Da li je u pravu važna i logika?

Po mom mišljenju važna je svuda ali… Konkretan povod za pisanje ovog komentara je situacija u kojoj se pokazalo koliko su veliki i duboki problemi našeg društva (namerno ovde ne kažem sistema).

Naime, pre nekog vremena portal jednog dnevnog lista objavio je moj autorski tekst koji je bio sažetak stručnog komentara „Šta je problem sa „okom sokolovim“?“, ranije objavljenog na Pravnom portalu, u kome sam citirao propise i dao stručno tumačenje o pravnoj upotrebljivosti tog sistema. Dakle, široj čitalačkoj publici približio sam ono što piše u propisima, bez preteranog ulaženja u stručno tumačenje. I, iako sam čovek koga je teško iznenaditi bilo čime, krajnji zaključci iz cele situacije bili su porazni.

Nekim aspektima problema, kao što su odgovori na pitanja, šta podrazumeva uređen sistem, koliko je važno pitanje nadležnosti, zašto je procedura važna itd., bavio sam se u tekstu „Šta je vladavina prava?“. Jedan od poraznijih zaključaka je bio, da nažalost,  pokazalo da „eksperti“ (stručnjaci) i „stručne službe“ ne prate stručna izdanja koja su upravo njima namenjena, o čemu sam pisao u komentaru „Odakle se stručna javnost obaveštava o pravu?“. U tekstu „Zašto je znanje važno?“, razmatrao sam koliko je važno stalno učiti. Inače, svi tekstovi koje pominjem ovde mogu se pročitati  na Pravnom portalu (ili će uskoro biti dostupni na istom), a neki su objavljeni i u časopisu Advokatska kancelarija.

Ovde ću se baviti time koliko je logika važna, u pravu a i uopšte?

Na početku, kao i uvek, moram da se ogradim, da ne bih bio shvaćen pogrešno. Ovim komentarom nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu ili optužiti za nešto. Posredi su samo iznošenje činjenica, te konstatacije i citiranje onoga što je neko izjavio ili je negde napisano, onoga što stoji u propisima, te postavljanje retoričkih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju  stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju poboljšanja našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.

Svi izrazi u tekstu upotrebljeni su rodno neutralno (podrazumevaju osobe oba pola) i generički (označavaju status, funkciju, zanimanje i sl. a ne konkretno lice). I važno, ovo nisu paušalne ocene, ništa ne tvrdim tek onako, za sve o čemu govorim imam pisane dokaze (sve je javno objavljeno).

Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…)., te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenju kod nas.  Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi.

I još nešto mora biti potpuno jasno. Nemam ništa protiv komunalne milicije, niti protv bilo koje službe ili institucije. Nisam ni za „ove“ ni za „one“ (od svih mi je…), već sam isključivo za poštovanje zakona  i profesionalizam (stručni ljudi, sa znanjem i iskustvom, na odgovarajućim pozicijama). Prvi sam bio za uvođenje neke službe koja bi se ozbiljno bavila komunalnim redom. I nemam ništa protiv da se komunalna milicija ovlasti za dodatne poslove (pa i kontrolu saobraćaja), samo kažem da to sada nije slučaj. A upravo da bi pripadnici te službe znali šta, zašto i kako rade, i bili zaštićeni. Jer, zbog loše napisanih propisa oni imaju probleme, čak i fizičke sukobe sa građanima, o čemu sam mnogo pisao. Koga zanima šta je sve problematično u vezi rada ove službe može pročitati „Da li će milicija efikasnije održavati komunalni red od policije?“. A mnogo toga mi je zaista neverovatno.

U tekstu o „oku sokolovom“ rekao sam da bi pripadnici komunalne milicije morali da porade malo i na procesu logičkog zaključivanja (i tu postoje neka pravila).

Recimo, ako je propisana zabranjena posledica, ista činjenjem prekršaja mora biti i ostvarena (za pokušaj se kažnjava samo ako je to posebno propisano). Dakle, ako kažnjavaju zbog ometanja korišćenja neke površine, ta nemogućnost mora objektivna. Tako, ako svi ostali, te oni sami svojim vozilom prođu nekuda bez problema (nema blokade prolaska ili dužeg zastoja), onda to znači da ne postoji stvarno ometanje. A to važi za sve površine (ne samo saobraćajne), čak i kod povreda komunalnog reda (za šta jesu nadležni), gde je nebitno da li je reč o kontejneru, smeću ili vozilu, već o stvari koja je tamo gde joj mesto nije.

Drugo, kako je reč o radnjama upravljanja vozilom, za nepropisno parkiranje i zaustavljanje, po zakonu (a i logici stvari) nikako ne može biti kažnjeno pravno lice na koga se vozilo vodi, već samo vozač (fizičko lice), što sam objašnjavao u „Odgovornost pravnog lica i odgovornog lica u njemu za konkretno izvršeno delo“ i „Uloga suda u odnosu na teret dokazivanja u kaznenom postupku“.

A ako baš toliko žele da se bave saobraćajem i parkiranjem, pripadnici komunalne milicije (a i poneki iz saobraćajne policije) najpre moraju da se upoznaju sa pravilima saobraćaja i značenjem saobraćajnih znakova i oznaka na tlu (da ih dobro nauče). Da ne bi dolazili u apsurdne situacije. O ovome sam recimo pisao u „Ko to tamo crta i postavlja koješta po ulicama?“.

A moraju da nauče da utvrde i provere činjenično stanje. Recimo, ako kažnjavaju nekog za parkiranje na javnoj (dostupna svima) zelenoj površini (za šta jesu nadležni), da najpre utvrde status te površine. Jer, to što negde sporadično raste trava i nema ograde, ne definiše površinu kao zelenu ili javnu. Da ne ispadne da ta površina nije javna već privatna (vlasnik parkirao svoje vozilo ili to dozvolio nekome), a ni zelena.

Moraju da shvate i da ako nadležni organ ne preduzima radnje kojima se omogućava odvijanje saobraćaja (inače obavezne po zakonu), onda upravo po njegovoj oceni ne postoji ometanje, znači ni prekršaj, te ne može izreći kaznu. Znači ako vozaču ne narede uklanjanje ili nadležnoj službi odnošenje vozila, onda upravo po njihovom mišljenju ne postoji ni problem u smislu propisa. A ako nema problema nema ni prekršaja. To je logička (a i zakonska) pretpostavka, u smislu postojanja kaznenog dela. O ovome sam pisao detaljnije u „Da li se obavezne procedure mogu selektivno primenjivati?“ i „Prekršajni postupak bez osnova i protiv pogrešnih lica“.

A kad smo kod sprovođenja postupka, ako im već zakon (a i odluke lokalne samouprave na koje se pozivaju) naređuje da prekršaje procesuiraju na licu mesta ako je učinilac prekršaja prisutan, onda moraju da shvate da ako zateknu, fotografišu i svađaju se sa vozačem vozila kojim je po njima učinjen prekršaj, da je taj učinilac prisutan na licu mesta, i da moraju da preduzmu radnje na licu mesta (naređenje za uklanjenje, sastavljanje zapisnika i izdavanje naloga). O ovome sam pisao u komentarima „Kada postoji ometanje korišćenja površine parkiranjem?“ i  „Kako se pravilno izdaje prekršajni nalog?“.

Ali ne pate samo pripadnici komunalne milicije od ovih „boljki“. To je opšte mesto, logika nedostaje zakonopiscima pre svega, o čemu sam npr. pisao u „Pretnja pri narušavanju javnog reda i mira“, „Da li biciklista sme da bude pod uticajem alkohola?“, te u „Uverenje o životu – Besmisleni postupci u kojima se izdaju besmisleni dokumenti“.

Na kraju, ponoviću sopstveni utisak, da ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“. Na šta me sve zajedno podseća opisao sam na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.

Ostaje nada da će nadležni početi da čitaju (najpre propise a potom i stručna izdanja),  i da se bar zamisle. Dok se to ne desi, svima (pa i komunalnoj miliciji) želim mnogo sreće, jer u situacijama gde ništa ne zavisi od znanja i stručnosti, samo sreća može pomoći.