraćao sam se direktno i van postupaka, slao tumačenja, predloge, pozive za saradnju… Mislite da je neko našao za shodno bar da potvrdi prijem dopisa? Da razmotri napisano, to je tek naučna fantastika.

2. Da li je i koliko znanje važno?

Neki komentatori su pokušali da budu duhoviti, što mi je simpatično. Ali, da bi neko doveo do apsurda tuđe reči, mora da poznaje materiju o kojoj raspravlja i još ponešto (jezik, metodologiju struke…). Praktično, u moje ime je odgovorio drugi čitalac (i to odlično).

Propisi daju definicije ključnih pojmova koji se u njima koriste (tako bi trebalo biti po nomotehničkim pravilima, što kod nas nije uvek slučaj). A srpski jezik je terminološki veoma razvijen, i daje velike mogućnosti. Međutim, značenje reči i pojmova u srpskom jeziku nije (i ne treba biti) definisano niti zakonom niti podzakonskim aktima. To je dato je u drugim knjigama, koje se štampaju već dva veka, još od Vuka Stefanovića Karadžića i njegovog „Srpskog rječnika“ iz 1818. god.

Inače, koga zanima kako se piše i tumači propis može pročitati „Koliko je važno ono što piše u propisu?“, gde sam govorio o pravilima, logici i problemima u tom procesu, te nomotehnici i jedinstvenosti pravnog poretka.

Neko reče da ovaj sistem funkcioniše u preko 20 zemalja EU. Da, funkcioniše (ne baš u toliko zemalja), ali legalno. Jer, prvo su napravili zakonski osnov a potom samo sprovode zakon. Pravo (regulisanje propisima) je osnov za tehnička postupanja, a ne obratno. Kazneno pravo ne poznaje naknadnu legalizaciju. Niko ne sme da sprovodi kažnjavanje ako nema takvo ovlašćenje, niti da kažnjava za radnju koja nije propisana kao kazneno delo u trenutku dešavanja (nešto je zabranjeno ili obavezno činiti). To su osnovna pravila zakonitosti postupka i izricanja kazni.

Neki su pokušavali da pouče sve čitaoce (uključujući i mene) i iznosili neistine, objašnjavali postupke u koje se očigledno ne razumeju.  Ali, polemisati sa laicima je gubitak vremena.

Najneverovatnije mi je bilo da neko napiše [sic]: „Da li je stvarno bitno da li komunalna policija ima pravo da snima i kažnjava nesavesne vozače?“. O tome da li je i koliko bitno ko izriče kaznu svoj stav sam izneo u komentaru  „Šta je to vladavina prava?“.

3. Zašto je važno stalno učiti?

Prosto, učenje nikada nije završen proces. Stalno se nešto menja i dorađuje.

Nije sporno upotrebljavati tehnički sistem kao pomoć, ali upotreba „oka sokolovog“ je sporna zbog istih grešaka koje pripadnici komunalne milicije prave i kad „živi ljudi“ sprovode postupak. Konkretne greške  objašnjavao sam u tekstovima: „Šta je problem sa „okom sokolovim“?, Kada postoji ometanje korišćenja površine parkiranjem?, Koje procesne manipulacije se čine kod izdavanja prekršajnih naloga?, Kako se pravilno izdaje prekršajni nalog?, Šta je potrebno dokazati kod nepropisnog parkiranja? i  Da li se obavezne procedure mogu selektivno primenjivati?“.

Tako, komunalni milicionari moraju da nauče da provere činjenično stanje. Recimo, ako kažnjavaju nekog za parkiranje na javnoj (dostupna svima) zelenoj površini (za šta jesu nadležni), da najpre utvrde status te površine. Da ne ispadne da ta površina nije zelena a ni javna, već privatna (vlasnik parkirao svoje vozilo ili to dozvolio nekome). To što negde sporadično raste trava i nema ograde, ne definiše površinu kao zelenu ili javnu.

A upoznavanje sa pravilima postupka je krucijalno (gde i kako se sačinjava prekršajni nalog npr.), jer nezakonit postupak ne može dovesti do zakonite kazne. Inače, komunalna milicija u Beogradu sada kazne izriče i obaveštenjem (umesto nalogom), što je čist kriminal (izvinjavam se na izrazu, ali jeste). O tome, drugom prilikom.

I još nešto, moraju da nauče da nešto nije moguće, jer to zakon ne dozvoljava, ma koliko to žarko želeli. Što bi rekao Jarić T. Živadin u seriji Kamiondžije: „Zakon Pajo, zakon!“. Da recimo, pravno lice ne može biti kažnjeno za neka dela (recimo radnje upravljanja vozilom), što žele jer su kazne za pravna lica 10 puta veće nego za fizička,  na šta se dodaje i kazna za direktora (znači oko 11 puta veći prihod).

Ali, čak i da zaboravim ono što sam pisao u tekstu “Da li je komunalna milicija nadležna za saobraćajne prekršaje?”, postoji još jedan problem. U saobraćaju (kretanje ljudi, životinja i vozila javnim saobraćajnim površinama) se primenjuju pravila propisana zakonom. A ta pravila kažu da parkiranje nije uvek i apriori i svuda zabranjeno, već da postoje slučajevi, način i uslovi pod kojima je to dozvoljeno, čak i na kolovozu i trotoaru. Ako žele da se bave saobraćajem i parkiranjem, pripadnici komunalne milicije (a i neki iz saobraćajne policije) najpre moraju da se upoznaju sa pravilima saobraćaja i značenjem saobraćajnih znakova i oznaka na tlu (da ih dobro nauče). Da ne bi dolazili u apsurdne situacije.

A trebalo bi da malo porade i na procesu logičkog zaključivanja (i tu postoje neka pravila). Recimo, ako je propisana zabranjena posledica, ista činjenjem  prekršaja mora biti i ostvarena (za pokušaj se kažnjava samo ako je to posebno propisano). Dakle, ako kažnjavaju zbog ometanja korišćenja neke površine, ta nemogućnost mora biti objektivna. Tako, ako svi ostali, te oni sami svojim vozilom prođu nekuda bez problema (nema blokade prolaska ili dužeg zastoja), onda to znači da ne postoji stvarno ometanje. A to važi za sve površine (ne samo saobraćajne), čak i kod povreda komunalnog reda (za šta jesu nadležni), gde je nebitno da li je reč o kontejneru, smeću ili vozilu, već o stvari koja je tamo gde joj mesto nije.

4. Umesto zaključka, a možda nekome bude od koristi

Kako god okrenemo, uvek ispadne da je problem nečije neznanje. A ovo sve je produkt, ne samo stručnog, pravnog neznanja već i opšteg, recimo nepoznavanja jezika i gramatičkih pravila. Dokle to ide pisao sam u tekstu “Čudne dužnosti komunalne milicije u Beogradu“, gde sam pokazao da je komunalna milicija (ako se napisano čita doslovno) u obavezi da omogući delovanje vandala, zabavlja građane (izvodi artistički program tako što prlja i oštećuje urbanu opremu i mobilijar), parkira vozilo onom ko to zatraži, sprečava korišćenje stepenica kao parkinga, čisti ulice, te kojekuda izliva otpadne vode i ostavlja smeće. Uveravam sve koji ovo čitaju, potpuno sam ozbiljan. To zaista piše u tekstu Odluke o komunalnoj miliciji („Sl. list grada Beograda“, br. 101/2019).

Još gore je kada neko ko inače nadležnost za saobraćaj nema, počne da izmišlja saobraćajne znakove, pa sve nas dovede u problem, o čemu sam pisao u tekstu “Ko to tamo crta i postavlja koješta po ulicama?”.

Ostaje nada da će nadležni početi da čitaju (najpre propise a potom i stručna izdanja),  i da se bar zamisle. Dok se to ne desi, svima (pa i komunalnoj miliciji) želim mnogo sreće, jer u situacijama gde ništa ne zavisi od znanja i stručnosti, samo sreća može pomoći.