Zaveštanje, testament ili poslednja volja

Prema čl. 78. Zakona o nasleđivanju (“Sl. glasnik RS”, br. 46/95, 101/2003-USRS i 6/2015):

„Zaveštanje je jednostrana, lična i uvek opoziva izjava volje za to sposobnog lica kojom ono raspoređuje svoju imovinu za slučaj smrti, u zakonom određenom obliku.“

Jednostranost, kao prvi pojam naveden u zakonskoj definiciji zaveštanja iziskuje posebnu analizu, kao bitna odlika zaveštanja, o tome govori  Vrhovni kasacioni sud u rešenju br. Rev 168/2012 od 20. juna 2013. god:

„Jednostranost je bitna osobina zaveštanja i ona znači da za nastanak pravnih dejstava zaveštanja nije potrebna ničija druga volja osim zaveštaočeva. Jednostranost kao bitna odlika zaveštanja izražena je veoma strogo, tako da pri sačinjavanju zaveštanja uticaj volje drugoga uvek vodi njegovoj rušljivosti.“

Zaveštajna odn. testamentarna sposobnost je neophodan uslov za sastavljanje zaveštanja a odnosi se pre svega na uzrast, neophodno je da zaveštalac ima najmanje 15 godina života, a zatim i na sposobnost za rasuđivanje.

Kada je u pitanju uzrast kao neophodan uslov, situacija je jasna, međutim pitanje sposobnosti za rasuđivanje ostavlja prostora za različito tumačenje.

Prema stavu koji je zauzeo Okružni sud u Valjevu u presudi broj Gž 1161/2004 od 12. februara 2004. godine pretpostavlja se da su sposobna za rasuđivanje lica koja nisu potpuno lišena poslovne sposobnosti i da stoga imaju testamentalnu sposobnost. Naime, sud u pomenutoj presudi navodi sledeće:

„…prilikom ocenjivanja sposobnosti za pravljenje testamenta primenjuju blaži kriterijumi od onih koji važe za opštu poslovnu sposobnost, i oni su određeni čl.79 ZON-a, kao sposobnost za rasuđivanje, što znači takvo duševno stanje kod zaveštaoca pri kome je on sposoban da shvati stvarni i pravni značaj svojih postupaka, tj. da zna šta radi i kakve su pravne posledice njegovih postupaka, pa je u tom smislu testamentalna sposobnost uža od poslovne sposobnosti, tako da nije bitno da li je zaveštalac imao opštu poslovnu sposobnost, već je bitno da je bio testamentalno sposoban, pa tako za lica koja nisu potpuno lišena poslovne sposobnosti postoji pretpostavka da su ta lica sposobna za rasuđivanje (čl. 156. i 166. ZON-a).“

Sposobnost za rasuđivanje bi se mogla utvrđivati prilikom sastavljanja zaveštanja, pregledom od strane neuropsihijatra testiranjem pamćenja, opažanja, koncentracije i inteligencije, kako bi se utvrdile kognitivne funkcije zaveštaoca, svesnost, orijentisanost prema ličnostima, prostoru i vremenu, što je malo verovatno, ali predstavlja jednu vrstu osiguranja od eventualnog kasnijeg sporenja oko pitanja nepostojanja sposobnosti za rasuđivanje.

Navedeno potvrđuje i stav Apelacionog suda u Kragujevcu zauzet u presudi broj Gž1 1594/2011 od 5. maja 2011. godine u kojoj je jedan takav pregled prilikom sastavljanja zaveštanja smatran dovoljnim pokazateljem da je lice imalo sposobnost za rasuđivanje prilikom sastavljanja testamenta:

„…Pravilnost zaključka prvostepenog suda, da je pok. Lj. na dan sačinjavanja zaveštanja bio poslovno sposoban, pa imao i sposobnost sa sačini zaveštanje, se ne dovodi u sumnju ni u žalbenim navodima, da se iz nalaza veštaka – neuropsihijatra dr S. M. zaključuje da se kod starijih ljudi, usled oštećenja mozga, zbog slabije moždane cirkulacije i starosti mogu javiti periodi dezorijentisanosti, neprepoznavanja drugih osoba i besciljnog lutanja, te je važno proceniti njegovu poslovnu sposobnost u vreme sačinjavanja zaveštanja. Ovo upravo sa razloga što je poslovna sposobnost pok. Lj. procenjena u vreme sačinjavanja zaveštanja od strane stručnih lica.”

Međutim, ukoliko dođe do spora najčešće se nalazom veštaka- neuropsihijatra utvrđuje postojanje sposobnosti za rasuđivanje na osnovu postojanja poslovne sposobnosti tj. isključenja odsustva iste, te izjava svedoka.

Ukoliko nakon sačinjenog zaveštanja dođe do gubitka sposobnosti za rasuđivanje to neće uticati na punovažnost ranije sačinjenog zaveštanja o čemu eksplicitno u čl. 80. stav 1 Zakona. Izuzetno, kad se bitno izmene prilike koje su u vreme zaveštanja bile zaveštaočeva odlučujuća pobuda, sud može, na zahtev zainteresovanog lica, staviti van snage pojedine odredbe zaveštanja ili celo zaveštanje ako zaveštalac to nije mogao učiniti zbog gubitka sposobnosti za rasuđivanje. Takav zahtev se može postaviti u roku od tri godine od dana proglašenja zaveštanja.

Volja zaveštaoca za sačinjavanje zaveštanja mora biti ozbiljna, stvarna i slobodna.

O pravnoj volji ostavioca koja bi se odnosila na raspolaganje imovinom odnosno odsustvu iste govori i Okružni sud u Užicu u presudi broj Gž 598/2003 od 10. aprila 2003. god:

„Iz spisa proizilazi da je raspravljena zaostavština pokojnog oca stranaka na osnovu zakona i učesnici su izjavili da ostavilac nije ostavio nikakvo pismeno. Kako je tužilja – kćerka pokojnog, pronašla u arhivi ostavioca pismeno nazvano “zabeleška” koju je ostavilac sačinio, to je tužbenim zahtevom tražila da se utvrdi da to pismeno predstavlja svojeručni testamenat ostavioca i da je pravno valjan na osnovu kojeg se ima raspraviti njegova zaostavština i da se poništi njena naslednička izjava koju je dala u ostavinskom postupku. Prvostepeni sud je pravilnom ocenom izvedenih dokaza utvrdio pravnu volju ostavioca u vezi pomenute zabeleške i našao da ista ne sadrži volju ostavioca koja bi se odnosila na raspolaganje njegovom imovinom – stanom i ko će biti naslednik. Iz pomenute “zabeleške” proizilazi da je ostavilac preporučio tuženoj – drugoj kćerki da se ne prihvati nasleđa na stanu jer joj je pomogao novčano prilikom drugih kupovina, pa je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo nalazeći da pomenuta zabeleška ne predstavlja svojeručni testament ostavioca.“

Zaveštaočeva namera za sačinjavanje zaveštanja mora biti određena i bezuslovna.

O nameri za sačinjavanje testamenta Okružni sud u Užicu u presudi broj Gž 2117/08 od 23. februara 2009.god. navodi sledeće:

„Zaveštaočeva namera za sačinjavanje zaveštanja mora biti određena i bezuslovna da na određeni način izvrši raspored svoje zaostavštine i ta namera mora biti iskazana tako da se iz date izjave jasno vidi šta će kome pripasti od zaostavštine.“

A ukoliko dođe do tumačenja sadržaja zaveštanja u istom postupku je sud:

„pored reči koje su upotrebljene, uzeo u obzir i druge okolnosti koje su pogodne da objasne pravu nameru zaveštaoca imajući u vidu i to da se u sumnji treba držati onoga što je povoljnije za zakonske naslednike.“

Mogućnost da zaveštalac opozove svoje zaveštanje tako što će drugačije raspolagati svojom imovinom, ne čini uslovnom njegovu nameru za sačinjavanje zaveštanja, naime Apelacioni sud u Novom Sadu u presudi broj Gž 609/2013 od 21. maja 2013. god. navodi sledeće:

„…Žalbom tužilaca se ističe da iz sadržine spornog pismena, koje sud tretira kao zaveštanje, nesumnjivo proizlazi da je namera, odnosno volja S. E. bila uslovljena. Ovo stoga što je njena volja za raspolaganje imovinom učinjena zavisnom od dužine trajanja njenog života, što je u suprotnosti sa imperativnom odredbom člana 82. Zakona o nasleđivanju, kojim je propisano da zaveštaočeva namera za sačinjavanje zaveštanja mora biti određena i bezuslovna. Ističe se da su sporno zaveštanje, odnosno njegova pravna dejstva, vredeli za slučaj da zaveštalac brzo i iznenadno umre, što svakako nije slučaj, jer je S. E. umrla nakon 14 godina od sačinjenja spornog teksta. Dalje se navodi da se sporno pismeno ne može smatrati zaveštanjem i iz razloga što S. E. za četrnaest godina nikome nije rekla da je sačinila zaveštanje, tim pre što je nekoliko godina pred smrt govorila da neće praviti testament, odnosno da svu njenu imovinu naslede njeni zakonski naslednici. … U smislu navedenog, namera pok. S. E. za sačinjenje zaveštanja bila je uslovljena jedino utoliko što je mogla opozvati zaveštanje sve do svoje smrti, odnosno sačiniti drugo zaveštanje sa drugačijim načinom raspodele imovine, što je svakako dozvoljeno i što njenu nameru ne čini uslovnom u smislu člana 82. Zakona o nasleđivanju. Jezičko i ciljno tumačenje pomenutog zaveštanja, po mišljenju ovog suda, idu za zaključkom prema kojem bi zaveštajna volja S. E. mogla eventualno biti izmenjena za slučaj da ista bude bolesna u dužem vremenskom periodu. Ovakva promena zaveštaočeve volje nije nedozvoljena i ista bi bila validna i u slučaju da u zaveštanju nije bilo dodatka „ako bi bila dugo bolesna, onda ćemo videti“, jer zaveštalac u svakom trenutku, sve do svoje smrti, može i na drugačiji način raspolagati svojom imovinom, odnosno opozvati prethodno zaveštanje, bez posebnog obrazlaganja motiva opoziva, tim pre što se zaveštanje može opozvati i konkludentnom radnjom, tj. raspolaganjem predmetima iz zaostavštine za života ostavioca, shodno članu 178. Zakona o nasleđivanju.“

Zaveštanje u pogledu svog oblika mora ispunjavati zakonske uslove za njegovu punovažnost što je eksplicitno predviđeno Zakonom o nasleđivanju. Dakle, zakonom su propisani ponuđeni oblici i uslovi za svaki oblik pojedinačno koji se moraju ispuniti prilikom sastavljanja zaveštanja.

Zakonom o nasleđivanju definisane su sledeće Vrste oblika:

a) Svojeručno zaveštanje, o čemu se možete detaljnije informisati u istoimenom tekstu „Svojeručno zaveštanje“, objavljenom na Pravnom portalu

b) Pismeno zaveštanje pred svedocima,  o čemu se možete detaljnije informisati u istoimenom tekstu  „Pismeno zaveštanje pred svedocima“, objavljenom na Pravnom portalu

v) Sudsko zaveštanje, o čemu se možete detaljnije informisati u istoimenom tekstu  „Sudsko zaveštanje“, objavljenom na Pravnom portalu

g) Konzularno zaveštanje,

d) Međunarodno zaveštanje,

đ) Brodsko zaveštanje,

e) Vojno zaveštanje,

ž) Usmeno zaveštanje, o čemu se možete detaljnije informisati u istoimenom tekstu  „Usmeno zaveštanje“, objavljenom na Pravnom portalu

z) Javnobeležničko zaveštanje.

Vrhovni suda Srbije u presudi broj Rev 5340/2002 od 6. februara 2003. god. govori o obliku u kom po zakonu može nastati testament.

U već pomenutom rešenju Vrhovnog kasacionog suda br. Rev 168/2012 od 20. juna 2013. god navodi se ništavost uzajamnog odnosno zajedničkog zaveštanja koju ne poznaje ni važeći ni prethodni Zakon o nasleđivanju:

„Zajednički testament ne predstavlja zakonom propisanu formu za sačinjavanje testamenta prema ranijem zakonu o nasleđivanju, a formu zajedničkog testamenta ne poznaje ni važeći Zakon o nasleđivanju. Budući da su u konkretnom slučaju testatori sačinili pismeni testament o uzjamnom nasleđivanju, što ne predstavlja formu zaveštanja propisanu zakonom, potrebno je da nižestepeni sudovi ocene pravnu prirodu ovog pravnog posla i da li su ispunjeni uslovi za njegovu punovažnost u smislu odredbi čl. 62, 77 i 103 ranije važećeg Zakona o nasleđivanju.“

Svedoci

Članom 112. i 113. Zakona o nasleđivanju predviđena su Pravila o zaveštajnim svedocima odnosno uslovi koje svedoci moraju da ispunjavaju za punovažnost testamenta.

Oni pre svega moraju biti pismeni (izuzev kod usmenog zaveštanja) punoletni i poslovno sposobni. Pored toga, svedoci međunarodnog i pismenog zaveštanja pred svedocima moraju znati i jezik na kom zaveštalac izjavljuje da je zaveštanje njegovo, a svedoci usmenog i sudskog zaveštanja moraju znati i jezik na kom je zaveštanje sačinjeno.

Zaveštajni svedok ne može biti lice koje je zaveštaocu krvni srodnik u pravoj liniji, pobočni srodnik zaključno sa četvrtim stepenom srodstva, tazbinski srodnik zaključno s drugim stepenom srodstva, srodnik po usvojenju, supružnik, bivši supružnik, vanbračni partner, bivši vanbračni partner, staralac, bivši staralac, štićenik ili bivši štićenik, s tim da navedeno ne važi za usmeno zaveštanje.

Povreda oblika zaveštanja

Nepoštovanje propisanih uslova za predviđene oblike zaveštanja predstavlja jedan od razloga za rušljivost zaveštanja.

Naime, ukoliko zaveštanje nije sačinjeno u obliku i na način odn. pod uslovima predviđenim za propisane oblike zaveštanja, takvo zaveštanje je rušljivo. U tom slučaju lice koje ima pravni interes može tražiti poništaj zaveštanja u roku od jedne godine od dana saznanja za zaveštanje, a najkasnije u roku od deset godina od dana proglašenja zaveštanja. Rok od jedne godine ne može početi da teče pre proglašenja zaveštanja.

Izvor: Izvod iz propisa preuzet iz pravne baze “Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com

NAPOMENA: Ovaj tekst je nastao od stručnog komentara „Vrste zaveštanja i uslovi punovažnosti“, koji je u celosti objavljen u časopisu „Advokatska Kancelarija“, br. 21, maj 2016, Profi Sistem