Na početku, retoričko pitanje (jer svi znamo da je odgovor ne), da li organ koji sprovodi procesne radnje sme da vrši manipulacije postupkom koje mogu dovesti do povrede prava okrivljenih lica?
Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Koje procesne manipulacije se čine kod izdavanja prekršajnih naloga?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 99, novembar 2022. god. Inače, svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu.
Čak i kad je učinjen prekršaj predviđen propisom, i kada ga je učinilo lice koje može odgovarati za taj prekršaj, i kada je postupak sproveo nadležni organ u zakonitom postupku, mora biti dokazano da postoji prekršajna radnja te da je okrivljeno lice učinilo prekršaj i da snosi odgovornost za to. I upravo zbog dokazivanja proceduralne „greške“ postaju značajne.
Zato sam se u ovom i povezanim komentarima pozabavio, po mom sudu, najvećim manipulacijama postupkom. Važno je reći, bilo koja od tih povreda postupka je dovoljna (nije potrebna kumulacija) za obustavljanje svakog prekršajnog postupka i oslobađanje okrivljenog lica od odgovornosti.
U tekstu „Čemu vodi nezakonita procedura kod izdavanja prekršajnih naloga?“ sam uopšteno odgovorio na pitanje zašto je sam postupak važan. Inače, sve ograde i napomene date u tom tekstu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustvo namera izvrgavanja ruglu i optuživanja, upotrebe izraza i skraćenica, o tome šta predstavlja izneto itd.) važe i ovom komentaru.
U komentaru „Da li je naknadno izdavanje prekršajnog naloga procesna manipulacija?“ razmatrao sam šta je problem kod izdavanja naloga kasnije, na drugom mestu u odnosu na mesto dešavanja, i sa razmakom. A u komentaru „Da li je „trgovanje krivicom“ u prekršajnom nalogu manipulacija?“ pozabavio sam se, po mom sudu, najvećom „psihološkom“ manipulacijom (da ne kažem obmanom).
Ovde ću se pozabaviti time kako se može manipulisati samim dokazima.
1. Zašto je dostavljanje svih dokaza okrivljenom licu bitno?
Zakon o prekršajima („Sl. glasnik RS“, br. 65/2013, 13/2016, 98/2016-OUS, 91/2019-dr.zakon, 91/2019 i 112/2022-OUS) – u daljem tekstu: ZOP, u članu 89. kaže da se dokazi prikupljaju i izvode u skladu sa zakonom a da je teret dokazivanja obeležja prekršaja i prekršajne odgovornosti na podnosiocu zahteva za pokretanje prekršajnog postupka. A Zakonik o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014, 35/2019, 27/2021-OUS i 62/2021-OUS) – u daljem tekstu: ZKP, takođe predviđa nešto slično u stavu 2. člana 15., gde kaže, na tužiocu je teret dokazivanja optužbe. To pominjem jer ZOP u članu 99. kaže da se na prekršajni postupak shodno primenjuju odredbe ZKP. Znači, prema procesnim pravilima (zakonska obaveza) onaj ko tvrdi da prekršaj postoji u obavezi je da obezbedi dokaze, za sve.
Ono na šta se organ pri kažnjavanju poziva je dokaz u postupku, a prilog je ono što se dostavlja uz neko pismeno. Kada su u nalogu polja za dokaze i priloge prazna, znači da ih nema, da nisu ni sačinjena, a svakako da nisu uručena na licu mesta ili dostavljena naknadno okrivljenom licu.
Okrivljenom licu moraju biti dostavljeni svi dokazi (npr. zapisnik) o kojim se mora izjasniti.
Osim što se ne navode obavezni podaci, u prekršajnim nalozima, polja za dokaze i priloge su obično prazna (što znači da ih nema, jer nisu navedeni, što znači ni dostavljeni). Kao zabeleška službenog lica obično stoji ko je prekršaj uočio, i ništa više. Daje se i uputstvo za plaćanje, i da treba pročitati pouke i upozorenja na poleđini.
Kao zanimljivo navešću da se uz naloge prilaže čak i popunjena uplatnica (što nije zakonska obaveza), ali ne i ono što bi moralo biti (što jeste zakonska obaveza).
U tekstu „Zašto je kod prekršajnog naloga važna forma?“ govorio sam o značaju zapisnika, tako da se neću ponavljati. Ovde ću se fokusirati na fotodokumentaciju. Fotodokumetacija je dokazno sredstvo koje se sačinjava na licu mesta i kojim se dokumentuju činjenice u cilju rasvetljavanja i procesuiranja učinioca prekršaja.
Komunalna milicija grada Beograda je ranije imala „neverovatnu“ praksu da fotodokumentaciju ne dostavlja okrivljenima uz nalog, već su davali usmene informacije (onima koji se sete da ih pozovu telefonom ili odu do sedišta te službe) da se fotodokumentacija može podići u roku od deset dana od dana podnošenja zahteva.
Usmena uputstva i informacije nemaju nikakvo zakonsko utemeljenje niti procesni značaj, već samo dovode okrivljena lica u zabludu. Pouke i uputstva moraju biti odštampani na samom nalogu (jer je u pitanju štampani obrazac) a ne davani usmeno (i to ako se neko uopšte seti da pozove telefonom. A rok od 10 dana u kome je navodno odobravano izdavanje fotodokumetacije je svakako besmislen ako se uzme u obzir da prekršajni nalog (ako se ne podnese zahtev za sudsko odlučivanje) postaje pravosnažan i izvršan u roku od 8 dana. Šta to znači, da će dokaz o kom okrivljeni treba da se izjasni dostaviti nakon što prekršajni postupak bude pravosnažno okončan? Da ne pominjem druge, a zakonski neutemeljene besmislene postupke koje su ovlašćena lica navedene službe predlagala usmeno okrivljenima (da podnesu zahtev za promenu okrivljenog), što će oni možda prihvatiti (ali ne mogu da obećaju)?!?!?
O kakvim je ovde povredama postupka i nezakonitostima reč ostavljam svakome na procenu, o ovome je trebalo da vode računa organi nadležni za kontrolu postupanja organa uprave (upravna inspekcija npr.) i javno tužilaštvo. Samo ću konstatovati da kada prilog koji predstavlja dokaz i o kome se okrivljena lica trebaju izjasniti nije dostavljen okrivljenima u najmanju ruku vrši se povreda prava na odbranu, predviđenog u članu 93. ZOP. Postavlja se pitanje, kako da se lice kome je izdat prekršajni nalog uopšte izjasni o svojoj odgovornosti (i eventualno prihvati istu) ako nema o čemu da se izjasni? Da možda veruje na reč? Ako krenemo tim putem da treba verovati na reč, ili da se nečija reč uzima kao apsolutna istina koja je neporeciva, otići ćemo mnogo daleko od onog što se zove pravna država i uređen sistem.
Ako se neki dokaz volšebno pojavi u nekom kasnijem trenutku a nije naveden u nalogu (znači nije sačinjen na licu mesta), to znači da je sačinjen naknadno, posle sačinjavanja naloga, a što bi bilo veoma nezakonito. Jer, ako je postojao pre sačinjavanja naloga, mora biti naveden kao dokaz i dostavljen kao prilog uz nalog.
2. Kako se dokaz može „prilagoditi“?
Svakako najveća nezakonitost, koja po mom sudu zahteva procesuiranje za ozbiljnu vrstu odgovornosti (krivičnu), predstavlja manipulacija dokazima. Naime, dešava se da dokazi (fotozapisi npr.) budu sačinjeni (ili „obrađeni“ naknadno) tako da su tendenciozni u smislu potvrđivanja postojanja prekršaja i krivice okrivljenog lica.
Jer, za postojanje prekršajne odgovornosti potrebno je da postoji krivica, što znači da je potrebno dokazati i svest učinioca o nepravilnosti njegovih postupaka (umišljaj) ili svesno zanemarivanje mogućnosti (nehat) da postoji prekršaj. Onaj ko tvrdi da prekršaj postoji mora pružiti pouzdane dokaze da je okrivljeno lice svojim činjenjem ili propuštanjem dovelo do izvršenja prekršaja, odnosno mora da dokaže da je okrivljeno lice postupalo umišljajno ili nehatno. Obaveza onog ko tvrdi da prekršaj postoji je da dokaže krivicu okrivljenog. Jer, ne treba okrivljeni da dokazuje da nije nešto učinio nego onaj ko ga krivi da jeste. A krivica se dokazuje, ne pretpostavlja se njeno postojanje.
I tu opet za primer uzimam praksu komunalne milicije grada Beograda, a kao konkretan pokazni primer uzeću onaj koji mi je poslužio kao inspiracija za tekst „Kada postoji ometanje korišćenja površine parkiranjem?“. U tom slučaju fotodokumentacija je dostavljena okrivljenom licu u obaveštenju koje je prethodilo izdavanju prekršajnog naloga. Ali kakva je bila ta fotodokumentacija? Šta se iz nje moglo utvrditi sa sigurnošću? Neverovatno, na fotografijama koje je komunalna milicija sačinila, nije se videlo sve, ni mesto dešavanja, ni položaj vozila. Kako su bili prikazani samo kolovoz i parking mesta, izgledalo je da je reč o ulici a ne prolazu kroz parking. Važnije, na tim fotografijama izgledalo je kao da nema dovoljno mesta za prolazak drugog vozila pored, niti se vidi da je iko drugi bio prisutan ma licu mesta, kao da je vozilo ostavljeno a ne zaustavljeno dok je vozač nešto radio pored (što inače nije zabranjeno nijednim propisom). Da li su tako namerno slikane (pod uglom) ili možda dodatno obrađene (isečene npr., jer format slike upućuje na to), ne znam. Ali, sva sreća da je navodni učinilac prekršaja sa sve svedokom bio prisutan na licu mesta i pretpostavio da može doći do problema (pre svega zbog ponašanja milicionara), te je i sam na licu mesta odmah napravio fotografije (sa širokim kadrom), na kojima se jasno vidi sve, uključujući i komunalne milicionare i svedoka kako stoje pored vozila, tako da posle sudskog postupka nije kažnjen.
A dešava se i saobraćajnoj policiji da nekada na fotografijama koje sačini nije moguće videti položaj znaka čije kršenje kontrolišu, niti se može utvrditi gde je i kada fotografija načinjena i sl., a što jasno može dokazati postojanje ili nepostojanje prekršaja. Jer, neke zabrane važe teritorijalno, neke u određenom vremenskom periodu… Zato savet, uvek obratite pažnju na sve što stoji u nalozima i pogotovo na detalje u fotodokumentaciji (recimo datum i vreme sačinjavanja, unete parametre, npr. propisanu brzinu na kritičnom mestu, GPS koordinate…).
3. Umesto zaključka
Sada je jasno da problemi postoje i idu u više pravaca. Jer, iako prekršajni postupci možda deluju naivno, važni su, jer nominalno najveći broj kaznenih postupaka su prekršajni, te daju realnu sliku o tome gde smo u odnosu na ono što se zove vladavina prava.
Izvor: Izvod iz propisa je preuzet iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.
