Svojeručno zaveštanje

I Zaveštanje, testament ili poslednja volja

Prema čl. 78. Zakona o nasleđivanju (“Sl. glasnik RS”, br. 46/95, 101/2003-USRS i 6/2015)(u daljem tekstu: Zakon):

„Zaveštanje je jednostrana, lična i uvek opoziva izjava volje za to sposobnog lica kojom ono raspoređuje svoju imovinu za slučaj smrti, u zakonom određenom obliku.“

Detaljnu analizu u pogledu jednostranosti, lične i opozive izjave, testamentarne sposobnosti, sposobnosti za rasuđivanje, volji, nameri kao i uslovima u pogledu oblika zaveštanja sam detaljnije pisala u okviru teme Zaveštanje, testament ili poslednja volja objavljenom na Pravnom portalu.

Članom 84. istog zakona kojim je regulisano Svojeručno zaveštanje je propisano:

„Zaveštalac koji zna da čita i piše može zaveštanje sačiniti tako što će ga svojom rukom napisati i potpisati.

Za punovažnost svojeručnog zaveštanja nije nužno da se u njemu naznači datum kada je sačinjeno, ali je to poželjno.“

II Oblici zaveštanja

Kako je zaveštanje, shodno njegovoj definiciji strogo formalan akt, forma odn. oblik zaveštanja mora u potpunosti biti ispoštovan.

Zakonom o nasleđivanju definisane su sledeće Vrste oblika:

a) Svojeručno zaveštanje,

b) Pismeno zaveštanje pred svedocima,  o čemu se možete detaljnije informisati u istoimenom tekstu  „Pismeno zaveštanje pred svedocima“, objavljenom na Pravnom portalu

v) Sudsko zaveštanje, o čemu se možete detaljnije informisati u istoimenom tekstu  „Sudsko zaveštanje“, objavljenom na Pravnom portalu

g) Konzularno zaveštanje,

d) Međunarodno zaveštanje,

đ) Brodsko zaveštanje,

e) Vojno zaveštanje,

ž) Usmeno zaveštanje, o čemu se možete detaljnije informisati u istoimenom tekstu  „Usmeno zaveštanje“, objavljenom na Pravnom portalu

z) Javnobeležničko zaveštanje.

III Svojeručno zaveštanje (olografski testament)

Kada je u pitanju svojeručno zaveštanje, na prvom mestu pozabavićemo se značajom tehnike pisanja.

Naime brojne odluke sudova tiču se upravo (ne)punovažnosti svojeručnog odnosno olografskog zaveštanja u zavisnosti od tehnike pisanja, pa tako Vrhovni sud Srbije u rešenju broj Rev 3551/2007 od 8. maja 2008. god. navodi da:

 „…svojeručno (olografsko) zaveštanje predstavlja oblik redovnog, privatnog i pismenog zaveštanja i da je za ovaj oblik neophodno da u celosti zaveštanje bude napisano i potpisano od strane zaveštaoca. Isključena je mogućnost korišćenja računara, pisaće mašine i dr. Tehnika pisanja zaveštaoca, korišćenje štampanih ili pisanih slova, nije bliže propisana, usled čega se ne može prihvatiti zaključak drugostepenog suda da se svojeručno zaveštanje mora da sačini pisanim slovima. Ovo ograničenje ne proizilazi iz citiranih odredbi, kojima se propisuju posebni zakonski uslovi za ovu vrstu zaveštanja. Provera autentičnosti teksta zaveštanja može biti izvršena i kada je zaveštanje pisano štampanim slovima, pa se po oceni Vrhovnog suda ne isključuje mogućnost da zaveštalac svoju poslednju volju izrazi svojeručnim zaveštanjem napisanim štampanim slovima. Stoga za punovažnost svojeručnog zaveštanja nije od značaja na kom jeziku, pismu ili kakvim je slovima (pisanim ili štampanim) sadržina zaveštanja napisana, već je bitno da se radi o autentičnom tekstu ostavioca sa jasno izraženom namerom sačinjavanja zaveštanja, napisanog i potpisanog njegovom rukom…“

Vrhovni sud Srbije u rešenju broj Rev. 3551/07 od 8. maja 2008. godine zaključuje da se svojeručnim zaveštanjem mogu smatrati i izjave date u formi pisma ili dnevničkih zapisa, ukoliko ispunjavaju zakonske uslove propisane za taj oblik zaveštanja, navodeći sledeće:

„Nejasni su i protivurečni razlozi pobijane odluke, kojima se bez otvaranja rasprave ocenjuje da sporni tekst ne predstavlja zaveštanje, već dnevnički zapis umrlog i da tim dnevničkim zapisom nije izražena ozbiljna, stvarna i određena volja i bezuslovna namera za sačinjavanje svojeručnog zaveštanja. Zakonski uslov iz člana 84. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, broj 46/95) za sačinjavanje svojeručnog zaveštanja, ne ograničavaju zaveštaoca da izjavu svoje poslednje volje izrazi u nekom posebnom tekstu s nazivom zaveštanje, već se i izjave date u obliku pisma ili dnevnika mogu smatrati svojeručnim zaveštanjem, ukoliko ispunjavaju zakonske uslove propisane za taj oblik pismenog testamenta.“

Pismeno proglašeno svojeručnim zaveštanjem ne proizvodi pravno dejstvo i po njemu se ne može postupati ukoliko ga zaveštalac nije napisao svojom rukom već je otkucano na komjuteru od strane advokata, što je na samom pismenu i naznačeno, tako da ne ispunjava uslov punovažnosti potreban za taj oblik zaveštanja, o čemu Apelacioni sud u Kragujevcu u presudi broj Gž 3564/2012 od 21. decembra 2012. god:

“Imajući u vidu navedeno i činjenicu da je ostavilac znao da čita i piše, jer je svojeručno potpisao sporno zaveštanje, pravilan je zaključak prvostepenog suda da nije ispunjen uslov za punovažnost svojeručnog zaveštanja, jer tekst zaveštanja nije napisao svojom rukom zaveštalac, već je otkucan na kompjuteru, od strane advokata, što je na samom pismenu i naznačeno.“

Često se postavlja pitanje da li je od značaja datum sačinjavanja svojeručnog zaveštanja. O tome je stav zauzeo Apelacioni sud u Beogradu u presudi br. Gž 3500/2017 od 28. februara 2018. god. navodeći da za punovažnost svojeručnog zaveštanja nije nužno da se u njemu naznači datum kada je sačinjeno, ali je poželjno.

IV Umesto zaključka

Sudskom praksom odnosno relevantnim delom obrazloženja sudskih odluka potrudili smo se da Vam približimo tumačenje pojedinih pojmova i spornih situacija od strane sudova u Republici Srbiji u pogledu svojeručnog zaveštanja.

Izvor: Izvod iz propisa preuzet iz pravne baze “Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com

NAPOMENA: Ovaj tekst je nastao od stručnog komentara „Vrste zaveštanja i uslovi punovažnosti“, koji je u celosti objavljen u časopisu „Advokatska Kancelarija“, br. 21, maj 2016, Profi Sistem