Ne, iako poreski stručnjaci koji daju mišljenja i tumačenja u ime Ministarstva finansija (u daljem tekstu: MF) kažu da se plaća, pogotovoako je unuče testamentalni naslednik a ima živu babu, majku i tetku.
U tekstu „Da li je unuka potomak svoga dede?“ sam citirao šta smatra MF, te objasnio notorne stvari, koje stručnjaci iz MF ne razumeju, šta su to nasledni redovi, šta znači pravo predstavljanja, šta je krvno srodstvo, te šta su potomci i preci. Inače, sve ograde i napomene date u navedenom tekstu, važe i ovde.
1. Koliki porez plaća unuka kad proda ono što je stekla nasleđem od dede?
Kad sumiramo sve rečeno, MF u svom Mišljenju br. 1224762 2024 10520 004 000 011 003 od 23. decembra 2025. god. objavljeno u Biltenu MF, br. 1-2, januar-februar 2026. god. kaže da unuka kada otuđi – proda ono što je stekla nasleđem od svoga dede (konkretno, po osnovu zaveštanja), mora da plati porez na kapitalni dobitak po stopi od 15%, i to na ukupnu vrednost prodate imovine. Jer, prema stavu 1. člana 73. Zakona o porezu na dohodak građana („Sl. glasnik RS“, br. 24/2001, 80/2002, 80/2002-dr.zakon, 135/2004, 62/2006, 65/2006-isp., 31/2009, 44/2009, 18/2010, 50/2011, 91/2011-OUS, 93/2012, 114/2012-OUS, 47/2013, 48/2013-isp., 108/2013, 57/2014, 68/2014-dr.zakon, 112/2015, 113/2017, 95/2018, 86/2019, 153/2020, 44/2021, 118/2021, 138/2022, 92/2023, 94/2024 i 19/2025) – u daljem tekstu: ZPDG, za svrhu određivanja kapitalnog dobitka, prodajnom cenom se smatra ugovorena cena, odnosno tržišna cena koju utvrđuje nadležni poreski organ ako oceni da je ugovorena cena niža od tržišne. A po stavu 1. člana 74. ZPDG, nabavnom cenom se smatra cena po kojoj je obveznik stekao pravo. Kad je nešto stečeno nasleđem ili poklonom, nabavna cena je jednaka nuli. Da nije malo mnogo naplatiti 15% na ime poreza kad se prodaje ono što je generacijama u porodici? Ne da je mnogo, nego je potupno nezakonito naplatiti bilo šta.
Naime, član 72a ZPDG je jasan glasi (citat):
„Kapitalnim dobitkom, odnosno gubitkom u smislu ovog zakona ne smatra se razlika nastala prenosom prava, udela ili hartija od vrednosti, kada:
1) su stečeni nasleđem u prvom naslednom redu;
2) se prenos vrši između bračnih drugova i krvnih srodnika u pravoj liniji;
3) se prenos vrši između razvedenih bračnih drugova, a u neposrednoj je vezi sa razvodom braka;
4) se vrši prenos dužničkih hartija od vrednosti čiji je izdavalac Republika, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave ili Narodna banka Srbije;
5) je obveznik izvršio prenos prava, udela ili hartija od vrednosti koje je pre prenosa imao u svom vlasništvu neprekidno najmanje deset godina;
6) se u statusnoj promeni vrši zamena akcija, odnosno udela koje obveznik ima u privrednom društvu prenosiocu, isključivo za akcije, odnosno udele u privrednom društvu sticaocu u skladu sa zakonom kojim se uređuju privredna društva.;
Dakle, za primenu odredbi ZPDG, pravo predstavljanja nije od važnosti već pripadnost naslednom redu, i MF bez potrebe ulazi u objašnjavanje onog što im inače nije jasno. Jer, u poreskom postupku ne raspravlja se zaostavština niti utvrđuje koliki je nasledni deo, već se samo konstatuje nasledni red poreskog obveznika (konkretno naslednika) u odnosu na ostavioca, jer od toga zavisi iznos poreske obaveze.
A deda i unuka jesu krvni srodici u pravoj liniji, unuka je potomak svog dede, što sam, valjda razjasnio u „Da li je unuka potomak svoga dede?“. Ponovću, srodnici koji potiču jedan od drugog su u pravoj liniji direktnog krvnog srodstva. Oni koji slede nekoga u toj liniji su potomci, a oni koji su ispred su preci.
A kako prema stavu 1. člana 9. Zakona o nasleđivanju („Sl. glasnik RS“, br. 46/1995, 101/2003-USRS i 6/2015) – u daljem tesktu: ZON, prvi nasledni red čine ostaviočevi potomci i njegov bračni drug, zaključak je veoma prost. Znači, postoji pravo na potpuno oslobođenje od plaćanja poreza na kapitalni dobitak, odnosno unuka ne plaća porez na kapitalni dobitak na ono što je stekla nasleđem od dede. I to bez obzira da li je nesleđe stekla po zakonu ili na osnovu testamenta.
2. Na šta utiče osnov nasleđivanja?
A zaista ne znam gde su oni koji tumače u ime MF našli ono što tvrde da način sticanja nasleđa pravi razliku u naslednim redovima, tj. da ono što potomak stiče zaveštanjem nije stečeno nasleđem u prvom naslednom redu, odnosno da direktni potomak ako je testamentalni naslednik ne pripada prvom naslednom redu. Pogotovo, da ako su im živi dede ili babe, majke ili očevi, tetke i stričevi, unuci ne pripadaju prvom naslednom redu. Takvo šta ne piše ni u jednom propisu koji se primenjuje kod nas (a i u svetu).
Mislim da stručnjake iz MF buni ono što su citirali, a ne razumeju šta znači. Da, član 2. ZON kaže, naslediti se može na osnovu zakona i na osnovu zaveštanja (testamenta). To znači da postoje dva osnova za nasleđivanje, ako postoji zaveštanje – testament, nasleđuju oni koji su oglašeni za naslednike u istom, i to samo imovinu koja je navedena u testamentu. Kad testamenta nema, i za ono što nije obuhvaćeno testamentom ako postoji, primenjuju se pravila zakonskog nasleđivanja. Ali, nigde ne piše da će postojanje testamenta ili živih srodnika uticati na pripadnost naslednom redu nekog testamentalnog naslednika, kako to MF smatra.
Nasleđivanje na osnovu zakona uređeno je čl. 8-77. ZON, a nasleđivanje na osnovu zaveštanja (testamenta, poslednje volje) uređeno je čl. 78-178. ZON. Prosto je ako se razumeju propisi i imaju osnovna znanja o pravu. Štaviše, testamentalni naslednik koji je u krugu zakonskih naslednika, u odnosu na onu imovinu ostavioca koja nije obuhvaćena testamentom, ima prava na nasleđe kao zakonski naslednik. Recimo, ako je otac imao dva stana i dve ćerke (supruga nije živa), pa jedan stan testamentom ostavio jednoj ćerci (a to nije uračunao u nasledni deo), preostali stan dele obe ćerke, po pola. To što je jednoj ostavio stan, ne znači da je ona isključena iz prvog naslednog reda, kako to nakaradno rezonuje MF. Po toj logici MF, ćerka kojoj je nešto dato testamentom nema pravo na ostatak ostavine. Još gore, ako bukvalno tumačimo šta je MF reklo, ako se ćerka koja je testamentom dobila stan, odekne nasleđa na drugom stanu u korist sestre, ako poželi da proda stan koji je nasledila platiće porez na kapitalni dobitak. Dok druga sestra neće, ako bude prodavala svoj, iako je reč o ćerkama – istom naslednom redu.
3. Da li još nešto utiče na porez na kapitalni dobitak?
MF je zanemarilo još neke veoma bitne stvari, npr. to, da i protek vremena utiče na poresku obavezu. Jer, kao što je napred citirano, prema tački 5) stava 1. člana 72a ZPDG, kapitalnim dobitkom ne smatra se razlika nastala prenosom prava kada je obveznik izvršio prenos prava koje je pre prenosa imao u svom vlasništvu neprekidno najmanje deset godina. Da ne bude zabune (pošto je ovde izgleda najveći problem razumevanje pojmova), svojina je pravo, a konkretna imovina (stan npr.) je predmet tog prava. Kada se prodaje stan, formalno se prenosi pravo svojine na istom.
Dakle, pre nego se da odgovor, moraju se utvrditi činjenice, koliko godina je prošlo od sticanja imovine?
Što će reći, ako je od sticanja prava svojine nasleđem prošlo više od deset godina, neće se platiti porez na kapitalni dobitak, bez obzira kako je naslednik stekao pravo (po zakonu ili na osnovu zaveštanja) i kom naslednim redu pripadao. Što će reći, i da MF jeste u pravu, da osnov nasleđivanja i postojanje živih srodnika prave neku razliku, da bi dali tačan odgovor morali bi prvo utvrditi koliko je vremena prošlo.
A važnost ima i za šta neko koristi prihod koji je ostvario podajom. Jer, prema članu 79. ZPDG, oslobođenje od poreza na ostvareni kapitalni dobitak postoji i kada se sredstva ostvarena prodajom nepokretnosti u roku od 90 dana od dana prodaje ulože u rešavanje sopstvenogili stambenog pitanja članova porodice, odnosno domaćinstva.
Ovo sam naveo samo da bih pokazao kako se olako a sa kakvom sigurnošću daju mišljenja i nekom nameće obaveza koja ne postoji. Pravo je pitanje, koliko je građana oštećeno ovakvim postupanjima MF?
Inače, nemam ništa protiv, ako MF želi svima i uvek da nešto naplati, u redu, neka izmeni zakon, neka ukine sva poreska oslobođenja. Da, tad bi imali problem sa ustavnim i pravima garantovanim međunarodnim konvencijama, te nasleđivanjem uopšte, postavkama poreskog sistema, ali to je druga priča. Svaki akt se može izmeniti, a može se i istupiti iz potpisanih konvencija. Ali, dok je u propisima ovako kako je sada, ima se primenivati to što piše.
Sva sreća, da prema članu 80. Zakona o državnoj upravi („Sl. glasnik RS“, br. 79/2005, 101/2007, 95/2010, 99/2014, 30/2018-dr.zakon i 47/2018), mišljenja organa državne uprave (u šta spadaju i ministarstva i organi u njihvom sastavu) nisu obavezujuća. Ali, kad se razreže porez, dok se dokaže ko je u pravu prođe mnogo vremena, a novac će tražiti odmah. Jer, nažalost, stav 1. člana 147. Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji („Sl. glasnik RS“, br. 80/2002, 84/2002-isp., 23/2003-isp., 70/2003, 55/2004, 61/2005, 85/2005-dr.zakonik, 62/2006-dr.zakon, 61/2007, 20/2009, 72/2009-dr.zakon, 53/2010, 101/2011, 2/2012-isp., 93/2012, 47/2013, 108/2013, 68/2014, 105/2014, 91/2015-aut.tumačenje, 112/2015, 15/2016, 108/2016, 30/2018, 95/2018, 86/2019, 144/2020, 96/2021, 138/2022 i 94/2024) – u daljem tekstu ZPPPA, kaže da žalba ne odlaže izvršenje poreskog upravnog akta po automatizmu. Iako je to u direktoj suprotnosti sa ustavnim načelima i odredbama krovnog propisa za upravni postupak o čemu sam pisao u „Da li se plaća kamata kod povraćaja plaćenog poreza?“, već samo ako to odobri onaj ko rešava po žalbi (a to se u praksi nikad ne dešava).
4. Umesto zaključka
Da li i ovo sve potvrđuje tezu da je neznanje (a ne korupcija) glavni problem našeg pravnog sistema? A u pogrešnoj primeni propisa prednjače stručnjaci MF i organa u njihovom sastavu (Poreske upravepogotovo), čime sam se pored ovog bavio u mnogo komentara (Da li bliskost srodstva ima uticaja na poresku obavezu?, Da li je roditelj krvni srodnik?, Da li stepen krvnog srodstva određuje nasledni red?, Zašto se kod poklona roditelja detetu ne plaća porez?, Na šta su sve spremni poreski službenici? “Da li drugostepeni poreski organ ima rokove u kojima mora da postupa?, Kad počinje i šta se čini u poreskom žalbenom postupku?, Sme li poreski organ da prisiljava stranku da odustane od žalbe?).
I to zato što ih niko ne poziva na odgovornost, a to je itekako moguće što sam objasnio u “Šta u stvari čine postupajući službenici koji nepravilno sprovode procedure?”. Kad bi se to činilo, veoma bi pazili šta rade, a pre svega bi se trudili nešto da nauče.
Sad je valjda jasno zašto smatram da ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, i zašto me sve zajedno podseća na ono što sam opisao sam na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.
Kako god, poenta ovog i svih komentara koje pišem je apel za postavku stvari onako kako bi to trebalo biti, dakle, uređenje pravnog sistema, a ne kritika radi kritike, dokazivanja ko je u pravu, “pametovanja” i sl. Zato, iako se to čini uzaludnim, u svojim tekstovima neprestano ukazujem na ono u čemu zakonodavna vlast, sudovi, tužilaštva, državni organi, nezavisna regulatorna tela i svi ostali, neprestano greše u pisanju i tumačenju propisa.
Ostaje nada da će u budućnosti neko možda pročitati i ova razmatranja i, ako ne počne da radi onako kako je pravilno, možda se bar zamisli. Dok se to ne desi, svima koji plaćaju nekakve poreze želim mnogo sreće, jer dokle god MF ovako tumači i primenjuje propise, samo sreća im može pomoći.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet iz pravne baze “Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com